Ivan Lovrenović

O 150-oj godišnjici smrti Ivana Franje Jukića 2007. godine profesor Zdenko Lešić napisao je raspravu-esej Ivan Franjo Jukić - književnik, koju započinje konstatacijom: „Mnogi su u Bosni i prije Ivana Franje Jukića pisali, pa neki i knjige objavljivali. Međutim, za njega se prvog može reći da je bio književnik u modernom značenju te riječi. A on je prvi u Bosni i sam o sebi tako mislio. (Upravo ta svijest o svom pozvanju ponajviše i razlikuje književnike od onih koji u dokolici pišu).“

Profesor Lešić svoju je tezu na uzoran znanstveno-esejistički način dokazivao na trima aspektima Jukićevoga spisateljstva: memoarskom, putopisnom i novelističkom. Ovo posljednje osobito upečatljivo na primjeru pripovjedaka Čudotvorni Bošnjak, Derviši carigradski i Dram jezika. To su pripovijetke iz prve sveske zbirke Plandovanja, koju je Jukić 1842. poslao u Zagreb Stanku Vrazu, uredniku časopisa Kolo, gdje su i objavljene. Sudbina zbirke ostala je nepoznata. „Rukopis Plandovanja, koji je stigao do Vraza, izgubljen je, a njihov autor, vrativši se u Bosnu, više nije imao ni prilike ni vremena za plandovanje“ - piše Zdenko Lešić.

Za ilustraciju, iz Lešićeva eseja ovdje donosim dva fragmenta, u kojima je i na književnopovijesni i na teorijski način sumirana osnovna autorova teza o Jukiću književniku.

„U svakom slučaju, tri pripovijetke koje su iz izgubljenih Jukićevih Plandovanja došle do nas (Dram jezika, Derviši carigradski i Čudotvorni Bošnjak) imaju višestruki književnopovijesni značaj. One su u našu  književnost unijele znatnu novinu: fikcionalni prozni narativ, čiji je uzor bila klasična talijanska novela, a jedini tadašnji analogni oblik – narodna pripovijetke. Razlikujući se radikalno od nefikcionalnih formi putopisa i memoara, po kojima je Jukić inače poznat, one su ipak njima srodne, jer i one književnost vraćaju u konkretne povijesne predjele ovoga svijeta.  A to možemo smatrati i stvarnim početkom moderne književnosti na našem jeziku.

[...] Njegove mladalačke Pripovĕsti iliti Događaji razni i vele ugodni, koje je pominjao 1839. u pismu Gaju, odnosno njegova Plandovanja zabavna, iz kojih je Vraz u Kolu objavio dvije pripovijetke, nadovezuju se na djelo Matije Divkovića, Pavla Posilovića, Stjepana Margitića i drugih bosanskih franjevaca, koji su pokušavali da na jeziku svoga naroda reprodukuju neke razvijene modele (mahom, također, iz talijanske književnosti). Razlika je, međutim, u tome što je Jukić umjesto 'nabožnih' književnih modela za uzor uzeo 'svjetovnu', 'profanu' bokačovsku novelu, pa ju je adaptirao na svoju sredinu i na jezik svog naroda. A to je bilo u skladu s njegovim shvaćanjem književnosti, po kojem se - u u duhu novog vremena - književni rad odvaja od poslova crkve.“

Kada sam pripremao Jukićeve izabrane spise za ediciju Iz Bosne Srebrene (Synopsis, Sarajevo-Zagreb 2015), Lešićev esej uvrstio sam u dodatak knjizi po naslovom Nova čitanja, uz eseje Jukićevo političko pismo prof. dr. Uge Vlaisavljevića i Hibridnost i interdisciplinarna priroda putopisa Ivana Frane Jukića prof. dr. Envera Kazaza. (I. Lovrenović)

Ivan Frano Jukić, tri pripovijetke

ČUDOTVORNI BOŠNJAK

Da bih vam kazivao, kako su se Turci zaratili s Moskvom (g. 1828) i kako su Moskovi prešli Dunavo, turske gradove po Bugarskoj i Tračkoj porušili i istu Jedrenu oteli: to vi svi gotovo znate i još pamtite; ali niste po svoj prilici čuli za bosanskoga svetca Aliu Pekeza i koja je on čudesa počinio u Jedreni. Ja ću vam sad kazati.

Ale s ostalom bosanskom vojskom kasno je bio prispio u Rumenliu i to uprav u Jedrenu, kad se je već car s kraljem moskovskim miriti počeo. Degme de, da su Bošnjaci prie došli, mučno bi Moskov kahvu popio u Jedreni; al tako je sudjeno! Bošnjaci vrate se u Bosnu; oni su Aliu zvali da idje kući s njimi; on im je odgovorio: »Vi hajdete, mene nečekajte; ja ću se ovdje koje kako prometati, kao čunak kroz nita; elbe tuna da se neumre od glada; žene nejmam, djetce ni po gotovu; nit me tko izčika, nit mi se tko nada. Sad je zlo i u našoj Krajini; nije četovanja, nije pliena; još da nejmamo pečkog Asanage, bi dogme zaboravili odapet pušku! postali bi svi vlaški čobani!« – Družtvo ode, a on ostade. Ono nješto ašluka, što su mu Kladušani porezali izpred njih da idje na vojsku, pa malo je trošio; štedio je, al je malo štediti uzalud, – posije njekoliko mjesecih Ale u kesi ni parića nije imao! Eto nevolje za njega; dosad nikad nije prosio; jer ako bi u njega nestalo, to nebi u vlahu nestalo; sad nejma se kuda ni kamo, već prositi... Koliko je prosjakah u Jedreni! a uz to turska vjera ohladila, na Bošnjaka nitko i negleda! – Vi ćete sada reći: »e dobro; a zašto Ale nije zapljunuo u dlane, pak štogod radio i tako se hranio.« To je istina, da je tako, kako vi mislite; da se je Ale rodio u Sarajevu oli kome drugomu šeheru, on bi amal, i tovare, makar bili i vlaški, prenosio; al je Ale Kladušanin; ni njegovi stari nisu nikad vlaški izmećari bili, već delie i junaci: četovali i pilanom kaurskim hranili se. Ele što mu drago, on je bio u velikoj nezgodi; ostati u Jedreni nije moguće, a još manje vratiti se u Bosnu brez novacah. Sad se je kajao, što se nije s družtvom vratio; al po repu kajanje. Najposlje prodade svoje puške i štuc, – turske mi vjere! da je valjo carskog grada, – za njega su mu kauri davali varičak pun talirah, al ga nije dao od sebe; na njem je bilo dvanaest pavtih sermali, nije ga bilo ni u turčina ni u kaurina. Kad su Turci Senjane pobili, njegov djed oteo ga je od Senjanina Tadie. Sad ga je prodo bud pošto. On je razmišljao na svaki način, šta će se ovo raditi, i kako će se prometati od sad. I smisli se na posljedku: »Toliko u Bosni softah i samoukih odžah živi od amajliah i zapisah, zašto nebi mogao i ja?« – Tko je bio u Jedreni, vidio je oni veliki šedrvan pred »Salim sultan« džamiom. Kraj njega sjedne Kladušanin Alko pred podne petkom, i stane zapise pisati. On je bio štogod oporavio turski govoriti, ali pisati nije mu se sasjeklo na nosu, to mu ni stari nisu znali! Sto mu drago, no bi našarao, kao vlahinje kad boje o vaskrseniju jaja, te bi ih smoto i zapečatio. Još ni deset ih nije sgotovio, al ti čojlia (seljak) nagrne. »Odža! oda šta su ti zapisi?« Ale se i nevješt činio, kao da nemari za njihovo pitanje, ol ko da napola i nečuje. Svjetina se još većma kupila i zapitkivala. »Sto ste mi dodijali?« – prodre se Alia »eto: ovi je od groznice; taj drugi od goropaštine; a drugi opet kako koi: od srdobolje, za pčele, da se neureku, za krave, da im se mlieko neoduzimlje; zlih dušah, zlieh očiuh pun je sviet; vještica je danas sve treća vlahinja! a već su i Turkinje gore od cigankah postale!« »Imaš pravo odža! ti znaš što govoriš; već se od nijedne vjere odhranit liepo tele i dobro ždriebe nemože; ob dan mu sveži kašiku o vratu, ujutru je već neima.« To su dvojica govorila; drugi preuzme: »sreća, u mom komšiluku neima vlahinje nikakve; al ima turkinja gorja; u nje jedna samo krava, pa od nje i maslo prodaje; a u mene ih šest, pa turske mi vjere! djetca su mi željna mlieka nakusat se.« »De Omere, u tebe još dobro; ti imaš djetce; al u mene mòra sve potuši u bešici.« Tako je treći govorio. Zapisi koi po groš, koi po vižlin, a njeki i po stoparac razprodadu se. Svakomu je milo bilo prokušati ovoga inostranog odžu, kako će i hoće li biti sevepli ruke.

