Ivan Lovrenović

Iz neobjavljenoga romana Jovice Aćina Hodočašće u Sodomu čitalac ovdje može pročitati tri izabrana kratka naslova. O kakvoj se novoj majstoriji iz Aćinova kabineta književnih čuda radi, piše književni teoretičar i kitičar, profesor Gojko Tešić:

„Malo veliko  delo!

Zamislite knjigu na čijim je gornjim redovima anđeo, a na donjim se izležava đavo,  a da je uvek neizvesno koje redove čitamo. Evo je. U rukama vam je pripovedačko  hodočašće,  kratko, efektno,  brzopotezno,  i kad je crno nije bez vedrine,  satiričnih nota  i humora,  a čije  čitanje će vam  biti pravo hodoljublje u Aćinovu kreativnu svetu zemlju. Biće vam to nezaboravno putovanje sa piscem čije delo će trajati dugo u srpskom jeziku.

U dobroj meri posvećena pitanju vremena, ovo isprva jeste i potom nije knjiga kraćih priča, ali koja se, naposletku, kao magijom, u inventivnom tragu autorovog ranijeg romana,  Polazeći od kraja sveta,  preobražava i poprima romaneskni oblik  pred čitaočevim očima. Taj preobražaj u roman,  koji se odigrava u bašti, u senci platana i bršljana, na okupu piščevih likova usred pandemije,  opet je jedna izvanredna priča kojom knjiga okončava i poziva nas da knjigu, u novom horizontu, čitamo iznova.“

U autorskoj bilješci uz ovo objavljivanje stoji:

„Priče su poput kraćih ili dužih poseta drugim svetovima. A roman? Moraš da ostaneš i isključivo živiš u svetu koji se rađa u romanu.

Tako se meni i desilo sa Hodočašćem u Sodomu. Najpre sam posećivao razne svetove. Potom sam, našetavši se po tim svetovima, shvatio da je, u neku ruku, sve to jedan i jedini svet, koji me je zarobio i nagnao da boravim u njemu sve dok ga nisam upoznao kao svet za sebe, moj svet, naš svet. Različiti svetovi su prestali da postoje. Postojao je samo on,  taj romaneskni svet nalik kaleidoskopu. Iako romaneskan, za mene je bio stvaran, jer inače se ne bi ni rodio. (J . A.)

Besmrtnik i kornjača

Predanje koje se prenosi šapatom,

ali ga čuju čak i oni koji uši začepljuju voskom

Narodne vođe, kad se osile na leđima podanika, smatraju logičnim da su neophodni zemlji, koja bi bez njih propala. To su jaki ljudi koji apsolutno veruju u svoje pozvanje kao spasitelja naroda. Ipak, oni nisu lišeni ljudskih osobina, barem kad je reč o životinjama. Mnogi među njima, reklo bi se, obožavaju pse, naročito nemačke ovčare i pitbule, ne obilazeći rotvajlere, i mačke, te ptice pevačice i papagaje, zlatne ribice, hrčkove, bele miševe, mrmote, zmije i druge reptile, ukratko sve što se može držati kao kućni ljubimac u njihovim dvorcima. Poneki od njih je, valjda zbog izbora po srodstvu, sklon i krokodilima, kao i zverima poput tigrova i leoparda. Sve im to i nude njihovi bliski poslušnici. Naposletku vođe odustaju od tih velikodušnih ponuda, odmahuju glavom i mrmljaju da svako od tih stvorenja suviše kratko živi.

Ali, tu su kornjače.

Kornjače su dugovečne, ne žive kraće od sto godina. Upravo je to opet bio neočekivani razlog zašto je naš vođa sa žaljenjem odbio i da mu poklonjena kornjača uđe u dom. Znao je da će je zavoleti. Ćutljiva je, nikad se ne žali, spora, uvek dostižna i disciplinovana, živi samo od listova zelene salate, kadra je da otrpi svako gaženje, baš kako njemu godi. Ali znao je da će ona ipak uginuti posle sto i više godina, pa da će on neminovno patiti za njom. Sama pomisao na tu buduću bol već ga je uznemiravala. Osnovano je zaključio da bi ga ta bol, kad bude nastupila, mogla više ili manje odvratiti od brige o nama, njegovim voljenim podanicima, a čija mu kratkovekost, što je izuzetan slučaj, nimalo ne smeta. Nema sumnje da je u pravu. Ako se neko glupo zapita da li će on doista nadživeti kornjaču, kao odgovor će dobiti noćnu posetu službenika državne bezbednosti ili neke druge tajne ustanove, ili čak posetu koljača i batinaša iz mafijaške organizacije zaklete vođi i svakad mu pri ruci, posle koje će mu biti zatrven svaki trag da je ikad postojao, a ponekad će to iščezavanje biti objašnjeno, u cilju blagog i ljubaznog odvraćanja drugih od sličnih pitanja, kao prirodna stvar koju čovekov krhki život sa sobom nosi.

Jasno je svima da je vođa besmrtnik i da za njega ne važe obični zakoni trajanja života. U najmanju ruku svaki vođa kakav je naš jeste besmrtan, budući da vaskrsava u svim takvim vođama u svetu i da svi oni vaskrsavaju u njemu, a to je već dovoljno da nas neopozivo uveri u srećan život naš i naših potomaka o kojem vođa kao brižni patrijarh svakog trenutka u svom beskonačnom vremenu vodi računa.

Zapis

Iz njegovog dnevnika

Kad je počeo da se gubi, krenuo je da vodi dnevnik. Za svoju decu. Ovo mu je poslednji zapis.

