Ivan Lovrenović

U programskom kalendaru Memorijalnog muzeja Rodna kuća Ive Andrića 13. mart obilježava se kao datum smrti Ive Andrića.

Prije godinu dana, za učenike srednjih škola i građanstvo u Travniku najavljeno je predavanje „Memorabilija o Veri Stojić“.

Dan prije, 12. marta 2020. godine, otkazani su svi javni događaji zbog pandemije virusa COVID-19.

Danas, poslije godinu dana, istim povodom, predavanje se objavljuje u pisanom obliku.

Enes Škrgo

MEMORABILIJA O VERI STOJIĆ

Ko je bila Vera Stojić?

Zašto bi je danas trebalo spominjati u javnom govoru i medijskom prostoru?

Za nju bi se moglo reći da je bila osoba starog kova, ne po dobu u kojem je rođena i vremenu u kojem je živjela, takvom su je činile njene sposobnosti i znanja, privrženost i odanost jednom umjetniku i njegovoj stvaralačkoj karijeri, kao i posvemašnja šutnja o svemu što je nevažno za spisateljstvo Ive Andrića. Vrline i umijeća Vere Stojić u današnjici sve više izgledaju „kao pesma koja se više ne peva ili jezik koji se sve manje govori”, pa je to, uz doprinos nastanku Andrićevih knjiga, motiv ove memorabilije.

Sada valja učiniti krajnje nezahvalnu stvar, sažeti nečiji život u nekoliko biografskih crtica, izostavljajući sve ostalo što je činilo biće ove izuzetne žene.

Vera Stojić je rođena 1902. godine u Budimpešti i to će je umnogome odrediti kao poliglotu – uz mađarski, poslije je naučila njemački, francuski, ruski i engleski jezik. U Mađarskoj je završila srpsku osnovnu školu, a u Novom Sadu kao privatan đak pohađa klasičnu mušku gimnaziju i Državnu trgovačku školu.

Svjetovno, pripadala je svijetu finansijske administracije i činovničke karijere od 1924. godine i namještenja u Jugoslovenskoj banci, potom u Beogradskoj zadruzi i Narodnoj banci Jugoslavije.

Za Andrića, kao darovitog mladog pisca znala je još u Budimpešti, a upoznala se s njim u beogradskoj kafani “Ruski car” one godine u kojoj je on objavio prvu zbirku pripovijetki. Susretala se često s njim u Veslačkom klubu na Savi. Iako nikada nisu zajedno veslali u istom čamcu, zbog odlaska na diplomatsku dužnost u Berlin, Andrić ga baš njoj poklanja:

Upravi Veslačkog kluba

Beograd, 7. III 1939.

Ivo Andrić

pomoćnik ministra inostranih poslova

moli upravu Kluba da njegov čamac koji je na čuvanju u Klubu ustupi na upotrebu gdji Veri Stojić ili onome koga ona odredi.

*

Vera Stojić je 40 godina bila Andrićeva lična sekretarica, daktilografkinja, lektorka, književni agent, računovođa, knjigovođa. Sve ovo radila je nezvanično, ne želeći primiti ni novčića naknade.

Njihova saradnja počela je u vrijeme kad su u studenim stanovima umotani u deke čitali Goethea u originalnom izdanju, a kada bi izašli na ulice okupiranog Beograda, na neko pitanje njemačkog vojnika odmahivali su glavom kao da ne razumiju ni riječ jezika kojim je napisan Faust. Prvilegiju da bude prvi čitalac njegovih romana i pripovijetki, štaviše, lingvistički konsultant nobelovca, opisala je u svom jedinom zapisu o Andriću, koji počinje proslovom iz Znakova pored puta:

Pomislite da pokojnici nemaju drugog stana ni zavičaja do našeg sećanja.

„Za vreme okupacije, kada je mnogo pisao, ja sam predložila da prekucavam rukopise, on je na to pristao i tako smo počeli da sarađujemo. Nekoliko puta sam išla kod njega u Prizrensku ulicu, tamo bi nam gospojica Kaja Milenković spremila kafu i posluženje.

Andrić je pisao rukom, olovkom ili naliv-perom, i to vrlo nečitko. Evo kako je to bilo: on mi preda svoj rukopis, ja ga prekucam pa mu ga vratim (usput ispravim greške), pa on to pregleda. Onda odloži.

