Witold Gombrowicz, Protiv pesnika

Bilo bi s moje strane suptilnije kad ne bih narušavao jedno od malobrojnih bogosluženja što su nam još ostala. Ma koliko da smo posumnjali u gotovo sve, još i danas negujemo kult Poezije i Pesnikâ, i to je valjda jedino Božanstvo koje se ne stidimo da obožavamo s velikom pompom, sa dubokim klanjanjem, visokoparnim glasom… Ah, ah, Šeli! Ah, ah, Slovacki! Ah, Pesnikova reč, Pesnikova misija i Pesnikova duša! A ipak treba da se bacim na te molitve i da po meri svojih mogućnosti pokvarim taj ritual u ime… prosto u ime elementarnog besa kakav u nama budi svaka greška stila, svaka laž, svako bekstvo od stvarnosti. A pošto se spremam za borbu protiv oblasti posebno uzdignute, gotovo do neba, moram da se čuvam da i sam ne uzletim kao balon i da ne izgubim čvrsto tle pod nogama.

Teza ovog ogleda: da gotovo niko ne voli pesme i da je svet stihovane poezije fiktivan i krivotvoren učiniće se, pretpostavljam, isto tako smela koliko i neozbiljna. A ipak evo ja ustajem pred vama i izjavljujem da se meni pesme uopšte ne dopadaju i da me čak gnjave. Reći ćete da sam možda bedni ignorant? Ali ja radim u umetnosti odavno i njen jezik mi nije tako potpuno tuđ. I uz to ne možete protiv mene upotrebiti vaš omiljeni dokaz tvrdeći da nemam pesničke osetljivosti, jer je ja baš imam i to u velikoj meri – a kad mi se poezija ne otkriva u pesmama, nego pomešana sa drugim prozaičnim elementima, na primer u Šekspirovim dramama, u prozi Dostojevskog i Paskala, ili prosto prilikom običnog sunčevog zalaska, ja treperim kao i drugi smrtnici. Pa zašto me onda gnjavi i muči taj farmaceutski ekstrakt zvani „čista poezija“, a naročito kad se pojavljuje u stihovanoj formi? Zašto ne mogu da podnesem taj monotoni pev, neprekidno uzvišen, zašto me uspavljuju ritam i rima, zašto mi se jezik pesnika čini nejnezanimljivijim od svih mogućih jezika, zašto je ta Lepota tako malo privlačna i zašto ne znam nošta gore, ništa smešnije no što je način na koji Pesnici govore o sebi i o svojoj Poeziji?

Ali bio bih možda sklon da priznam neku svoju specijalnu defektnost u tom pogledu… da nije jednog ogleda… jednog naučnog ogleda… Prokleti, u umetnosti, Bekon! Savetujem vam da se nikad ne trudite da vršite oglede na terenu umetnosti, jer ta oblast to ne podnosi – a sve deklamacije sa temom umetnosti mogu da ostanu samo pod uslovom da niko ne bude toliko indiskretan pa da zagleda koliko se one poklapaju sa stavrnošću. Lepih stvari bismo, na primer,  saznali kad bismo počeli da ispitujemo koliko lice koje se ushićuje Bahom može uopšte da se ushićuje Bahom, to jest koliko je uopšte sposobno da uhvati nešto od muzike i Baha. Zar mi se nije dogodilo (pored toga što nisam kadar da odsviram na klaviru čak ni „skoči mačak na banak“) da priredim ne bez uspeha dva koncerta – koncerta koji su počivali na tome što sam počeo da bubnjam po instrumentu bez glave i repa, obezbedivši pre toga aplauz od nekoliko znalaca, kojima sam poverio intrigu i najavivši da ću svirati modernu muziku? Kakva šteta što se oni koji o umetnosti raspravljaju nadahnutim Valerijevim načinom ne spuštaju do takvih konfrontacija. Onaj ko se te strane prilazi našoj estetičkoj misli s lakoćom može otkriti da je ovo carstvo prividne zrelosti zapravo najnedozrelije dvorište čovečanstva gde vlada blef, mistifikacije, snobizam, laž i glupost. I biće dobra gimnastika za naše kruto mišljenje ako se vremena na vreme zamislimo samog Pola Valerija kao sveštenika Nezrelosti, kao bosog popa u kratkim gaćama.

