Ivan Lovrenović

Јовица Аћин, Ходочашће у Содому, Службени гласник, Београд 2013.

Причу видим као отворену могућност стварања и растурања смисла који је пуста илузија намењена савладавању хаоса док нас витла.

Реалност хоће да нас заслепи, али зато је фикција кадра да нам отвори очи којима хватамо истине стварног.

Поставља се питање, коме је пружена могућност да ствара и растура смисао у роману Ходочашће у Содому? Ко нам прича причу?

Наиме, мистификовани приповедач који је и приређивач дела, сакупљао је „своју расејану дечурлију” колажирањем других текстова које је: изненада проналазио („папир који ми је недавно кошава нанела на прозор”, „овај запис сам нашао у фиоци, а да не знам да ли је сасвим мој”), испредао из „личног искуства”, прочитао на забрањеним и укинутим сајтовима, новинама, дневницима, затим,ослушкивао народна предања и исповести. Приче су различите дужине, каткад само фрагмент неког забележеног тренутка, а исти јунаци се јављају спорадично – најчешће су везани за неки одређени мотив. На пример, у причи „Дрво”, књижевни јунак, Обрен, сваког дана пролази поред дрвета са којим осећа сродничку везу. Он застаје поред њега, посматра га, размишља о његовој лепоти, грли га, и жели да га „усини, да буде брат” његовој ћеркици. Први знаци опадања лишћа и пуцања грана тог велелепног дрвета, нагнали су Обрена да се удаљи од дрвета и иде заобилазним путем, како не би гледао његово пропадање. У последњој причи, која прстенасто заокружује мотивско-тематску композицију романа, можемо успоставити везе између увелог дрвета и емотивног и психичког стања кроз које јунак пролази. Дрво представља посредну, индиректну карактеризацију јунака који је преминуо у башти посматрајући слику своје уснуле, наге ћерке.

За Јовицу Аћина чин причања прича представља облик тематизовања света који нас окружује. Налепљујући крхотине стварности приповедача, као и јунака, одломке њихових разговора, слике ентеријера, снове који имају изузетну важност за јунаке – снови другог могу да истисну трауматичну прошлост самог приповедача („Југ”), аутор директно или индиректно сугерише стварност у којој се јунаци налазе. Та стварност је додатно наглашена појавом вране.

У првој причи, приповедач препознаје извесне промене, дестабилизацију сопствене личности: „претварам се у врану, ако судим по свом десном оку које ми катагракће, гггрешим, мислим на катаракту ока…”, и управо таквим стилским решењем, односно графичким сугерисањем претварања или преображаја у врану, Јовица Аћин нам пружа јасан сигнал новог угла посматрања. Јер, такав детаљ није тек пука графичка грешка, напукли глас („гггрешим”) не представља само процеп личности већ нас уводи у потпуно другачију оптику: „гледам као врана”. А како врана види?

У нашој народној књижевности, вране су обично биле гласници лоших вести („Полећела два врана гаврана/ са Мишара, поља широкога”), симболи смрти, носиоци духовних мистерија повезаних са пророчким видом. За Аћина врана није само најава и знак упозорења у времену у ком „ретко ко је у стању да сачува част”, и влада „осећај безизласности”, јер „смо сви ми опкољени ватром у шуми, а време је управо тај шумски пожар, и из њега нам нема спаса”, већ је од изузетне важности њен поглед којим је одређена и сама структура дела.

У трећој целини, аутор открива да врана гледа„… калеидоскопски. Никад као целину него у расејаним комадићима сложеним у фрактале”. Композиција романа Ходочашће у Содому је саткана од низа епизодичних ситуација које имају претензију да се развију и разгранају у ширину епског замаха. Приче јунака Александра Тресигаће, Обрена Деспота, Тодора Шућура, Марка Багљаша, Матеје Пизгоре, Невене и Аранђела, или пак дијалози Зевзека и Трампазлина, Думеље и Јола Багљаша, Теброна и Бураза, представљају баш те расејане комадиће стварности јунака, одсјај средине у којој влада аутократија и шири се епидемија корона вируса.

Аћинов Трампазлин је очигледно и прича за себе. (Имајући у виду да се тај књижевни јунак промеће у неколико ауторових збирки прича, нпр. Неземаљске појаве, Ко хоће да воли, мора да умре, Прочитано у твојим очима… и романима Полазећи од краја света и Ходочашће у Содому, разматрање статуса и улоге наведеног књижевног јунака би могао бити подстицајан предмет неког будућег истраживања.)

Први композициони оквир, односно високу тачку гледишта, заузима перспектива свезнајућег приповедача док се сви остали јунаци смењују попут калеидоскопских сличица и пружају шаренолику слику друштва. Отуда можемо рећи да је сама структура романа калеидоскопска.

И да закључимо, сви фрагменти и догађаји у роману су на неки начин калеидоскопски структуирани. Селекцијом одређених епизода, Аћин нам сугерише модерну слику света – почетак глувог доба („кад рибе плачу”), времена у ком једни друге не чују, а „снови више ништа не значе”. Јунаци су посматрачи, и попут Манових јунака из Чаробног брега, они размишљају, али не делају. Тек из приповедачевих коментара сазнајемо социјалне околности у којим су се јунаци обрели. Заокупљени сопственим проблемима, личним импресијама из изопаченог, готово карневализованог и гротескног друштва, немају времена да говоре о епидемији, ни демонстрацијама. Они не могу да виде ни девојчицу која им је у башти украла новчанике. А приче из баште, баш као и та откупљена документа на бувљаку, део су приповедачеве грађе за роман.

Ходочашће у Содому представља путовање кроз свакодневицу из које ђаволчићи непрестано извирују, тек понекад севне неки анђео да нас подсети на вредности и убризга смисао. А смисао се огледа у кретању: „никад не застати, никад се не помирити са постојећим, претраживати и претурати ствари”. Ходочастити чак и кроз Содому.

Домети, часопис за културу, Сомбор, br. 194-195, 2023.