Zoran Milutinović, Drugi odgovor Enveru Kazazu

Žalim što je Kazazu moj odgovor na njegovu kritiku Bitke za prošlost bio dosadan i predugačak (http://ivanlovrenovic.com/2018/11/enver-kazaz-milutinoviceve-logicke-vratolomije/), pa ću se potruditi da ovaj bude makar kratak. Ne moram da razmišljam: nisam Karadžiću ”posredno priznao” da je Bosna zemlja mržnje, jer u Bici za prošlost kažem da je taj iskaz ”preteran i zato pogrešan, besmislen jer ga nije moguće dokazati” (344), a za njegovo čitanje ”Pisma” kažem da je pogrešna interpretacija korišćena u političke svrhe (341), pa sve što Kazaz gradi na mom navodnom saglašavanju s Karadžićem iščezava kao vatromet polemičara koji lako gubi i živce i argumente. Kolege koje su, kao i ja, čule Kazazovo izjašnjavanje u Sarajevu 26. aprila 2010. već će se i sami toga setiti, a identifikacija je ipak najpouzdaniji dokaz identiteta – žalim, ali nema ništa “naučnije” od toga – iako se identitet slobodno može i promeniti. Zahvaljujem Kazazu što mi je nacrtao poduku o glagolskim vremenima: sad sam razumeo, Izetbegovićev nacionalizam možda bi bio surov i zločinački, u kondicionalu, ali u perfektu bio je svilen i mekan. Ali najvažnije je sledeće: iskaz “X ovjerava Y” Kazaz odjednom prevodi kao ”X i Y se međusobno pothranjuju”, iako ovo prvo podrazumeva jednosmernu reaktivnost, ovo drugo dvosmernu aktivnost i reaktivnost. Baš to sam mu i zamerio u Bici za prošlost: insistiranje na reaktivnosti, a ne na aktivnosti i reaktivnosti istovremeno. To što je odlučio da ovo prvo, u stvari, znači ovo drugo svedoči da našapolemika nije bila uzaludna i da je Kazaz ipak spreman da modifikuje svoje stavove, mada uz mnogo buke i besa, pa makar ih tako modifikovane predstavljao kao nešto što je oduvek i sam tvrdio. S velikim odobravanjem primećujem da je Kazaz promenio i svoj ključni iskaz, oko kojeg se i razvio ovaj spor. Umesto tvrđenja da je velikosrpski interpretacijski kontekst “nametnuo stav o Andrićevoj literaturi kao islamomrziteljskom i protivbošnjačkom tekstu” (Subverzivne poetike, 325), sad kaže: ”Bi li bez srpske nacionalističke kritike Andrića bilo one bošnjačke? Bi, naravno, nije Kurtoviću, Rizviću, Mahmutćehajiću ili autorima u zborniku Andrić i Bošnjaci bila potrebna velikosrpska recepcija Andrića kao uslov za njihovo pisanje”. Tako je. Hvala. Tačno to i ja tvrdim, i zbog toga kritikujem Kazaza u Bici za prošlost. To nije tako u Subverzivnim poetikama ili članku ”Kritika mržnje”, nego tamo velikosrpski interpretacijski kontekst nameće, a bošnjački nacionalistički diskurs samo ”ovjerava”. Zašto nam je trebalo ova polemika da se oko tako očigledne stvari složimo, a i onda to iznuđeno priznanje Kazaz predstavlja kao nešto samorazumljivo, što i on oduvek tvrdi?

Pola ovog spora smo rešili, ostala je još druga polovina. Čak iako zanemarimo sva ostala pitanja na koja mi Kazaz nije odgovorio, i ja se složim da je važno “dekonstruirati narativni sistem, ideološke poglede i aksiomatski niz” te velikosrpske književne kritike, ipak se moraju navesti imena autora i naslovi njihovih knjiga ili članaka, kako bi se čitaoci uverili da dekonstrukcionista ne izmišlja takvu kritiku, i da nije u navođenju bibliografskih jedinica opet loše pratio svoje beleške. Ako smo se već složili da ta velikosrpska kritika nije bila pretekst bošnjačkim nacionalističkim kritičarima, a niko od njih je i ne pominje, možda onda ona uopšte i ne postoji? Na to pitanje još uvek nemamo odgovor, jer Kazaz neće ni da navodi imena, ni da ponudi detaljnu analizu njihovih kritičkih radova. E baš neće. Ne vredi da ga na to nagovaram i treći put. Pošto ovde završavamo ovaj spor, koji nije ni trebalo započinjati bez solidnih dokaza za stanovište suprotno onom iz Bitke za prošlost, to će izgleda ostati misterija. Fantom u biblioteci.

 

Komentari nisu dozvoljeni.