Ivan Lovrenović

Pjesnički talent i umnost nisu darovi koji uvijek idu zajedno, čak ne ni prečesto. A tek treći dar - dar za dobrotu! Taj još najrjeđe. Pa, kad se, ipak, sva tri nađu u jednoj autorskoj osobi, sva tri izrazita i jednako zastupljena - to je na granici čuda. Takvo čudo u književnostima naših jezika / našega jezika jesu tekstovi, pjesnički i drugi, koje piše Stevan Tontić. Ovdje donosim njegov zapis iz 1992. godine o Sarajevu i Bosni, koji poslije toga nije nigdje objavljivan. Tontić mi ga je poslao uz napomenu: „Tada, prije 28 godina, jedva da je iko u Sarajevu bio u prilici da ga pročita.“ Mislim da ga ni do danas u Sarajevu nitko nije pročitao. (I. Lovrenović)

Стеван Тонтић, МИСИЈА САРАЈЕВА

Анкета Књижевних новина: Поглед у Босну (1992)

   Наслов овог мог, кратког и невољног, јављања у вашој анкети о Босни данас, посуђен је од Димитрија Митриновића: тако је он 1930. крстио један свој инспиративан текст. Инспиративан јер се у њему и испод велова утопије интегралног југословенства и културног свечовјештва, пробија на дање свјетло један дух разумијевања тзв. босанске енигме, дух потребнији данас него можда икада раније. Тако, између осталог, Митриновић пише: „Комплекс босанско-херцеговачки има у Југославији свој виталан и судбоносан значај.  Да тај комплекс не постоји требало би га стварати, јер би без њега биле две Југославије, једна српска и једна хрватска. Можда би постојала  и нека немогућа трећа Југославија, муслиманска и анационална. Међутим је баш тај комплекс, један спој и један прстен, и реалност и симбол српско-хрватског и православно-католичког јединства и то заједно са високо важним и не само негативно него и позитивно значајним елементом Ислама у Југославији“. Митриновић тврди да Сарајево „има своју душу,  балканску и врло општељудску у организму Југославије, и суђено је констелацијом ствари да Сарајево постане центар националне свести Југославије, уколико су религија и морал суштина и начело цивилизација и културе“. А можда најпрегнантнија и средишња реченица гласи: „Сарајево треба да смисли и изрече нашу троверну мистерију“.

   Да ли је Сарајево смислило и изрекло ту мистерију?

   Мисаони и стилски патос Митриновићев призива у сјећање Исидору: како сви Босанци собом тамну ватру ложе.

   Да не сагоримо ми данас, данас и овдје?

   Тровјерној мистерији и тамној ватри требало би, како ствари јутрос у Босни стоје (према радио-вијестима, ту и тамо се води прави рат) убризгавати јаку дозу разума. Наша политичка троврсност постаће извор страшног крварења и невиђеног зла, буде ли свака „страна“ исповиједала апсолутно „чисте“ програмске опције, са патосом жртвовања за „свете ствари“, без воље за неопходним посредовањем, воље за споразумом и политичким компромисом. Јер је то смјер цивилизацијске воље; принцип мањег или избјегнутог зла, суштински је садржај и религије и морала. У том смислу, рат мора заувијек остати „оклеветан“: зар већ до сада није показао своје мрачно, нељудско, вулгарно  и у сваком погледу погубно лице? Истинска мистерија троврсности , схваћена и једноставно, посљедњим остатком срца и разума, неће одабрати рат као средство било каквог „рјешења“, па ни рјешења питања државног за све народе, питања које се и представља и показује као „судбоносно“.

   Босна, напучена војскама, с једне се стране етнички дијели, с друге „грађански“ хомогенизује. Нације су већ хомогенизоване, тражећи своја права и признања, којима се мора удовољити. Процесом руководи ЕЗ као „тутор“, но питање је неће ли се ствари отети из руку, и Европи и домаћој, подијељеној и посвађаној власти. Због свега што се збива, прожет сам стрепњом и све више ме мори несаница.

   Босну видим као нарочиту земљу, земљу јужнословенског посредовања. Видим је устројену по сложеној формули која уважава и грађанина и национални колективитет. Као тројну, троврсну републику, која не би требало да буде нерјешиви „мистериј“ , уколико се одлучимо за божански дар живота а одбацимо „метафизику“ излишне смрти. Поред обласних националних аутономија, држим да су овдје неопходни и Митриновићеви „спојеви“ и „прстенови“. И Србима, и Муслиманима, и Хрватима, и „осталима“, може припадати цијела БиХ, не тек оне једнобојне „Роршахове мрље“ на њеној карти. Посљедњи је час да се то посебно и заједничко усагласи без примјене силе. „Мисија Сарајева“ данас је толерантан дијалог, разум, одустајање од силе, воља за споразумом без ичијег понижења. У противном очекује нас, не само у Босни, оно најгоре. О чему не могу ни да мислим, ни да пишем.

   Све је више злочина и насиља око нас. Злочин се одомаћује. Стрепим од његовог заразног проширења.

(Књижевне новине, 1. 4. 1992)