Ivan Lovrenović

Svibanj je Jukićev kobni mjesec. U njemu je godine 1852. odveden u Carigrad u surgun, iz kojega se u Bosnu vratiti neće nikada; u njemu je godine 1857. u bečkoj bolnici umro. O putovanju u Carigrad napisao je putopis, koji je objavljen u trećem svesku Bosanskoga prijatelja po Jukićevoj smrti 1861. godine. Na kraju toga članka najavljuje Jukić i drugi dio putopisa, ali do danas  nije se o njemu saznalo ništa. Objavljeni dio putopisa davno je valoriziran kao vrsna proza, uz Jukićeve pripovijetke začinjavački tekst moderne bosanskohercegovačke književnosti.

Gabrijel Jurkić, Portret Ivana fra Frane Jukića

PUTOVANJE IZ SARAJEVA U CARIGRAD

god. 1852. mjeseca svibnja.

Bio je dan 3. mjeseca svibnja; u 3 sata noći dodje k meni juzbaša Astalarâsi. Ja kao zlu sluteći, nisam još bio zaspao, već se vrtio po postelji tamo i amo od bolesti, tuge, i žalosti. »Ajde«, veli mi, »eno Drviš-paša poslo čovjeka, i selamet ti donio: despot, koi te je odmolio, čeka kod paše.« Ja sam molio, da do sutra ostanem; al zaludu; moradoh težkom mukom u njegovu sobu, gdje mi moje haljine donesoše, te se obukoh. U sobi je bio jedan mulaazim, koji je bio odredjen da me vodi, i jedan adjutant Mustaj-paše, koi me je doveo u avst prie četiri mjeseca. Kada sam išao kroz čaršiu sarajevsku do kuće Drviš-pašine, buduć da nisam mogao hoditi, sve me je mulaazim za ruku vodio i tješio o selametu govoreći. Ja sam se počeo zlu dosjećati, znadući, da despot samnom neima ništa, i što bi mene vodili k Drviš-paši? Zatim što bi to po noći imalo biti? – Mjesec je sjao. Dodjemo do konaka Drviš-pašina. Tud stoje konji pripravni, uz nje dvie zaptie i jedan onbaša; na konju njegovu pozvekuju prange (bukagie). Drviš-paša bio je u haremu, kad mulaazimu iznese njekoliko knjigah, te zavikaše: binja sen (jaši ti). Videći, da ja nemogu uzjašiti, dvojica me digoše na konja. – Podamnom bila je kurada, tako isto i pod mulaazimom i onbašom. Konji kost i koža; prie na dan Turci iz Vareša dotjerali begluk ćumur; konje im pohvatali, oni se razbjegali i samo jednoga uhvatili, da uz konje idje i da ih vrati. Zaptie imali su dobre i svoje konje. Na mojoj kuradi bio je gol samar; kroz stelju slama probila, a mjesto kolana pritegnuli ga ularom.

Mjesečina sve se ukrada, Sarajevo sve pospalo; samo čete kulukah susretosmo i pred bezistanom žmiraše fenjer lamborom napet i na više miestah od kumrikušah izkljuvan. Sad sam već znao, koja me sreća čeka; vidih da mi se kosti izvan drage otačbine nose, da se ukopaju u kojem aziatskom trništu; – potjeraše me u surgunluk, od kog sam se više plašio nego od smrti! Stanja tužniega nije moglo biti od moga: bolest dvomjesečna, tuga i žalost učinile su me više smrti nego čovjeku prilična; bez novacah u nepriateljskih i krvničkih rukuh! Što je bilo drugo falilo? – smrt! ali ova se je više klonila od mene, nego ja od nje. Vidio sam da je Bog drugo samnom odredio: da moram podnositi! Samo Bože dragovoljno, i svetu tvoju pomoć ponizno molim: hic ure, hic seca, tantum in aeternum parcas!* bila mi je molitva.

Prošavši kroz gradsku kapiu, koja zajedno s gradom na pola porušena i jazom otvorena stojaše, kad smo se već od Sarajeva odalečili, kaže mi mulaazim: »Meni je Drviš-paša zapovjedio, dok iz grada izadjemo, da ti noge sputim u prange, a ruke stegnem konopcem; ali ja toga neću činiti, ako se budeš mirno držati. Ti čuvaj i sebe i mene; a ja ću tebe.« To bi on i učinio, ali nije znao, kako bi onda samnom svezanim vladao, jer je moje tielo bilo kao mrcina i trebalo me je nesamo mećati i skidati s konja, već suviše komordžia morao me je sa strane držati rukom, da se nesvalim s konja. Pobjeći da ću, nije se bojao; već mu jedina briga bila – a to je i moja – da na putu neumrem il neostanem. Pitam ga, kud će samnom i što će biti od mene? Kaže: »Prekjučer kad je Drviš-paša do Rogatice ispratio Omer-pašu, da mu je zapovjedio, da te odmah opremi za njim u Monastir: hoćeš li ondje ostati, il će te voditi u Carigrad, to ćemo znati kad tamo dodjemo; ti se gjanum neboj ništa: dvie tri godine da budeš na vilajetu, pak ćeš se opet vratiti kući«, govoraše na pola turski, na pola bugarski.

Sreća mi je bila, da sam bio u zimskih haljinah; samo što su mi noge zeble u jemeniah; kabanicu svoju metnuo sam poda se, a on mi je dao svoju hrku, te sam se zaogrnuo. Put je sad uzbrdo, sad nizbrdo; kaldrma kao babinski zubi; izvan kaldrme blato do trbuha; mjesečina, da negleda moju nevolju, bijaše se u crno zamotala; jašiti se nemože, a pješice ni po gotovu. Konji pod nama trojicom nogu za nogom, i pod onbašom se njegov zavali, a on pod njega – više nemogaše dalje. Srećom u mraku spaziše seljaka, koi se vraćaše iz Sarajeva, kud je nosio u begluk sieno; konja mu uhvatiše kao svoga i osedlaše ga. Moljaše žalostnik, da mu je konj jedva živ, da vazdan ništa se nije okusio; sve bi uzaludu, – podje uz konja. Nismo ni dva sata putovali i konj pod teškim onbašam susta. Kraj puta vidjaše se vatra; u nutra kiridžie; po tlu tovari, a okolo konji pasu. Zaptie počeše iskati konje – jer je to njihov posao –; kiridžie kažu, da oni nemogu trgovačkih tovarah na drumu ostavit. Medju kiridžiaši bio je jedan Turčin, koi je njekog bega konja vodio na prodaju. On se kao Turčin ništa nije bojao; već se prigovaraše sa zaptiom i mulaazimom; a hristjani medjutim s konji zamakoše u mrak, ajde ih stigni. Sad Turčin morade hoćeš nećeš konja dati i s nami se uputiti, iz početka vrnoseći i vezirom se prieteći, posije pako i ušuti.

