Baruch Benedictus de Spinoza, Etika

Prezime Spinoza. Prezime Spinoza u vezi je s riječju spina, trn. Portugalska riječ espinhoza znači doslovno iz trnjaka, a u prenesenom smislu s opasna mjesta. Moguće je da su to prezime uzeli kako bi zadržali sjećanje na prilike zbog kojih su došli u Nizozemsku. (Zlatko Šešelj, Život i djelo Barucha Spinoze, u: Benedikt de Spinoza, Politički traktat, Zagreb 2006)

Prokletstvo. Ovime vas sve upozoravamo da mu nitko ne upućuje riječi sa svojih usana, da nitko ne suobraća s njim pisanim načinom, da mu nitko ne čini nikakve usluge, da nitko s njime ne obitava pod istim krovom, da mu se nitko ne približava na više od četiri lakta, te da nitko ne čita nikakav spis što ga je on kazivao u pero ili vlastoručno napisao. (Iz teksta prokletstva kojim je Spinozu 27. srpnja 1656. udarilo Vijeće amsterdamske sinagoge, nakon što ga je uzalud nastojalo „na razne načine i različitim jamstvima odvratiti s njegova krivog puta“.)

Naslovna stranica Spinozinoga Teološko-političkoga traktataTeološko-politički traktat, koji pokazuje u nekoliko rasprava da se sloboda mišljenja može dozvoliti ne samo bez štete po religiju i mir u državi nego da se ne može oduzeti bez opasnosti po mir u državi i samu religiju.

 

ETIKA (odlomak)

Dodatak
za Postavku XXXVI
(„Ništa ne postoji, iz čije prirode ne bi sledovala neka posledica.“)
iz poglavlja O Bogu

Ovim sam objasnio božju prirodu i njegove osobine, – naime, da Bog nužnim načinom postoji; da je jedini; da iz same nužnosti svoje prirode postoji i dela; da je, i na koji je način, slobodan uzrok svih stvari; da je sve u Bogu, i od njega tako zavisi, da bez njega ne može ni postojati, ni biti shvaćeno; i, najzad, da je sve od Boga bilo unapred opredeljeno, ne po slobodi [njegove] volje, ili po [njegovom] apsolutnom naho­đenju, nego iz apsolutne božje prirode, ili iz beskrajne moći. Sem toga, ja sam se, u svakoj datoj prilici, brinuo da otklonim predrasude, koje su mogle sprečiti da se razumeju moji dokazi.

Međutim, pošto ostaje mnogo drugih predrasuda, koje su takođe i najviše mogle i mogu da spreče da ljudi razumeju vezu stvari, na način kao što sam izložio, smatrao sam za vredno truda da ih podvrgnem ovde ispitu razuma. A sve predrasude koje preduzimam da ovde naznačim, zavise od ove jedne, naime od toga što ljudi obično pretpostavljaju da sve stvari u prirodi, kao oni sami, delaju radi nekoga cilja; još više, što čak kao izvesno tvrde kako Bog upravlja sve jednome izvesnome cilju. Jer oni kažu da je Bog načinio sve radi čoveka, a čoveka zbog toga da ga obožava. Hoću, dakle, pre svega, da razmotrim tu jednu predrasudu, tražeći, prvo, uzrok zašto se većina ljudi njome zadovoljava, i zašto su svi od prirode tako naklonjeni tome da je prihvate. Zatim, pokazaću njenu lažnost, i, najzad, kako su iz nje stvorene predra­sude o dobru i zlu, zasluzi i grehu, hvali i kuđenju, redu i za­buni, lepoti i ružnoći, i o drugome ove vrste.

