Ivan Lovrenović

AĆIN - JEDAN, JEDINSTVEN

Nečuven je oblik integriranja života (tzv. stvarnosti) i književnosti koji ostvaruje Jovica Aćin. Nečuven i neviđen, barem u okvirima jezika koji znamo, u kojemu se u književnosti i u ljudskoj svakodnevnici razumijevamo (i tragično-farsično ne razumijevamo u svemu ostalome). U Aćina je granica između stvarnosti i književnosti, između književnosti i stvarnosti sasvim propusna, tu se odvijaju stalni prelasci s ove na onu stranu i obratno, bez zapreke, neosjetno, tako i toliko da granice zapravo i nema - to dvoje je jedno, jedan svijet. Po tomu i zato Aćin je u književnosti jedan i sam, mimo sve druge suvremenike. (I. Lovrenović)

ЈОВИЦА АЋИН

ФРАГМЕНТИ УЗ КАФКИНО ПРИПОВЕДАЊЕ

Читам многе Кафкине одломке и нацрте. Ништа од тога није објавио за живота и код нас једва да је ишта од тога било преведено.

1

Демонски нацрти

Можда није на месту говорити о демонима кад је реч о Кафкиним причама, али они се свакако појављују код њега. Могли бисмо чак речи да је код њега уметност приповедања особена демонологија, знање које подразумева и вештину истеривања ђавола који нас је обузео. Довољно је прочитати „Истину о Санчу Панси и Дон Кихоту”, па схватити шта сам Кафка мисли о улози демонског у своме писању. Ево, сабрао сам све што је писао о Сервантесовим ликовима.

Санчо Панса, који се уосталом тим никад није хвалио, успео је током година, окружујући се у вечерњим и ноћним часима гомилом романа о витезовима и разбојницима, да толико одагна од себе свог ђавола, кога ће касније назвати Дон Кихоте, да је овај затим, несталан, изводио најмахнитије подвиге, али који, у недостатку претходно одређеног предмета, а требало је да то буде управо Санчо Панса, ником нису штетили. Санчо Панса, слободан човек, нехајно је пратио, можда због извесног осећања одговорности, Дон Кихота на његовим походима и од тога је имао велику и корисну забаву до свог краја.

Не унесрећује Дон Кихота његова фантазија него Санчо Панса.

Један од најважнијих Дон Кихотових подвига, истакнутији од борбе с ветрењачама, јесте самоубиство. Мртви Дон Кихоте би да убије мртвог Дон Кихота; али, да би га убио, потребно му је неко живо место, па га својим мачем тражи подједнако истрајно и узалудно. Заокупљени тиме, два мртваца се попут неразмрсивог клупка котрљају кроз раздобља.

Дон Кихоте је морао да се исели, цела Шпанија му се смејала, немогућно му је било да тамо опстане. Путовао је кроз јужне крајеве Француске, где је ту и тамо сретао добре људе с којима се спријатељио, усред зиме је, уз силне напоре и лишавања, прешао Алпе, затим је прошао горњоиталијанском низијом, која му није пријала, и напослетку доспео у Милано.

2

Немогућан живот

Говорити о Кафки је немогуће у подједнакој мери у којој је за њега сам живот био немогућан. Он говори о немогућности да се живи. Њега мучи далекосежније питање од питања којим су остали приповедачи вођени. Ми се усредсређујемо на то шта неко чини са својим животом, а он се – уз максималну и строгу прецизност у језику, лишеном икаквог метафоричког обиља, уз апсолутну чистоту књижевне интенције и стваралачког наума и уз невероватну постметафизичку преданост која додирује сам очај – носи са сопственим криком да ли је могућно бити жив. Заправо постметафизичко доба у књижевном космосу наступа тек са Кафком, јер са њим се руши устаљена равнотежа између супротности путем којих поимамо и на којима у мишљењу артикулишемо свет у историји Запада.

Истовремено, суочени с немогућношћу да говоримо о Кафкином делу, за нас је то изазов вођен жељом да схватимо загонетку. Ту би важило оно што ће и он рећи поводом неког сна: није саопштив, јер није докучив, а подстиче на саопштавање из истог разлога.

Зашто је све што је писао било сушта књижевност? Зашто у свакој његовој реченици, чак и кад је она незавршена, откривамо његову јединственост?

У шали или не, једном је одговорио вереници Фелици Бауер да је он сам књижевност. Због књижевности је и напустио вереницу.