Tako svu noć putovasmo i s jutrom dodjosmo u jedno poljice, gdje je han i 3 sata broje dotle od Sarajeva. Tude razjašismo; mene uvedoše u kafe-odžak, da se ogrijem. Tude mi dadoše kafe. U hanu je bilo dosta kiridžiah, koi su išli na pazar u Sarajevo, sir, žito i druge stvari noseći. Zaptie i čauš odoše hvatati konje i probirati, koji su bolji. Namjere se na jednoga Sarajliu, koi je s pet konjah došao po sieno; njega potjeraše, da s nami idje s tri konja u Rogaticu. De Turčin neda se ni vilami sedlati. Kakvu Rogaticu? Dvie mu kubure za pâsom zadjevene. Zaptia, koi je bio Arnaut, popade mu puške, te s njimi tres o tle. »Jaramaze jedan, što će tebi puške? zar neznaš da ih je zabranjeno nositi, osim nas zaptiah, svakomu?« To je bilo pred hanom. U sobi sam bio ja i binbaša prvi Omer-pašin adjutant, koi je na dva dni kasnie pošao i tu noć tude prenoćio. Eto Sarajlie njemu na tužbu kazujuć, kako ga silom gone, i kako mu je puške oteo, imadući teskeru, da može slobodno nosili oružje. Binbaša i sam je za svoju službu treba tri konja, te prie nas pohvatao; zato mu kaže, da mu se vrnositi neima koristi; – to je služba carska i plaća se sat groš i 5 parah.

Dakle se sad uputismo svi, oni veseli i radostni, a ja tužan i čemeran i već umoran. Putovali smo jednim poljicem 1 sat, i na ručak dopriesmo u Mokro, koje leži pod samom Romaniom. U Mokrom su tri hana, drugo ništa neima; sela se s puta nevide. Tude malo se odmorivši i pojedavši čimbura i kiselice uputismo se uz Romaniu, koja je izkićena sniegom. To nije dosta; već snieg i susnježića odmah nas počeo pratiti. Put je kršovit i uzbrdit; sreća što su nam konji bili jaki. Romania je planina šumom zarastla; ima i pećinah. Pokraj sve moje tuge, opet mi je padao na um Gruica Novak, kako je Turke dočekao, i da je više Gruicah bilo u Bosni, nebi ja sad od Osmanliah praćen bio; nebi ovakvih pustošiti, ovakve sirotinje bilo.

Dva sata uz goru, a 2 niz goru, i do 4 sata dodjemo u Hanić i tude je han. Pokisli, ozebli, razjašismo. Kad unutra, al oko velike vatre ima do 30 Arnautah, griu se i suše. Nam načiniše mjesta, da se i mi ogrijemo. Ovi Arnauti bili su avan-garda Omer-pašina. Oni su nam pripoviedali, kako su porobili Jajce, Jezero, Krajinu, i kako su im barjaktari izginuli. To je meni bilo potezati zube i rane ponavljati, i ono slušati, što sam tužan očima gledao. Oni su se vraćali svojim kućam.

Tu se nije moglo noćiti, a vrieme se je nješto razgalilo; dakle napried; još je pet do mraka, a četiri do Rogatice; e doći ćemo lasno! Put je liep, polje Glasinac kao tepsia ravno. Mulaazim dohvativši se polja i tudjega konja, udri trkom, dok se konji neumoriše, osobito podamnom. Glasinačko je polje dugo dva sata; sela ni selišta neima; sve je sama obćenita paša; sela su podaleko od puta. Kad se polje predje, unidje se medju žitorodna sela, obilata voćnjaci, i sva su turska. Zaptie morali su nas do Rogatice dopratiti; ali se pobojavši toliko svojih po putu učinjenih nasiljah, odmoriše se i vratiše u Sarajevo, da predusretnu tužitelje. Čauš dakle i komordžija išli su od sela do sela tražiti konjah. Sve bijaše uzaludu; nenadjoše; te tako nogu za nogom jedva u dva sata noću stigosmo u Rogaticu. Il smo mi il su konji gore umoreni, to je mučno bilo znati. Mulaazim prijavi se mudiru, da mu pošalje njekoliko zaptiah, koji će me čuvati i kod mene spavati. Dok smo mi večerali, došlo ih šest. Ja sam tako bio pao, da su me kao vlašku mladu po dvojica s mjesta na mjesto prenosili; večerati nisam mogao; donieli su mi po litre rakie: okusih i ostavih. Svu noć zaspo nisam; noge mi se ukočile bile; nije šala ležati dva mjeseca na postelji, svu noć i cio dan na konju biti; gdje je 12 satih, mi učinismo 18.

Sutra u jutro i ja i mulaazim bili smo u brigi; u hanu ostati nije mogao, a mene ostaviti nije smio. Vratit se samnom ol bez mene nije bilo moguće; što je dakle bilo najnemogućnie, to je učinio, – nastavismo put Višegrada s ufanjem da će mi biti bolje po zdravlje.

Rogatica je mala varoš od 150 kućah i dvie džamie. Hristjanah ima 10 kućah, ostalo je sve Ture i većinom težaci; leži u jednoj udolici, kao u kotlu kod male rieke Drinjače; odstoji od Sarajeva 12, a od Višegrada 8 satih; ima kadiu i muselima; kazaz spada na sarajevski sandžak po novoj uredbi.

Prošavši malo poljice rogatičko, sve uz Drinjaču, primismo se uz planinu Crnivrh. Od Romanie ako nije kršovitia, nije ni ravnia. Posije šume, sve same jelovine, izidjosmo na vrhovine, na kojih bijaše snieg više koljena. To je polje dugačko dva sata, koje svake godine više putnikah zamete; posried polja udareni su veliki direci, da putnici znaju zimi kud je put. Na dnu polja ima jedan han, koga drži beg i goste dobro dočika. I nas je dočekao i na tursku dobro počastio; kad je šećerli-kahva i kajmak s medom na ručku, tad je non plus ultra. Tude nam kazivaše handži-beg, kako je malo prie nas menzilile prošo Skender-beg iz Sarajeva s malim Arif-begom, unukom mostarskoga paše od sina pokojnoga Nafiz-paše, diete pristalo od 10–13 godinah, koga sam ja poznavao u tavnici bivši, gdje je on dolazio obilaziti istoga juzbašu, kod koga sam ja bio, i mali je sa stricem bio 5 mjesecih. Njega su sad s materom po onakoj zimi i zlu putu i tako menzilile vodili. Razmišljao sam, kad oni neimaju sažaljenja prama djetetu i to svoje vjere, kako će prama meni gjauru? Snieg je padao kao iz rukavice; mi put nastavimo opet kroz planinu, jelovinom i omorikom izkićenu; noge i ruke su zeble, i poslje tri sata ugledasmo u jednoj dolini plahoviti Drin rieku i na njoj glasovitu ćupriu i na desnoj obali mali varoš Višegrad, te poslje dva sata za rana stigosmo u han na konak. Most kamenit na 24 svoda jest djelo ne samo rad tvrdoće već i porad umjetnosti glasovito, i poslje mostarskoga i konjičkoga na Neretvi najbolji, i s njimi se može usporediti. Most je na sriedi pregradjen, gdje je čardak, u kom je straža; obnoć se zatvori. Stražani pitaju jolteskere od putnikah tamo i amo prolazećih. Soba bijaše ugrijana, a i vrieme se je pramaljetno, koje smo u Sarajevu ostavili, i malo u Rogatici nazreli, ovdje opet povratilo; jer je Višegrad u župnu mjestu. Meni se je malko razgalilo, te sam ponješto mogao sobom hoditi; po litre rakie, koja ovdje groš, a u Sarajevu 5 košta, popio sam i taze (svježe) ribe drinske dobro večero i prvi put poslje dva mjeseca naravnim snom zaspo! – Višegrad jedva ima 150 kućerinah turskih, samih mehandžiah i ekmekgjiah, i samo 3–4 obitelji hristjanske; leži pri briegu, niže njega utiče desno Hrzav rieka; više pako na jednom visokom briegu pol sata od varoša leži starinski, sad pust grad, koga lievo Drin, a desno Hrzav paše; i tko motri, kako se je visoko uspeo, odmah rekne: pravo je nazvan Višegrad; samo bih želio znati, kud su u njega dolazili, i kako su se onim kršom penjali ljudi, kad bi i divokoze imale posla. Varoš ovi odprie imao je veći biti, što se vidi iz podorah starinskih kućah, osobito jednoga kamenitoga hana i banje; al s toga, što je na putu carigradskom, propada sve više. Sela blizu njega nikakva nisam vidio. Ovdje stoji muselim i kadia; nahia spada na sandžak novopazarski. Na jedan sat daleko jest medja srbska i sastanak Mokragora.