Ćuk po ćuk: unaokolo ciele Jedrene pročuje se, da ima odža tako sretne (sevepli) ruke, da takov nije se upamtio, kako je Jedrena osvojena; on je Bošnjak, i komu je god dosad zapis dao, kao da si rukom odnio – ozdravio je! – Od dana do dana sviet se je sve većma oko njega kupio, i težko je mogo nadostati. Sovte i odže jedrenske nisu mogli zadugo mirnim okom gledati, da je jedan odža bosanski više zna nego oni svi; oni su očito počeli sviet mutiti i uzdizati protiva njemu: »ta ono je na polu vlah; Bošnjak nikad nije pravi musliman bio, niti će ikada biti.« Kad ništa neoprave, onda trojicu izmedju sebe opreme, da ga pitaju, tko je on i tko mu je dao i povladio zapise davati i sviet varati. To je bilo drugog petka, kad je najviše svjetine kod njega bilo. Odže pokažu mu muftinu fetvu, koju su izvadili, da on nemože kao inostranac na čaršii carskoj zapise davati. Pitaju ga od strane sve uleme, što je i tko je on, i koliko surah zna iz alkorana. »Kad me pitate, pravo da vam kažem: Ja sam dosad tri put krstio se, a tri put melaići (angjeli) otimali su me iz vlaških rukuh. Kod nas su blizu kauri; dodju obnoć, pograbe naše ljude, koga izsieku, koga izkrste, te im mete njihove crkve. Kamo sreća! da su i mene posjekli, nego što su me tri put krstili, volio bih. Posljednji put odnesu me izmedju vlahah melaići na ćabu, i tu sam želio umrti; ali se sve drugačije preokrenu. Dodje Moskov, da tare tursku vjeru; mene melaići opet odnesoše u moj zavičaj da kupim vojnike, te da gonimo Moskova. Mi stigosmo; al Moskov već utekao; melaić mi reče, da družtvo opremim kući, a ja da ostanem ovdje na korist ovdašnjeg svieta, da pišem; – i eto tko mi je zapovjedio.« »Aferim, aferim! svetče«, zaviće više grlah, »i nismo odavno imali medju sobom pravoga odže; zato nas i taru kauri i turska vjera izginu tolika! Mi tebe izmdju se nedamo nikomu.« Odže su otišli i ostavili ga u miru.

Prošlo je njekoliko danah i eto iznenada vezirevih kavazah po odžu, – zove ga vezir. On je scienio, da ga je ulema tužila poradi zapisah; al je nješto zakučitie bilo. Prie nedjelju danah veziru je njeko digo prsten s ruke. Vezir je na svoje momke sumnjio, mitio, prietio, molio, najposlje mučio i tavničio najprve svoje dvorane; sve je bilo zaludu, pronaći nkako nije mogao. Vezir je bio neveseo i sumoran; on nije žalio zlatnog prstena ni u njem dragog kamena, već mu je najviše nepovoljno bilo, što je to njegov muhr – pečet – bio, kojim je burjuntie pečatio; pa i to sve bi pregorio, samo kad bi mogo saznati toga kućnoga lupeža, koi se je usudio s njegove ruke, i kako je mogo prsten skinuti, a on nije oćutio. – Prijatelj njeki vezirov reče mu: »Što bi se toliko ti vrpožio? ta zar nisi čuo da imamo medju nami svetca Bošnjaka? dina mi! on zna sad što mi govorimo; ako ti on nekaže, evo moja glava; komu je god dosad zapiso, svakog je pomoglo. Vezir bio je čovjek nješto pametnii od drugih Turakah, koi je znao šehovske prevare, i u svom konaku nikad nije trpio, da mu šehi dahire kupe. Ali sad za istoga prijatelja uvjeriti, pošalje po Bošnjaka. Kad je Alia došo, poljubi ga u papuču i izmakne se. »E more Bošnjak! ja, turske mi vjere! neću trpiti, da ovde oko nas štokakve vucalice varaju sviet; ti se prodaješ za njekakvog svetca; kad si ti takvi evlia: meni je s ruke ukraden prsten, na kom je muhr moga vezirluka; hoću da mi kažeš, tko ga je ukro; ako neznadneš, kazat ću ti mjesec na dnu Marice!« Alia se izgubi; ali se brzo povrati k sebi, da vezir nije ni spazio. Poleti mu k ruci: »Sve je istina, čestiti gospodaru! istina je, što su ti kazivali za moju svetinju; ima ljudih, koji su bez vjere: njima ni naš prorok nemože pomoći. Gospodaru! hoće se sahbur (ustrpljenje); samo vlasi neimaju ustrpljenja, već deru kao june u plot; ja ću to s pomoćju božjom i našeg proroka naći; samo treba da ja u tvojoj sobi noćas dovu Bogu činim!« Vezir se je pred svojim prijateljem zastidio, što ga Bošnjak bez češlja izčešlja. Izadju svi iz sobe i Aliu sama ostave unutra. – Sad stopram Ale počme plakati i proklinjati čas, u koi je počeo zapisivati: »Ta ja sam nješto skuco bio ašluka; mogao sam do Novogpazara doći, a dalje nije mi trebalo; tamo su sve naši ljudi – dobra raja, kod njih se uviek može noćiti itd.« Momci donesu mu večeru. Malo i slabo moglo se je večerati. »Taj prokleti njegov prsten, tko će ga naći? ... Nuto nevolje, nuto sramote. Tu baš da mi život i prosti, tko bi toliko ruglo podnosio? Ta odže jedrenske živu bi mi oči izkopali!... Oni su ga na to i nagovorili; nisu mi se drugčie mogli osvetiti. Već dosta plakanja; da se traži.« Uzme svieću; triput je obigro sobu na sve strane; – neima, pa neima! Najposlje dosjeti se, da dragi kamen bolje se vidi u mraku; utrne svieću; stane razgledati naokolo, i – eto, tamo na desno nješto se svjetluca; poleti; kad al prsten zapao medju rese od ćilima! Sgrabi ga od radosti kao mačka miša, i tko ti zna koliko ga je putah poljubio. Prie od žalosti, sad od radosti zaboravio je i na svoje vakte: nit je sinoć klanjo akšama ni jacie, nit je svu noć mogo zaspati.

