Ivan Lovrenović

Nikola Ž je zatočen u zatvorskoj bolnici. Kao narkoman ili alkoholičar, kao rođeni probisvet ili lični neprijatelj vlasti koja je nezamisliva bez neprijatelja, ili ko zna zbog čega. Kad biste Nikolu poznavali, znali biste da nema tačnog odgovora na pitanje zbog čega. Zbog svega. Razlog je sve što ga sačinjava. Retka zverka. Jedinstven slučaj. Zato je on nesrećnik i ja mogu jedino da mu želim najbolje. Moram da ga vidim, on je više od slučaja. On to ne zna. Nekako da ga uverim. Možda bih u tome uspeo, ali morao bih da budem strašni anđeo pred čijim će pretećem uveravanju Nikola tek onda pokleknuti. Kad mu ide, radi dobre i trajne stvari. Izazovne, da, otuda su nam one neophodne. Izraz su večite potrebe za ljubavlju. Mogao bi i od reči i svojih magijskih recepata da izatka leteći ćilim ili učini da u pustinji nikne drvo života kao što je ono, nalik drvetu rogača, u Bahreinu. Kad mu ne ide, pretvara se, koliko god inače bio oštrovid, u slepca uz visoku cenu, i to sad plaća. Robija, zapravo, zato što je gotovo ubio mladića pred njegovom verenicom, otkinuo mu je oba uha i odlomio nos u korenu. Dečko će ostati doživotno sakat, s lažnim nosem i bez ušnih školjki. Nepredvidiv je Nikola i niodakle dolazi mu da bude surov. Trgne se on iz te mahnitosti, ali sve se već dogodilo i postalo neopozivo. Morao bi to da zapamti, inače će ponavljati.

Kad mi je javio da će biti u zatvoru, rekao je i da me je stavio u spisak za posete.

Za posetu kupujem četkicu i pastu za zube, tri sapuna, kupujem i toalet papir, uobičajen, ali i, da ne širi smrad, onaj vlažni, jer sumnjam da u tom zatvoru i njegovoj bolnici imaju bide. Prašak za vaške i insekticid za stenice. Poneću mu i neku knjigu. Što deblju. Možda će je moći čitati. Čitanje može biti laka kupovina vremena. Kasnije ću mu spremiti i paket. U njega ću mu sakriti cigarete i šibice, a da mu se nađe za odbranu bokser i nož. I tablete, jedne za podizanje, druge za spuštanje.

Želim da najavim svoju posetu. Ne znam da li moram ili ne moram da se najavljujem. Zovem obaveštenja zatvorske bolnice u Bačvanskoj ulici. Ženski glas me pita odakle sam i potom za ime. Kažem joj svoje ime. Posle nekoliko sekundi, ona kaže da takvog nema u zatvoru ili u zatvorskoj bolnici. Ali uskoro će biti, mislim.

„To je moje ime“, kažem.

„Kod koga hoćete?“

Kažem Nikolino ime. Pita i za ime Nikolinog oca. Ne znam ga.

„Šta ste Nikoli?“

„Jaran.“

„Jaran? Kakvo je to srodstvo?“

Vučje, htedoh da kažem. Što brže preturam po mozgu. Rekoh joj istoznačnu reč za jarana, koju ona poznaje.

„Sačekajte, potražiću bez očevog imena… Ponovite svoje ime.“

Ponavljam dvaput da se ne bi čulo pogrešno.

Desetak sekundi docnije, ona govori:

„Nema vas na spisku za posete.“

„Nema me!?“

„Nema. Ne možete u posetu.“

„Ali zatvorenik mi je čvrsto obećao da će me staviti na spisak. Potom mi je potvrdio da me je stavio. Kako me onda nema?“

„Nema vas. Nisam ćorava. Umem da čitam. Nema.“

„Ne mogu nikako da uđem?“

„Nikako. Nije vam ovo drum ili kuća, pa da možete kad god vam se prohte. Ukratko, nema ulaska.“

Prosinu mi kroz glavu: kakav je to spisak kad je bez mene. Kao da ne postojim. Baš prokleta stvar. „Da li ću jednom moći?“

„To već ne znam. Ko čeka, možda dočeka. Zasad ne. Ne ispunjavate uslove. Niste na spisku.“

„A da me umetnete? Kad uđem, ionako nemam više kuda, avlija je ionako ograđena visokim zidovima i slepa, zar ne?“ U sebi dodajem da su na zidovima nesumnjivo snajperisti.

„Šalite se.“

„Daleko bilo. Nije mi do šale nego do ulaska. Nikola će presvisnuti.“

Prekinula je vezu. Nisam uspeo ni da joj zahvalim na ljubaznosti. Barem se nije otresala na mene zbog zapitkivanja, a mogla je.

Ni u zatvor više ne mogu, uzdahnuo sam. Ali to je kao da sam na grobljanskoj kapiji i vratar mi kaže da nisam na spisku, te da ne mogu na grob. Još mi reskim glasom savetuje da naručim sahranu koga god i istog ožalim u samoći, i da se povinujem zakonu da mi je taj koga sahranjujem ili žalim nedostupan. Prema toj preporuci, trebalo bi doživotno da budem sam, niko mi dostupan, i da plačem.

Zaključio sam da Nikolu nikad više neću videti. Koliko se sećam, teško da sam ga uopšte ikad i viđao. Možda jedared, na minut. Ne mogu da ga sad vidim u zatvoru. Kukavac, leži tamo, još gore, u zatvorskoj bolnici, na milosti i nemilosti tamničke čamotinje, i misli o meni kao nevernom i dovek nevidljivom jaranu. Ne mogu da ga sretnem ni na slobodi, jer kad on iziđe sa robije, ako se dotle ne rastane od života, biće sve isto. Iluzija, rekao bi Ajnštajn, podrugujući se kvarkovima od sira, rekao bi da je sve to samo sablasno delovanje na daljinu. Dodao bih tome: delovanje preko zatvorskog zida koji nas okružuje, s ove strane sablasnog vidika koji pokušavamo da sagledamo iz tamnice.

Zatvor ponekad i ponegde nalikuje magiji. Zatvore te, ima te, a onda ponekog odjednom nema. Nestao. Pojeo ga mrak. Nikola nije, na njegovu sreću, bio izabran za nestajanje. Posle dužeg vremena, zbog šale ili baš ozbiljno, iluzije radi ili ne, on je pušten s lanca. Pitali ga hoće li da nastavi da pije. A on je u svom odgovoru. Svakako bi, bez obzira na zdravlje. Bez obzira i na novac, spreman je da straći i poslednju paru na piće. Čak i ako će ga ono ponovo strpati u zatvor, pa makar tad bio i izabranik da potone u tamu, te da ga njegovi jarani više nikad ne nađu. Moći ćemo samo da slegnemo ramenima, Nikola nestao. Ima da pije pa makar tako reskirao i poeziju života. I bez obzira na ljubav, čiju god, čak i majčinu. Pio bi svemu i svakom uinat. Ipak, na pitanje hoće li, on čvrsto odgovara da neće. Zaista? Neće, jer neće imati vremena za piće. Svoj budući život je zamislio tako pretrpan da ne vidi ni trenutak raspoloživ za napijanje. Sve želi da mu bude ozbiljno, bez ikakve više šale. Da, mislim i ja, u ozbiljnom životu nema se vremena. Stalno ste u stisci.