Travničku hroniku, Gospođicu, Na Drini ćupriju i neke druge rukopise prekucavala sam po nekoliko puta. Što se tiče pravopisa i gramatike, imao je poverenja u mene. Često bismo o pitanjima jezika porazgovarali. A ponekad, kad bi se zaglavio, tražio bi od mene pomoć u vezi sa stilom i gramatikom.“

Korektorsko bdijenje nad štampanjem prvog izdanja Travničke hronike obrazlaže u pismu Andriću:

Dragi šjor Ivo,

Vašu kartu sam primila. Molim Vas, neka Vas nimalo ne peče savest, kako Vi velite, zbog Vaše hronike. Vi znate da mi taj rad nimalo teško ne pada, jedino što me ljuti je činjenica da i pored sveg truda ipak ima grešaka. I to grešaka koje se pojavljuju volšebnim načinom posle svih revizija, pa čak i posle Vučine[1] mašinske korekture, i to kao nove greške, kojih ranije nije bilo. Slučajno sam sačuvala listove revizije, u kojima te greške nisu postojale. Stvar je u tome što su čisteći ili stežući redove u mašini napravili novu grešku.

Zamolila sam Vuča i on je pristao da se na kraju odštampa spisak štamparskih grešaka. Nije mi stalo toliko do slovnih grešaka koliko do dveju grešaka koje menjaju smisao: na primer umesto „štednja“ (govor je o Bakiju) ispalo je na kraju šetnja (htela sam da se onesvestim kad sam to pročitala), mora da su se tih dana radnici bavili fiskulturom, a umesto „otresa“ (mačka nogama) – „otseca“. Dakle, zbog ovih dvaju grešaka insistirala sam na štampanju ispravke na kraju, pa se i Marko Ristić[2] saglasio sa mnom. U taj spisak grešaka prokrijumčariću i jednu našu grešku: fra Ivo Janković ostao je na jednom mjestu „Jablanović“, a ja to u korekturi nisam primetila! Sa ovom greškom ima do sad u 17 tabaka ukupno 9. Sada je u mašinskoj reviziji kod Vuča 18-21 tabak, a ja sam još svršila korekturu 22-23. Ostalo je još oko 100 strana rukopisa za slaganje, tako da računamo na 31 tabak ili nešto jače.

*

Vera Stojić je smatrala da „veliki pisac mora da bude okrenut svome delu i da ne treba da rasipa snagu na sporednim kolosecima, u dnevnim poslovima, nepraktičnom čoveku treba pomoći da se snađe, da mu se omogući da u optimalnoj tišini stvara ono za šta je najviše pozvan“. Zato je nastojala da Andrića oslobodi poslova koji nisu direktno vezani za pisanje.

Ona je vodila korespondenciju sa svim izdavačima Andrićevih knjiga, što je nakon 1961. godine i Nobelove nagrade za književnost postao veoma obiman posao. Agentsko zastupanje književnikovih autorskih prava ocrtava se u objavljenim pismima umjetnika i njegove zastupnice:

Beograd, 28. jula 1957.

Dragi šjor Ivo,

odmah po prijemu Vašeg pisma otišla sam u Narodnu banku: ona devojka na šalteru reče mi da će doznaku zadržati na privremenom računu, makar i do godinu dana. Zato nisam ni predala Vašu dispoziciju, nego ću je, zajedno sa pismom Narodne banke, ostaviti na Vašem stolu.

Bila sam i kod Stamatovića[3]. Da dobiju u vremenu, odgovoriće izdavaču da ste Vi na putu pa će definitivnu odluku saopštiti naknadno. Medjutim, ja se dobro sećam da ste mi Vi stalno govorili da Vas Klub bibliofila niukoliko ne vezuje u pogledu komercijalnog izdanja. Pred odlazak ću ponovo otići Stamatoviću i opet mu skrenuti pažnju da stvar nikako ne ispuste.