Оставио је и Милену Јесенску из истог разлога. Али, не заносимо се: оно што је разумевао под књижевношћу није истоветно са оним што ми мислимо кад се позивамо на књижевност. Он не мисли ни на какве трикове, на технику и технологију, на машинерију и на шта све не чиме се писци махом служе, подучавани у радионицама такозваног креативног писања, да би створили неко дело, песму, роман, причу. Код њега нема обмане. Он одбацује вештину. Она чак није ни у његовом видокругу. Милена је за њега рекла да је он попут голог човека у гомили одевених. И он је тога био дубоко свестан. Са тим се све време носио. Било је то за њега свакодневно јунаштво. Социјална лаж му је била страна. Такав је био и у писању, и писање је било једино средство његовог опстанка. Средство истине или можда и сама истина. У том смислу је све што је писао била сушта књижевност, лишена свих лажи којима се ми служимо у опстанку. И то препознајемо у свакој његовој речи, и погађа нас загонетном снагом. То је снага која нема своје средиште нити мету. Не може се свести тек на тобожњу мржњу према оцу, или на постојање, односно непостојање Бога, нити физичку болест, или на критику бирократског механизма, или на хиљаду других ствари путем којих смо покушавали да разумемо у чему је неодољивост Кафкиног писања. Нема неког центра, јер га није било ни у самом Кафки. Зато код њега нема психологије, нити икакве изразитије индивидуације ликова. Сви су странци.

Живети само у истини! Не, са тим није било могућно бити жив, као ни живети с другима. То је гранична ситуација. То је Кафкина вечита ситуација. Није она без ироније и хумора, али је неиздржљива. Ухваћен у њу, без икакве заштите пред увидом да циља и средишта нема, и да је једино чимо располажемо наше безизгледно покушавање да допремо до онога чега нема, признајући сопствени стид да је без икаквог уточишта, сагледава истину о сопственој изгнаничкој немоћи. То сагледавање га чини друкчијим од свих осталих писаца и основа је, на крају крајева, његовог генија, ма и упркос томе што није желео никад да му тако нешто буде приписано. Напротив. Макс Брод, његов пријатељ, одбио је да га избави од те судбине: одбио је да спали, по пишчевом завету, Кафкине рукописе после његове смрти. Наслућујемо зашто је то Кафка тражио; разумемо зашто то његов пријатељ ипак није учинио.

Наравно, не само да је говорити о Кафки немогућно у правом смислу него је немогућно и писати после њега, а да нас не пече савест. Књижевност, ипак, и после Кафке постоји. Али, не његова него наша. Он је био један почетак и један крај, за нас непоновљив.

3

Ране

Кафка је први пут почео да искашљава крв 1917. године, и то је био неопозиви знак болести која ће га, кад је туберкулоза захватила ларингитис и он више није могао ни да гута ни да говори, ни пуних седам година доцније однети из живота. На плућима му се отворила рана, Lungenwunde. Између осталих, у то време је написао и причу „Мач”. Приповедач у тој причи говори о томе да је преспавао час кад је с пријатељима требало да крене на излет. Пријатељи су му дошли на врата, а он је скочио и наврат-нанос се оденуо, отворио врата, а они су, видевши га, устукнули: њему је велики стари мач, витешки, с крстастим рукохватом, био заривен у леђа. Испоставило се да га мач није истински озледио, јер је неким чудом оштрица мача прошла дуж леђа тачно испод коже, а да месо није ни оштетила. Није било ни крви. Кад је мач пажљиво извучен, видело се да је од реза кроз који је сечиво било забодено остала само једва приметна пукотина. Приповедач је, како сугерише, тај тешки и скупоцени мач заправо понео из свог сна. Кафка је несумњиво волео дело Хајнриха фон Клајста. Често је ишчитавао његове кратке приче и анегдоте. У једној од њих прича се о случају војника рањеног у бици на Рајни 1792. године. Испаљено зрно га је погодило у груди, па је затим прошло кроз његово тело између коже и меса и напослетку изишло на доњем крају кичме. Војник је преживео, баш као и приповедач из Кафкине приче. Тај немогућни случај с Клајстовим војником, налазимо да је могао бити узор и за Кафкин „Мач”. Али оно што Кафка и Клајст деле јесте управо искуство ране. Присуство ране се код Кафке јавља у свакојаким фигурама и трансфигурацијама. На многим местима у његовим дневничким записима посведочен је тај двосмислени однос према рани, озледи, било каквом одступању од нормалног тела. Рана га истовремено одбија и привлачи. Његова рањена плућа постала су унеколико извор његовог писања. Од тренутка кад је почео да искашљава крв, никад није био плоднији. Али тада му није било толико стало да постизања целине, до довршавања његовог списатељског тела. Све као да је остајало неокончано. Приче су готово неумитно настајале у фрагментима. Расејавале се, биле разметнуте кости, расуто бреме као што је било и Кафкино виђење изградње Кинеског зида који је наводно подизан у разбацаним деловима. Биле су ране и често попримале вид сна. Кафка је сневао као смртно рањени човек. Рана је код њега симптом жеље коју је Кафка преображавао у сажете приче или фрагменте. Чак и приче које је објавио за живота могли бисмо да читамо као фрагменте. Кад у њима постоји нека рана, рецимо као што је тело Грегора Самсе рањено или тело војника у причи о казненој колонији, она доприноси фрагментацији тела, управо као што изазива и фрагментацију дела. Фрагмент је дубоко укорењен Кафкин књижевни облик. Он своје приче лишава контекста и тако их у исти мах универзализује и чини самосталним и недокучивим. Његово приповедање је, у неку руку, уметност рањеног тела. Оно је ту као да би само да документује неку рану, извесну кризу која проговара из незавршених текстова. Отуда читање његових прича и фрагмената, зашто не бисмо рекли, протиче првенствено између њихове коже и њиховог меса, при чему су и кожа и месо само фантомски елементи текста, али Кафкина рана у њима је, као што већ знамо, стварна. Ако бисмо запитали самог писца о томе, он би оћутао, јер је желео да нас поштеди.

