Ljiljana Šop, Plodni prostori interpretacije

Enver Kazaz: Jezik negativne ontologije – Poetički okviri književnog opusa Amira Brke; Centar za kulturu i obrazovanje, Tešanj, 2016.

Devet godina posle Kozmologije riječi Vojislava Vujanovića, pred nama je još jedna knjiga o Amiru Brki i poetičkim okvirima njegovog književnog opusa. Knjiga meni potpuno očekivana, ne samo zato što je Kazaz od samog početka, od prve Amirove pesničke knjige, propratio svaku vrsnom interpretacijom odmah po objavljivanju, a neke i pre da bi se njegov tekst našao u knjizi kao predgovor ili pogovor i prvi kritički signal s čim će se čitalac suočiti u novoj knjizi ili novom izboru iz dotadašnje poezije. Pored zaista brojnih i raznovrsnih tekstova o tešanjskom bardu iz pera različito profiliranih i orijentisanih kritičara, čak dve knjige od kojih prva pokriva prvu deceniju, a druga obe decenije i do ovog trenutka kompletan Brkin pesnički i prozni imaginarijum, nisu uobičajene uzevši u obzir da knjige o jednom autoru, pa još usred intenzivnog delovanja i u punom jeku stvaralačkih mena i uspona autora, predstavljaju zaista retkost kako u navikama kritičara tako i u izdavačkoj praksi na ovim prostorima. Ovo dokazuje da Amir Brka nije samo posvećenik i miljenik poezije, kako je tačno i pamtljivo, stoga i svima zgodno za citiranje sročio Ivan Lovrenović, nego da bismo ga, sudeći po bibliografskim jedinicama, mogli smatrati i miljenikom kritike, iako se ne mogu otrgnuti utisku da je za neke kritičke poslenike prevelik i prekaloričan zalogaj, pa i razlog za nesanice brojnih tumača. Kritičari koji drže do sebe, po pravilu su u ove dve decenije isprobali vlastiti sistem mišljenja i kritičku aparaturu na Brkinom delu, naravno – prevashodno u bosanskohercegovačkoj kritici, svakako i zato što su intuitivno osetili da je reč o nesvakidašnjem primeru i retkoj koncentraciji i energiji (može se bez preterivanja slikovito reći i: lavini, vulkanu, gejziru) pesničkog dara, umeća, intuicije, akribije, kao o i savršenom primeru snažne autopoetičke svesti o stvorenom. Amir Brka je, u to sam sasvim uverena, ličnost koju ne bi poremetilo, pokolebalo, promenilo niti ućutkalo i da nije naišao na adekvatnu recepciju svojega dela u svome vremenu, kao što ga ne menjaju ni zaslužene pohvale i nagrade, ali ni nerazumevanja i otpori, pa i odijumi koji nastaju kada se u maloj sredini pojavi neko ko menja dotadašnji ili ustaljeni poredak u hijerarhiji vrednosti.

Enver Kazaz nije samo najdosledniji nego i najtemeljniji i meni po mnogo čemu najzanimljiviji interpretator Brkinog dela. Gospodin Kazaz se, naravno, bavi naukom o književnosti i ja bih ga u tom smislu nazvala strasnim hermeneutičarem. Njegov posao profesora na fakultetu i tumača književnih fenomena novim generacijama podrazumeva jednu vrstu kritičkog diskursa i akademske aparature koja nije samo očekivana nego, rekla bih, i neizbežna, ali je i njegov šarm u tome da se dosadnih pravila ne pridržava ni u čemu, pa ni ovu knjigu (kao, uostalom, ni prošlu: Pjesništvo i rat – Tešanjska izlaganja) nije opteretio svim krutim i okoštalim formama naučnih studija koje bi tzv. običnog čitaoca odbile od čitanja, jer bi dovele u pitanje razumevanje, ali i zadovoljstvo u tekstu. Dođavola sa uvodima, razradama i zaključcima, sa istoričnošću i hronologijama, sa citatnošću i fusnotama – kao da je rekao u sebi profesor Kazaz, odlučivši se za prve verzije svojih interpretacija, još tople i ponete čitanjem, neukroćene distancom od pročitanog i delovanjem naknadne pameti koja nas sve posećuje kada želimo da uredimo stare tekstove. Takav postupak govori istovremeno o sigurnosti u sebe, ali i o odsustvu sujete.