Sutra rano zaptie dotjeraše pod nas konje i uputismo se; al ni jedan sat nismo putovali, a konji zavezaše, osobito podamnom, jer naravno za me su štedili uviek najgorega. Zaptia opazivši gdje djeca tovare drva, skoči, baci s konjah ormu, i našu na nje namjesti; djetca su plakala, al im ništa nije pomoglo: njim tudji umorni ostadoše, a mi odjašismo kao surgunlie, i kako je bio glib, da nebiše konji dobri, bilo bi svašta od mene. Posije tri sata stignemo u Dobrun. Tu je samo han na putu, a malo dalje vidi se pod briegom sama džamia i podor hristjanskoga samostana; bilo je odprie dosta kućah, a sada pustolina. Pitamo handžiu, ima li nam šta dati izjesti; »ništa« kaže. To je bilo liepo čuti za nas, jer do Priboja ima još 7 satih, a nigdje ni hana ni sela! U hanu bijaše njekoliko bašibozukah Bošnjakah, koji su išli pod Mahmud-begom Osmićem vojevati protiva Bihoru. Kad se handžia ukloni, kažu ovi: »ima svega, al se boji vlašče, da mu nećete platiti, jer je malo prie vas ručao bimbaša, pa mu na mjesto 4 groša dao 100 parah.« Težko nam njekoliko jajah na maslu izpeče, te strunismo rosu sa srdca.

Ja sam još u Višegradu kazo mulaazimu, da ja ni parića neimam, jer su mi oduzeli mojih 160 cekinah u zlatu, a više nevratili. Onda mi reče, da je to i on čuo; al ništa zato; »meni je« veli »istina Drviš-paša samo za konjsku kiriu platio; al nećemo pomrti od glada.«

Od Dobruna do sela Štrbci sve je bukova gora, sve je brdo strmo i preko načina kalovito; više konjah do trbuha zaglibi se. Štrbci su selo od priepoljske nahie, pašaluka mostarskoga, kod Uvca rieke; ovdje se razstavlja drum carigradski, koi u Taslidžu vodi na desno; al je krševit, zato se više lievo idje. Most je voda odniela, i mi u korabu prebrodismo se, i za 1 sat stigosmo u Priboj. Ovo je varošica kod Lima od 26 kućah i dva hana; ima jedna starinska kula, opala i zapustjena; dolje niže utiče Uvac u Lim; srbska medja nije dalje od pol sata. Handžia ćosa po turski dobru nam je večeru dao; soba je tako bila pregrijana, da se nije moglo spavati; al su svi spavali, osim mene. Zaptie, moja garda obična, mienjali su se svu noć, pušili, driemali i ponješto razgovarali. Hvališe mi Kavaz-bašu, kako je ondje prie dva dni s Omer-pašom noćio; kako je pravi Turčin, i kad je pošo dao im dobar bakšiš (poputbinu). Sutra dan handžia isko je harča na nas četiri 7 grošah, a mulaazim davaše mu 5; i tako više od dva sata inatili su se; najposlje dade mu 6 grošah.

Oko Priboja malušno je poljice uz Lim; zato zarana još počesmo se penjati uz brdo i za dva sata eto nas kod Banje. Ovo je zapustjen kaludjerski samostan, gotovo ciel i sada; kod njeg su toplice; po triemu jelići i borovi rastu: uspomena gorka turskoga barbarstva! Od druma je pol sata udaljeno; a kad je samostan bio, onda je tuda drum vodio, i kalugjeri morali su Turke badava dočikati; i sad se jednom tude sbor na godinu kupi i liturgia drži. Kazivaše mi zaptie, kako je to plemenito mjesto. Kraj vrućega izvora ima drugi bistre studene vode. Bašte plemenite sad su šumom zarasle, i odtud je ugodan pogled na sve četiri strane.

Na ručak prispjesmo u Kratovo, seoce od pet kućah i jednoga hana. Handžia Turčin, čovjek otresit. Prie nas na malo razjašio je mirialaj; on naredi ručak za sve nas: sebe, mulaazima i mene i za naše družtvo. Mirialaj je mene dobro poznavo, u kakvoj sam časti kod Omer-paše bio i šta se samnom dogodilo, zašto i kud me vode; ništa nemanje, prem da sam bio sužanj, počitao me je i razgovarao, da se ništa nebojim, da Omer-paša o meni dobro misli i da će me na bolje mjesto za njekoje vrieme namjestiti. On je svaki sat gotovo pio i pušio, i posije odmah meni davo i do sebe sve odtada u napredak na večeri i ručku posadjivao. Najmučnie bi mi bilo na njegov kamiš pušiti, jer je bio ružno bolestan. Kako moje družtvo tako i drugi po hanovih čudili su se tomu postupanju sa jednim vlahom sužnjem. Dok se je ručak na tavi pržio, pitam ja handžiu, kakva je ovo porušena kamenita sgrada? »Eto vidiš, što će reći biesan vlah« – reče prigovarajući meni – »dotle je Karagjorgje dolazio, te nas popalio. Ovdje je bilo 13 naših turskih kućah; sve je to rac popalio; al nam nije žao na Srbe, već na našu raju, koja je bila pobiesnila gore od njih, i mislila Bog zna što; al je Bog Turčina stvorio da vlada, a raju da je podložna.« U tom i ručak bi gotov. Ručasmo i napismo se. Mirialaj pita, koliko je troška; »Devet grošah,« kaže handžia. Dade mu bešluk. »To je malo na vas 11; i ja plaćam golemu kiriu na han, i stvari su sve poskupile.« Miralaj ni pet ni šest, već za vrat te šakama po jednu u ledja a po dvie u glavu. Handžia se nebrine, što ga izbi, već opet ište; a mirialaj i po drugi put izmlati ga, i htjede i treći put, da ga ja neumolih: »Vidiš, beg, beg, da je divania, mahni ga se.« I tako moj handžia skupo plati. Premda je on na me s ponosom gledao i radost ukazivao nad mojom nesrećom, ja sam ga sažaljivao i nebi rad onaku slobodu da itko uživa!