Sproveo sam i sledeće oglede: kombinujući pojedine rečenice ili delove rečenica iz pesama datog pesnika, gradio sam apsurdnu pesmu i čitao je u grupi poštovalaca kao novo delo velikog pesnika – na opšti ushit ovih ljubitelja; ili bih počeo da ih propitujem, veoma svestrano, o jednoj ili drugoj pesmi, i utvrđivao da je „ljubitelji“ nisu čak ni pročitali do kraja. Pa kako onda? Toliko se oduševljavati, a čak i ne pročitati do kraja? Do te mere uživati u „matematičkom savršenstvu“ pesničke reči, a ne zapaziti radikalno pokarabasivanje preciznosti? Tako se nadmudrivati, toliko deklamovati o tim stvarima, naslađivati se nekakvim suptilnostima, nijansama, i istovremeno činiti tako teške, tako elementarne grehe?

Naravno, posle svakog od tih ogleda nastajali su veliki protesti i vređanja, a ljubitelji su se kleli svime što im je sveto da nije tako… da u stvari… ali taj se greh odbijao od čvrste stene Ogleda.

Našao sam se dakle pred licem sledeće dileme: hiljade ljudi pišu pesme; stotine hiljada obožavaju tu poeziju; slavni geniji iskazivali su svoje misli u stihovima; od pamtiveka Pesniku ukazuju poštovanje – i naspram te planine od slave dolazim ja sa svojom sumnjom da se pesnička misa obavlja u potpunoj praznini. Oh, kad ne bih umeo da se zbog te situacije zabavljam, sigurno bih bio još više uplašen.

No i pored toga ipak moji ogledi su me potkrepili u duhu i već sam smelije počeo da tražim odgovor na to mučno pitanje: zbog čega mi ne prija čista poezija? Zbog čega? Pa zar nije zbog istih razloga zbog kojih mi ne prija šećer u čistom stanju? Šećer je pogodan za slađenje kafe, ali ne i da ga čovek jede kašikom iz tanjira, kao kašu. U čistoj stihovanoj poeziji zamara prekomernost: prekomernost poezije, prekomernost poetskih reči, prekomernost metafora, prekomernost sublimacije, najzad kondenzacije i očišćenosti od svih antipoetskih elemenata, što pesme čini sličnim hemijskom proizvodu.

Pev je veoma svečan oblik iskaza… Ali, evo, tokom vekova, množe se pevači – koji su, pevajući, primorani da zauzimaju držanje pevača – a to držanje s vremenom postaje sve ukočenije. I jedan pevač podstiče drugoga, jedan drugoga učvršćuje u sve nepopustljivijem samozaboravljanju u pevanju, i evo, oni već ne pevaju za gomilu, već pevaju jedan za drugog; i među njima se, na putu neprestanog rivalstva, stalnog usavršavanja u pevanju, stvara piramida čiji vrh seže do neba i kojoj se mi divimo odozdo, sa zemlje, dižući nosove. Ono što je trebalo da bude trenutni polet proze, postalo je program, sistem, profesija – i danas se biva Pesnik isto kao što se biva inženjer ili lekar. Pesma nam se razrasla do nakaznih razmera i već ne vladamo mi njome, nego ona vlada nama. Pesnici su postali robovi – i mogli bismo pesnika odrediti kao biće koje već ne može da iskazuje sebe, jer mora da iskazuje Pesmu.