Otkako je Vilhelm Diltaj pre više od jednog veka reaktuelizovao hermeneutiku i učinio je u svoje vreme osnovnom metodom u humanističkim naukama, otkako je Hajdeger sjajno zavrteo ono što je nazvao “hermeneutičkim krugom”, a Gadamer u savremenu metodologiju nauke o književnosti uveo pojmove tradicije i aplikacije, hermeneutička refleksija jeste jedan od najprivlačnijih načina da se o delu primarno ne sudi nego da se s njime vodi dijalog koji je, zapravo, beskrajan i spreman da u svakom novom krugu otkriva nova značenja i nove izazove za interpretaciju. Između Brke i Kazaza odlično funkcioniše književno, znanstveno, ali i generacijsko razumevanje koje katkad nije beznačajno kada je u pitanju usvajanje nečije poetike iz vizure sopstvenog pogleda na svet. Svet istih lektira, ali i istog društvenog okruženja, istorijskog pamćenja i odnosa prema tradiciji, uz mogućnost razmene mišljenja i intelektualnih razgovora ne mora, ali i te kako može produbiti razumevanje i dijalog između pisca i kritičara. U inspirativnom, kako za dvojicu aktera tako i za čitalačke učesnike dvodecenijskom dijalogu, u njegovim koncentričnim krugovima, Kazaz je postupno registrovao i slojevito interpretirao osnove Brkine poetike, njene tematsko-motivske okvire, filozofsku podlogu koja je veoma važna kao univerzalna nit i svojevrstan znak celovitosti jednog duhovnog i moralnog i estetičkog sistema, jezičku realizaciju kao i zavidno versifikatorsko umeće, a potom i poetičke promene koje slede iz knjige u knjigu – vazda iznenađujući čak i najbolje znalce ovog slojevitog dela, pa Brkinu prozu, šireći vlastite interpretativne krugove onako kako je Amir Brka širio svoj književni univerzum.

Proničući godinama u srž značenja, ali i način tvorbe od pojedinačnih pesama do knjiga kao celina, Kazaz je uočio još jednu veoma važnu činjenicu vezanu za Brkinu poeziju snažnije i očiglednije nego za poeziju drugih savremenih pesnika, o kojoj i sama odavno razmišljam. Reč je o knjigama izbora iz poezije ovoga pesnika. Dovoljno je ponekad samo prekomponovati Brkine pesme u neku drugačiju celinu, dati im drugačiji sled, ili ciklusnost, ili težište, drugačije nasloviti knjigu, i eto prostora za novo i drugačije tumačenje, za sagledavanje drugačijih odnosa i otkrivanje novih svetova. (Isti se mehanizam jednako ponaša i u slučaju Kazazovih tekstova o Brkinom delu. Naime, tri teksta o Amiru u kontekstu knjige Pjesništvo i rat drugačije funkcionišu nego u Jeziku negativne ontologije.) Primetno je ovo bilo već i u izborima Na pergameni lica, Ruševine se podupiru, Dovoljno za radost, ali je svakako najuzbudljivije i najuočljivije u vrlo posebnoj, obimom maloj, ali mudrošću, bolnim smislom i lepotom bremenitoj knjizi Čuvar groblja, pjesme sa Ćatićem. Ako bih morala da izdvojim jedan antologijski tekst iz Kazazove knjige, bez dileme bih se opredelila za Prekogrobni dijalog pjesnika, napisan pod aurom tog otkrića da Amirove poznate pesme, iz starih konteksta dovedene u novi, postaju izvor nove mogućnosti govora o njima. Reč je o refleksivnosti prečišćenoj i svedenoj do najplemenitijeg zrnca, refleksivnosti ujedinjenoj sa najdubljim poimanjem tradicije, u biser kojem vreme ne može da naudi, što su dve ključne značajke Brkinog književnog identiteta i ljudskog integriteta, a očigledno i osobine Kazazovog kritičkog uma. Ovde je Kazaz uveo veličanstvenu sliku koju neki nesiguran u sebe i namćorast kritičar ne bi upotrebio povodom svog savremenika čak ni ako bi mu pala na pamet, zato što svoje vreme ne vidi ili se ne usuđuje da vidi u ravni istorije književnosti i davnih svetskih autoriteta. U pitanju je vizija koja povezuje Ćatića i Brku sa istim razlozima i istim posledicama poput onih kojima su u Komediji povezani Vergilije i Dante. (Ne koristim reč božanstvena, jer me Kolja Mićević ubedio u ispravnost ovakvog naslova Danteovog dela.)