Ovde nije mesto da se to izvodi iz prirode ljudskoga duha. Biće dosta ako uzmem kao osnov ono što svaki mora da prizna; naime [činjenicu], da se svi ljudi rađaju ne poznajući uzroke stvari; da svi poseduju nagon da traže ono što je po njih korisno, i da su toga svesni. Iz toga izlazi, prvo, da ljudi smatraju sebe za slobodne, pošto su svesni svojih htenja i svojih nagona, a ni u snu ne misle na uzroke, koji ih navode da teže i da žele, zato što ih ne znaju. Drugo, iz toga sleduje da ljudi sve rade zbog cilja, naime zbog koristi kojoj teže. Otuda dolazi da oni uvek žele da saznadu samo ciljne [finalne] uzroke svršenih stvari, i mirni su kad za njih doznadu, jer nemaju nikakvoga razloga da dalje sumnjaju. Ako za te ciljeve ne mogu da doznadu od drugoga, ne ostaje im ništa drugo nego da se okrenu samima sebi, i da misle na ciljeve, od kojih su obično sami determinirani za slične radnje. I tako, nužnim načinom, sude o prirodi drugoga prema svojoj prirodi. Pošto oni, dalje, u sebi i van sebe nalaze mnoga sredstva, koja zna­tno doprinose dostizanju onoga što je za njih korisno, – kao, npr., oči za gledanje, zube za žvakanje, biljke i životinje za hranu, sunce za osvetljavanje, more za hranjenje riba; oni, prema tome, sve u prirodi smatraju kao sredstva za svoju korist. A pošto znaju da su oni ta sredstva pronašli, ali da ih nisu pribavili, – to im je bio povod da poveruju kako ih je neko drugi pribavio radi njihove upotrebe. Jer, pošto su posmatrali stvari kao sredstva, nisu mogli verovati da su one same sebe načinile [da su one same od sebe postale], nego su iz sredstava, koja obično sami sebi pribavljaju, morali zaklju­čiti kako postoji jedan, ili više upravljača prirode, obdarenih ljudskom slobodom, koji su se pobrinuli za sve njihove potrebe, i sve su načinili za njihovu upotrebu. A o prirodi ovih uprav­ljača morali su oni – pošto o njoj nikad nisu nešto doznali – suditi prema svojoj prirodi. Otuda njihovo tvrđenje da bogovi upravljaju sve na korist čovekovu, da bi ljude privezali za sebe, i da bi im ovi ukazivali najviše poštovanje. Otuda je došlo da je svaki razne vrste poštovanja Boga izmislio prema svome načinu mišljenja, – da bi ga Bog voleo više nego ostale, i da bi celu prirodu uputio na korist njegove slepe požude i nezasite lakomosti. Tako se ova predrasuda pretvorila u sujeverje, i pustila je duboke korene u duše. To je bio uzrok što se svaki čovek, uz najveći napor, trudio da razume ciljne [finalne] uzroke sviju stvari, i da ih objasni. Ali dok su nastojali da pokažu kako priroda ništa uzaludno ne radi (to će reći, ništa što ne bi bilo za potrebu ljudi), oni, izgleda, ništa drugo nisu pokazali, nego da su priroda i bogovi isto tako bezumni, kao ljudi. Pogledaj, molim te, gde se, najzad, došlo! Između tako mnogo korisnog u prirodi, morali su naći i mnogo štetnog; naime bure, zemljotrese, bolesti itd.; za njih su tvrdili da dolaze otuda što su bogovi ljuti zbog uvreda koje su im ljudi naneli, ili zbog grehova, učinjenih u služenju njima. I mada se iskustvo tome svakodnevno glasno protivilo, i beskrajnim primerima pokazivalo da se i pobožnima i bezbožnima bez razlike događaju i korisne i štetne stvari, – oni nisu napustili ukorenjenu zabludu. Jer njima je bilo lakše da ovo stave u druge nepoznate stvari, čiju korist nisu znali, i da tako održe svoje dosadašnje i urođeno stanje neznanja, nego da celu ovu zgradu razruše, i novu izmisle. Otuda su smatrali za izvesno da sudovi bogova daleko nadmašuju ljudsku moć shvatanja. Sam taj uzrok, doista, mogao bi učiniti da istina ljudskome rodu večito ostane skrivena, da matematika, koja se ne bavi ciljevima, nego samo suštinom i osobinama figura, nije poka­zala ljudima drugu normu istine. Pored matematike, mogu da se označe i drugi uzroci (koje je izlišno ovde nabrajati), koji su omogućili da ljudi obrate pažnju na te zajedničke predra­sude, i da budu dovedeni do pravoga saznanja stvari.