A u umetnosti ne može valjda da bude važnijeg zadatka no što je baš taj: iskazivati sebe. Nikad ne treba da gubimo iz vida istinu da se svaki stil, svaki određeni stav formira kroz eliminaciju i da je, u suštini, osiromašenje. Stoga nikad ne treba da dozvolimo da bilo koji stav previše redukuje naše mogućnosti, da nam postaje brnjica na ustima – a ako je reč o stavu tako veštačkom, gotovo pretencioznom, kakav je stav „pevača“, trebalo bi tim više da budemo na oprezu. No mi, još i danas, ako je reč o umetnosti, mnogo više vremena i napora posvećujemo usavršavanju u ovakvom ili onakvom stilu, nego nastojanju da u odnosu prema njima zadržimo unutrašnju suverenost i slobodu, da izgradimo pravi odnos između nas i našeg stava. Činilo bi se da je Forma za nas vrednost sama po sebi, nezavisno od toga koliko nas ona obogaćuje ili osiromašuje. Do samozaborava usavršavamo umetnost, ali se ne uzbuđujemo mnogo pitanjem – do koje mere je ona još sačuvala neku vezu s nama. Negujemo Poeziju, bez obzira što ono što je lepo ne mora po svaku cenu da bude „uglađeno“. Ako, dakle, hoćemo da kultura ne izgubi svaku vezu s ljudskom ličnošću, moramo s vremena na vreme prekinuti naše vredno stvaralaštvo i proveriti da li ono što stvaramo izražava nas same.

Postoje dve međusobno suprotne vrste humanizma: jedan koji bismo mogli nazvati religijskim, trudi se da čoveka baci na kolena pred delom ljudske kulture, prisiljava nas da obožavamo i poštujemo na primer, Muziku, ili Poeziju, ili Državi, ili Božanstvo; ali druga, drskija struja našeg duha trudi se upravo da čoveku vrati njegovu suverenost i nezavisnost u odnosu prema tim Bogovima i Muzama koji su, najzad, njegova, čovekova tvorevina. U ovom poslednjem slučaju, reč „umetnost“ piše se malim slovom i nesumnjivo je da stil koji je kadar da obuhvati obe te tendencije jeste puniji, autentičniji, i da preciznije odražava antinomičnost naše prirode nego stil koji sa slepom krajnošću izražava samo jedan od tih dvaju polova našeg osećanja. No među svim umetnicima pesnici su valjda oni koji najusrdnije padaju na kolena – najviše se mole – oni su sveštenici par excellence i ex professo, a Poezija, u tom zahvatu, postaje naprosto bogosluženje. Upravo ta isključivost čini da su stil i stav pesnika tako drastično nedovoljni, tamo ničim nedopunjeni.

Porazgovarajmo još malo o stilu. Rekli smo da umetnik mora da iskazuje sebe. Ali, iskazujući sebe, on mora mnogo voditi računa o tome da njegov način govora bude u skladu s njegovom suštinskom situacijom u svetu, on mora dati ne samo svoj odnos prema svetu, nego i odnos sveta prema sebi. Ako ja, mada sam kukavica, uzimam herojski ton, onda to činim greškom stila. Ali ako se izražavam tako kao da me svi poštuju i vole, dok me u stvari ljudi ne cene niti me vole, ja takođe činim grešku stila. A ako pak hoćemo da budemo načisto s našom suštinskom situacijom u svetu, ne možemo izbegavati konfrontaciju sa stvarnostima drugačijim od naše. Čovek koji se formirao samo u dodiru s ljudima sličnim sebi, koji je proizvod isključivo svoje sredine, imaće tešnji, gori stil od čoveka koji je upoznao razne sredine i ljude. I evo, u pesnicima smeta ne samo ta njihova ničim kompenzirana pobožnost, to njihovo potpuno predavanje Poeziji, nego i njihova nojevska politika u odnosu prema stvarnosti: jer oni se od stvarnosti brane, neće da je vide ni da je priznaju, namerno se navikavaju na stanje ošamućenosti, koje nije njihova snaga, već njihova slabost.