Draga sam ja sebi, ali mi je istina draža. Zato ću reći nešto što bi sujetan kritičar verovatno prećutao. Kada je Amir Brka završio rukopis knjige Turistički vodič, i, kao i svaki otkad se poznajemo, poslao mi ga u elektronskom obliku da mu kažem šta mislim, učinio mi se taj rukopis jednostavnim i pojednostavljujućim u odnosu na prethodne knjige ovog pesnika, sa odviše nepoetskog materijala u sebi. Kasnije sam, međutim, shvatila razlog zbog kojeg neke vrednosti Turističkog vodiča nisu u ono doba doprle do mene: predugo ja, naime, živim i stvaram izvan bh. konteksta i tumačim drugu i drugačiju književnu scenu. Nemalu ulogu u ovom procesu kasnijeg uvida u kvalitete Turističkog vodiča odigrao je i Kazazov tekst Vodič u metafizički beskraj, jedan uistinu slojevit i intrigantan interpretativni ključ za otvaranje brojnih vrata u ovu priču, od onih tešanjskih do metafizičkih.

Podudarnost između mišljenja Envera Kazaza i moje malenkosti – što bi rekao Igor Mandić, između naših interpretativnih primera i argumenata, kao i ocene vrednosti, mesta i značaja Brkinog opusa ne samo u bh. književnom korpusu nego i u balkanskom i evropskom kontekstu, tolika je da katkad začudi i nas same. Tešanjska publika je već imala prilike da to čuje i na promocijama Tačke i Crne sveske. Međutim, živimo u vremenu kada se adrenalin podiže jedino neslaganjem. Ako potražim iglu u plastu sena koja bi simbolično predstavljala tačku našeg neslaganja, bilo bi to za moj ukus češće i neopreznije upotrebljavanje pojma postmodernizam uz ime Amira Brke nego što je to funkcionalno. Ovaj ionako nesrećno skovan termin izazvao je svojevremeno popriličnu zbrku i u svetskoj teoriji književnosti, a kada je sa zakašnjenjem i pomodnom pompom stigao i do nas – efekti su mu bili u duhu narodne poslovice „svakog čuda za tri dana“. U ta tri dana, ili tri gladne godine, ako niste bili postmodernista (ma šta to značilo), za dobar deo književne kritike na ex yu prostoru niste bili ni moderan ni dobar pisac, a za one isključivije ni pisac uopšte. Srećom, poplava nije predugo trajala, mada se neke posledice i danas osećaju. Ako je postmodernizam i bio prisutan kod Amira Brke, prisutan je isključivo na nivou postupka i konstrukcijske ili mistifikatorske igre i nikada nije bio „temeljni znak svih slojeva teksta“, pa ni u Monografiji grada. Konačno, petnaest godina kasnije, kao mistifikacijska igra prisutan je i u najnovijoj, čudesnoj poemi Gazi Ferhad-beže iznova u Tešnju, u Proslovu koji fingira pitanje autorstva rukopisa i vremena njegovog nastanka, što je klasični postmoderni trik, ali ovog pisca i nadalje, srećom, ne svrstava ni u jednu izam ladicu.

 

Komentari nisu dozvoljeni.