Time sam dovoljno objasnio ono što sam obećao na pr­vome mestu. Ali nije potrebno mnogo reči da se pokaže kako priroda nema nikakav cilj, propisan sebi, i kako svi ciljni [finalni] uzroci nisu ništa drugo nego ljudske izmišljotine. Jer verujem da je to već dovoljno utvrđeno, kako iz osnova i uz­roka, iz kojih sam pokazao da ova predrasuda vodi poreklo, tako i iz postavke 16 i izvedenih stavova postavke 32, i, sem toga, iz svih onih postavaka u kojima sam pokazao da sve u prirodi proizlazi po večnoj nužnosti i najvišem savršenstvu.

Ali hoću da dodam i to da ovo učenje o cilju okreće prirodu sasvim naopako. Jer to učenje smatra ono što je u stvari uzrok, kao posledicu, i obratno. Zatim, ono čini docnijim ono što je po prirodi ranije. I, najzad, ono čini najnesavršenijim ono što je najviše i najsavršenije. Jer (ostavljam na stranu dve prve tačke, zato što su po sebi jasne), kao što je utvrđeno iz postavaka 21, 22 i 23, ona je posledica najsavršenija, koja je od Boga neposredno proizvedena; i što više posrednih uz­roka potrebuje jedna stvar da bude proizvedena, utoliko je ona nesavršenija. A kad bi stvari, koje su neposredno proiz­vedene od Boga, bile zbog toga načinjene da bi Bog dostigao svoj cilj, tada bi, nužnim načinom, poslednje, zbog kojih su prve načinjene, bile najizvrsnije od sviju. Zatim, ovo učenje uništava božje savršenstvo. Jer, ako Bog radi zbog jednoga cilja, on, nužnim načinom, teži nečem čega nema. A mada teolozi i metafizičari prave razliku između cilja potrebitosti i cilja asimilacije, oni, ipak, priznaju da. je Bog načinio sve radi sebe, a ne radi stvari koje bi trebalo da budu stvorene; jer oni, sem Boga, ne mogu da naznače ništa pre stvaranja sveta zbog čega bi Bog delao. Tako su oni, nužnim načinom, primo­rani da priznadu da je Bog bio bez onoga za šta je hteo da pribavi sredstva, i da je on to želeo, – kao što je jasno po sebi.

A ovde se ne sme preći preko toga što su pristalice toga učenja, koje su htele da pokažu svoj duh označavanjem ciljeva stvari, uvele jedan novi način argumentiranja da bi ovo svoje učenje dokazali, – naime svođenje ne na nemogućnost, nego na neznanje; što pokazuje da nisu raspolagali nikakvim drugim sredstvom za dokazivanje ovoga učenja. Npr., ako je sa kakvoga krova pao kamen na glavu nekoga čoveka, i ubio ga, onda oni na ovaj način dokazuju da je kamen pao radi toga da ubije čoveka. Kako bi moglo biti [vele] da se slučajno steku tolike prilike (jer često se mnoge prilike ujedno stiču), – ako kamen nije s tim ciljem pao po volji božjoj? Možda ćeš odgovoriti da se to dogodilo zato što je vetar duvao, i zato što je čoveka tamo vodio put? Ali oni će navaljivati: zašto je vetar duvao baš u to vreme? Zašto je onoga čoveka baš u isto vreme tamo vodio put? Ako ponovo odgovoriš da se vetar tada podigao zato što je more, dan pre toga, još pri mirnome vremenu, počelo da se pokreće, i da je čovek bio pozvan od prijatelja, oni će opet navaljivati, – jer ispitivanju nema kraja, – zašto se more pokretalo? Zašto je čovek u to vreme bio pozvan? I tako neće prestati da pitaju dalje za uzroke uzroka, dok ne pribegneš volji božjoj, to jest utočištu neznanja. Isto se tako oni glupo čude kad vide sklop čovekovoga tela, te, zbog toga što ne znaju uzroke tolike veštine, zaključuju da ono nije izgrađeno mehaničkom, nego božanskom ili natpri­rodnom veštinom, i tako uređeno da nijedan deo ne vređa drugi. Otuda dolazi da ko traži prave uzroke čuda, i teži da shvati prirodne stvari kao učen čovek, a ne da im se, kao budala, čudi, svuda se smatra kao jeretik i bezbožnik, i na njega glasno viču oni koje gomila obožava kao tumače prirode i bogova. Jer oni znaju da kad nestane neznanja, nestaje i čuđenja, – to će reći jedinoga sredstva koje imaju da izvode svoje dokaze, i da održavaju svoj ugled.