Zar pesnici ne stvaraju za pesnike? Zar ne traže jedino pristalice, to jest ljude iste kao što su i oni sami? Zar te pesme nisu isključivo proizvod jedne tesne grupe? Zar one nisu hermetične? Naravno, ne prebacujem im što su „teški“ – ne zahtevam da pišu „na način svima razumljiv“ niti da stupe pod strehe. To bi bilo jednako zahtevu da se dobrovoljno odreknu najbitnijih vrednosti, kao što su svest, razum, veća osetljivost i dublje znanje o životu i svetu radi spuštanja do prosečnog nivoa – o, ne; nikad se s tim neće pomiriti nijedna umetnost koja sebe poštuje! Onaj ko je razuman, suptilan, uzvišen, i dubok, mora govoriti razumno i suptilno i duboko, a ko je rafinovan mora govoriti rafinovano – jer nadmoćnost postoji i postoji ne zato da bi se ponižavala. Prema tome, nije zlo što savremene pesme nisu dostupne bilo kome, već je zlo što su rođene iz jednostranog, tesnog međusobnog kontakta identičnih svetova, identičnih ljudi. Ta i ja sam autor koji uporno brani svoj nivo – ali istovremeno (spominjem to da mi se ne bi predbacivalo kako negujem onu vrstu pisanja protiv koje se borim), moja dela ni za trenutak ne zaboravljaju da van moga tesnog sveta postoje i drugi svetovi. I ako ne pišem za narod, ipak pišem kao neko ko je od naroda ugrožen, ili od naroda zavisan, ili od naroda stvaran. Takođe mi nikad nije palo na pamet da uzimam pozu „umetnika“, pozu zrelog „pisca“, priznatog stvaraoca, nego istupam baš u ulozi kandidata za umetnika, ja sam onaj koji samo želi da bude zreo – nalazim se u neprestanom i žestokom sukobu sa svim što me koči u razvoju. I moja umetnost formirala se ne u dodiru sa grupom ljudi meni srodnih, nego baš suočena s neprijateljem i u dodiru s neprijateljem.

A pesnici, međutim? Zar pesma jednog pesnika može da preživi ako upadne u ruke ne prijatelja-pesnika, nego u ruke neprijatelja, u ruke nepesnika? Kao svaki drugi iskaz, pesma bi morala da bude tako začeta i tako ostvarena da ne nanese sramotu svom stvaraocu, čak ni onda kad svakome ne bi trebalo da se dopadne. Čak i više, treba da pesme na sramote tvorca čak ni u slučaju da se samome njemu – tvorcu – ne dopadaju. Jer nijedan pesnik nije isključivo pesnik, i u svakom pesniku živi ne-pesnik koji ne peva i ne voli pevanje… a čovjek je nešto šire od pesnika. Ali stil rošen među priznavaocima jedne iste religije umire u dodiru sa gomilom nevernika; nesposoban je da se brani i da se bori; nesposoban je za pravi život; to je stil tesan.

Dozvolite da vam ukažem na sledeću scenu… Zamislimo da u grupi od dvadesetak osoba neko ustane i počne da peva. To pevanje dosađuje većini slušalaca: ali pevač neće toga da bude svestan; ne, on se ponaša kao da ih sve ushićuje; zahteva da svi padnu na kolena pred ovom Lepotom, zahteva apsolutno priznanje za svoju ulogu Poete-proroka; i mada niko njegovom pevanju ne pridaje veću vrednost, on pravi lice kao da njegova reč ima značenje odlučujuće za svet, pun vere u svoju Pesničku Misiju on sipa gromove, on buči, grmi, luduje u praznom; ali, štaviše, on neće da prizna pred ljudima niti pred samim sobom da to pevanje čak i njega samog gnjavi, muči, razdire – jer se on ne izražava slobodno i prirodno, ni neposredno, nego u formi nasleđenoj od drugih pesnika, u formi koja je odavno izgubila dodir s neposrednim ljudskim osećanjima; i tako on ne samo što objavljuje Poeziju, nego se i oduševljava Poezijom; pošto je Poet, on veliča veličinu i važnost Pesnika; ne samo što zahteva da svi drugi padaju pred njim na kolena, nego i sam pred sobom pada na kolena. Zar se ne bi o takvom čoveku moglo reći da je uzeo preveliki teret na svoja pleća? Jer on ne samo što veruje u moć poezije, nego i samoga sebe prisiljava na tu veru, ne samo što žrtvuje sebe drugima, nego i njih prisiljava da taj božanski dar primaju kao pričest. I kako u takvom hermetičnom stanju duha može da nastane nekakva pukotina kroz koju bi prodro život spolja? A nije reč o nekom trećerazrednom pevaču, ne, to se odnosi i na najslavnije, najbolje pesnike.