Verovatno pogrešivši u adresi, pisao mi je neznanac iz Natanije, na krajnjoj istočnoj strani Sredozemnog mora, da mu se žena predala Alchajmeru, premda se ranije klela da samo njega voli.

A otkako je u toj avanturi sa Alchajmerom, ništa ne čita, ne piše, niti kuva ili makar da sprema po stanu, odbija i njegove pozive na šetnju uz more. Ne izlazeći iz kuće, ona samo zuri u prazno, a taj koji mi piše, uveren da piše prijatelju, pokušava da je, saopštava, razgali tako što pušta pesme iz njihove mladosti, naročito pevača Luisa Primu, i onda se nada da će na taj način povratiti njenu ljubav prema sebi.

Nijednom reči ne spominje da sam i ja u prisnoj vezi sa istim s kojim je i njegova žena. Pomišljam da on možda i jeste moj prijatelj i zato mu ne otpisujem da apsolutno odobravam ponašanje njegove žene. Ni on meni, mislim, više ne piše. A ja od tada ionako više ništa ne čitam i ne izlazim u nepoznati svet. U meni je tama, gledam i ne vidim, i prestajem da pišem.

Dok su deca naglas čitala taj zapis, on im je svesku oteo i rekao da to nije za njih nego za njegovu decu. Kad su mu rekli da su oni njegova deca, on nije prestajao da ih gleda nepoverljivo. Onda je rekao da hoće kući. Ali ovo je njegova kuća, odvratili su mu i pokušali da ga zagrle. Ne, nije, rekao im je, zna on dobro da nije, bolje od svih, pa je prošaputao „pustite me, hoću kući“. Deca su zamuknula, a on je gledao kroz njih, pa nekom nevidljivom, možda praznini, rekao Muchas gracias por todo, mi amor – on koji nikad nije znao nijedan strani jezik. Nastavio je da gleda kroz njih, ali sad kao da ih je njegov pogled zaledio. Osećali su da vidi nešto što se inače ne vidi. Pogled je poput noža za brijanje zaklanih svinja počeo da prodire u njih. Onda je rekao još dve nejasne reči. Mirada fuerte. Kao da je imenovao sopstveno gledanje. I kao da je ono bilo samo njegova poslednja šala na njihov račun. Iako nisu znali šta znače reči koje su im zvučale španski, setili su se svog detinjstva i vrana koje su gađali kamenicama iz praćke, a ove su ih gledale onako kako ih je otac u mladosti gledao, i sad opet na isti način, jakim, gorućim pogledom koji vas tera da se pokajete za svako svoje nevaljalstvo.

Odozgo pod zemljom i odozdo sa nebesa

Između onog što je gore i onog što je dole, kaže jedno od alhemijskih predanja, postoji golemo ogledalo, koje se naziva kosmičko. Kosmos je u tom nazivu zapravo atanor, topionička peć u laboratorijama u kojoj se elementi pretvaraju jedni u druge, njihove kratke senke u duge i duge u kratke.

Svi znamo da je ogledalo čarobna naprava. U njemu uvek vidimo ono što bez njega ne bismo videli. Naginjemo se nad njim i vidimo odslik gornjeg beskraja. Ono što je gore sad nam izgleda da je i dole. Bezdan pod nama je zapravo samo ponor nad nama. Nevena, gledajući tamo gde i ja gledam, tvrdi da to nije tačno. Sve je, kljukoprcu, kaže ona šapatom podjednako umiljatim i pretećim, da, sve je obrnuto. U ogledalu u koje gledamo, i koje se zapravo nadnosi nad nama, vidimo odslik donjeg beskraja. Ono što je dole, Ari, sad nam izgleda da je i gore. Ponor nad nama zapravo je samo bezdan pod nama.

Spor među nama o tome koje je ogledalo u pitanju, gornje ili donje, mogao bi da traje i traje, a da nikad ne bude rešeno ko je u pravu.

Niko od vas nije u pravu, čujemo gromki glas koji podjednako dolazi odozgo i odozdo. Kosmičko ogledalo, predmet vaše uzaludne prepirke, nije onakvo niti onde kakvo biste i gde biste da ono bude. Ono vam je toliko blizu da ne možete ni da ga opazite. Zagledani, ništa ne vidite. To ogledalo ste vi sami. Gledate kroz njega.

Da li je to glas Boga? Pitaju se Nevena i Aranđel, odbačeni sin Aleksandra Tresigaće, bezglasno i istovremeno. Sašo je, posle svog istraživačkog puta u Sodomu i Gomoru, napustio svoju porodicu i ćerka i sin su mu tako odrastali bez oca i majke. Nimalo nije mario za njih ni kad se vratio sa hodočašća, ako je to uopšte on koji se vratio. Pošto se na obali Mrtvog mora suočio sa Bogom, Sašo je svakako, da ga je sin o tome pitao, mogao znati čiji je to glas. Hadži Laža je, međutim, poslednji koga bi Aranđel pitao za bilo šta.

Nevena i Ari, koji je oca srećno zaboravio, kao i to da je kao dečak hteo da se zove Dragoljub, slažu se da to, šta god ko rekao, nipošto ne može biti glas Višnjeg i da Bog ne bi govorio. On naprosto samo dela. Pa čiji je to glas? Naposletku su se saglasili i da bi to mogao biti samo glas Nikoga. Nema toga ko bi, osim Nikoga, mogao tako nadmoćno poznavati vreme i čovekovu prirodu.