Ivan Lovrenović

Na današnji dan godine 2022. umro je u Novome Sadu Stevan Tontić.

Katkad, u magnovenju, pomislim: javit će mi se s novom pjesmom ili kakvim dobrim prijevodom s njemačkoga, kako smo bili uobičajili u povremenom javljanju, ja njemu ili meni on. Teško um prima konačnost odlaska.

Ovo što slijedi malo je sjećanje na Stevana Tontića onako kako se pojavljivao na ovoj stranici.

*

Čudnovata je i čudesna Tontićeva posljednja knjiga Opsada moga Ja: dramatično testamentarna, sva u obrani krhkoga Ja, u kojemu ipak nešto nerazorivo jest: jarka svjetlosna osa, stub koji poeziju isijava.

НЕШТО НЕРАЗОРИВО У НАМА

                              захваљујући Францу Кафки

У страху и дрхтању, који су ту
И у мом васкрслом, другом животу,
Ја бих се често, умјесто у бездану,
Обрео на сигурном тлу -
Унутрашњој хриди мога Ја.
Дрхтава је а ипак постојана
Та осовина духа,
Та моја Итака.

Ту ме подржава и онај
Од ког би се то најмање очекивало,
А он никад не говори криво:
Франц Кафка тврди да у нама
Постоји нешто неразориво.
Гле сад: нешто неразориво!
И то jош у нама, ломнима,
Прожетим смртним страховима.

С тим Кафком који се у мени
Овјерио током смака свијета,
Лакше дишем и зло подносим.
Нека се гранчица унутра зазелени...

С мене се здјељат може,
Ољуштит све пропадљиво,
Док се не дође до стуба
Који поезију исијава,
До јарке свјетлосне осе.

Браниш је голим животом,
А она те и чини живим.

Лажне су све против поезије
Измозгане глосе.

*

Stevan Tontić napisao je članak o pjesniku Petru Gudelju za Srpsku enciklopediju Matice srpske. Ton članka je ohlađen, kako i valja da bude u enciklopedijskim jedinicama, a precizne i znalačke kvalifikacije odaju odličnu upućenost u Gudeljevu poeziju i poetiku. Izbor urednikā bio je nepogrešiv: i sam velik i svoj pjesnik, Tontić je Gudeljevu poeziju osjetio davno, i o njoj progovorio i na izravan, pjesnički način:

Stevan Tontić

PETAR GUDELJ, U DOBAR ČAS

On je posjednik božjeg sjemena a mene nema

On je mladić - orao od pamtivijeka u mene piladi ni za lijeka

On je jarac i pitomi vuk
ja sam smotana strijela, opružen luk

On raspolaže đuladima od munja ja na ugljevlju strave klečim

Možda će on prosipati sol
koju ću, kad u raj pođem, poledicom lizati.

1987.

*

Svojevremeno, poslao mi je Tontić za ovu web stranicu svoj zapis Misija Sarajeva od 1. aprila 1992. godine, koji kasnije nije nigdje objavljivan. Poslao ga je uz napomenu: „Tada, prije 28 godina, jedva da je iko u Sarajevu bio u prilici da ga pročita.“

Mislim da ga u Sarajevu ni do danas nitko nije pročitao.

Стеван Тонтић, МИСИЈА САРАЈЕВА                                                                              

Анкета Књижевних новина: Поглед у Босну (1992)

Наслов овог мог, кратког и невољног, јављања у вашој анкети о Босни данас, посуђен је од Димитрија Митриновића: тако је он 1930. крстио један свој инспиративан текст. Инспиративан јер се у њему и испод велова утопије интегралног југословенства и културног свечовјештва, пробија на дање свјетло један дух разумијевања тзв. босанске енигме, дух потребнији данас него можда икада раније. Тако, између осталог, Митриновић пише: „Комплекс босанско-херцеговачки има у Југославији свој виталан и судбоносан значај.  Да тај комплекс не постоји требало би га стварати, јер би без њега биле две Југославије, једна српска и једна хрватска. Можда би постојала  и нека немогућа трећа Југославија, муслиманска и анационална. Међутим је баш тај комплекс, један спој и један прстен, и реалност и симбол српско-хрватског и православно-католичког јединства и то заједно са високо важним и не само негативно него и позитивно значајним елементом Ислама у Југославији“. Митриновић тврди да Сарајево „има своју душу,  балканску и врло општељудску у организму Југославије, и суђено је констелацијом ствари да Сарајево постане центар националне свести Југославије, уколико су религија и морал суштина и начело цивилизација и културе“. А можда најпрегнантнија и средишња реченица гласи: „Сарајево треба да смисли и изрече нашу троверну мистерију“.

Да ли је Сарајево смислило и изрекло ту мистерију?

Мисаони и стилски патос Митриновићев призива у сјећање Исидору: како сви Босанци собом тамну ватру ложе.

Да не сагоримо ми данас, данас и овдје?

Тровјерној мистерији и тамној ватри требало би, како ствари јутрос у Босни стоје (према радио-вијестима, ту и тамо се води прави рат) убризгавати јаку дозу разума. Наша политичка троврсност постаће извор страшног крварења и невиђеног зла, буде ли свака „страна“ исповиједала апсолутно „чисте“ програмске опције, са патосом жртвовања за „свете ствари“, без воље за неопходним посредовањем, воље за споразумом и политичким компромисом. Јер је то смјер цивилизацијске воље; принцип мањег или избјегнутог зла, суштински је садржај и религије и морала. У том смислу, рат мора заувијек остати „оклеветан“: зар већ до сада није показао своје мрачно, нељудско, вулгарно  и у сваком погледу погубно лице? Истинска мистерија троврсности , схваћена и једноставно, посљедњим остатком срца и разума, неће одабрати рат као средство било каквог „рјешења“, па ни рјешења питања државног за све народе, питања које се и представља и показује као „судбоносно“.