Kada bi pesnik umeo prema svom pevanju da se odnosi kao prema maniji, ili kao prema obredu, kad bi pevao kao oni koji m o r a j u da pevaju, mada znaju da pevaju u praznom. Kada bi umesto oholog ja Pesnik bio sposoban da izgovori te reči sa stidom, ili sa strahom… ili čak s prezirom… Ali ne! Pesnik mora da obožava Pesnika!

Ova bespomoćnost prema stvarnosti karakteriše, dakle, na razoran način i pesnikov stil, i pesnikov stav. Ali čovjek koji beži od stvarnosti ne nalazi više ni u čem oslonca… postaje igračka stihijskih sila. U onom trenutku kad su pesnici izgubili iz vida konkretno ljudsko biće i kad su pogled uperili u apstraktnu Poeziju, ništa više ih nije moglo zadržati na kosini koja vodi u provaliju apsurda. Sve je počelo da im raste samo po sebi. Metafora, lišena svake uzde, zaintačila se, razbesnela se do te mere da u stihovima danas i nema ničeg drugog sem metafora. Jezik je postao ritualan – one „ruže“, oni „sumraci“, „čežnje“ ili „boli“ koji su nekad imali nekakvu svežinu, postali su zbog zloupotrebe prazan zvuk – a to se odnosi i na modernije „semafore“ ili kojekakve „spirale“. Sužavanje jezika prati sužavanje stila, koje je dovelo  dotle da danas pesme nisu ništa drugo do desetak odobrenih „doživljaja“ datih u nametljivim kombinacijama oskudnog jezika. Postepeno, kako je Sužavanje postajalo sve Uže, ničim obuzdavana Lepota postajala je sve Lepša, Dubina sve Dublja, Plemenitost sve Plemenitija, Čistota sve Čistija. Dok se, s jedne strane, pesma lišena kočnice razrasla do granica gigantske poeme (nalik na one prašume, istinski poznate samo nekolicini eksploatatora), s druge strane, počela je da se kondenzuje do već sintetičkih i homeopatskih razmera. Već je počelo prepuštanje nekim pronalascima i eksperimentima, uz grimase strašnog posvećenja u tajnu – i tu dosadnu orgiju, ponavljam, ništa nije u stanju da obuzda. Jer tu više nije reč o stvaranju čoveka za čoveka, već samo o obredu koji se obavlja pred oltarom. A na deset pesama najmanje jedna će biti posvećena veličanju Moći Pesničke Reči ili glorifikovanju Pesnikovog poziva.

Složimo se da ova bolesna stanja nisu svojstvena samo pesnicima. U prozi je taj religiozni stav takođe činio velika pustošenja, i ako uzmemo dela kao što su, na primer, Brohova Vergilijeva smrt, ili Ulis, ili neka Kafkina dela, doživećemo isti taj utisak – da se „izuzetnost“, „veličina“ tih dela ostvaruje u praznini, da ona spadaju u red knjiga za koje svi znaju da su velike… no koje su nam na neki način ipak daleke, nepristupačne i hladne… jer su napisane na kolenima, s mišlju ne o čitaocu, nego o Umetnosti ili o drugoj nekoj apstrakciji. Ta se proza rodila iz istog onog duha koji nadahnjuje pesnike.

Ako se, ostavljajući dela, pozabavimo ličnostima pesnika i malog sveta koji te ličnosti čine zajedno sa svojim poštovaocima i privrženicima, još više će nam postati tesno i zagušljivo. Pesnici ne samo što pišu za pesnike, nego se još uzajamno hvale i uzajamno odaju jedni drugima čast. Taj svet, ili tačnije, taj svetić se ne razlikuje mnogo od drugih hermetičnih, tesnih i specijalizovanih svetova: šahisti smatraju šah za vrhunac ljudskog stvaralaštva, imaju svoju hijerarhiju, govore o Kapablanki sa istom pobožnošću kao pesnici o Malarmeu, i jedan drugoga učvršćuju u osećanju sopstvene važnosti. Ali šahisti nemaju težnje za tako univerzalnom ulogom, i ono što se od bede može oprostiti šahistima, kod pesnika postaje neoprostivo. Usled takvog izdvajanja sve se tu nadima, pa se čak i prosečni pesnici na apokaliptični način naduvavaju, a pusti problemi dobijaju ošamućujuću važnost. Prisetimo se samo makar onih užasnih polemika s temom asonanci, tona kojim se raspravljalo o tom pitanju – činilo se tada da sudbina čovečanstva zavisi od toga da li se može rimovati „mogu“ i „klonuv“. Eto šta se dešava kad kolektivni duh dobije prevagu nad univerzalnim duhom.