ФРАНЦ КАФКА

ТЕРЕТ ЗАМЕТАКА

Необјављени фрагменти[1]

Крилата бића

Наше трупе су најзад успеле да кроз Јужну капију продру у град. Моја чета улогорила се у башти на периферији, под стаблима трешања напола спаљеним, и чекали смо нова наређења. А кад смо чули моћну јеку труба с Јужне капије, ништа није могло да нас задржи. Са оружјем које је свако дограбио онако како му је дошло под руку, без икаквог реда, и ја загрливши друга и урлајући наш бојни поклич кахира, кахира, кренусмо касом, образујући дуге поворке, кроз мочвару до града. На Јужној капији затекли смо само још лешеве и жути дим који се вио над тлом и све покривао. Али не желећи да будемо задњи, одмах се залетесмо у тесне уличице које су, до тада, биле поштеђене борби. Прва врата се распрснуше под ударцем моје секире и тако смо нагло сунули у ходник да смо се заковитлали један око другог. Излазећи на дуги празни ходник, неки старац се упути према нама. Необичан старац – имао је крила.

Крила су била раширена и њихов горњи руб био је виши од њега. „Он има крила”, крикнуо сам своме другу. А ми смо били на челу, донекле препречујући пролаз онолико колико су нам то допуштали они који су нас гурали отпозади.

„Зар вас то чуди”, рече старац, „да сви овде имамо крила, али она нам нису ничему послужила и ако бисмо могли да их ишчупамо, то бисмо урадили.”

„Зашто нисте одлетели?”, запитао сам.

„Да ли је требало да одлетимо и напустимо свој град? Да напустимо родну груду? Наше мртве и наше богове?”

Мојсије и привидна смрт

Ко је једном био као мртав, може о томе да прича ужасне ствари, али не може ништа да каже како је после смрти; он заправо није био ништа ближи смрти од неког другог; у ствари је „проживео” нешто посебно, а овај не посебан него обичан живот постао му је због тога вреднији. Слично је са сваким ко је нешто посебно проживео. Мојсије је, на пример, на Синајској гори сигурно проживео нешто „посебно”, али уместо да се том посебном преда, рецимо попут неког привидно умрлог, који се не јавља и остаје да почива у ковчегу, он је побегао са Горе и, дабоме, имао шта да прича вредног и волео људе, међу које је побегао, још и више него раније, а онда им жртвовао и свој живот, могли бисмо можда рећи, у знак захвалности. Али, и од једног и од другог, и од оног ко се вратио из привидне смрти и од Мојсија који се вратио са Горе, можемо прилично да научимо, при чему, ипак, оно што је пресудно не можемо од њих да сазнамо, јер они сами нису то сазнали. А да су то сазнали, онда се не би више ни враћали. Али, ни ми нећемо то сазнати. То је могућно испитати у томе да, на пример, можемо желети да проживимо доживљај привидно мртвог или Мојсијев доживљај приликом обезбеђивања силаска, „приликом спровода”, да чак желимо себи смрт, али да ниједном не бисмо, у својим мислима, хтели да ми, док смо живи, останемо у ковчегу без икакве могућности повратка или на Синајској гори.

(То заправо нема ничег заједничког са страхом од смрти...)