Sutra dan zorom momci su stupčili pred vrati, šaptali i veselili se, kako će moći Bošnjaka više izsmjehati i pogrditi. Dodje i vezir s više prijatelj ah, te se puna soba sgrne Turakah. U kutu klanjo je naš odža. On se je tomu svemu i nevješt činio. Dok Turci kahvu popiu i on dovu svrši, donesu i njemu findžan; al on odmahne rukom. Vezir: »Kako si spavo Bošnjače; jesi li dobro uranio?« »U tvom zdravlju sve je dobro«, odgovori Ale, prikuči se k veziru, kao da će ga poljubiti u ruku, te mu u šaku spusti prsten, da nitko nije ni spazio. »Na moju dušu! svetac! te još kakav svetac!« plesne se vezir rukama i baci pred Turke prsten. Turci svi kao izvan sebe začudjeni ostadoše; jedan za drugim polagano prikučiše se te svetcu skut poljubiše. Vezir ga posadi kraj sebe, tutundžie čibuk a kahvedžie kahvu pokučiše. Vezir je bio radostan, ali osobito momci i vezirovi prijatelji, na koje je sumnja bačena. »Jest, svetče! aferim ti bilo«, rekne vezir, pruživši mu 3000 grošah, »eto, to je tvoje; al ti znaš, da u mene i više ovakovih prstenovah ima. Meni nije do prstena toliko stalo, koliko do hajduka: za hoću njega da mi očituješ«. Svetac poleti opet k ruci: »Aman veziru! moja glava, a tvoja sablja; volim od tebe poginuti, nego našemu proroku slagati. Noćas mi je pod tom pogodbom prsten ukazan, da ni po jedan način čovjeka neočitujem; a ni on više krasti neće.« Vezir se slegne i prodje se našeg svetca, koi novce spremi u džep, zahvali veziru i ode.

Jedrena bila je oni dan uzavrela; po svih kahvah haremih i ostalih mjestih nije se drugo govorilo, već o čudotvornom svetcu. Zapisi sad tražili su se na vrat na nos; osobito mlade hanume slale su svoje služkinje k svetcu po zapise... njima je mnogo trebalo, osobito gdje ih je više bilo u haremu; svaka je hotjela sa svetčevim zapisom svomu vojnu dražja postati. Svetac je bio na muci: tko će tolikoj množini zadovoljiti! Već su počeli rondati njeki te njeki, da i svetci hatardžie mogu biti; trebalo mu je više softah najmiti i često noći zahvatiti. Tako je za njekoliko danah liepa ašluka Ale prikuco, da se je mogo na konju vratiti; al je on na to zaboravio, i stopram nova napast opomene ga. Bogatog njekog trgovca pokradeni su dućani i magaze; pronaći se ni po jedan način ni lupežom u trag ući nemogaše. Nevoljni trgovac obećavo je više hiljadah grošah – sve zaludu! Prijatelj njeki dodje ga razgovoriti i kaže mu, da idje onom svetcu Bošnjaku: »zar ti neznaš, da on sve zna; zna doga mi! što mi sad govorimo; hajde k njemu i moli ga.« »Jest, prijatelju! da je tako lasno k njemu doći; ta jedva velika ulema i bezi mogu ga se umoliti, a kamo ću ja!« »To je najlašnje« preuzme prijatelj mu, »ti se dobro znaš s vezirom; njega zamoli, a on će mu zapovjediti« – Tako je bilo. Trgovac zamolio je vezira, i ovi posla kavazbašu po svetca. Ale je u najvećem poslu bio; ljudi su oko njega već više satih očekivali, kad će im red doći da im zapiše. I kavazbaša težko dopriò do njega, poljubi ga u skut, i kaže mu, da ga vezir zove. Kad je Ale razumio, što mu vezir nalaže, i više ga moli, neg mu zapovieda: upropasti se, kakva nova napast? Nije tude bilo do razmišljanja: »To je stvar dosta mučna, gospodaru, naći i prokazati hajduke; ali našemu proroku ništa nije mučno! on sve može, ako smo mi zaslužili. Meni je potrebito postiti ramazan za 30. danah i nadam se, da ću biti uslišan!« »Ti posti, kako znaš da ćeš najbolje pronaći; samo neka se nadje; ni tvoja jabuka neće faliti ni kod trgovca ni kod mene. Kad je Ale kući došo, zatvori se u sobu, ter se sit naplače; proklinjo je sam sebe i svoju nesvjesnost. »Ja sam prava bena; pravo nas krajišnike Bošnjaci benami zovu; ja sam sve nadhvatio; ta koi šejtan nedade mi bježati odavde. Ja vidim, to je sudjeno, – ja ću propasti. »Razglasilo se je po gradu, da svetac posti ramazan, i da nepiše više nikomu. Ale je zbilja postio ramazan; nije mu se mililo ni jesti ni piti od tuge i čemera i žalosti. Dan je po dan prolazio, i još nikakvog znaka, ni kakva glasa nije mogo razabrati, ni u trag lupežom unići, premda je dan i noć gori doli, tamo ovamo protrkivo i prićutkivo. Tužni Ale bio se je napola osušio! Dvadeset i devet danah tužnog ramazana bilo se je navršilo, i Ale tu večer otišo je u porobljene dućane, gdje mu je od trgovca poslana matsna večera. Večero je i naslonio se na prozor i tako odmaro se i pušio lulu za lulom. »Dvadeset devet! još jedan, pak ih je trideset! nejma više!... nejma više! nijednog više nejma; sutra će znati svi...!« Tako je Ale ponavljo sve do četiri sata noći. Na jednoć njetko zakuca na vratih. »Ulazi, slobodno je«, rekne Alia. Imaš šta i viditi! trideset hajdukah unidje, baciše se svi na velika koljena pred Aliu, harambaša poljubi ga u skut i progovori: »Aman svetče: ne ako za Boga znaš! nekazuj nas; evo ćemo ti i tridesetog kazati. Ti si svetac; ti radi od nas što ti drago; evo smo ti u ruke došli; samo tvog ti ćitaba! neprokazuj nas, propadosmo i mi i sve naše.« Odkuči se harambaša, te se hajduci dva po dva prikuče redom i izljube mu skut. Ale nije se mako s mjesta; njim se i nevješt činio, kao na pola ni da ih čuje ni da vidi; izvadi sat i pogleda: »Evo još dva sata do po noći... znat će se i za tridesetoga; hajdete vi za svojim poslom, to je moja briga; ima meni tko kazati i osim vas.« »Ne, po Bogu si nam brate! ne dina ti svetce!« progovore u jedan glas svi; »evo smo ti u rukuh svi; radi s nami što hoćeš; opet si ti milostivii kao svetac, od vezira?« Ale se zadugo zatezo, nije im se lasno htio smilovati; al su oni sve jednako molili, i svetcu se već dodije – te im se smiluje: »E, eto dobro, ja ću vam se smilovati, neću vas nikad i nikomu očitovati; ali samo pod dva ugovora: prvo, da sve ovu noć snesete u dućane ove, što ste god odnieli; ali znajte! sve do tanke igle, drugčie zlo; drugo, da mi obećate, da više nikada nećete krasti.« Hajduci su svi veselo povikali: »Hoćemo, hoćemo svetce!« Hotiahu mu po drugiput poljubiti skut; al ih on opomenu, da vrieme negube, već da pohite, sve do zore da snesu. Hajduci veseli snosili su svu dragu božju noć pokradenu robu i novce i mećali svaki komad na svoje mjesto. Još je do zore bio sat, i harambaša prikuči se svetcu, tri poklona učini i na novo poljubi ga u skut, zahvali mu i kaže, da više kod njih ništa nije ostalo. Svetac rekne: »E dobro; sad hajdete svojim putom; nebojte se nikoga.« Hajduci odu; Alia pripuni lulu i stane pušiti; od radosti posmjehavo mu se je desni brk; on se je sam čudio, šta bi iznenada!