Ali ovo ostavljam, i prelazim na ono o čemu sam odlučio da raspravljam ovde na trećem mestu.

Pošto su ljudi uverili sebe da se sve što se događa, njih radi događa, – oni su, kod svake stvari, morali da drže za glavno ono što je njima bilo najkorisnije, i da sve ono cene kao najizvrsnije što je najprijatnije na njih delovalo. Otuda su morali da obrazuju ove pojmove, kojima su objašnjavali prirodu stvari, naime: Dobro, Zlo, Red, Zabuna, Toplo, Hladno, Lepota i Ružnoća. I zato što su sebe smatrali za slobodne, proizašli su pojmovi Pohvala i Kuđenje, Greh i Zasluga, – ali o ovim poslednjima ću tek dalje da raspravljam, pošto budem govorio o ljudskoj prirodi. Međutim, prve ću ovde ukratko da objasnim.

Sve što doprinosi zdravlju i obožavanju Boga, nazvali su ljudi Dobrim, a suprotnost tome Zlim. A pošto oni, koji ne saznaju prirodu stvari, nego stvari samo predstavljaju, ništa ne tvrde o stvarima, i smatraju opažajno predstavljanje za razum, – oni čvrsto veruju, u svome nepoznavanju stvari i svoje prirode, da u stvarima postoji red. Jer kad su stvari tako raspoređene da ih pri čulnome opažanju možemo lako predstaviti, i, prema tome, i lako ih se setiti, – onda kažemo da su dobro uređene, a u suprotnom slučaju da su rđavo uređene ili nejasne. A pošto nam je ono što možemo lako da predstavimo, prijatnije od svega drugoga, ljudi pretpostavljaju red zabuni, kao da je red nešto u prirodi nezavisno od odnosa prema našoj moći predstavljanja. I oni kažu da je Bog sve stvari stvorio shodno jednome redu, i, na taj način, oni, ne znajući, pripisuju Bogu moć predstavljanja, – sem ako ne misle da je Bog, brinući se za ljudsku moć predstavljanja, sve stvari rasporedio na takav način kako bi ih oni mogli najlakše da predstave. I oni se neće zaustaviti na tome što se nalazi bes­krajno mnogo stvari koje daleko nadmašavaju našu moć pred­stavljanja, i vrlo mnogo koje ta moć meša zbog svoje slabosti. Ali dosta o tome.

Zatim, drugi pojmovi nisu ništa drugo nego načini pred­stavljanja, kojima se moć predstavljanja podstiče na razne načine. Ipak, njih neznalice smatraju za glavne atribute stvari, jer veruju, kao što smo već kazali, da su stvari načinjene radi njih. Tako oni prirodu jedne stvari nazivaju dobrom ili rđavom, zdravom ili trulom i pokvarenom, prema tome kako ona na njih deluje. Npr., ako kretanje koje nervi primaju od pred­meta, opaženih očima,

