Sead Porobić, Pismo iz ’92

Dragi brate nadam se da će te ovo moje pismo zateć živog i zdravog mi smo fala bogu dobro i zdravo što i vama želimo eto već prođoše tri sedmice kako smo ovdi. Vi ne dođoste da nas ispratite a možda je ba i bolje tako. mi smo krenili onaj dan i sav svjet što je došo niko nije osto paste mogli vala i vi krenit. Bilo nas je bogami 8 avtobusa i nakon 23 sahata vožnje avtobusom stigosmo drugi dan u Holandiju Daleko brate slatki.

Ovdi smo opet u njekoj kasarni. Njeki kažu da ćemo ovdi ostat dok se rat u Bosni ne završi a drugi opet kažu da će nam dat stanove i da radimo ko more a ko ne mere da će dobijat ko socijalnu pomoć al de znaj šta će biti al šta god da bude meni nit bolje nit gore ne more bit neg što jest.  Nas vala

Nas vala mora da je njeko dobro prokleo pas mu mater prokletu jer nješto gledam ne more to ba bit samo od sebe da tolki svjet izginu od onih zlikovaca, dabogda him zemlja kosti izmetala a da su njeki opet sve sretniji što idu dalje od svoje kuće. Eno onaj Mujo Džigara u avtobusu cijelo vrijeme pjan i sav sretan valjda što je živ osto a ne zna jadan što no onaj reko da smo svi mrtvi i da se samo redom kopamo pa jordami blento ko da će na sviranje i samo viče da smo sad svi isti i nako pjan blagosilja četnike što su ga od kuće oćerali biva i nako nije ništa imo. šta ćeš dobro svijet kaže budali je sve ravno do mora.

Kako ti i snaha i kako su djeca kad bi njekako mogo makar djecu poslat vamo da hin ne poćera pa da djeca ne nastradaju na pravdi boga Jebeš rat ko ga voli dabogda mu u kući vazda bio Eto i naš Hakija poginu a da neznamo niđeje ni kako  a mi i jopet u izbjeglištvo.

Ja sam eto moro otić iz izbjegličkog kampa u Hrvatskoj oćero me brate naš hodža dabogda se udavio Kulijom[1] prijavio me da nejmam 65 godina kod hrvatske vojske pa su me šćeli vakog starog bogalja poćerat nazad na ratište. Al opet ko će znat možda je i moro a more bit i da mi je dobro učinio pa da ću ga poslije blagosiljat elem kakogod tako je moralo bit. Al nevalja to ba da hodže vode politiku jer zna se brate šta je hodžin poso a šta nije a opet i oni što su u titinoj državi bili u partiji sad se guraju uz hodže u prve safove pa se to sve njekako izokrenulo i sad je hodža haman ko prije sekretar partije a vidio si i ono šenlučenje i pucanje iz topova uz onaj  prošli ramazan za juftar reko sam ja tebi odmah da to neće na dobro izać, jebo li hi top da hin jebo. A eno i onaj naš komšija Ivo Barukčincin sin mi pričo u Gašincima dok smo bili al nako kradom da ga ko ne čuje da je i kod njih ba sve isto njihov velečasni him govorio za koga trebaju glasat tako da su nam hodže i paroci ufatili otu demokraciju u svoje ruke pa se mi ne moramo ništa sikirat jebala hi demokracija da hin jebala.

Kažu da je ovo ljepa i bogata država haman ko i Njemačka al opet nije Njemačka a ja opet mislim kaka je da je biće bolja već što je naša sad.

Meni je ovdi vala nako dan za danom tuđina tuga i samo čekam da umrem a vala ko da sam i umro samo što sam još živ pa se ne mere živ u zemlju. Eto kad sam mislio da lijepo poživim, penziju dobio, dočeko da se Hakija oženi a ono namjesti se rat Hakija poginu snaha ode u Njemačku  čuli smo da je tam snjakim a mi eto po stare dane u izbjeglištvo. Štono reko onaj naš amidža dijete dok si živ nikad nije kasno najebat. Al opet što svjet kaže živa glava gotov belaj evo ovdi ima dosta svijeta iz istočne Bosne pa vala šta oni pričaju da su izdeverali ne do bog nikom.

