Ivan Lovrenović

U izdanju Centra za kulturu i obrazovanje u Tešnju objavljena je knjiga poezije Envera Kazaza Trojansko doba, s pogovorom esejistkinje i književne kritičarke Ljiljane Šop, pod uredništvom Amira Brke kao 104. knjiga u biblioteci "Gradina". Zagonetno je, i posramljujuće, kako su metropolitanske izdavačke prilike i uredničke sklonosti presudile da ova čudesna pjesnička knjiga na objavljivanje čeka više od sedam godina. Ali poezija - ona dòbrā, pràvā, s jakim unutarnjim razlozima i s odgovarajućom poetskom artikulacijom - ima načina, samo njoj znanog i svojstvenog, da i to preokrene u svoju korist. Onaj, naime, tko je Trojansko doba imao priliku čitati kada je knjiga napisana, i tko je čita sada, s uzbuđenjem uviđa kako joj je vrijeme silno obogatilo značenja i pojačalo dramatski napon. (Prvi izbor iz ove knjige pjesama objavljen je na ovoj web stranici 2015. godine).

Trojansko doba sedma je pjesnička knjiga Envera Kazaza. Prije nje objavio je knjige: Traži se, Sarajevo, 1996; Na razvalinama, Sarajevo - Zagreb, 2014; Kuća i drugi elementi, Sarajevo - Zagreb, 2016; Glasovi, poema, Tešanj, 2018; Fraktali, Tešanj, 2019; Neko drugi, Sarajevo - Zagreb, 2021.

Književnoznanstvene radove objavljivao je u brojnim časopisima u zemlji i inostranstvu, a publicističke u nizu dnevnih listova, magazina i internetskih portala. Sudjelovao je u radu brojnih međunarodnih znanstvenih skupova.

Osim pjesničkih, Kazaz je objavio slijedeće knjige: Musa Ćazim Ćatić - književno naslijeđe i duh moderne, Tešanj, 1997; Morfologija palimpsesta, Tešanj, 1999; Antologija bosanskohercegovačke pripovijetke XX vijeka (sa Ivanom Lovrenovićem i Nikolom Kovačem), Sarajevo, 2000; Bošnjački roman XX vijeka, Sarajevo - Zagreb, 2004; Neprijatelj ili susjed u kući, Sarajevo, 2008; Rat i priče iz cijelog svijeta (sa Ivanom Lovrenovićem), Zagreb, 2009; Unutarnji prijevodi (sa Davorom Beganovićem), Zagreb - Podgorica, 2011; Subverzivne poetike, Sarajevo - Zagreb, 2012; Pjesništvo i rat - tešanjska izlaganja, Tešanj, 2014; Jezik negativne ontologije, Tešanj, 2016; Čitanje razlika, Tešanj, 2016; Prostori čitanja - tešanjska izlaganja 2, Tešanj, 2022.

Poezija, književnohistorijske studije i eseji Envera Kazaza prevedeni su na engleski, njemački, poljski, mađarski i bugarski jezik i uvršteni su u više međunarodnih publikacija. (I. Lovrenović)

Ljiljana Šop

OSLOBAĐANJE ISTORIJSKE MAŠTE

Trojansko doba Envera Kazaza istovremeno je omaž mitskom dobu kao veličanstvenom izrazu detinjstva čovečanstva, svojevrsna igra oslobađanja istorijske mašte o kojoj je možda najintenzivnije sanjao Zbignjev Herbert i njegov glavni pesnički junak Gospodin Cogito, ali je u velikoj meri i džinovski korak u nastojanju da se razume neminovnost istorije i neminovnost njenog večnog ponavljanja u vremenu. Pri čemu razumevanje podrazumeva nevoljno prihvatanje i stalnu borbu da do ponavljanja zla ne dođe. Čak i kada je i ako je uzaludna, borba protiv zla je drugo ime za ljudskost, od homerskog doba do naših dana.

U ranijim tekstovima (Vreme je za čistilište i Lament nad glasovima) o Kazazovim pesničkim knjigama Kuća i drugi elementi i Glasovi govorila sam o poemičnosti, naime izrazitoj pesnikovoj težnji za obuhvatnošću i zaokruženošću pojedinačnih pesama u višeslojnu i višeznačnu celinu. Trojansko doba je izuzetan primer dosezanja univerzalnog smisla takvog tipa pevanja u kojem su znanja i intuicija, činjenice i mašta, stvarnost i imaginacija, nauka i umetnost na istom zadatku boljeg razumevanja savremenog sveta i čovekovog mesta u tom svetu.

U današnjem svetu nije teško razumeti zašto je od svih potencijalnih istorijskih vremena pesnik odabrao baš "Homersko doba" iliti "mračno doba" u dubokoj prošlosti kolevke naše civilizacije ( 12. - 8. vek p. n. e.). Mislećem biću nije daleko od pameti da su čitava istorija dvadesetog veka kao i ova prva četvrtina veka koji živimo tavorenje u svojevrsnom mraku, te da su te tmine i te kako uporedive primenimo li univerzalni jezik istorije. Onako kako Homerovi epovi u nedostatku drugih materijalnih dokaza i naučnih izvora postaju glavni izvor za proučavanje i razumevanje "mračnog doba", tako Kazazovo viđenje Homerovih junaka i preispitivanje njihove uloge i smisla u našem poimanju sveta doprinosi da maske i laži današnjice postaju prozirne i nedelotvorne. Na čudesan način se obelodanjuje laž o savremenom svetu kao kruni progresa, zavaravanje o naučnom i tehnološkom razvoju koji vrhuni veštačkom inteligencijom, ekonomskim bumovima i slično, manipulacija lažnim optimizmom, demonstracija sile, virtuelnih igara i još malo pa ozakonjenog divljaštva, teror beznačajnog procenta moćnika i bogataša nad ogromnom većinom savremenog roblja.