Preko brdah i dolinah taj dan stigosmo u Novivaroš licem na Gjurgjevo hristjansko. Projurismo kroz cielu čaršiu. Dan biaše ugodan; hristjani izašli se šetat, žene i djetca svetčano obučena po vrtih igrahu se; veseli se i raduje sve naokolo – samo ne ja, tužni sužanj. O! koje žalostne misli parahu mi srce. Hristjani vidivši me, tužnim pogledom pratiahu me: svakomu, rekao bi, na licu se vidjaše sažalenje moje i svoje nesreće, – tužnoga doba progonstva hristjanstva; svakoga opominjaše na ono doba, kada slavni Karadjordje moradiaše ova mjesta izručiti osveti turskoj. Ah! Karagjorgje, moja rano! velika je bila misao tvoja, golema namjera! sudbina kleta smela te je; a drugčie nebi mene sad ovuda barbari ovako nemilo gonili, da se na konju uzdržati nemogu! – Novivaroš leži blizu srbske i hercegovačke medje (na 1 sat) u neplodnoj brdovitoj okolici medju dva briega; kroz njega teče njekakva riečica. Turskih kućah neima više od 60; hristjanskih biti će 150 u obće dobro stojećih i dobru trgovinu vodećih sa Srbiom i Sarajevom. Okolica ima dosta rogate marhe i dobar se skorup ovdje kupuje za Sarajevo i dobro plaća.

Ovdje uzmemo druge konje i zaptie, te se sjutra uputismo put Sjenice. Nigdje ni sela ni hana, do pod planinu Krndiu, gdje je jedan novi han nedovršen kraj rieke. Tude se malo pokriepismo, te uz planinu niz planinu, dok se neskoturasmo u polje sjeničko, golo i pusto, nu pašom bogato. Tu vidjesmo konje i goveda iz više miestah na kalac iztjerana. Lim pregazismo i do po ure eto nas u Sjenici. Tvrdja, koju je Karagjorgje uzeo i razprostranio, premda je i sad malašna: opet mi nove tužne misli probudiše u pameti njegdašnje uspomene ...

Od podne sve nas je kiša gonila; ništa nemanje moradosmo put nastaviti, da nam sutra bude kraći; jer od Mitrovice do Novogpazara ima 12 satih. Mitrovica, varoš je siromašnia od Novogvaroša; u njoj ima više Turakah nego hristjanah, i mnogo se hole, te se junačiše i predamnom u kahve odaji, premda im uši kaplju izza vrata. Mjesto ovo vodi nješto trgovine sa Srbiom i Bielimpoljem u skadarskom pašaluku, koi odavle odstoji 8 satih. Pod sami mrak uputismo se sve poljem, koje rieka Vapa natapa i velike bare ima, a nigdje mosta. Bio je kamenit most, al propao. Ovuda se putuje s velikom pogibeli života, koi nezna gdje je voda plitja i bare manje.

Okisli, ozebli i umoreni stigosmo u njeko doba noći u han kamenit njekoga paše; sgrada liepa, ali sobe razbijenih prozorah; drvah neima, a mi i ozebli i pokisli; a i večerati neimadiaše nam handžia šta dat. Han biaše pun kiridžiah i komordžiah, koi se vraćahu iz Novogpazara, dokle su nosili bili prtljag Omer-pašin. Kod malko žerave svu noć grio sam se i sušio pokisle svoje haljine.

Sutra dan podranismo te uz planinu nastavismo put i prie četiri sata nesadjosmo u rašku dolinu. Dolina ova natapana je riekom Raškom, s jedne i s druge strane seli izkićena, i što se bliže prikučivasmo Novompazaru, to je sve prostrania i oku prijatnia. Pramaljetje ovdje biaše se dobro razvilo i mi smo se ogrijali i osušili bili. Ali nuto nove biede! Drum carski, rieka jaka, a mosta na njoj neima. Vodu smo gazili konjem do trbuha, i moga konja biaše voda poniela i da nebiaše lieka nablizu, to bi me i odniela: bio sam mokar do pasa. U Novipazar došavši, u hanu ni vatrića za lulu pripalit. Meni nadjoše jednu sobu, dadoše mi dva zaptie, da me čuvaju. Oni su spavali, kao poklani, a ja svu noć po tvrdoj zemljici prevrtao se. Probudiše se i oni, te meni lašnje bi, jer sam se s njimi razgovarao, pitajući ih o Novompazaru. Najradje su kazivali, kako su hvatali Turke po Novompazaru, koi su bili očiti kesedžie i pratili ih do u Sarajevo. Jedan mi kazivaše, kako je i on 4 godine pod Vehdži-pašom u gvoždju bio u gradu travničkom porad ubojstva. Novipazar ima tvrdju kod utoka Jošanice u Rašku, na liepom i veselom položaju. Kuće su ovdje na način kućah po svoj Rumenlii, kamenite i criepom pokrivene i izgledaju vrlo ružno.

Ovdje je bio odprie feudalni paša i episkop grčki s naslovom »raški«, koi sad stoji u Prizrenu, a novopazarska eparhia, što zauzimlje bosanski pašaluk, sjedinjena je s eparhiom sarajevskom. Sad stoji kajmakam, pod koga sandžak spadaju kadiluci: višegradski, novovaroški, sjenički, novopazarski, mitrovički, to jest od Drine do Sitnice i Ibra. U Novompazaru ima do 5 obiteljih Čifutah i 150 Hristjanah; a ostalo su Turci i Cigani; može imati do 12.000 dušah; u varošu ima dosta naseljenih Arnautah, koji govore oba jezika, i bosanski i svoj. Seljaci su pridržali narodno odielo i naglasak malko na bugarski naličan, a Turci na arnautski. Ovdje je odprie bila naselbina dubrovačkih trgovacah, i samostan franciškanski sv. Ane, sada napola porušen. Novipazar bilo je znatno mjesto pod Rimljani i kasnije pod raškimi, srbskimi i bosanskimi vladari. Od rimske dobe imadu uspomene u gradji, 1 sat daleko kod sumpornih toplicah. Danas vodi nješto trgovine s obližnjimi mjesti pašaluka prizrenskoga, skadarskoga i sa Solunom. Turci i sviet divlji je mnogo, nego u ostaloj Bosni.