Druga, ne manje kompromitujuća činjenica jeste broj pesnika. Pored već spomenutih prekomernosti dolazi još i pekobrojnost pesnika-proroka. Te ultra-demokratske brojke raspinju iznutra aristokratsku i oholu državu – i odista je zabavno kad ih čovjek vidi sve zajedno na nekom kongresu: kakva gomila izuzetnih bića! Ali zar umetnost što svetli u praznom nije idealan teren upravo za one koji su ništa, čija se prazna ličnost sa oduševljenjem iživljava u tim usitnjenim formama? A već odista su smešne sve te kritike, ti člančići, aforizmi, eseji što se pojavljuju u štampi o temi poezije. To vam je pretakanje iz šupljeg u prazno – ali istovremeno to je pretakanje bombastično i već do te mere naivno, do te mere detinjasto, da čovek prosto ne može da veruje kako ljudi koji se bave perom ne osećaju svu smešnost te publicistike. Još ni danas nisu shvatili, ti stilisti, da se o poeziji ne sme pisati u poetskom tonu i da se njihovi listući raspinju od poetskih elukubracija. Takođe je velika smejurija koja prati te recitale, konkurse i manifeste, ali valjda se nad tim ne vredi rasplinjavati.

Mislim da sam manje-više objasnio zbog čega me stihovana poezija ne uzbuđuje. I zašto su se Pesnici koji su se potpuno posvetili Poeziji – i koji su toj instituciji  bez ostatka podredili svoja bića zaboravljajući na postojanje konkretnog čoveka i zatvarajući oči pred stvarnošću – našli (već vekovima) u katastrofalnoj situaciji. Uprkos prividnom trijumfu. Uprkos svim pompama i tom ceremonijalu.

Ali moram još da odbijem jedan prigovor.

Samo dobrovoljnom zaslepljenošću može se objasniti nečuveni simplicizam kojim se pesnici (ljudi inače ne glupi niti naivni) brane kad čovek dirne u njihovu umetnost. Mnogi od njih traže spasa u izjavi da pesme pišu radi svoje lične prijatnosti – kao da sveukupno njihovo ponašanje ne opovrgava to tvrđenje. Ima i takvih koji sasvim ozbiljno misle da pišu za narod i da njihove smišljene šarade predstavljaju duhovnu hranu za prostodušne. Svi ipak nepokolebljivo veruju u društveni odjek poezije i teško će moći da shvate kako je moguće napadati ih s te strane. Kazaće: – Kako?! Zar možete da sumnjate? Zar ne vidite gomile koje dolaze na naše recitale? Količinu izdanja koju doživljavaju naše zbirke? Studije, članke, rasprave pisane o nama? Divljenje kojim su okruženi slavni pesnici? Upravo vi nećete da vidite kako stvari stoje…

Šta ću im odgovoriti? Da su sve to – iluzije. Istina je da na recitale dolaze gomile, ali je takođe istina da čak i veoma obrazovan slušalac apsolutno nije kadar da razume pesmu deklamovanu na recitalu. Koliko mi se puta dešavalo da učestvujem na tim beznadežnim sedeljkama na kojima je recitovana pesma za pesmom – a svaka od njih morala bi da bude najmanje triput, s najvećom pažnjom, pročitana da bi se približno dešifrovala njena sadržina. Što se tiče izdanja, znamo da hiljade knjiga biva pokupovano da nikad ne bi bile pročitane. O poeziji pišu, kao što rekosmo, pesnici. A divljenje? Zar konji na trkama ne bude još veće zanimanje – ali čega ima zajedničkog ta sportska žila s kojom pratimo sva rivalstva i sve te ambicije – narodne i ostale – što prate ove trke, s pravim umetničkim uzbuđenjem?

