Ivan Lovrenović

Bilo je to 2011. godine, potkraj sušnog perioda. Ikitos je najveće naseljeno mesto u kojoj god kišnoj šumi na svetu. Kad smo sleteli aviončićem, jer dovde nema drumova niti pruga, odmah nas je probio znoj. Temperatura oko 40 stepeni. Taksiji su motorne trokolice pokrivene čvrstim najlonom kad je kiša. Sprijateljili smo se sa vozačem. On će nas svakodnevno voziti po mestu i okolini. Pozovemo ga i on je za desetak minuta na trgu gde smo se bili smestili. Prvog dana ćemo u zabačenom šumskom hotelu prisustvovati Međunarodnom šamanskom kongresu. Šaman se ovde naziva kurandero. Iscelitelj. Ili travar, vegetalista. Jedan od njih nam je priredio nezaboravan noćni obred sa pijenjem ajauaske koja se dobija iz određene vrste lijane. Kurandero leči bolesti u svetu neizlečive. Ajauaska me je bila uhvatila. Valjda je ona najmoćniji halucinogen na svetu. Kad bih vizije koje je taj napitak izazvao u meni ispričao bilo kome, niko mi više ne bi verovao ma šta da pričam. Dok sam tako mesečario u drugim svetovima, kurandero je milovao moju razgolićenu prijateljicu. Sutradan mi je, otrežnjenom, govorila o tome.

Kad je ovde sušni period ne znači i da nema kiše. Ponekad pljušti nekoliko dana. Ipak ne kao od decembra do maja. Tad kiša zaliva džunglu, reke narastu, močvare budu na sve strane, pa se ceo ovaj kraj, koji je polovina kontinenta, i naziva kišna šuma. Pokisnuli smo do gole kože nekoliko puta. Zatim zasija sunce i dok trepnemo okom sve je suvo, i sedimo na obali Amazona, na asuri, pod krovom od pleha, i pijemo pivo. Gledamo u golemu reku. Teče naoko sporo. Naš život je brži.

Posle nedelju dana, ja bih dublje u džunglu. Moja prijateljica neće sa mnom do nekog udaljenog urođeničkog zaseoka na obali Amazona. Sedeće u kafeu Fickaraldo na obali. Tu smo juče u bescenje ispili bokal sveže isceđenog mangoa. Žvakaće lišće bolivijske koke koju smo onomad kupili od mlade seljanke u Santjagu i misliti na mene. Ako se ne vratim, Sandra će moći barem da obavesti moje sinove.

U čizmama i pantalama od džinsa, s tropskim šeširom koji mi je pokrivao vrat, u flanelskoj košulji dugih rukava, s rancem na leđima, bio sam spreman. Na čamcu sa Omarom, iz obližnjeg plemena, plovio sam prema istoku tridesetak kilometara. Omar me je podučavao. Moj španski je oskudan, ali sam savete ipak razumeo. Od tog mi je možda zavisio život. Noću ne smem da spavam zbog zmija. Kad danju spavam na visećoj mreži, spakovanoj u mome rancu, da se pokrivam mrežom protiv komaraca. Od njihovih ujeda mogu da zakačim malariju ili virus zika. Za njih nema vakcine. Ako u mraku vidim dva svetleća oka, da znam da je to najverovatnije jaguar koji lovi noću. „Izbegavaj močvarne delove, prekrivene lišćem i granjem, jer bićeš plen aligatora.“ I još desetak preporuka. U isti mah sam se mirio da mi i ne budu od koristi i da ću život završiti kao mnogi koji su ušli u šumu i iz nje se nisu vratili. Izuzetak su samo oni, iskusni, iz amazonskih plemena, srođenih sa ovom predivnom šumetinom. Nema jamstva da ću ovaj raj preživeti. Ubrzo sam tome svedok.

Motor se zakašljao i preminuo. Omar ne uspeva da ga popravi. Ili je ostao bez goriva. Reka nas je zanela. Omar je u reci. Izvukao je čamac na omanji žal na koji sam skočio. Kad sam se okrenuo, Omara više nije bilo, a čamac se, nošen strujom, lagano udaljavao. Na površinu izroni ljudska noga. Pratila je čamac. Neke ptice su u krošnjama kaučukovca štektale kljunovima. Povikao sam. Omar se ne odazva. Kad sam se pribrao, krenuo sam uz obalu. Zaselak je ostao zapadno. Dospem li do njega, možda će me neki od tamošnjih ribara vratiti u Ikitos. Sav sam se predao toj nadi. Bez mačete prolaziti ovom šumom, uz mnoštvo insekata i zveri, jedva da je mogućno. A šta drugo da preduzmem? Probijao sam se kroz rastinje u strepnji da me ne uhvati noć. Obilazio sam močvarne delove. Zverao sam okolo i osluškivao. Bio sam usred nepoznatih šumova i glasova. Na grani veliki papagaj koji me je sažaljivo posmatrao. Reče nešto na kečuu. Taj jezik baš nimalo ne razumem. Kad neko njime progovori, mogu jedino da pogodim da je u pitanju kečua. Naleteo sam na zmijurine u jednoj od močvarica. Dve anakonde.Obe crne s velikim crvenim tufnama. Nisu obraćale pažnju na mene. Parile su se. Obred života. Posle više od dva časa, evo me na obali pritoke. Široka je bila koliko je Sava u Beogradu kod Ade Ciganlije. Preko je zaselak. Vikao sam i mahao. Uzalud. Nisam se usuđivao da zapalim vatru koja je mogla munjevito da se proširi, pa i ja da izgorim u njoj. U reci su mogli biti aligatori, a svakako pirane. Duboku noć nisam smeo da dočekam. Ali zar tad pirane i aligatori ne spavaju? Dok smo plovili niz reku Omar mi je pričao o ribi kandiru. Nisam mogao da mu verujem. Ali sad kad je ostao raskomadan u svojoj zavičajnoj amazonskoj vodi, počeo sam da strahujem i od te ribice. Ona je sposobna da vam kroz penis upliva u uretru. Zbog nje se ne savetuje da pišate u reku niti kad ste u njoj. U uretri, u kojoj se uglavi, potom polaže ikru, a kad se njena mladež izlegne, proždrljiva, hrani se vašim tkivom i onda budete iznutra pojedeni.

Kad se smrklo, ušao sam u vodu i zaplivao.