Sutra je trebalo rano poći; al gdje su konji? Eno ih pun han. Zaptie su svu noć obilazili obližnja sela, i gdje su god našli kakvu siromašnu kobilicu suždrebnu, dotjerali su i spratili u han. Bogatii Kristjani svoje bolje konje mitom izbavljaju od komorah; zaptie znaju lagati muselimu, kad se podmažu. Mulaazim sajde da vidi konje; sajde i mirialaj. Kad vidiše prosuše vatru na zaptie i odoše od kajmakama druge iskati. Raja se tuži zaptiam, da im s komorami satrše konje. »Pa smo vam mi krivi? krst vam grebem, vi ste bili pobiesnili tražeći oblakšicu; – vi hoćete tanzimat; eto vam ga.« To se je na me više odnosilo, nego na njih; jer da se nisam ja uzdao u tanzimat, nebi surgunili po Novompazaru hodao. Al tako je turska vjera. Mulaazim ugledavši, gdje kiridžia iz Gjakovice konje poji, da idje tovarit robu za Sarajevo na 5 konjah: tri najbolja za nas probere i dovede u han. Mulaazim kaže mu: »Ti tovare, kad se vratiš iz Mitrovice, goni u Sarajevo, a danas ćeš samnom.« »Biljmem Bošnjaku«, odgovori Arnaut, »ben jok raja, ben, ben Perzerin be.« Mulaazim kaže: »Ako si ti pašaluka prizrenskoga, ja sam carski izmetčia; a i Prizren je dužan carske ljude slušati.« I mirialaj opet je našao drugoga kiridžiu, te se uputismo uz liepu dolinu rašku i do 3 sata, ostavivši ju za sobom, unidjosmo u goru, gdje našavši han razjašismo da ručamo i malo se odmorimo. Lasno je, gdje je handžia raja; dočekaše nas, i konje naše prihvatiše i odvedoše, ručak spraviše, kahvu i sve, kako je običaj po turskih hanovih. »Šta je plaće,« pita mirialaj. »Vi ste carski ljudi«, kaže handžia«, »nam je dosta, štogod date.« Mirialaj izvadi mu 10 grošah i on bi više nego zadovoljan, a moj mulaazim kavedžii dade bakšiš. Mislio sam u sebi: koja razlika medju ovim i kratovskim handžiom, i što vriedi uljudan biti i kod barbarah.

Od ovoga hana pošavši malo niz goru, ima jedan točak, pod kojim je kamenito korito. Ovo je grobnica, na kojoj se vidi grb i pismo krupnimi slovi. Začudo je, da nitko dosad nije pisao o ovoj grobnici, a još začudnie, kako Turci po svom običaju nisu ova slova poštetili. Grobnica ova u prvom muzeumu stajala bi u pročelju; a ovdje iz nje konji i goveda vodu piju. Više od tri sata išli smo niz planinu, zasukujući tamo i amo; ostali su svi razjašili i pješke išli dva sata, a ja sve na konju, ol bolje na konjskom vratu; i eto nas u Banjskoj, kao u kotlu. Ovo je varošica od 5 kućah; ima toplice i malu tvrdju iz samostana i crkve kaludjerske pretvorenu. Put, koi odavle vodi u Novipazar, vrlo je u strategičnom obziru znatan; jer s malom silom veliku vojsku prepriečiti može, da neprodje ovim tiesnim i strmenitim putom, a drugoga neima. Banjska odstoji od Novogpazara 8, a od Mitrovice 2 sata.

Popivši tud kahvu, nastavimo put uz župnu dolinu ibarsku, i eto nas za rana u Mitrovici u Kosovu. Mitrovica je posljednja varoš bosanskoga pašaluka; leži kod Ibra, gdje je bio kamenit most, komu se vide ostanci; sada ima nješto drvena. U varošu biti će do 300 kućah turskih i do 50 hristjanskih. Okolica je plodna žitom i travom, obližnji brežuljci vinogradi.

Sutradan ostavivši Mitrovicu unidosmo u Kosovo-polje i poslje po sata stupimo u Rumenliu, u drugi pašaluk prizrenski.

Premda su sve tuge i nevolje na meni bile, opet je ovo predielje na me imalo njekakav izvanredni utisak. Okolica ravna i vesela, rieke, žita i trava zelena, malko su me razveselila; ali uspomena Miloševa, – moje stanje, robstvo naroda, opet mi težko misli obuzeše. Za dva sata eto nas u Vučitrnu, varoši prvoj pašaluka prizrenskoga. Varoš ova leži u ravnici plodnoj, njivami i livadami obkoljenoj; imat će do 6.000 dušah. Ovdje promienismo konje i zaptie, te sve kasom, kako konji mogu, preko polja odtisnusmo se.

Prešavši Lab, nastavismo put na desno, prateć okom turbe cara Murata, gdje mu crieva leže; a tielo je bilo u Brusu odnešeno. Bio je dan nedjeljni, svjetina se je s pazara vraćala iz Prištine kući. Pljesnivi Arnaut, čisto i narodno odielo Srbkinjah i Srbah, množtvo janjacah, govedah, konjah, a najviše bivolah u kola upregnutih, čestje su mi sa turbeta pogled odvraćali, misli pak o kosovskoj bitki kadikad prekidali.

Niz jedan brieg spustismo se u varoš Prištinu, koja leži u ravnici i kao na sried Kosova. Težko nadjosmo han za odjašiti; jer su svi bili puni konjanikah turskih – uredne vojske, koje tude tri alaja stoje u posadi bez kasarne. U Vučitrnu malo sam jeo, zato me ovdje janjetinom i rakiom počaste. Tud čekasmo njeko vrieme našega čauša, koi je bio otišao svojoj kući, odklen je bio rodom i prie četiri godine otišo u vojnike, ostavivši ženu sa dvoje djetce, i odmarasmo se. Mene odvedoše u kajmakamovu tamnicu, da se tude odmaram do sutra. Množtvo je veliko bilo tamničarah u avlii, kad su mene doveli, jer ih običajno za 1 sat pred mrak pustjaju, da uzmu zraka, a inače svi stoje u jednoj pri zemlji smrdljivoj magazi, kraj koje biaše još jedna soba prazna za me. Dvie zaptie dodjoše po običaju za moju stražu, vatra se naloži. Eto i čauša, koi je bio zapovjednik nad 120 prištinskih zaptiah. Odmah mi kahvu izpeče i počme se samnom ljudski razgovarati. U tom i noć prispie; on ode na kuluk – patrolu – po gradu i vrlo mu biaše žao, da samnom nije mogao ostati; al je sutra zorom povratio se i opet smo govor nastavili. On mi je kazivao, kako je bio u Bosni pod Vehdžid-pašom bušibozuk, nješto skrivio, te se odmetnuo u hajduke i s poznatimi razbojnici Karafejziom i Ponjavicom više godinah hodao. Nije bilo varoša, gdje nije bio, i svako veće selo po krajini bosanskoj znao je, i kad bi ih brojio, često bi uzdahnuo: krasna Bosno! – Ja sam ga razpitivao za Prištinu, Kosovo, pašaluk prištinski, i on mi je točno sve kazivao. U Prištini imade njekoliko katolikah iz Skadra, koje je on činio doći, da me razgovaraju, i došli su; ja sam molio, da bi mi zovnuli katoličkoga paroka iz Janjeva odavle 3 sata udaljena varoša, da se ispovjedim. Bilo je zanatdjiah iz Janjeva tud na pazaru; oni su činili te mi je župnik došao i do 50 grošah donio mi; bilo mu je do 50 godinah. Pop Josip Bogdan, (to mu je ime), škole je učio u Rimu u propagandi, i tu je župnikom od više godinah. Janjevo ima do 300 kućah, od kojih su polovica katolici, govore bosanski, a sebe Hrvati nazivlju, Turci pak arnautski govore i Arnauti se zovu. Priština je odprie vlastitoga pašu imala, dok nije pod tanzimat podpala; sad stoji ovdje kajmakan, koi ima pod sobom nahie: Vučitrn, Prištinu i Kačanik; a spada pod pašaluk prizrenski. Mjesto je važno ne samo poradi bogate i plodne okolice, već i zato, što je središte bosansko-urumenske trgovine. Priština imati će lasno 15.000 dušah, od kojih treći dio jesu Srbi hristjani, medju kojimi do 30 obiteljih ima hristjanskih Cincarah, i ovi su učitelja (rodom iz Srbie) primorali, da djetcu u oba jezika, grčki i srbski uči, a u crkvi se samo grčki poji. Tako i po ostaloj Urumenlii Cincari i Grci nad našim narodom kopeče se i hoće ga da greciziraju; al narav protivno donosi njihovomu nasilju; jer bugarsko-slavjanski narod od kosovskih planinah pa do Bospora strasno se širi; a Grci propadaju, jerbo se sele u kraljestvo grčko.