Dan se je svanuo, ljudi su se pred pokradenim dućanom skupljali, trgovac pregledo je svoju robu; za njekoliko satih od svjetine nije se moglo prohoditi; sve je vrvilo, da se čuda nagleda i svetca u skut poljubi. Već je blizu podne, a bazardjani još nisu imali kad dućana otvoriti! I vezir glavom dodje, trgovac poleti mu k ruci i radostno kaže, da je sve na broju, ni tanka igla nefali; što je god bilo odneseno, sve da je podpuno povraćeno. Vezir zapovjedi te se svi upute u džamiu; tude se proroku Muhamedu zahvali na tolikom dobročinstvu, što im je poslo čudotvorca takog, premda nedostojnim. – Ale je u pročelju sputno stajao i ponizno svoju dovu klanjao; blažen se je mogo zvati, tko je bliže njega stajo; to su bila ulema u ridžali; ostali su srećni bili, samo ako su ga od tolike množine mogli nazreti? – Iz džamie išlo se je na mešćemu, gdje se ukaiti – upiše – sve ovo: kako je Ale bio robom kaurskim, po proroku izbavljen, odnesen na ćabu; kako je u Jedrenu poslan, gdje je tolika čudesa počinio. Ova budu poimenice navedena, i sve ovo od svih imamah podpisom i pečatom potvrdjeno. Zatim sliedili su darovi: vezir pet kesah, trgovac trideset, a toliko, ako ne više, ostala gospoda svetcu poklone.

U Carigradu nenosi se ni pola poštovanja – ićrama – Šeh-ul-Islamu, koliko se od sad počelo nositi čudotvornomu Bošnjaku. Sve najveća gospoda redom zvali su ga na večeru i častili ga. Nakon osam danah i vezir ga pozove. Ale je zaboravio na Bosnu, na Krajinu, na svoju Kladušu, on se časti; ali mito, malo da mu iznenad nepresjede. Dok je on s ostalom pozvanom gospodom večero, a vezir kraj prozora pušio, iznenada zaklopi ruke i svetca zapita, što mu je u rukuh, neka pogodi, ako je pravi svetac. Alia se najde u tiesnu: nije mala stvar tako ime nositi, a nepogoditi. Odmah mu je pala treći put njegova ludost na pamet i pokajao se, što barem sad nije bježo iz Jedrene. Nije bilo tude do promišljanja. On veziru odgovori: »Gospodaru, dvaput mi je prosvietlilo kod tebe, treći put prosvietlilo neprosvietlilo.« Vezir izpusti iz šakah svietnjak: »E! medjer ništa ti se nemože oteti! zaludu: svetac zna sve!« Bošnjak govorio je, kako mu je prosvietlilo, kad ga je vezir odprie dvaput nadario; a vezir misli, da mu on u prilikah. svietnjak imenuje. Večera se razmetne, vezir svetca kraj sebe posadi; dok oni kahvu popili i čibuk izpušili, haznadar donese 10 kesah: »Eto, nek ti treći put prosvietli«, reče vezir, i metnu mu novce u krilo. Svetac zahvali i ode kući. Do spavanja nije mu bilo! triput srećno prošo i cio izašo iz tolikih neprilikah: nije mu švraka mozga popila, da nebi znao sobom providit. Ode na Maricu, tu nadje brod, te u Enos krene, a odavle u Salonik. Do petnaest danah otvore se novi dućani puni trgovine svakojake. Nitko nije znao, odkle je taj trgovac! To je bio čudotvorni Bošnjak – Ali Pekez iz velike Kladuše; on svakog Bošnjaka rado na konak pričeka i o sebi ovako pripovieda. –

DERVIŠI CARIGRADSKI

(Narodna pripoviedka bosanska*)