Ovdje dragi brate kiša pada stalno haman svaki dan i to po njekolko puta. Neki dan sam stavljo recke reko baš da vidim dokle će i bogami 27 puta počela padat i opet stala kiša moš mislit. Svijet je njihov ovaj fajn i kulturan sve nam donosi i brate lijepo je sve imamo što jes jes ne valja duše griješit samo et što nismo u svom i na svom. Ja nješto mislim kakvi smo mi ne do bog da su oni nama došli u izbjeglištvo pa kad oto pomislim još me više stid. A evo gledam i ovdi u izbjeglištvu se svijet spasio rata a opet njeko prokletstvo zavladalo pa se svađaju oko kojekakih trica. Šta ćeš imanja i kuće ostavili četnicima, a loše navike ponjeli sa sobom. A opet ima ovdi svjeta iz cjele Bosne i svih vjera i vala sa svima se ljepo ispitamo pa mi nikako ne ide u glavu kako more bit  da se ovdi u tuđini tako ljepo ponašamo ko jedan jedincat narod a da smo doli kod svojih kuća međuse bi ratovali. Ma nejma šta čudni smo ti mi ljudi što  jes  jes. Ja ne znam na šta će ovo izać i kolko će ovaj rat potrajat i hoćemo li se mi ikad više vidit al znam brate da smo najebali. Ako se ikad i kako god da se ovo završi mi više isti bit nećemo. Nemere se to pribije se ruka jal noga pa zaraste pa opet ne bude ko što je bilo a kamoli ovo Toliki narod se pobi i tolke kuće  i preduzeća porušiše . A čudno je vala i to da je  ota naša  jadna Bosna prilično siromašna a da se tolko o nju otimaju i nas ganjaju ko bog đavla. Nješto mislim što ti je život i ono što smo se mi onoliko svađali oko one zemlje i međe—–/ Pa sam mislio da ti  #

Mi se učimo ovaj njihov jezik pa vala slabo ide. Njekako him čudan jezik jebemu vraga evo rijećemo prvo kažu da imaju nješto pa onda opet na kraju ispadne da nejmaju, to ko ono kod naše kletve da bog da imo pa nejmo. Mi se njekako sporazumjevamo s njima a moja Hana se tri dana patila da nauči samo kako se zove ik ben Hana, biva ja se zovem Hana pa samo to i naučila i napušćala sad čim nješto hoće rijet a ovi je ne razumiju počne galamit i granat rukama pa joj ovo jedno djete što nam ovdi privodi viče polahko nano a ona opet isto pa joj se ja slatko ismijem šta ćeš ko ludo žensko. Ovdi ima i dosta drugog bosanskog svijeta Samo su brate njeki malo nako na svoju ruku nisam vjerovo da u našoj Bosni ima i takvog svijeta. Neki dan ušo ja u zajedničku kuhinju a jedna mlađa žena vako posve fajn i upitna, zavijena, a razvija burek pa kad mene ugleda ostavi pitu i brže bolje ode te ti se tek vrati malo poslije sa mojom Hanom a Hana je upita šta ti bi ženo bona a ona će ti njoj išaretom da biva ko ja ušo pa je njoj to ko neprijatno što je s tuđim muškom nasamo u sobi ma velim ja njoj de bona zdravlja ti ja i nisam njeko muško vidiš evo jedva hodam po zemlji, pa smo se  slatko smijali.

Eto brate ne sikiraj se za nas već gledaj i ti il da dojdeš vam il makar djecu pošalji. Nama je ovdi ljepo samo eto često sanjam Bosnu, Hakiju i kuću. Sanjam često i da se vraćam kući, da plivam priko Save pa me ko četnici zarobe a sanjam počesto i u gaju onu gornju njivu ko mi pokosili i sjeli da se malo odmorimo, a Hana mi donjela ručak  i hladne šljive i mi sjeli pod onaj karamut a golub grnjaš njegdi u šumici pjeva pa se probudim i moreš mislit stvarno grnjaš pjeva pa me probudio eto i ovdi u Holandiji. eh da i kod njih ima golubova i to baš grnjaša pa him ja nadrobim hljeba da jedu i onda me stegne nješto u grlu i … al popijem ja i ovdi nije baš ko naša al fata samo saće ramazan pa mi Hana stalno viče da se prođem rakijetine. žensko ko žensko ne zna ona kako je meni.

E het ostaj mi živ i zdrav pa valjda će bog dat da se još vidimo a akose ne vidimo halali ti meni a ja ću tebi .       

Tvoj brat Rasim



[1] Muslimanska molitva, sure Kulija

Komentari nisu dozvoljeni.