Босна, напучена војскама, с једне се стране етнички дијели, с друге „грађански“ хомогенизује. Нације су већ хомогенизоване, тражећи своја права и признања, којима се мора удовољити. Процесом руководи ЕЗ као „тутор“, но питање је неће ли се ствари отети из руку, и Европи и домаћој, подијељеној и посвађаној власти. Због свега што се збива, прожет сам стрепњом и све више ме мори несаница.

Босну видим као нарочиту земљу, земљу јужнословенског посредовања. Видим је устројену по сложеној формули која уважава и грађанина и национални колективитет. Као тројну, троврсну републику, која не би требало да буде нерјешиви „мистериј“ , уколико се одлучимо за божански дар живота а одбацимо „метафизику“ излишне смрти. Поред обласних националних аутономија, држим да су овдје неопходни и Митриновићеви „спојеви“ и „прстенови“. И Србима, и Муслиманима, и Хрватима, и „осталима“, може припадати цијела БиХ, не тек оне једнобојне „Роршахове мрље“ на њеној карти. Посљедњи је час да се то посебно и заједничко усагласи без примјене силе. „Мисија Сарајева“ данас је толерантан дијалог, разум, одустајање од силе, воља за споразумом без ичијег понижења. У противном очекује нас, не само у Босни, оно најгоре. О чему не могу ни да мислим, ни да пишем.

Све је више злочина и насиља око нас. Злочин се одомаћује. Стрепим од његовог заразног проширења.

(Књижевне новине, 1. 4. 1992)

*

U paklenome lipnju 1992. godine, jedan sarajevski pisac, pjesnik, dobiva telefonom od drugoga sarajevskog pisca upit: šta to znači biti Srbin? Prvi je Stevan Tontić, drugi je Nedžad Ibrišimović - dvojica među nekolicinom najvažnijih i najizvornijih pisaca druge polovice Dvadesetog stoljeća u Bosni i Hercegovini. Obojica zatočenici sarajevskoga užasa.

Svoj odgovor Tontić piše u obliku kratkoga, intelektualno brizantnog eseja, a objavljuje ga Predrag Finci, filozof i esejist, u časopisu Zemlja koji je pokrenuo baš tih dana, unatoč svemu, kao odgovor svemu...

Čitam danas Tontićev esej, i konstatiram, hladno i bespogovorno: danas ni takvo pitanje ni takav odgovor više nisu mogući. Obesmišljeni su, propao je kontekst u kojemu su bili mogući, važni, u kojemu su i pitalac i upitani vlastitu egzistenciju i vlastiti nacionalni identitet u Sarajevu osjećali tako da je važno i relevantno ono što o tome imaju reći u vlastito ime i na vlastiti način.  

Pa valjda baš zato što je tako - što više nema ni Sarajeva ni Bosne u kojoj je to bilo smisleno i važno - danas se i Ibrišimovićevo pitanje, i odgovor koji na nj daje Tontić čitaju kao začudna i velika literatura, kao uzbudljivo svjedočanstvo o životu koji jest propao i nestao, ali nije nestala mogućnost da u njemu prepoznajemo puninu - dramatičnu, pulsirajuću.

Nedžad Ibrišimović umro je 15. rujna 2011.  i počiva u haremu sarajevske Begove džamije, među uglednicima. Stevan Tontić skrasio se u Novome Sadu, nakon godina nesigurnoga življenja od Sarajeva do Berlina i natrag. Predrag Finci je u Londonu. Sarajevo je na svome mjestu, dobro i sretno bez sve trojice.  

*

Pjesnički talent i umnost nisu darovi koji uvijek idu zajedno, čak ne ni prečesto. A tek treći dar - dar za dobrotu! Taj još najrjeđe. Pa, kad se, ipak, sva tri nađu u jednoj autorskoj osobi, sva tri izrazita i jednako zastupljena - to je na granici čuda. Takvo čudo u književnostima naših jezika / našega jezika jesu tekstovi, pjesnički i drugi, koje piše Stevan Tontić.

*

Prebirući i listajući knjige Stevana Tontića po svojim policama, i dalje u nevjerici da toga mirnog čovjeka, velikog pjesnika i mudraca, dragoga prijatelja više ne mogu sresti, obradovati se susretu, naiđem na malu, lijepo oblikovanu plaketu s naslovom: Стеван Тонтић МОЈ ПСАЛАМ, Mein PSALM Stevan Tontić.

U njoj je i dragocjen vlastoručni Stevanov potpis s posvetom, datiran u Sarajevu 30. 6. 2010. Uvijek mi je bila draga, sada, pak, poprima taj Tontićev pjesnički tekst silno podignut ton i značenje.

*

Kakav je pjesnik i umnik Stevan Tontić! Znali smo to i dok je bio među nama, ali sad vidimo, znamo, da je on pjesnik mnogo viši i umnik mnogo viši nego što smo znali dok je bio među nama, pa nam se - lakomislenima - činilo, da je Tontić jedan od nas, božeoprosti, jednak s nama, jer, evo, govori kao mi, hoda kao mi, ne uskraćuje nam svoju ovdašnjost i svoju ljubaznost, ničim se ne uzvisuje.

*

I u životu i u poeziji Stevan Tontić išao je svojim putom.
U poeziji, tim putom vinuo se do neba.