Svake godine pobožne derviške čete obilaze glavne gradove osmanskog carstva. Carigrad to je njihovo razkošje. Neima godine, kad oni nebi posětili ovi sveti grad. Jedni dolaze od Adžama[1], drugi iz Anadola[2] tretji opet od Bagdata itd. Tudie oni svojoj pobožno­sti i ubožnosti trake ostavljaju opominjajući carigradjane, kako je izlišno svako poslovanje, kakva je kriepost, kolika je svetinja, otrcanim i oprcanim po so­kacih carigradskih milostinju prositi!? - Ja neznam šta bi godine 1828., što tada većim brojem pohodiše ovi sveti gosti Carigrad? Ta oni dobro znadu, da što ih je više, to će im manje zapasti. Ali oni opet krcaju u Carigrad, i već ih je niekoliko stotinah bilo na okupu. Svaki inostranac reko bi, da su došli Carigrad od moskovske sile braniti. - Družtvo, “Islam” prozvano, najprie se nastanilo. I dok biaše samo, i tako i ovako prometjaše se; ali sad, eto rnukah! Četvr­tak biaše, kad Usein, družtva ovog starešina, skupljenoj bratji ovako poče nabrajati i plačnim glasom naricati: “Bratjo moja! sve dvanest pravih musulmanah! eto vidite i sami, da izmedju svih ostalih godina ova nam je najcrnja urodila! Tri dana projdoše a mi ni pare ni dinara steći nemogosmo. Danas prave turske viere neima. Neima onog starog milosardja prama nami. Sve je ohladilo. Bogme zlo! Ta čuli ste, što je bilo od Varne, Kostendže; šta se dogodi s Jedrenom, Šumlom i Vidinom? Ta čuli ste, koliko Vlah izsieče turske viere. Zar to nisu očevidna pokaranja božja i svetca Muhameda, koji su se razsrdili na današnje musulmane kano tratioce njegovih svetih ljudih dervišah? Ta Boga vam! zar nevidite kako se Turčin u vlaške pantule[3] sapeo? Pa biti dobro? Nikad, nikad! Propala je viera turska! Čujte bratjo i sirotinje drugovi! nama se valja razstavljati. Mi moramo kud koji za nafakom[4], ostavljajući Carigrad božjoj srdjbi, nek se Moskov na njem osveti, naplativši nemarnost njegovu prama nama i vieri turskoj!” - Dalje govoriti  ne dadoše mu obilate suze, koje ga grozno obliše. Ostali drugovi biahu tronuti riečma svoga starešine; i njih suze obliše. Sam Omer veselijim okom pogledavaše sad tamo sad ovamo, kano da još uvanja nebiaše izgubio. “Korkma[5], bratjo, korkma, drugovi!” (poče Omer) “ja sam najmladji, pa zato i najludji; jeli meni testir[6] govoriti?” Svi odgovore: “Testir!” “E kad je tako” (nastavi Omer) “uztrpite se! mi još nismo pro­pali. Ima još pravih Turakah u Stambolu: nije istina da su se baš svi povlašili. Niste li vidjeli, da su mnoge čete dervišah nagrnule, pak se ovi svetji ukazaše carigradjanom, ter na nas ni pogledati neće? To je pravi uzrok. Ta ni mi nismo budale. Evo moj svit, a eto vi[7] jeli munasip?[8] Sutra je petak.[9] Ja ću se ukočiti, i kano da sam mrtav - ulisičiti. Iznesite me na sred sokaka, kud se u veliku džamiju ide; pokrite me bezom[10], a metnite me na dasku: tudi me četve­rica čuvajte i nada mnom jadikujte. Kad vas tko od mimoprolazećih od plakanja za uzrok upita, kažite da vam je drug jedan umro, pak da neimate troška, š čim bi ga ukopali, kako propisuju obredi našeg jola.[11] Ta zar neće toli kamenog srca biti, da se mrtvu tielu ne smiluje. Pak eto ašluka.[12] Carigrad je pro­stran i džamijah dosta imade, a nas dvanestorica; pa ćemo se redati, što Bog da. Jeli munasip?” Jednim glasom svi zaviču: “Bre aferim[13], Omere! tko se nado, da iz take glave može tolika pamet izaći?”  “Nećeš ti, ja ću prvi kano stariešina” (radostan poviče Usein), “pak će za mnom po redu svi!”  “Taman tako i valja! nek stariešina prvi idje” (zaviču ostali). - Jedva su dočekali sutrašnjeg dana petka. Kad je bilo oko podne, da će Turci u džamiju ići, četverica popanu dasku, na kojoj uhinjeni njihov stariešina, ležaše, ter se š njom ustave na sred sokaka, koji vodjaše u Sofi-džamiju. Jedan na drugoga namignu, ter po dvojica jadikovati začmu. Za dugo nisu bili u toli gro­znom plaču, obazru se, a nad njima stajaše jedan od pobožnosti poznati adžija.[14] Evo šićara[15] (pomisle u sebi). Al kako se žalostno čoviek prevari, koji drugoga kani prevariti, osietiše sad licumierni derviši. “Koja nevolja, sluge svetčeve?”  “Nepitaj, dragi adžija” (odgovoriše oni) “danas nam se prestavio rahmetli[16] Usein. On je bio vrlo dabar, pošten i sveti čoviek naš stariešina. Mi jadni našu harnost stariešini svome nismo kadar učiniti. Mi ga neimamo š čime ukopati, nebi li se tkogod svoje duše sietio? Sevap[17] je veliki mrtca ukopati, a kamoli derviša, derviškog stariešinu, čovie­ka od tolike svetinje!” - ,,I moji su roditelji zadušbinu činili, i ja ću” (rekne adžija) “vi nemajte brige. Ajdete kući, njega pokopati moja će briga biti.” Dvo­jici od slugah, koji ga pratiše, dade ključ od svoje so­be, da nose mrtca, da ga zaključaju u sobi, pa da se odmah povrate u džamiju. “A kad klanjamo, po­kopat ćemo ga” (nastavi adžija). Strahoviti ovaj dogadjaj čuvši četverica dervišah, činilo im se, da se Carigrad u naokolo vrti. Ali druga nije. Adžijini momci papadoše živu mrtcinu. Derviši nehotimice moradoše na milosti zahvaliti dobrome adžiji. I tko crnji, tko li žalosniji od dervišah? Onaj uhinjeni biaše u sobi zatvoren; znamo kako mu je! Ona četverica vrativši se družtvu, i kad izkazaše šta bi s Useinom, mrtvački, znoj sve popade. Al kukavnog Omera! Na njega svi graknuše kao na bielu vranu. “Smetenjače jedan! ta mi smo znali, da iz take budalaste glave ništa pametnije nije mogla ni izaći. Gurbete[18] jedan itd.” Zaludu se Omer pravdao, govoreći da su oni budalastiji primajući njegov nauk. Nitko ga ni čuti nehtiede. Jedna žalost, za svajim drugom i starieši­nom, a druga još veća, što će sad sviet reći, da su derviši janliš[19] ljudi i da licumierstva provode; nuto rugla! Adžija je sumnjao vratjajući se iz džamije, jeli onaj derviš pad istinu mrtav ili ne; jer adžiji der­viški zanati dobro su bili poznati. U toj misli i do kuće dojde. Al nuto, kako se u svojoj sumnji potvrdi! Unišavši u sabu upazi, da vienca smokavah neima, koji je na zidu visio. Tog je izjio svega derviš-hinja, bivši gladan, pa opet na svom se miestu ukočio. Zovne sluge, upitavši ih, jeda li nisu oni premiestili vienac smokavah? Čuvši da nisu, uvidi adžija svo­ju misao potvrdjenu, da se je derviš uhinjio. “Kudro[20] jedna derviška!” (zaviče adžija) “na sriedu moje smokve! Ako si jih izjio, valja ti ih rigati: čuj, more!” Premda je i više putah rečene rieči adžija govorio smijući se, i nogom ćuškajući ga; sve je zaludu. Der­viš mrtav pa mrtav, nit se kreće, nit pomiče. Naj­poslie počme ga adžija moliti, da ustaje, i da on pod zakletvu tog dogadjaja nikome očitovati neće. Preko dva sata izgubio je adžija; sad moleći, sad prieteći, da će ga živa ukopati. I to je bilo zaludu: derviš svejedno ukočen ležaše. Ostavi ga adžija, te pošalje svoje sluge, neće li ga oni prinuditi, ili s molbom ili s pretnjom, da mu sobu ostavi. Ni momci ništa ne opraviše : derviš nit se miče nit kreće. I tako je sve do mraka ostalo u adžijinoj sobi. Kad se već smrkne, zapoviedi adžija momcima, da ga odnesu na groblje, pa da ga ondie ostave. To momci jedva dočekaju, te ga popanu ko Begu vile.[21] Šta š njime nisu učinili? iglom su ga bocali, štipali, za veliki od noge prst potezali, šakom gruhali: to je derviš sve dragovoljno pretrpio, kao jednu pokoru od mučeničtva za slavu svega svoga derviškog stališa, koji bi izgubio mnogo poštenja i ciene pred svietom, ako bi se odao. Momci prietiahu, da će ga ukopati, ako neizpoviedi svoju zloću i neustane. I videći da sve zaludu čine i govore, izkopaju raku, ter živa derviša ukopaju. “A ti umri, kad ti je drago mrtvim biti” (reknu momci pošavši kući). “Sad sam spasen” (rekne derviš) “nek se još sviet smiri, pak ću onda izaći: do po noći bit ću ovdi.” A to mu je lasno bilo izvršiti, jer duboko neobičaju Turci svoje mrtve ukopavati. Tko je i po­misliti mogo, da će dervišu ono hudo stanje na do­bro proći, i da se njegova varka i licumierstvo pedep­som neće okončati?... Oko ponoći čuje se nekakva vika. Mišljaše Usein, da je njegovo družtvo došlo po njega. Digne glavu, i nuto ima šta vidieti! Preko dvadeset hajdukah njegovome grobu idjaše. “Ovdi ćemo” (zaviče harambaša) “ovdi smo najsigurniji kod ovog novog groba.” “Taman!” zaviču ostali, prostru ka­banice, iztresu novce i ostalu pokradenu robu, da die­1e medju sobom. Lakome su oči pri pogači (kaže poslo­vica), tako i oni vikaše: “I ovo meni”, drugi opet “nije neg meni.” - Nuto trka od slobodnih haj­dukah! Naš Usein promolivši ruku drekne: A kamo meni? Taj nenadni iz groba glas kao grom odazvao se je u uših ustrašenih hajdukah. Nisu imali kad kape uztaknuti, već kud koj biežte noge! Te prigode nije propustio derviš. Onako u gaćam i košulji natisne za njima do kraj groblja. Kad se vrati, zastane svoje družtvo od jedanaest dervišah, koji, su bili po njega došli, i sav prizor iz ugla gledali. Derviši istom mie­rom tudje blago stanu dieliti - kapama hajdučkima. Istina da su bili hajduci jednog slobodnijeg natrag poslali, da bolje izvidi, al u groblje da neulazi. Ovaj čuvši više glasovah, na pola mrtav odleti družtvu i “moja bratjo” (jedva od umora mogaše govorit ulak) “nije jedan već, koliko ih ima, jedva će po dinar sva­kom zapasti. Što je god mrtviuh dušah sve je na okupu. Biežmo!” Od dervišah što je tko više mogo ponieti, to je i nosio. Nije se na težinu mnogo pazilo. I kad su stopram kući došli, zahvalili su dragom ali­ku[22] na tolikome blagodarstvu, koji svoje prave sinove ni u kakvoj nesgodi nezapušta. - Useina kano svoga stariešinu i zajedno dobročinca svi u nogu poljubiše. Mladi Omer najveseliji biaše, ne toliko porad blaga, već najviše, što ga je ta prigoda oslobodila od sveudiljnog pecanja i progonjenja svoje bratje der­višah. “Pa sad recite, da je Omer ludi gursuz” (s uzhitjenjem vapiaše). Družtvo “Islam” u malo vreme­na postade najglasovitije u Carigradu. Njihova sveti­nja brzo primora, da ostali derviši, nebudući dobro vidjeni od puka, ostaviše Carigrad, što su i želili U­seinovi derviši. Oni su za dugo poslie ostali u Cari­gradu. Omer bude prvi od bratje za Useinom u dostojanstvu uzvišen. Omerova besieda kod dervišah mnogo je valjala, premda sličnog zanata nigda više nije smio preporučiti bratji podložnoj. A nije ni od potrebe bilo. Imali su svega izobila!

