Ivan Lovrenović

Od Stare luke sam podzemnom železnicom otišao do stanice Blankard. Tamo sam se ukrcao u voz koji je išao za Tulon. Ali, posle tričetvrt sata nisam više mogao da izdržim u vagonu i na pola puta sam sišao s voza. Bilo je to na stanici Siota. Na toj stanici, na platformi tik uz prugu, poređali su se, s prtljagom i bez prtljaga, putnici koji su čekali moju crnu ognjenu zmiju da se u nju popnu kao u čudo tehnologije koncem devetnaestog veka i nastave da putuju umesto nas koji smo odustali. Moja pretpostavka da će svi pored koloseka naprosto obamreti pred hukom i treskom parne lokomotive pokazala se kao netačna. Može biti da je tome razlog što nikakvog zvuka nije bilo, a mene to uopšte nije čudilo. Klavirska pratnja će docnije biti nakalemljena, kao kad bismo suštu istinu bezuspešno da ometamo lažima. Ceo svet je najednom bio nem. Nikakvog kloparanja, ni vrištanja, ni povika, ni režanja, ni urlika. Među tim skorašnjim putnicima bilo je i onih koji su došli da bi samo sačekali nekog ili nešto. Mene nije imao ko da dočeka, pruži mi ruku pri silasku i zagrli. Nije to bilo moje mesto niti moje vreme, barem sam tako mislio.

A danas sam gledao jednominutni film o dolasku voza u stanicu Siota. Video sam svoj voz kako pristiže sučelice kameri. Kretao se kroz prostor i vreme. Pre nego što će on uleteti u stanicu, preda mnom brzo promiče polugoli nosač sa svojim golemim kolicima. Sinulo mi je da sam putnik bez kovčega, iako niko ne odlazi, a da ne ostavi neki trag za sobom. Svi smo se uskomešali, sve je puno buke, ali bešumne. Zveket i glasovi ispunjavaju svet, ali su nečujni. Ili sam u svetu gluvila, sahranjen u mrtvu tišinu. Iz dimnjaka lokomotive brzo se uzdižu naoko nevini oblačići od bele pare. Brojim ih kao dimne signale. Svako ih drukčije čita. Meni poručuju da sam, najzad, tačno na vreme tamo gde treba da budem. Video sam, leđima okrenute, red onih koji su čekali. Svi su s pažnjom, mada nestrpljivo, gledali prema vozu koji je ulazio u stanicu. Jedan od njih se nije dao prevariti nego se okrenuo, ne mareći za dolazak voza, i sa osmehom je gledao pravo u prvu filmsku kameru na svetu, te tako kvareći verodostojnost prikaza i dokumentarnu prirodu filmovanja dolaska voza u stanicu Siota. Imao je moje brkove i moju bradu, moj starinski šešir i moje lice. Moje slonovske uši. Čekao je upravo na mene, pitajući se o vremenu, o njegovom prolasku ili možda zastanku, i da li ga ima ili nema. Kao da je znao da će sebe stotinu dvadeset i neku godinu kasnije videti i prepoznati na ovom bezglasnom snimku dolaska voza u stanicu nedaleko od penušavog mora u kojem će se predati kraju vremena.