Juče je stiglo pismo od Suhrkampa[4] lično: Do sada ste kontaktirali sa mojim saradnicima. Radujem se što moj prvi pozdrav ide zajedno sa obaveštenjem da je Vaša novela Prokleta avlija u okviru serije serije VII 'Biblioteke Suhrkamp' 20. jula isporučena knjižarama. Prvo izdanje ima tiraž od 4000 primeraka. Prodajna cena je DM 4,80. Prema ugovoru Vaš autorski honorar je 6% od prodajne cene. To je za Vas 28,8 feniga po primerku. Od autorskih primeraka Vama pripada deset primeraka za svaku hiljadu, od prvog izdanja, znači ukupno četrdeset primeraka. Sigurno nemate ništa protiv da od toga šest primeraka dostavim prevodiocu, gospodinu Milu Doru. Na Vašu adresu će, znači, biti poslato 34 primerka. Nadam se da će neoštećeni doći do Vas. Interesovalo bi me da od Vas, nekom prilikom, doznam da li ste zadovoljni izgledom knjige. Radovalo bi me ukoliko ste zadovoljni.

Ako hoćete, javite mi odmah šta da odgovorim Suhrkampu. Knjige do juče nisu stigle, ali je Frol[5] doneo neki paket iz Kine za Vas.

Šaljem Vam ovo pismo ekspres, kako bi Vas još zateklo u Rogaškoj.

Želim Vam sve najbolje za ostatak Vašeg odmora.

Vaša Vera

*

Rogaška Slatina 30.VII. 57. g.

Slovenski Dom

Draga Vjero,

primio sam Vaše pismo od 28 o.m.

1) Hvala za Nar. Banku; tako je najbolje.

2) Svakako da me „Klub bibliofila“ ne vezuje za „Trav. Hron.“, ali ipak ja želim da vidimo tekst ugovora. Jugosl. Agencija može sa Plon-om da sklopi ugovor već sada što se tiče jednog izdanja – to su manje-više tipični ugovori – ali malo je teže ono što on traži pravo za druge zemlje, slično onom iz Büchergilde; o tome ćemo razgovarati kad se vratim.

3) Ako stignu knjige pre vašeg odlaska, Suhrkamp-u možete napisati da su knjige i pismo na moju adresu stigli, da ga Vi izveštavate o tom reda radi, u mom odsustvu, (a ja sam izvan Beograda na lečenju), a da će meni biti veliko zadovoljstvo da mu odgovorim i lično, čim se vratim u Beograd. Ako knjige ne stignu, ne treba odgovarati ništa do mog povratka.

4) Ja ću Brani[6] javiti tačnu adresu od 1 avg. a nadam se da je dovoljno: Moščenička Draga.

Eto, to bilo sve poslovno. Ostaje mi da Vam zaželim srećan put i dobar odmor. Ja ću biti, nadam se, pre 1. septembra u Beogradu, a Vi se javite čim dođete.

Svako dobro,

Vaš Ivo Andrić

*

Neizostavni, za Andrića vjerovatno najmučniji i najteži dio poslovnih obaveza bile su finansije – ugovori, tantijemi, honorari, porezi... što je bila Verina specijalnost, pa ona svoja bankarska iskustva nesebično stavlja u službu Andrićeve književnosti. Bila je ovlaštena da za njega i u njegovo ime prima i podiže novac i novčane vrijednosti. Iz objavljene prepiske Andrića i Vere Stojić izdvajamo nekoliko karakterističnih primjera njihove saradnje u tehničkim pitanjima.

Herceg Novi 22. I. 1964 g.

Draga Vero, ovog časa sam primio vaše pismo od 19 o.m. Hvala. Molim Vas recite Ruždiću[7] da odmah preda, i to Ljubici[8] lično da preda, prijavu moga poreza, i to ne poštom nego lično na šalteru, i da zato dobije urednu potvrdu. To sa tih 10% samo je Faule Ausrede[9], jer, ako se to zaista prizna, priznaće se svima, bez obzira kad su predali prijavu u toku januara. Vrlo mi je neprijatno da prijava nije već predata.

Mi se vraćamo 31 ili tih dana, jer vazdušni saobraćaj ide neuredno. I Milici[10] i meni je žao što je vaša mama bolesna. Nadamo se da će brzo ozdraviti.

Molim da Ruždić preda odmah prijavu, a nikako da se čeka 31. januar. Mi smo zdravo i dobro i sunčamo se dosta.

Mnogo pozdrava, vaš

Šjor Ivo

*

Beograd, 10. jula 1964.