*

Осећа се заточен на овој земљи, тесно му је, из њега проваљују туга, слабост, болести, безумне заточеничке визије, нема те утехе које би га утешила, јер је то напросто само утеха, нежна, главоболна утеха наспрам грубе чињенице заточеништва. Али, упитају ли га шта би заправо хтео, не зна да одговори, јер он нема – што је један од његових најјачих доказа – никакве представе о слободи.

*

Болесник је самцит лежао сатима, грозница се била донекле повукла, ту и тамо је успевао да западне у лак полусан, а током осталог времена, не могавши од слабости да се помери, гледао је у строп и био принуђен да се носи са многим мислима. Његово размишљање као да се једино састојало у опирању: све му је, о чему год почињао да мисли, бивало досадно или би га мучило, па је своје снаге користио да сузбије размишљање.

Зацело је било већ вече; у сваком случају одавно се било смрачило, пошто је био новембар, кадли се отворише врата суседне собе и уђе станодавка да би упалила електрично осветљење, а за њом лекар. Болесник се чудио како је заправо он мало био болестан или како га болест мало напада, јер је придошлице сасвим разговетно препознао, ниједна појединост им није недостајала, па чак ни оне које су код њега обично будиле осећај пустоши или одвратности – изгледале су му некако претеране, и све је било као што је увек било.

*

Познајем га још од ране младости. Он је седам или осам година старији од мене, али та по себи велика разлика у годинама није од значаја; данас чак изгледа да сам ја старији, а и он сам не гледа на то друкчије. Ипак, то се тек постепено развијало.

Сећам се нашег првог сусрета. Био је зимски сутон, а ја сам се, још малишан који је похађао први основне, баш враћао из школе. Кад сам завио на уличном углу, опазио сам га: он је био снажан, стамен, лице му је било кошчато, а ипак меснато, изгледао је сасвим друкчије него данас, физички се, од свог детињства, променио до непрепознатљивости.

Везаног за ремен, вукао је и трзао неког младог и бојажљивог пса. Застао сам и гледао га шта ради, не из злобе него из радозналости, био сам веома радознао, све ме је узбуђивало. А он је моје гледање примио рђаво и рекао је: „Гледај своје ствари, будало.”

*

Закључао се у другој соби, покуцао сам, продрмусао врата, а он је и даље био нем. Бесан је на мене, неће ништа да зна о мени. Али, онда сам се и ја разбеснео и нисам више марио за њега. Померам сто до прозора и написаћу писмо због кога смо се посвађали.

То је писмо девојци, у којем се растајем од ње, као што је разборито и исправно. Нема ничег разборитијег и исправнијег. То се нарочито онда да увидети кад замислимо супротно писмо: такво писмо било би ужасно и немогућно. Можда ћу написати такво писмо и прочитати га пред затвореним вратима, а онда ће он морати да ми дâ за право. Он ми, дабоме, и овако даје за право, и писмо о растанку сматра за исправно, али је бесан на мене. Поглавито је такав, непријатељски расположен према мени, али је беспомоћан; кад ме погледа својим очима онако немо, то је као да од мене изискује образложење за своје непријатељство. „Младићу”, мислим ја, „шта би ти хтео од мене? И шта си већ од мене направио!” И слично као увек, устајем, одлазим до врата и поново куцам. Нема одговора, али овог пута се испоставља да је отворено: ипак, соба је празна, он је отишао, и то је заправо казна којом ме он радо кажњава – после оваквог спора он одлази, и данима и ноћима се не враћа.

У гостима код мртвих

Био сам у гостима код мртвих. Била је то пространа и чиста крипта у којој се већ налазило неколико ковчега, али било је још прилично места; два ковчега су била отворена и оно што се видело у њима наликовало је ненамештеним постељама из којих се управо било устало. Писаћи сто налазио се мало пострани тако да га нисам одмах опазио. За њим је седео стасити мушкарац. У десној руци је држао перо, изгледало је као да је писао и управо тог трена престао, левом руком се на прслуку поигравао сјајним ланцем часовника и глава му је била ослоњена на ту руку. Нека служавка је пајала, али није било ничег за пајање.

Нека радозналост ме је натерала да јој стргнем мараму која јој је потпуно засенчила лице. Сад сам је тек видео. Била је то нека млада Јеврејка коју сам некад познавао. Лице јој је било бело, чулно, а очи уске и црне. Угледавши ме, насмејала ми се из своје одрпане хаљине која ју је претворила у старицу, а ја сам рекао: „Изигравате овде као неку комедију?” „Да”, рекла је она, „помало. Како си то само знао!” А онда је показала на мушкарца за писаћим столом и рекла: „Сад иди и поздрави га, он је овде господар. Докле год га не поздравиш, не смем с тобом да разговарам.” „Па ко је он?”, тихо сам упитао. „Француски племић”, рекла је, „зове се Де Поатон.” „Како је овамо стигао?”, питао сам. „То не знам”, рекла је. „Овде је велика збрка. Чекамо на неког да заведе ред. Јеси ли то ти?” „Не, не”, рекох. „То је веома паметно”, рече она, „али сад иди до господара.”