Ponedjeljak vazdan ostasmo i utorak do prie podne u Prištini; jer našega čauša nebiaše; al u utorak se otisnusmo na bagavih konjih niz Kosovo. Mulaazim, kao i ja, prvi smo put ovuda putovali; zato smo ljubopitno slušali i gledali mjesta, koja nam je kazivao zaptia: gdje je Lazarova, na koju li stranu Muratova vojska stajala. Gdje je Miloš cara probo, tudi je nišan zasadjen. Mulaazim pitao je, tko je to bio Lazar, i kakav je to vlah bio, koji se je usudio cara probosti? Ja sam se bio zadubio u melankoličke misli o posljednjoj večeri Lazarevoj, nenavisti Brankovićevoj, izdaji, našoj nesreći, i kako za griehe njihove sinovi na sebi kazan nose! Ej, Miloše! jesi li se još koji junak taki rodio? samo ti Bog dao više razbornosti, nego je imao naš Obilić! –

Konji su već sustali. Zaptia na polju spazi dva konja, uhvati ih, a one vrati u Prištinu. Na ručak stigosmo blizu Nerodimlja varoša u han da ručamo; al tud više od dviesta ciganah, cigankah i cigančadi bijahu kod svog haračlie, komu novce predavaše. Na konak stigosmo u drugi han, Sazli-han. Sutra u sriedu do podne ostavimo ravno Kosovo i eto nas u Kačaniku. Kačanik stoji pod planinom pri jednom kamenitom briegu kod Vardara, ima nješto zapuštene tvrdje, do 100 ubogih arnautskih kućah, kadiu i muselima. Ovdje se malo odmorivši i ručavši nastavimo put, i na blizu prodjemo kroz znatan jedan prosiek kamen, na kojim urezana stoji turski godina i ime vezira, koi je to dobročinstvo učinio. Tko bi ovi prolaz branio, nikakva sila nebi ovim putom – a drugog neima, – prodrla; doli je propast neizkazana, na dnu Vardar plahovit, a ozgor take stiene, da ni divokozi tud neima puta! Četiri sata smo kroz planinu putovali, dok nestupismo u plodno i krasno predielje skopaljsko, kamo pod mrak stigosmo. Mene mulaazim ostavi u ondašnjoj tamnici, a on ode u han. U tamnici mi nad velikom tamnicom dadoše jednu sobu i poslaše mi za družtvo dva tri Bugarina. Ovih je bilo 15 zatvorenih porad dužne desetine zakupniku Turčinu, koi nije htio na vrieme, u jesen, kad se uzima desetina, svoje oduzeti, već je čekao proljetje, kad bude i žito i sieno skuplje i kad seljaci pojedu i ziminu kraju pritjeraju. Ovako isto zloupotrebljenje zavladalo je i u Bosni. Hristjani ovi bili su iz Crnegore (Karadag). Ovo je predielje sjeverno, od Skoplja dva sata, sastojeće iz 15 selah i 3 samostana, gdje ljudi od starine svoju zemlju imaju, i sad su Turci ovim načinom naumili ih, kako i drugdje, lišiti zemaljah. Skoplje sa svojom okolicom rad plodnosti i krasote može se medju prva predielja u Turskoj brojiti. Ono je duhanom i pirinčom sve zasijano. Mjesto je ovo u staroj historii poznato, što su u njem bugarski, a potlam i srbski kraljevi stolovali. Mehmed II. osvojivši ga dovede naselbinu Turakah Osmanliah iz Azie; i zato Turci ovdašnji govore turski, a Hristjani bugarsko-srbski. Ima znatnu trgovinu sa Sarajevom, odklen se za Bosnu duhan, pirinč, bamie i ulje odnosi, a iz Bosne gvoždje prima. Imat će do 20.000 dušah, od kojih 2.000 kućah ima Hristjanah, medju kojimi do 150 Cincarah, a ostali su Bugari i Srbi. Stolica je arhiepiskopa grčkoga; do godine 1845. ovdje je stajao vezir. Ove godine bio je ovdje krvavi rat izmedju Arnautah i Omer-paše, koi ih pobije i mnoge na prevari pogubi i u progonstvo prve begove pošalje. Ovo su bile Gege od Peći, Gjakovice i Prizrena. Praviteljstvu turskomu vidilo se je probitačnie premjestiti praviteljstvo u Prizren, za lašnje Peć i Gjakovicu u posluhu održati. Sada ovdje stoji kajmakam, podložan prizrenskomu veziru, a pod sobom ima nahie: skopaljsku, kumanovsku, vranjsku i palansku. Prizrenski pak kajmakan ima Prizren, Gjakovicu i Tetovsku. Tako dakle cio pašaluk prizrenski – odprie skopaljski – ima 3 sandžaka: Prizren, Prištinu i Skoplje, i u njih 12 kazazah. Skoplje se tud tako zove i od Srbah i od Bugarah; a Turci ga zovu Usküb, koje Bošnjaci izgovaraju Ušćup.

Podamnom bila je velika tamnica, gdje su bili drugi sužnji u gvoždju do 150. Tude su šargie, ćemeneta i druge borie do njeko doba noći igrali pjevali i lupali. Što je meni za jedno čudo bilo, da su oni u onakom stanju veseli! al mi je diete jedno od 15–17 god. najviše bilo začudno. Ono je imalo glas naopak, pjevalo je, igralo i skakalo. U večer došlo mi je s drugimi tamničari; ja zapitam: zašto ima onoliko težko gvoždje na noguh? Ubio sam čovjeka, kaže. Kako bolan tako mlad? E tako bilo sudjeno; bio je jednu godinu od mene mladji; ja bio ašik, on se nametnuo na me; ja ga zateko na pendjeru svoje jauklie i ubio; evo godina danah odpisali su u Carigrad; možebit da ću tamo u tershanu ići za 7 godinah.« Ja sam trima stvarima na ovom djetetu čudio se: diete od 15 godinah da je bilo tako zaljubljeno; drugo taku zloću u toj dobi, da je mogo za taku malu stvar svoga druga ubiti! a treće kako je bilo veselo i radostno, kao da je na piru; njemu je tamnica bila kuća otčeva, a i na njem se je poznavalo, jer je dobro izgledao i pretil bio. – Oni su, to jest Turci, imali po 1 oku kruha od praviteljstva, a hristjani po ½ od crkve. – Skoplje ima njekoliko liepih kućah, i znatan je kameniti vodovod, po kom je navodjeno mjesto iz bližnjih gorah. Za večeru mi mulaazim poslao kisela mlieka i kruha.