Draga Milice i šjor Ivo,

Primila sam Vašu kartu, a nisam odgovarala sve čekajući da mi Ruždić preda dosije. Ali do danas ništa. I ja sam ga molila, mobilisala Lalića[11] i Ljubicu, čak i Acu Vuča, a ostalo je na obećanjima. U međuvremenu je bio i na moru sa filmadžijama, ali se već odavno vratio. Možda bi bilo dobro da mu Milica napiše kartu.

Ona doznaka u dinarima iz Švedske je odobrena 50% : 50% i ja sam to proknjižila, isto tako i odobrenja JAA[12] na deviznim računima. Pošto Ingica[13] nije u Beogradu, čekam da mi Braca[14] javi kad bude došao, pa da opet svratim i proknjižim što bude dotle stiglo. Preko Agencije je došao ček iz Finske na ime šjor-Iva lično, pa ću nastojati da ga na osnovu sudske punomoći likvidiram u Narodnoj banci, razume se pola i pola – devizni i žiro račun.

*

U sljedećem pismu, od 16. jula 1964., Vera Stojić obavještava Andrića o jednom administrativnom previdu.

Evo sada pišem samo da Vam pošaljem ček br. 352279 Kansalis Osake-Pankki, Helsinki, na First National City Bank, New York, na $118,30, s molbom da ga na poledjini potpišete i odmah vratite. Kao što sam Vam bila javila, pokušala sam u Narodnoj banci da ga likvidiram na osnovu punomoći, ali se ispostavilo da ta punomoć ovlašćuje na sve mogućne novčane transakcije, samo ne na potpisivanje čeka!

*

Izgleda da je Vera Stojić vodila nekoliko paralelnih života i u jednome od tih tokova interesovanja bilo je prevođenje književnih djela i knjiga o likovnoj umjetnosti, i to u opusu tako obimnom, da bi se mogao pripisati nekome ko se posvetio samo ovome poslu i radio ga dugo vremena. Evo te liste pisaca, čija su djela prošla kroz Verinu prevodilačku radionicu: Bulgakov, Škvarkin, Rilke, Jakobsen, Kornjčuk, Simonov, Gorki, Plehanov, Černiševski, Shaw, Galsworthy, Mann, Vorovski, Wassermann, Lukács, Nietzche, Broch, Frisch, Buchner, Kiphard, Kafka, Martini, Eckermann, Heisenberg, Tolstoj, Edgar Alan Po, Marks, Engels.

Ni tu se ne iscrpljuju sva zanimanja Vere Stojić. Istoričar Stanoje Stanojević angažovao ju je kao redakcijskog sekretara u pripremama za Enciklopediju Srba, Hrvata i Slovenaca a poslije je na prijedlog Marka Ristića radila kao redaktor srpske redakcije Enciklopedije Jugoslavije. Neki prijatelji zvali su je Vera Enciklopedija, ne zbog ovog njenog angažmana, tako je prozvana zbog znanja o različitim oblastima i zanimljivih diskusija sa znamenitim umjetnicima i naučnicima.

*

Vera Stojić je bila uz pisca kada mu je bilo najpotrebnije prisustvo bliskih ljudi. Iako su živjeli u istoj ulici Proleterskih brigada, udaljeni međusobno tek stotinjak koraka, ona je poslije smrti Andrićeve supruge Milice Babić ishodovala zamjenu stana s nekim milicionerom, najbližim Andrićevim sustanarom, pa ih je sada samo jedan zid dijelio i u svakom času mogla je da asistira tom tužnom čovjeku.

Ona je bila uz njega kad je s knjigom Samorazmatranja Marka Aurelija kao svojom posljednjom lektirom legao u smrtnu postelju na Vojno-medicinskoj akademiji. Posjećivala ga je u bolnici i kada je zapao u tešku komu, iz koje više nije bilo povratka, dolazila je sve do smrti nobelovca 13. marta 1975. godine.

Samo jednom je odbila da uradi ono što je Andrić od nje tražio. Na ostavinskoj raspravi u Prvom opštinskom sudu u Beogradu, za posljednju stavku u dijelu Andrićevog testamenta, prema kojoj Veri Stojić ostavlja da čuva njegovu zaostavštinu, da je raspoređuje i upravlja njome, da se posebno stara, kao i do sada, o njegovim autorskim pravima i da njoj pripadne deo zaostavštine, rekla je da se novca koji joj je ostavio odriče u korist Zadužbine Ive Andrića, čiji je prvi upravnik bila[15] i vodila je do svoje smrti 31. decembra 1988. godine.