Fr. Jukić, Banjalučanin

Kolo, članci za literaturu, umětnost i narodni život, urednik Stanko Vraz, knjiga IV., (troškom Matice ilirske), u Zagrebu, tiskom K. P. Narodne tiskarnice dra. Ljudevita Gaja, 1847.

DRAM JEZIKA

(Nar. bosanska pripoviedka*)

            Omera bi svaki dan karao otac da se bavi o za­natu, a da se prodje karaduzena[23] i hašikovanja po sokacih Sarajevskih. „Ti si, sinko, mlad; mi smo djuturumi[24]; radit nemoremo. Tko će nas drugi hranit, ako ne ti opet?“ - Omer zato kao i za posao malo al nimalo nehajaše. On biaše u Sarajevu poznat kao kolovodja sviuh hasikah. Od kuće do kuće, od pen­džera do pendžera, to biaše mu zanat. Svak je vidilo da Omer još za ženitbe nebiaše dorasto, i da mu mla­dost nebi smetala, smela bi mu prazna kesa. Svak je dakle scienio, da Omer od biesa i vragoluka hašikuje. Sramota i ruglo, koje od toga proizlazaše na jadne roditelje padaše. Tuga i žalost za razsipnim sinkom ­brzo im prekide žicu od života: oni umru. Omer ostade stariešina u praznoj i razdrtoj kući nad troje siročadi. On je doduše to od davna želio, da bez pri­kora roditeljah lašnje i slobodnie mogne služiti svojim budalaštinam, al naskoro osieti, kako je biti bez roditeljah, kadno slieme padne na njegovo tieme. „Tko će tkati, tko će presti, tko će meni kuću mesti? Valja se proći budalaštine!“ Poslie ovakvog razmišljavanja reče Omer: „Dajder bugariju[25]! nije druga; valja se ženiti!“ Tamburu pod skut, te liepoj Mejri pod pendžer.

            Biaše upravo jacia, kad Omer pod pendžer stupi. Svieća goraše, a šaptanje čujaše se u sobi. Na džam[26] kucne, šaptanje umuči, uz bugariju zapieva, a svieća se utrne. Njemu nitko ni mukaet nije. Za tri noći bi dolazio Omer pod pendžer,. al uviek odlazaše tužan i 

žalostan. Mejra mu se nikad ni javila nebi. Četvrtu noć opet dolazi mladi hasik[27]: „Daj da joj još malo po­sliednji put zapievam, pa već neće moja noga pod njezin pendžer.“ Biaše liepo ugodio tamburu, pa žalostnim glasom uz nju popievat stade:

Tamburice, moja dangubice!
Terzianu[28], moj golem zianu[29]! 
Dosta si me gladna nahranila
I žedjana vode napojila,
Dievojakah na dvor izmamila,
Dievojačkog lica naljubila...
Tamburice, moja dangubice!
Terzianu, moj golem zianu!
Di izgubi dneve i godinu.
Pievajući Mejri uz pendžere,
Na me Mejra ni gledati neće!

