Стеван Тонтић, Десет пјесама

(Из збирке Христова луда, Архипелаг, Београд 2017)

 

ХРИСТОВА ЛУДА 

Ако ме питате Докле или Куда,
Могу тек да кажем:
Чујте мој крик –
Ја сам Христова луда.

То вам је данас сваки мученик
Који не продаје душу ђавлу,
Свако ко не лаже.

Ви ме слободно сажаљевајте
Као несрећног безумника,
Ругајте се, ал о свом трошку.
Изабрах, мимо ваших понуда,
Живот Христова сљедбеника,
Судбу, кажете, убошку.

Ја се, откако сам рођен,
Не питам ни Докле
Нит разбијам главу с Куда.
Та ја сам одозго вођен!

Онима што мисле да сам проклет
Кажем да примам сваки удар
И да ћу до саме смрти
(Којој се, замислите, веселим)
Остати на задатом, једином путу
На којем се, истина, збивају страхоте,
Али и права чуда.

Јер ја сам Христова луда,
И мене тај пут води
Према сјају што се шири
На све стране васељене:
Горе и доле, лијево и десно,
Напријед и назад, право и кружно,
И ако ми у вашем разбојничком мраку
Не згасну зјене
И попљувано лице остане чисто,
Нигдје ми неће бити тијесно,
Нигдје овако кужно.

Мојим се путем не врлуда
Од једног до другог лажног бога
Ил раскошно окићеног идола,
Којима приносите вајне жртве
Плаћене лажним новцем.

Крећем се кроз мрак по просјајима
Унутрашње свјетлости.
Најтежи пут, без ореола.
Ту се удара и главом у зид -
Христова луда не бјежи од бола.

Сјају тог бола не могу да одолим.
Простријели ме до кости.
По њему знам да још сам жив
И да бол трпећи – волим.

И ако ишта знам,
Знањем од којег се луди,
Знам да и ја Христа болим.

 

МОЛБА ЗА ПАУКА 

Врли ловче у собном углу,
Ријетко ти оживи мрежа.
Молим те, буди мој секретар
Што на зунзаре од ријечи,
Излетјелих из рупа, прежа.
Твоје присуство за ме је дар,
Не дај да ме извргну руглу.

Бискај лоше сјеме што пада
У оранице рукописа.
Ослободи ме лудорија
Које, с ума сишавши, писах.

Лови гамад која би ушла
У моје стиховне вријеже.
Бојим се да не умреш гладан,
Еремит с краја пусте мреже.

 

ВЕЛИКА ГОСПОЂА СМРТ

(запис ратног хроничара)

Знам, Смрти,
Велика си ти Госпођа,
И не доликује мени, малом хроничару
Твојих хуманитарних похода
Да ти завирујем под сукњу,
Опјевам сваки твој сношај
Током великог чишћења народа
Од свеколиког „олоша“.

Не пратим твоје менструалне циклусе
Између којих земљу у црно завијаш.
Знам које си све моћне људе,
Државнике и војсковође, па и мудраце,
Прогутала разјапљеним међуножјем
Којим на звијезде зијаш.

Мало их је изнијело живу главу
Из твог термопилског кланца,
На који још само луд насрће
С четама необучених регрута
Дa им смртовнице штанцаш.

Видио сам крајеве кроз које си прошла.
Још мало па се неће знати
Која је ово земља, ни који то народ
Истрајава сред ове свјетске смутње,
Молећи се теби, свом божанству,
Под том шатром од сукње.

 

РАТ, РЕДОВНО СТАЊЕ

Четири године држали су ми
Отвор цијеви
На потиљку,
Спремни да савког часа опале.

Четири године кињили су ме
Жеђу и глађу,
Пријетњом да ће ми силовати
Ћеркицу и жену,
Спремни да сваког часа јурну.

Па зашто су то чинили? 

Нису се ваљда бојали
Да ћу их из своје
Луде главе
Бомбардовати таквим мислима
Које би их могле одвратити
Од зла којем су се заклели?

Зар су страховали
Да ћу својим ријечима,
Прошверцованим до слободних народа,
Мобилисати армију храбрих људи
Која ће их са земљим сравнити?

Тако су слаби, јадни били,
А тако се звјерски јуначили.

Четири године дисао сам на шкрге
Ваздух отрован њиховим присуством.

Нисам могао јасно да утврдим
Ни ко су ни шта су,
Ни откуд долијећу сви ти ударци.
Стално су мијењали маске и униформе,
Час су били фашисти,
Час опет хуманитарци.

Кад је рат стао,
Ја сам се већ првог слободног дана
За сто наредних година надисао,
И сад ми је свеједно
Кад ћу умријети.