Отишао сам, дакле, и наклонио се; пошто није дизао главу – видео сам само његову замршену седу косу – пожелео сам му добро вече, али се он још не помери. Маче које је оптрчало по ивици стола, дословно скочи у господиново крило и у њему опет нестаде, а он можда и није гледао у ланац часовника него у нешто испод стола. Хтео сам, ето, да разјасним како сам овамо стигао, али моја познаница отпозади ми скиде капут и прошапута: „То је сад довољно.”

Тиме сам био врло задовољан, окренуо сам се ка њој и руку подруку смо шетали по крипти. Њена пајалица за прашину ми је сметала. „Баци ту пајалицу”, рекао сам. „Не, молим те, дозволи да је задржим”, рекла је, „јер видиш и сам да ми овде пајање не причињава никакав напор. Уз то, тако имам и извесна преимућства којих не бих да се одрекнем. Уосталом, хоћеш ли овде да останеш с нама?”, упитала је да би скренула разговор. „Због тебе бих радо остао”, рекао сам полако. Сад смо шетали припијени једно уз друго попут љубавног пара. „Ох, остани, остани”, рекла је, „толико сам желела да дођеш. Овде и није тако лоше како се можда бојиш. А нас двоје не морамо ни да маримо за оно што се око нас дешава.” Тренутак смо ћутке шетали, руке су нам се одвојиле, сад смо били загрљени. Ишли смо главном стазом, десно и лево су били ковчези, крипта је била заиста пространа, у најмању руку веома дугачка. Био је, додуше мрак али не сасвим, нека врста сутона, али још је било помало светло на месту на којем смо се налазили и у малом кругу око нас. Она одједном рече: „Дођи да ти покажем свој ковчег.” Био сам затечен. „Па ти ниси још мртва”, рекао сам. „Не, нисам”, рекла је, „али ваља признати истину: овде не препознајем себе и зато сам тако радосна што си дошао. За тили час ћеш све разумети, па и сад већ видиш вероватно све јасније од мене. У сваком случају, имам свој ковчег.” Обоје смо скренули десно на споредну стазу, поново између два низа ковчега. На овој стази прешли смо и преко малог, једва метар широког потока којим је вода брзо текла. Онда већ нисмо били далеко од девојчиног ковчега. Био је украшен лепом чипком. Девојка седе у њега и позва ме да јој се придружим, више погледом него покретом кажипрста. „Драга девојко”, рекох, скидох јој мараму и положих руку на њену бујну и меку косу. „Још не могу с тобом да останем. Овде у крипти је неко с ким морам да разговарам. Да ли би хтела да ми помогнеш да га потражим?” „Мораш с њим да разговараш? Овде нема никаквих обавеза”, рекла је она. „Али ја нисам одавде.” „Верујеш да ћеш отићи одавде?” „Свакако”, рекао сам. „Зато би требало што мање да траћиш своје време”, рекла је она. Онда она потражи нешто испод чипке и извади неку кошуљу. „То је моја мртвачка кошуља”, рекла је и пружила ми је, „али ја је не носим”.

Превео с немачког
Јовица Аћин

[1] Богатство рукописне оставштине Франца Кафке није бесконачно по материјалном опсегу, али је зато, сежући дубоко, знатно веће по унутрашњем обиљу. Пишчева опсесија писањем била је такорећи свакодневна, а данас њен плод може да испуни наш дух. У две књиге Кафкиних за живота необјављених прича и приповедних одломака (идуће године у издању Службеног гласника, Београд) сабрано је приповедачко богатство затечено после пишчеве смрти, а оно је већ дивно сведочанство да је Кафкина имагинација била такорећи неисцрпна. (Одатле су и ови фрагменти, искључиво намењени читаоцима Летописа Матице српске.) Чак и кад је у питању Кафкин најмањи фрагмент, препознаћемо у којој мери неколико речи могу бити заметак приче у потрази за читаоцем у којем ће онда пустити корен и развити се од ненаписане у имагинарно бескрајну целину. Открићемо да свака Кафкина реченица, па и она незавршена, сваки самотни одломак попут иверка с непостојећег стабла, може бити неодољива прича за себе.

Летопис Матице српске, књига 506, свеска 3, септембар 2020, Нови Сад