doprinosi zdravlju, onda se predmeti, koji su uzrok toga, nazivaju lepim, a oni, koji izazivaju su­protno kretanje, nazivaju se ružnim. Dalje, predmeti koji deluju na čulo preko nosa, nazivaju se mirisni ili smrdljivi, oni što dejstvuju preko jezika, slatki ili gorki, ukusni ili bljutavi itd. Koji deluju preko čula pipanja, nazivaju se tvrdi ili meki, hrapavi ili glatki itd. Najzad, za one koji deluju na uši kaže se da proizvode šum, ton ili harmoniju, od kojih je poslednja ljude tako zaludela da su verovali kako i Bog uživa u harmo­niji. Ima čak i filozofa koji su uverili sebe da kretanja nebeskih tela čine harmoniju. Sve ovo dovoljno pokazuje da svaki sudi o stvarima prema sposobnosti svoga mozga, ili, pre, da je afekcije moći predstavljanja uzeo za same stvari. Otuda nije čudo (da i to u prolazu pomenemo) što su se među ljudima rodile tolike rasprave, kao što znamo iz iskustva, a iz njih, najzad, skepticizam. Jer mada se ljudska tela u mnogim tačkama slažu, ona se ipak u većini razlikuju, i stoga ono što jednome izgleda dobro, drugome se čini rđavo; što se jednome čini uređeno, drugome je neuređeno; što je jednome prijatno, drugome je neprijatno, i tako u svemu drugome, u šta ovde neću ulaziti, zato što ovde nije mesto da ove stvari iscrpno raspravljam, i zato što svi imaju dosta iskustva o tome. Jer svima je u usti­ma: koliko glava toliko mišljenja [koliko ljudi toliko ćudi]; svakome je njegovo mišljenje dovoljno; nisu manje razlike iz­među mozgova nego između nepaca [ukusi su isto toliko raz­ličiti koliko glave]. Ove poslovice dovoljno pokazuju da ljudi sude o stvarima prema sposobnosti [svoga] mozga, i da ih radije predstavljaju nego saznaju. Jer da su oni saznali stvari, ove bi njih sve, kao što to svedoči matematika, ako ne pridobile, ono bar ubedile.

Vidimo, dakle, da svi pojmovi, kojima masa obično obja­šnjava prirodu, jesu samo načini predstavljanja, i da ne poka­zuju prirodu nijedne stvari, nego samo stanje moći predstav­ljanja; a pošto oni imaju imena, kao da označavaju bića što postoje van moći predstavljanja, ja ih ne zovem bićima ra­zuma, nego bićima imaginacije. I tako se svi dokazi, koji su iz sličnih pojmova uzeti protiv nas, lako mogu oboriti. Jer mnogi imaju običaj da ovako dokazuju: ako su sve stvari proizašle iz nužnosti najsavršenije božje prirode, otkud su onda postale tolike nesavršenosti u prirodi: naime truljenje stvari do smrada, ružnoća stvari koja izaziva gađenje, nered, zlo, greh itd. Ali, kao što sam rekao, oni se lako daju pobiti. Jer savršenstvo stvari treba ceniti iz same njihove prirode i snage, i otuda stvari nisu više ili manje savršene radi toga što uvese­ljavaju ili vređaju kakvo ljudsko čulo, i što ljudskoj prirodi koriste, ili joj se protive. A onima koji pitaju zašto Bog sve ljude nije tako stvorio da njima upravlja samo razum, ništa drugo ne odgovaram nego ovo: zato što je imao dovoljno materije da stvori sve, – od najvišeg stepena savršenstva do najnižeg; ili, tačnije govoreći: zato što su zakoni njegove pri­rode bili tako prostrani, da su bili dovoljni da proizvedu jedne stvari nazivaju dobrom ili rđavom, zdravom ili trulom i pokvarenom, prema tome kako ona na njih sve što može biti shvaćeno od jednoga beskrajnoga razuma, – kao što sam dokazao u postavci 16.

Ovo su predrasude koje sam hteo da navedem ovde. Ako ih je ostalo još od ove vrste, one će od svakoga moći da budu popravljene, sa malo razmišljanja.

(Baruh de Spinoza, Etika, Kultura, Beograd 1970; prijevod s latinskoga i komentari Ksenija Atanasijević, predgovor Radmila Šajković)

 

Komentari nisu dozvoljeni.