Pa ipak, takav odgovor, mada pravilan, ne bi bio dovoljan. Problem našeg kontakta s umetnošću mnogo je dublji i bitniji. I po mom shvatanju je u najmanju ruku nesumnjivo – da ako uopšte hoćemo nešto od toga da razumemo, moramo potpuno prekinuti s tom previše olakom mišlju da nas „umetnost ushićuje“, i da „uživamo u umetnosti“. Ne, umetnost nas samo do izvesne mere ushićuje, a uživanja koja nam pruža veoma su sumnjiva… I zar može da bude drugačije ako je opštenje s velikom umetnošću mučno, teško opštenje sa zrelim ljudima, šireg dometa i snažnijeg osećanja. Ne uživamo – nego pre nastojimo da uživamo… i ne razumemo… trudimo se da razumemo…

A kako je površna misao zbog koje se ova složena pojava svodi na prostu formulu: umetnost ushićuje zato što je lepa. – Ah, tako mnogo ima snobova… ali ja nisam snob, ja iskreno priznajem ako mi se nešto ne dopada – govori ta prostodušnost i čini joj se da je već sve obavljeno.

Ali tu se jasnu daju osetiti činioci koji nemaju nikakve veze sa estetikom. Zar mislite, kad nas u školi ne bi prisiljavali da se oduševljavamo umetnošću, da bismo u kasnijim godinama imali već toliko spremnog oduševljenja? Zar mislite, kad nam cela naša kulturna organizacija ne bi nametala umetnost – da bismo se za nju toliko zanimali? Zar to nije naša potreba za mitom, za obožavanjem, koja se iživljava u tom našem divljenju, i zar obožavajući više od nas, i same sebe ne uzdižemo? Ali pre svega ta osećanja divljenja, oduševljenja – da li se rađaju iz nas ili „među nama“? Ako se na koncertu razleže burno odobravanje, to uopšte ne znači da je svaki od onih što tapšu tako oduševljen. Jedan bojažljiv pljesak izaziva drugi – uzajamno se podstiču – i na kraju se stvara takva situacija da svako mora u sebi da se prilagodi tom skupnom ludilu. Svi se „ponašaju“ kao da su oduševljeni, iako niko nije „odista“, ber u toj meri, oduševljen.

Bilo bi, znači, greška, naivnost dostojna žaljenja kad bismo od pesama ili od bilo koje druge umetnosti zahtevali da ona bude, eto tako, naprosto, izvor ljudskog uživanja. I ako se, s te tačke gledano, osvrnemo oko sebe po svetu pesnika i njihovih obožavalaca, onda će nam svi njegovi aspurdi i smešnosti izgledati opravdani: jer očevidno tako treba da bude, i sasvim je u prirodi stvari da umetnost, slično kao i oduševljenje koje ona budi, bude pre delo skupnog duha nego neposredna reakcija jedinke.

A ipak – ne. A ipak ni takav zahvat neće uspeti da spase pesnike ni da doda rumenila životu i stvarnosti njihove poezije. Jer ako je stvarnost baš takva, onda je oni, u svakom slučaju, nisu svesni. Za sve njih se dešava naprosto: pevač peva, a slušalac, ushićen, sluša. Sasvim je sigurno da kad bi bili sposobni da priznaju te istine i da iz njih izvuku konsekvencije – morali bi radikalno da promene sam svoj odnos prema pevanju. Budite ipak spokojni: ništa se nikad neće promeniti kod pesnika. I ne prepuštajte se iluzijama da će pred licem onih skupnih sila koje nam iskrivljuju naša individualna osećanja oni pokazati bilo kakvu volju za otpor – ma i samo radi toga da umetnost ne bi bila fikcija i obred, nego pravo opštenje čoveka s čovekom. Ne, ti kaluđeri više vole da se klanjaju!

Kaluđeri! To ne znači da sam protivnik Gospoda Boga ili raznih njegovih redova. Ali čak i religija umire u trenutku kad se pretvara u obred. Previše lako, zaista, prinosimo na te oltare autentičnost i važnost našeg postojanja.

[Vitold Gombrovič, Dnevnik I (1953-1956), preveo Petar Vujičić, Beograd 1985]

 

Komentari nisu dozvoljeni.