            Na ove besede svieća se u sobi utrne, džam se na jedan put otvori. Omer od radosti neznadiaše za se, misleći da o čemu je hodio da je već i dohodio. Mejra: „Sva je prilika, da si ti poludio, Omere! Ja se tvojoj budalaštini ne mogu načuditi. Šta tražiš oko mojih pendžerah? Od tog neće ništa biti, neka znaš!“ ­Omerova radost brzo minu, dapače napade ga tuga veća nego ikada prie. Mejra, videći Omera sme­tena, opet nastavi govor: „Moj budačko! Ti bi može­bit htio mene za ženu imati. Jel de Omere?“  „Tako je“ odgovori on. „Toga se ti kani! priuzme ona. „To bit nemože! Ti ni komad hlieba u kući neimaš, pak opet o ženitbi sanjaš. Ja znam, što ćeš ti reći: Slika priliku traži. Da sam i ja kći siromašnih ro­diteljah, to je istina; al promisli zajedno, da od mene neima pristalije dievojke u svemu Sarajevu; pa baš zato bit ću srećna; naći ću miesto u haremu prvog kog bazerdjana[30] Sarajevskog. Al čuj Omere! Nije blago ni srebro ni zlato, već je blago što je srdcu drago. Ja bi tebe volila, nego cielo Sarajevo, al sveta je zakletva mojih roditeljah. Nju nesmiem pre­kršiti. Meni se je reda za onog udavati, koji će ne samo mene već i moje roditelje srećne učinili; pošteno ih do smrti dohraniti... Sve svoje rane u me su zavili.“ Čuvši ova Omer, malo se razabra: „Ako je dakle samo za tim stalo, koliko bi se htielo, da moja postaneš, da te odkupiti mogu?“ „Nebi mlogo!“ rekne Mejra, „da štogod dućana otvoriš, t. j. da tr­govati počmeš: moje roditelje i svoju siročad moraš hraniti, a borme i ruho pokrojiti.“ Na to Omer: „Sbo­gom! dobra noć, Mejro! ja razumim sve, i ako iz toga mogne štogod biti, sutra ćemo se vidiet.“

            Pun radosti i zajedno pun žalosti ode Omer s pendžera Mejrina. „Ako gdie uzajmim jaspre, tko će od mene srećniji? ako ne, to opet žalostniji od mene nitko biti neće.“ Tako je svu noć zamišljeni hašik sanjao. Kad osvane dan, neznadiaše od radosti šta či­niaše, panuvši mu na pamet da imade bogatog jednog Čivuta - velikog prijatelja. „Ako mi on neuzajmi, drugi neće.“ Tako razmišljavajući, brže se spremi da mu ide u pohode. Našavši svoga prijatelja kod kuće, na svaku ruku nagovaraše bogatog Isakara da bi ga pri­gnuo na tolik zajam. Čivut ukaže se gotov i krv pro­liti za svog prijatelja Omera, a kamoli neuzajmit mu trideset kesah. „To će i moja radost biti“ rekne trgovac Isakar, „da liepa Mejra bude tvoja zaručnica.“ Priupita on Omera za rok kad će platiti. „Sedme godine!“ odgovori Omer. „Ama, prijatelju! ako sedme godine nemogneš platiti, šta ćemo onda?“ Ja neznam tko njima tu pogodbu na pamet donese, što i pred kadijom usidžile[31], da ako Omer Isakaru za sedam godinah nevrati zajam od trideset kesah, da mu Isakar na mešćemi ima odre­zati dram[32] jezika, i da nikomu krivo nebude. Tko srećniji od mladoženje Omera!? Taj dan ništa neradiaše, jedina mu pamet imala je posla, kako će velikoliepni pir dogotoviti; koju li će dibu[33] kakvu li kadivu na svoju Mejru pokrojiti? Jednom riečju: nebiaše on toliko promišljavao, kako će toliku silu tudjeg blaga povratiti, koliko baš, kakvim bi se načinom lasšnje potrošiti moglo.

            Poslie miesec danah Mejra bude dovedena u kuću bogatog Omera. Pirovalo se cielih osam danah bez prestanka. Nit se znalo, tko pije, tko li platja. Poslie osam danah razide se svak sebi. Ostane sam Omer s liepom Mejrom. Svak se čudio, odkuda Omeru toliko blago, da može taslamu[34] provoditi ko jedan beg. Mnogi su scienili, da nije izkopao. Al što mu drago, vratimo se mi k našemu Omeru! Kazali su davno: Ciena zanata veća od zlata, pa opet: Nije sva­čije, izpod sela pievati. Tako i naš Omer nije mnogo mario za svojim zanatom, kog je naskoro i zaboravio. On je mislio: „Ostalo mi je još petnaest kesah: s ovim ću trgovati.“ Al za svakog nije trgo­vina kao što ni za Omera nebiaše. Istina, trgovine imao je prepun dućan. Soli, duhana, lučah i brezovih metalah mogo si vazda naći u njega. Za drugu robu nebi se ni brinuo.

            Tako Omer trgovaše četiri godine. Za sve to vrieme na njegovu obrazu nije se mogla opaziti nikakva žalost. Činilo se, ko da mu ugovor i pogodba o uzajmljenih kesah nikad nije ni na um padala. Al na­stavši peta, sve to većma moglo se videti na Omerovu licu, da ga nešto žeže. Sedme pak godine napolak ga biaše nestalo u obrazu. Često su ga žena i prija­telji zastali grozno cvielećega. Zaludu su ga pitali za uzrok tolike njegove tuge. On bi svako pitanje žene i prijateljah svojih odbacio kao čoviek propao. „Mene nitko nemože pomoći: projdite me se!“ To mu biaše vazda odgovor. Liepa Mejra već prvih danah strašne pogodbe saznala je sve od istog Čivuta. Medjuto ona je za dužnost držala sažalivajući pitati Omera za uzrok tolike boli, za koju da nije nadala se naći lieka, nebi se ni udala bila za Omera; jer kojoj bi ženi milo bilo imali muža bez jezika? „Već je vrieme“ rekne Mejra „boščaluk pod skut, ter kadiji, na koleno! “­Tako ona jednoć ter i drugiput. „Ova žena me za­stidila“ rekne kadija. „Elbetana![35] nemože bit, da ona nejma niheta[36] od mene kakvu milost iskati pa je stid.“ Kad svane tretje jutro, al Mejra još s liepšim boščalukom pred kadiju. Poljubivši u skut, htiediaše po navadi biežati, al kadija namigne na momke, ter je zaustave. „Ženska glavo!“ rekne kadija „već si me do triput zastidila. U čemu ja tebi mogu milost učiniti? Išći od mene!“ Mejra to jedva i dočeka. Metnuvši ruku jednu na čelo a drugu na prsi, rekne: „Kadija! tvoje me dobro srdce slobodi, te mogu prositi... Došastog petka samo jedan sat da mogu na tvomu miestu siedieti u mešćemi.“[37] „Turske mi viere, ženska glavo! ako ti je meram[38] siedi cio dan. Da ti je slobodno!“ Poljubivši u nogu i pustekiju[39], zajedno zahvali i oprosti se s kadijom, pak ode vesela čekajući petka.