Već prva pesma Svakodnevni Odisej sa programskom preciznošću, minimalističkom svedenošću i neumoljivom logikom današnjice dovodi mitskog lutalicu, koji je od povratka kući iz Trojanskog rata stvorio putopisni žanr, u okove gradske vreve, među semafore, u životni ritam od sedam do petnaest, pred TV ekran koji umnaža Troje pod pečurkom Hirošime, upregnutog u profit, kamatne stope, deonice na berzi, i primorava ga da svoju jedinu preostalu Itaku, grobno mesto, kupuje na kredit, jer vlasničkim listom mora dokazati pravo na vlastitu smrt! I još jednom, negda spretni Odisej koji je idejom o Trojanskom konju doprineo konačnom osvajanju deceniju neosvojivih zidina, u vremenu tranzicije i deseti put ide na komisiju za utvrđivanje procenta invaliditeta ne bi li ostvario minimum uslova za preživljavanje. Ovde više nije reč o ironiji, ni sarkazmu, niti sporenju sa zvaničnim usrećiteljima čovečanstva. Ovo je šamar prezira i gađenja prema neznalačkom i nemislećem, kukavičkom i nemoralnom svetu u kojem živimo.

Svojevremeno se tvrdilo da pisci u savremenim delima tematski "beže u istoriju" iz straha od kazne koja bi ih zbog slobode mišljenja i poređenja mogla snaći u njihovom vremenu. Danas je jasno da takav beg nije samo nemoguć već je i besmislen, jer se sva prošla vremena sadrže u svakom sadašnjem vremenu ako naučimo gledati bez ideoloških, verskih, nacionalnih i inih predrasuda. U pesmi Gospodin Cogito i mašta Zbignjev Herbert nabraja desetak pitanja koja bi želeo da shvati, smatrajući ih ključem za razumevanje svačije savremenosti. Dva se od njih poklapaju sa Kazazovim u Trojanskom dobu: kako do kraja shvatiti Ahilejev gnev i koliko je Grka poginulo pod Trojom? Odgovor na prvo značio bi konačno se razabrati u nedokučivom i kontradiktornom svetu ljudskih emocija, a odgovor na drugo bi ljude zasvagda naučio da pamte ljudske žrtve i krv na svojim rukama, što bi ih možda u nekoj boljoj budućnosti naučilo da prestanu sa ratničkim igrama.

Iskustvo borca, ali istovremeno i zarobljenika u opsađenom Sarajevu budi opsadu Troje u Kazazovom viđenju kao prasliku čije je odgonetanje sa stanovišta morala, pravde i istine nužno za opstanak ljudskosti i nade u smisao budućnosti. Junak poput Ahileja nije sebi smeo dopustiti da ga vođa Agamemnon nahuška na Hektora i tako učini ubicom, a ne rodoljubom. Trgove u gradovima valjalo bi nazvati imenom žrtava, a ne vladara krivih za njihovu smrt. Penelopa s kraja dvadesetog veka traži telo svoga Odiseja u Srebrenici nakon genocida. Helenina krivnja zbog stradanja Troje ne postoji, reč je o automatskoj osudi ženskog bića od biblijske Eve do dana današnjeg kada je ženska ravnopravnost bitka na papiru, a ne u životnoj praksi. Oko Helenine lepote se u vremenu globalizacije sklapaju ugovori među svetskim korporacijama i vode reklamne kampanje, a Paris je smatra ličnom svojinom i predmetom u prestižu nad konkurentima, ravnim skupocenom automobilu i drugim znakovima bogatstva i moći. Pominjanje Aušvica, Hirošime, Alepa, Sirta, Mariupolja samo su znakovi pored puta od danas do Troje i obrnuto, svedeni na minimum od kojeg svako može sačinjavati svoj beskrajni spisak zločinačkih grobnica. Verovanje prorocima od pamtiveka do danas samo je uvećavalo nepravdu i broj nevinih žrtava (poput Ifigenije koju je Kalhasovo proroštvo koštalo života).

Kazaz u Trojanskom dobu minimalno pripoveda, a posebno izbegava propovedi. Naročito se čuva srdžbe koju bi mogao osetiti sažimajući ratnu povest čovečanstva i njene pogubne posledice. Svedočeći ulasku ratnog zločinca u čitanke sa svešću da se tako i buduće generacije truju naslednom mržnjom prema drugačijim drugima i uče da umnožavaju nove Troje kad za to kucne čas, dalekosežno ukazuje na delotvorne mehanizme koji omogućavaju ponavljanje istorije kao "poraz svih, u klanju" (Tin Ujević). Kada se preuzme odgovornost za ispisivanje bezuslovnih antiratnih stranica, posebno na prostorima gde se "ratna etika" usisava s majčinim mlekom i zagovara sa najviših zvaničnih govornica, onda nepokolebljiva doslednost vrhuni iz pesama kakva je Pohvala dezerteru. Za ovakvu pesničku poruku potrebna je lična hrabrost u svim vremenima i na svim meridijanima. Pohvala dezerteru je svojevrstan pandan pesmi Amira Brke Oda kukavicama iz knjige San mizantropa, a obe su veličanstven primer borbe za prevagu čojstva nad junaštvom, principa o kojem u svetskim razmerama sanjaju samo najbolji.