Sutra stigavši nam čauš naš, uputismo se nadalje. Taj dan nismo daleko išli, – do pod planinu u Kaplan han 6 satih, gdje prie prodjosmo ratište, gdje su mnogi Arnauti g. 1845. izginuli. Putom smo najviše sretali čobane, koji su zimovali. Ovce su im rudate, psi bieli, da se težko od ovacah mogu razaznati, na magarcih im sva kuća, kućište i pokućstvo.

Sutra podranivši sve gorom, eto nas u Velez do podne. Ovo je varoš znatna porad trgovine i pazarah; imati će do 20.000 stanovnikah, od kojih šesti dio jesu Turci, a ostalo sve Bugari, koji imaju svoje učione i episkopa. Mi smo razjašili u konaku muselimovu, malo se odmorili, popojeli i konje promienili, te odmah put nastavimo krasnom okolicom. Prodjemo mimo varošice bugarske Pravno; bila je njekakova svetkovina; na ravnici kola su igrala tanac, Bugari s Bugarkinjami, a cigani su diplili. Mulaazim preko riečice svrati uprav pram kolu; tu smo malko popostojali, dok kiša kolo nerazstavi. Na konak prispijemo u Avdi-pašin han. Ovo je mjesto u gori, al sad prokrčeno i posijano.

Sutra rano krenemo se, te eto nas u Prilipu. Naravno, drugo im se nije pred očima vrzalo i po pameti povlačilo, nego naš Marko Kraljević! Stolno je ovo mjesto njegovo bilo. Marko je bio gospodar od Prilipa! Nuto, doklen se je gospodstvo srbsko prostiralo, kud je Dušan carstvo širio! Hoće li se još koi Marko roditi? Imamo mi uviek i više Markah; ali svi tudjinu služe na korist, a rodu svomu na propast. I ti si Marko tako radio: – cara turskoga služio; od tebe je Srbinu baština ostala, da su uviek sluge dobre, a gospodari zli.... Prilip je u ravnici i može imati do 6.000 stanovnikah. Polje mu je široko i dugo, i uprav preliepo. Tud promienimo konje, te se dalje uputismo prama Manastiru. Na jedan sat kod crkve odjašimo konje i malo se odmorimo. Sad mulaazim izvadi konop, da me veže i da me svezanih noguh izpod konja i rukah na ledja kroz varoš provede. Polje je manastirsko vodom bilo natopljeno i sve glibovito i barovito; za drum se nije znalo, već je valjalo namierati, kud ćeš nagaziti. Ja neznam kako je on mogao na tu misao doći i začeti u pameti, da bi me mogo svezana provesti, a da se gdje nestrovalim. Kaže mu zaptia, da se ja težko i onako na konju držim, »a svezavši ga valja i njega i konja voditi pod njim.« I tako nevezana protjeraše me kroz sav Manastir do vezirova konaka, misleći, da je Omer-paša tud. Vratismo se opet natrag do konaka Omer-pašina i tud odjašismo. Ovo je kuća bila njegovog bimbaše, koi je mene dobro u Bosni poznavo. Omer-paša bio je u lovu. Mene posadiše u kahve odaju, zapovjediše, te mi tutum i kahvu donesoše. – Eto ti i Omer-paše iz lova. Prikazao sam svoj dolazak i u taj čas dovedoše me u kršlu, davši mi jednu sobu, gdje su stajala dva nizama vrtlara, i pred vrata mi stražu staviše. Juzbaša dodje te bugarski kaže mi, da ištem što god želim: »Hoćeš vina, rakie itd.« Ja kažem, da novacah neimam, a kao sužanj zadovoljan sam što mi se god dade. Tud sam pet danah bio, čekajući dok podje Omer-paša put Soluna i kao nizamu išao mi je tahin (hrana) tri litre kruha ujutro, karavana pirinča, a u večer spanjaka s mesom varena. Mulaazim moj oprosti se samnom i s čaušom vrati se u Sarajevo. Juzbaša dolazio mi je svaki dan s kojim drugim juzbašom, ter bi me tješio. »Tebe«, veli on, »vodi paša u Carigrad, jer je došlo u njemačkih novinah (Agramer Zeitungu), da te je paša ubio, a u isto doba dali su paše hercegovačkoga sinovi arzval, da im je Omer ćaću ubio.« – Ja mu velim, bolje bi bilo i meni, da me bude ubio, nego što me ovako bolestna na božjoj pravdi muči; bolje je jednoč umrti, nego uviek umirati. –

Bitolje je varoš u ravnici kod Zeze rieke. Od drugih varošah turskih odlikuje se ponješto čistoćom i urednimi kućami, koje su od oficirah sagradjene. Ima tri velike i prostrane kasarne za 30.000 vojske. Ovdje je štab sve rumejliske vojske, gdje serasker stoji; tud stoluje i vezir i episkop grčki i vice-konzul austrijanski; ima dobru trgovinu sa Solunom.

Omer-paša podje, i mi poslje na dan podjosmo. Sad sam imao drugoga mulaazima i tri čauša i pod sobom jednu nevolju više, konja, koji me je više od 20 putah sa sebe sbacio.

Od Manastira prama Vodini sve je polje raznim žitom nasijano, i okolica prekrasna.

Na konak prispijemo u selo bugarsko Gomićevo. To su bili odprie kmeti njekoga paše, a sad su carski. Okolica ima dobrih vinogradah i dosta marhe. Sutradan podranimo, te do podne stignemo u Ostrovo. Ovo je varošica ribarska, kod jezera, koga načinja Vardar. U sred jezera ima mali otok – ostrovo, – gdje je tvrdja i njekoliko kućah. Ljepota je putovati krajem ovoga velikoga jezera, koje je kao more prelievalo se, a zelena žita prama njemu posmijavala se, bacajući se valovi, kao i jezero. Okolica od Ostrova do Vodine brdovita je, ali dobro obradjena, i Vodina stoji kao u sred baštah. U nju dodjosmo pod večer. Omer-paša, koi je naokolo na Kočan otišo, na jedan sat kasnije prispio je. Vodina i njezina okolica vodom je navodna, odkle i bugarsko ime nosi: na Vodi; a Bugare ima stanovnike, kojim ovdje stoji episkop. Turci govore turski, a mnogi Bugari i grčki i turski znadu. Iz hana, gdje smo predanili, vidjaše se pri briegu Moglen (turski Karadžova) sniegom pokriven. Ovo je predielje iz više selah hristjanskih i turskih sastojeće, gdje se samo bugarski govori. Nijedno mjesto nisam vidio tako obradjeno u Macedonii, kao oko Vodine; izgleda na način Italie; njive su vinogradi, dudovi i višnjami zasadjene.

Sutradan ostavimo Vodinu i posije brdah i dolinah oko podne spustimo se u ravnice, i eto nas u varošu Jeniči, koja je mnogo zaostala za Vodinom, iz uzroka, što manje hristjanskih stanovnikah ima, nego Vodina. Ovo obično služi za upravu putniku, jer Turci neće da rade.