            Petak osvanu, dan ugovoreni od povratjenja zaj­ma. Omer ni bešluka[40] neimadiaše gotova u kesi, a kamoli trideset kesah. Valjalo je dakle izvrsiti drugu pogodbu, da Čivut Omeru na mešćemi odreže dram jezika. Mejra bieše za rana uranila. Kadija je jedva dačeka, pruži joj svoje haljine, pa od dragosti svojom rukom natače joj kauk[41] na glavu. Čudan biaše kadija, kako žena sudi. Za to se ukloni omah u drugu sobu, pa tu odluči kroz stakleni na vratih prozorić gledati.

            Golobradi naš kadija biaše lulu prosiče[42] razpuho, kad Čivut i Omer tarući suze na mešćemu stupiše... Učinivši običajni poklon, malo se poizmakoše... Projdu dva tri časa, dok kadija pet šest dimovah odbi. ­Kadija: Čemu ste Vi mušterije[43]? - Čivut: Došli smo do tvog suda, dragi efendija[44]! Kadija: Koja dobra?  Čivut: Dobro, hvala Bogu! Izgovorivši ovo, Čivut Isakar, izkaže kadiji, kako je on prie se­dam godinah Omeru uzajmio trideset kesah, pa kakva je onda učinjena pogodba medju njima, da ako mu za tu vrieme Omer tih trideset kesah nepovrati, da mu ima odre­zati dram jezika, i da su zato sad došli. Kadija:

Jeli tako? Ti! kako ti je ime? jeli istina, što je ovi kazo?  Omer (kroz plač vapiući) : Efendija, sve je prava istina! Kadija otvori ćitab[45], te list po listu stane premetati. Na jednom se miestu zaustavi, ne­koliko putah gubicama klapne... „Istina dakle! sve se tako i u ćitabu piše“ rekne kadija... „A jesi li donio britvu?“ nastavi opet. „Da kako, jesam!“ odgovori Čivut. „E more!“ požeštje rekne kadija „dobro pazi da samo dram odrežeš, jer nek znaš, da ako manje il više odrežeš neg što ste pogodili, dževapa[46] nećeš moći dati.“

            Na ovo se ponešto smete Čivut: „Jok vala! nećemo tako, dragi efendija! već ako mu odrežem više od drama, ja ću mu zlatom nadomiriti, al nek on moga toliko odreže; ako pak manje trevi se da odrežem, na poklon mu!“ „Bre siktur[47]! sr­dito vikne kadija, „zar si ti posto kadija, da na mešćemi propisuješ zakone? Nijedna čivutska viero! od­mah da si rezo!“ Eto muke i nevolje za Čivuta! „Aman, dragi efendija! ja se u carske poslove neću metati. Ja znam tebi je reda po ćitabu suditi, ja ne­mogu ni tamo ni vamo... Alal[48] mu trideset kesah! alal mu dram jezika!... Mi smo prijatelji!“ Na ovo kadija još većma uzbuni se, drekne na momke: „Brzo zovnite mi dželata, da naučim nijednu vieru čivutsku, kako se na mešćemi sluša!... Odmah da si rezo!“ ­Dželat s golom sabljom dotrči; Čivut pane na kolieno, ter skut ljubeći počme moliti. Kadija nedajući se umoliti sve jedno govoraše: „Ol reži dram jezika ol glavu podvrgni dželatu!“ Čivut osieti se, da nije druga... valja se odkupljivati: „Dragi efendija! tvojih je trideset kesah! toliko dužniku opraštjam; a tog me belaja[49] izbavi da nikome nerežem jezika, a još manje mome prijatelju Omeru... Aman, efendija i otac i maj­ka! Aman! ja sam zaludio, ti meni oprosti!“ „Sieci kudru!“ drekne kadija.- Dželat povuče žalostnog Čivuta, koji se biaše dobro za kadiju uhvatio: „Medet[50] efendija, ako si Turčin!“ Na ovo poleti Omer, ter stade kadiju ljubiti i moliti za svog prijatelja. Ovoga biaše i čekao mladi kadija: „Omere!“ reče on „za tvoj hatar nek mu je oproštjeno! A turska je vera tvrdja od kamena. Upamtio bi Čivut što će reći mešćema i kadijnski sud!“ Čivut izbroji kadiji trideset kesah; ovaj ga opet ponudi, da se poljubi s Omerom. „I da nitko ni od koga neima ništa tražiti, ja ću zapisati u ćitab od mešćeme.“ Poljubivši još je­danput u serdžazu[51] i mestve kadijnske, zahvale se obodvojica kadiji na pravednoj osudi i otčinskoj dobroti, ter ostave mešćemu.

            Jedna se vrata zatvore, druga se otvore. Unidje kadija (pravi), zakocenut od smieha. „Ženska glavo! tako mi amana, u musafa[52] te pameti nevidih! Boga mi, da si mužko, takog kadije do Stambula nebi bi­lo!“ Mejra se zahvali na tolikoj milosti, što je jedan sat poviše kadijom bila, ponudivši mu petnaest kesah od novacah oglobljenog Čivuta. Kadija nehtiedne uzet, već ju još s jednom kesom nadari. Ona još jedanput učinivši svoju dužnost, poljubi mu skute i zahvali se; spusti peču ter kući pria Omera stigne. Omer biaše se zadržao u kavani. Ugledavši ga Mejra sa pendžera gdie na avlijnska vrata ulazi, od šale stane mu se rugati: „Eto Omera odrezana jezika! tepajući mu govoraše. „Ni si domolila“ rekne Omer. Ona ko začudjena što netepa, stane ga pitati: „Šta dakle bi?“  „Bog i pametan kadija (a kakav je liep ko jabuka!, Bog mu dao svaku sreću!) on mene od napasti izbavi a Čivuta oglobi.“  „Jeli liepsi taj kadija od mene?“ priuhvati opet Mejra, ukazavši mu onih trideset kesah. Omer od radosti proplače na krilu mudre svoje žene ter ju triputa poljubi u junačko čelo. U­znavši mudru njezinu majstoriju, odsad mu je triput draža bila. Mejrine mudre saviete slušajući Omer prihvati se sbiljski zanata, ter do mala veliko steče blago.

Fr. V. Jukić, Banjalučanin

Kolo, članci za literaturu, umětnost i narodni život, urednik Stanko Vraz, knjiga IV., (Troškom Matice ilirske), u Zagrebu, tiskom K. P. Narodne tiskarnice dra. Ljudevita Gaja, 1847.