Vera Stojić je dolazila u Travnik. Na arhivskom televizijskom snimku vidimo je kako u pratnji Gustava Krkleca ulazi u Andrićevu rodnu kuću, obnovljenu kao spomen muzej. Sarađivala je sa Abdulahom Maglićem, članom Upravnog odbora Andrićeve Zadužbine i predsjednikom Izvršnog odbora Skupštine opštine Travnik. Kao upravnica Zadužbine, Magliću je poslala pismo zahvalnosti.

*

Gospođica Verhen, kako je Andrić ponekad zvao, vlastiti udio i doprinos književnoj karijeri nikada nije isticala, sve je radila neprimjetno, kao oni ljudi iza scenske zavjese u pozorištu koje publika nikad ne vidi, a bez kojih je izvođenje predstave nemoguće. Kroz decenije susretanja i djelovanja, mogla je da upozna Andrićevu osobnost onoliko koliko je to on dopuštao, no svakako spada među one  koji su ga najbolje poznavali. Mogla je svašta i koješta da kaže o njemu, naročito nakon njegove smrti, no suzdržana i tiha, kao i pisac nesklona da se izjašnjava o drugima i izriče vrijednosne sudove i kvalifikative o prijateljima i poznanicima, imenovana je verbalnim asketom zbog odbijanja da govori o svemu što je bilo nevažno za Andrićev stvaralački postupak i njegovo umjetničko djelo.

U onom kratkom zapisu o Andriću izgleda kao da joj se otela misao, koju Ivan Lovrenović stavlja u proslov svog glasovitog eseja Ivo Andrić, paradoks o šutnji:

Bio je nekako tuđ čovek.

Travnik, 13. 3. 2021.

Izvori i literatura

Rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu. Broj: 233/75. Datum: 20.6.1975.

Prepiska Ive Andrića i Vere Stojić. Pr. Žaneta Đukić Perišić. U: Sveske Zadužbine Ive Andrića. Godina VII. Sveska 5. Beograd. 1988.

Sećanja Vere Stojić. U: Sveske Zadužbine Ive Andrića. Godina VII. Sveska 5. Beograd. 1988.

In memoriam: Vera Stojić. Pr. Žaneta Đukić Perišić. U: Sveske Zadužbine Ive Andrića. Godina VIII. Sveska 6. Beograd. 1989.

Milan Đoković. Sećanje na Veru Stojić. U: Sveske Zadužbine Ive Andrića. Godina VIII. Sveska 6. Beograd. 1989.

Abdulah Maglić. Sjećanja na susrete s Ivom Andrićem. Zavičajni muzej Travnik. 2010.

https://nomad.ba/skrgo-vera 13.3.2020.

[1] Aleksandar Vučo, književnik, korektor prvog izdanja Travničke hronike.

[2] Književnik. Urednik Državnog izdavačkog zavoda Jugoslavije, izdavača romana.

[3] Miodrag Stamatović, direktor Jugoslovenske autorske agencije.

[4] Peter Suhrkamp, izdavač iz Njemačke. Pismo je ovde navedeno kao prevod s njemačkog.

[5] Ivo Frol, književnik i publicist.

[6] Brana Milenković, advokat iz Beograda. U njegovom stanu u Prizrenskoj 9, Andrić je živio od 1941. do 1958. godine.

[7] Dr Mehmed Ruždić, Andrićev advokat.

[8] Ljubica Janić, blagajnik Saveza književnika Jugoslavije.

[9] Njemački: loš, neubjedljiv izgovor.

[10] Milica Babić, supruga Ive Andrića.

[11] Ivan V. Lalić, pjesnik, esejist i prevodilac, u to vrijeme generalni sekretar Saveza književnika Jugoslavije.

[12] Jugoslovenska autorska agencija.

[13] Ingrid Černi, srodnica Milice Babić.

[14] Boris Zajcev, srodnik Milice Babić.

[15]Dužnost je obavljala bez novčane naknade.