U Jeniči prenoćivši nastavimo put sve ravnicom i ugledamo za malo more. Oko podne predjemo Vardar predugim drvenim mostom. Sviet je vrvio tamo i amo, osobito kiridjie s robom natovarenom. Na Solunu su topovi pucali na dolazak Omer-paše i Avni-paše, koi ga je pratio. Poslje dva sata eto i nas u Solunu gradu. Bio je njekakav svetac i čifutah sila božja izašla pred gradska vrata na šetnju. Kroz cio grad projurismo do konaka Omer-pašina. Ovi nam spravi jednoga čauša te natrag opet do u fortezzu. Mene spratiše u jednu podzemnu magazu, u koju sagnuvši se jedva unidjoh. U njoj se je kroz malu lakomicu vidilo, da na kraju ima nješto uglja i nečisti. Ubaciše mi kabo vode i zapreše vrata. – ostadoh sam. Od umora i bolesti ja sam se bio prenemogao; ništa mi tako nije začudo, već kako duša u tako oslabljenu tielu može više stajati. Neprodje jedan sat, otvoriše vrata. Eto dvojice juzbašah, bugarski mi zovući, da dodjem za njimi u njihovu sobu. Bila je to pri zemlji soba, kraj sobe, gdje su nizami stajali; imala je šiltete; u njoj je prebivo Imam nizamski sa juzbašom. Metnu stražu na vrata i dva nizama unutra. Moj mulaazim imao je kazati, gdje su me strpali, te po njegovoj (Omerovoj) zapoviedi ovdje su me premjestili, gdje su u istoj sobi odprie bosanski paše stajali, kad su istim poslom, kojim i ja, putovali u Carigrad. Omer-paša bio je tri dni u Solunu i jedan dan dolazio u fortezzu na ziafet. Avni-paša stajao je u istoj kasarni, gdje i ja. On je otišo s parobrodom u sriedu, i ja sam morao druge sriede; dakle 10 danah stajao sam o kruhu i samu bobu, koi je bio krupnii od lješnjaka, i na njekakvoj ribjoj masti varen. Nizami bili su topdjie jedan tabor; mnogi su bili iz Karadžove te smo se razgovarali, kad nebi bilo Imama; a kad je bio on, imao sam prigodu slišati tumačenje alkorana iz arapskoga na turski, na koje tumačenje dolazilo je 4 nizama, koi su se pripravljali za hodže u svojih selih, kad odsluže 5 godinah. Ja sam imao ono malo novacah iz Prištine ponešenih, i sad sam u po ciene prodao sat, koi mi je sam osto od lakome grabežljivosti turske, te sam kupovao po malo mesa i sira. Mulaazim odpravio je sva tri čauša; u sriedu dakle sa tri čauša ondašnja odvede me na kaiku u turski parobrod. Čauše vrati, a mene u konjske bukagie sputi tamo, gdje je i marha bila svezana; desnu mi nogu metne u gvoždje, drugi kraj bukagiah sveže za brod i zatvori ključem, i samo bi me, kad bi imao potrebu porad sebe, odpustio. Parobrod je pun bio putnikah svakoga zakona i naroda. Mornari su svi bili Hrvati i Dalmatini, te su me hranili i pojili, dok sam god tud bo sve od svoje hrane i pazili me kao naši ljudi. Bilo je dosta Hrvatah iz Bara od Spiče, koi su išli na radnju u Carigrad, te po ovih imao sam prigodu javiti mojim prijateljem dolazak u Carigrad. Ob dan ajde u razgovoru provodio sam tako kako, al kad bi obnoć, eto jada! strašna bura hitaše parobrodom tamo amo, a valovi više od jednoć svega me poliše; bio sam se smrzo od zime. Sutradan sunce me ogria; vidismo i Galipolje, gdje se vapor malo ustavi. Eto nas i u Dardanelah. Noć se uhvati, i težko umoliše mornari mulaazima, te me za tu noć premjestiše u magazin, opet u gvoždju – te sam tud spavao. Sutra je bio petak. Svanu se i mi se začudismo, šta to niče iz mora: – to je bio Carigrad. Mulaazim skide gvoždje s mene, govoreći: »neboj se, neće više na tvoje noge;« nadje kaik, te s jednim zaptiom odvede me u Eskiseraj, prikaza juzbaši od Tomrukahne, i ovi me s dva soldata opremi u obližnju tamnicu, gdje ih je bilo u dvie sobe preko dviesta tamničarah. Tud sam bio do poslje podne, te zatim budem premješten na samo u magazu, gdje je prie stajalo blago, stražu s puškom staviše pred vrata, a zaptiu s nizam-čaušom samnom unutra. U drugom članku nastavit ću svoje sužanjstvo u Carigradu.

* [Gospode], ovdje pali, ovdje sijeci, samo u vječnosti poštedi. (Pripisuje se Augustinu)

RJEČNIK 

bašibozuk – naoružane grupe demobiliziranih vojnika koje su se odmetale u pljačku
binbaša, bimbaša – major, zapovjednik tabora u turskoj vojsci
bukagije – okov na nogama zatvoreniku u tamnici
čauš – podoficir
ćumur - ugljen
gjanum (džanum) - dušo moja
hrka – gornja haljina od raznih tkanina, naložena pamukom i prošivena pamuklija
jaramaz – nevaljalac
jemenija – rubac
jolteskera – propusnica, pasoš
juzbaša – kapetan
kajmekam – kotarski načelnik
kalac – mlada trava
kiridžija – onaj koji s konjima i kolima prevozi robu uz plaću
kolan – pojas koji drži sedlo ili samar čvrsto uz konja
kumrikuša – ptica gugutka, vrsta grlice
kurada – slab konj, kljuse
lambor - ove riječi nema ni u jednom od relevantnih naših rječnika s kojima raspolažem (Vuk, JAZU, Broz-Iveković, Skok, Škaljić itd.) Ipak, zabilježena je. Svojevremeno, poslao mi je iz Livna Stipo Manđeralo zapis, u kojemu se gospođa Marija Sučić, nastavnica, sjeća kazivanja svoje tetke Kate:

Lambor je od droba ovčjeg, rastegni drob i metni na pendžer, za muku, nije bilo srče. Meni kazivala Lučić Katice majka Ana r. Ćorić iz Varcara ovo:  Dite lambor na pendžeru prokopaj prstom nekoj babi u Varcaru, a baba se ljuti. To bi dite reklo: "Baba, ja ću biti fratar", a baba njemu: "Oćeš biti vrag, a ne fratar." I postao fratar i opremio (ispovidio i pričestio) tu babu na času smrti. I moj dedo Božo kazivao da bi na pendžer mećali lambor misto srče. Di je tada bila srča, u ariji. Dedo kazivao da bi pisali ugljenom, ugarkom od drveta, nisu znali za olovku. Kaže se: lambor na se metnula, to znači slabo se obukla.

menzilile - od: menzil - tatarska pošta na konjima u Osmanskom Carstvu
mirialaj – pukovnik
mulazim – poručnik
nizam – regularna vojska u Osmanskom Carstvu ustanovljena 1826. godine; vojnik te vojske
onbaša – desetar, kaplar
prange – okovi oko vrata
selamet, salamet – 1. spas, spasenje; povoljno stanje; 2. pravi put
surgunluk – progonstvo, izganstvo 
šilte, šiljte – vuneni četverouglasti dušečić za sjedenje; vuneni madrac koji se stere po sećiji
turbe – mauzolej, natkrivena grobnica
ular – oglavina i povodac za konja od užeta
vrnositi - oholiti se
zaptija – policajac 
zijafet – gozba