 

БАРУХ ДЕ СПИНОЗА О ПОСТОЈАЊУ ЂАВОЛА

У божанском склопу природног свијета
Биће ђавола не може да постоји.
Свако ко природу право одгонета,
Зна да човјек врага према себи скроји.

Да ђавола има, бијах помислио
Тек кад ме довијек прокле синагога,
Када сам под страхотним прогоном био
Тог амстердамскога Гога и Магога.

И јесам у врућици, гоњен као пас,
На зов аветиње: Жив ли си, Спиноза?,
Apage, Satanas!, викао на сав глас.

Потом је јењала прогнаничка гроза,
Више ме не киње такозвани дуси.
Сад самога себе за смрт своју брусим.

 

ЕЗРА ПАУНД У КАВЕЗУ ЗА ЗВИЈЕРИ

Мало ме је која фотографија потресла
Као она с уловљеним Езром Паундом у кавезу,
Великом кавезу с решеткама за опасне звијери
Попут лава, тигра, вука –
Свака изазива праву језу.

Током и послије депортације из Италије,
Кад је оптуживан за издају земље,
Америка се свом великом пјеснику цери
Због антиамеричких, расистичких и антисемитских
Говора на Мусолинијевом радију
У којима се одбрана фашизма не крије.

Американац против демократске Америке?
Сматрало се да такав, ма ко то био,
Сигурно није при памети!

Стога ће пјесника прогласити лудим
Да га ипак спасу од најтеже казне.
А кавези за сумњиве политичке звијери
И данас се редовно пуне и празне.

 

ТИ СИ МЕ ЗАУСТАВЉАЛА

Кад год сам кренуо да бјежим
Из овог проклетог града
Гдје у мени гледају хулитеља,
И нађем бар пећинско склониште
Од ревносних прогонитеља
Од којих ми сваки главу иште,
Ти си ме увијек заустављала
Својом љубављу –
Сјајем сузних очију
Који ме сасвим свлада.

Кад год сам хтио да емигрирам
Из ове кажњеничке колоније
У којој сам од младих дана
Под паском тајне полиције,
Ти си ме увијек заустављала
Својом љубављу –
Врелином свог даха, бојом гласа,
О завичајним горама пјевушећ,
О слободи плаћеној крвљу.

Кад год сам покушао, само покушао,
Да дигнем руку на се,
Ти си је хватала у зраку
И спуштала на своје влажне усне
С којих сам, у новом заносу,
Падао у небеса
Умјесто у мрачну раку.

 

МАГИЈА ЖЕНСКОГ ПОЛА

Магију женског пола први пут сам осјетио
У својој петој години. Гледао сам кроз живицу
Једну раскречену младојку из сусједства
Како пиша у високо ижђикалим кукуризима,
Са сукњом задигнутом до изнад пупка,
Готово до самих набреклих дојки.

Млаз је био јак као код дивне мале јунице
Која је заклана и поједена на једном пиру.
Одмах сам знао да присуствујем страшно
Тајанственом, за очи забрањеном збивању,
Тим више што се радило о дјевојци,
Али се нисам повлачио с положаја
Све док радња, током које би она повремено
Зажмурила, није обављена до краја.

Не кријем, добио сам јаку жељу
Да изблиза сагледам то растворено
Рутаво међуножје, завирим у шпиљу
Из које тај благодатни млаз шикља,
И да се сав сјурим унутра.

Прошли су ме дубоки срси
Од те опојне, вртоглаве замисли
Која ме још увијек
Не оставља на миру.

А ускоро ћу умријети.

 

ЗЕМЉА  СУЂЕНИЦА

Живио сам у више
Различитих земаља
Које су ме трпјеле знајућу
Да немају моје стварно признање.

Хвала на трпљењу,
Ал тешко се ту дише.

Истински признајем само земљу
Која ће ме обгрлит попут љубавнице,
У коју ћу коначно лећи -
Међу бедра, у мрко крило
Иловаче суђенице.

 

НЕСРЕЋНИ  УБИЦА

Повремено ми на сан дође човјечуљак
Који се спремао да ме убије
Док сам живио у томе граду
У доба највеће погибије.

Не знам зашто ми се јавља:
Не спадам у капиталне кандидате смрти,
Нити сам му више на дохвату руке.

Изгледа да није обавијештен
Да имам своју вјерну чуварку
(А можда је бацио око на њу?)
Која се држи обавеза
Свечано преузетих још на вјенчању.

А ноћас сањах да је тај несрећник,
Незадовољан уловом људских примјерака,
Дигао руку сам на себе,
Тако да бијах мало одахнуо,
Рекавши: земљо, буди му лака!

 

 

 

 

 

 

Komentari nisu dozvoljeni.