Ivan Lovrenović

Ratovi, masakri, hladnokrvna ili mahnita ubijanja danas i juče, o tome se jedva može napisati pesma, ili ne može. Teško je, pa često i nemoguće napisati makar priču. Jedino o tom nemogućem pokušavam da pričam. Dovoljno je da pogledam skorašnje fotografije iz Gaze i da to shvatim po ko zna koji put.

Poređao sam fotografije pred sobom. U svaku dugo gledam.

Kuće su betonski skeleti. Samo nagomilana armatura. Hrpe kamenja i prašine. Živi dižu uvis šerpenje od lima da im nebo udeli vodu i kašu. Ništa od milosti. S neba se oburvava jedino vatra koja će svakog živog spržiti. Najpre decu. Nema predaha za gutljaj vode, nema predaha ni za zalogaj da se stavi u usta, jer nema vode, nema ničega za jelo. Samo avionski projektili koji će ih trenutak kasnije pokositi. Smrt je najavljena. Spušta se sa severa za onima koji se sele na jug. Ili odbijaju da se sele. Ostaju. Čekaju najavljenu smrt.

Na snimku odozgo vidim ulice u kojima nijedna kuća više nije kuća. To su ulice-sablasti. Mogućno ih je jedino zamišljati. Jednom od takvih zamišljenih prolazi senka nalik čoveku sa zavežljajem na ramenu. Iseljava se iz sablasne ulice ili se u nju useljava?

Student medicine fotografisao je dečaka s kačketom koji na kolicima gura svoga oca. Na putu su koji je nekad možda bio ulica, ali ja vidim samo ruševine oko njih. Fotograf kaže da dečak vodi oca, bubrežnog bolesnika u poslednjem stadijumu, na dijalizu. Pitam se ima li tamo još uopšte aparata za hemodijalizu i prateće medicinske opreme. Grad je razoren, oni koji su živeli u njemu mahom pobijeni, a sin, krajnje mršav, kost i koža, vodi oca u bolnicu koje već više nema. Svaka je bolnica u gradu bombardovana, Kreću se neprolaznom ulicom koja je prestala da postoji kao ulica. Ako je negde i preostala poslednja dijalitička mašina, otkuda će se stvoriti krvni filteri, kanile i one tanke fiole s krvlju, te svi oni rastvori za potpomaganje stvaranja crvenih krvnih zrnaca, pa fosfatni binderi i antihipertenzivi? Svega toga već nema. Otac sedi u kolicima, glava mu je pala na grudi. Sin ga spasava od smrti i svesno ili nehotice vodi ka njoj. Ona je, uostalom, u ovaj čas posvuda u Gazi. Ona je spasenje. Drugog nema.

Na vrhu jedne od ruševina sedi polunag mladić. Glava mu je zarasla u kosu i bradu. Noge su mu čađave, u papučama, u ruci mu prazna limenka. Gleda dole u grad koji već ne postoji.

U pustoši od ruina i neviđeno golemih gomila šuta, čovek u belom je upravo pogođen. Krv mu se razliva po grudima. To je dobrovoljac hitne pomoći. Ne vidim nikog ko bi njemu pohitao u pomoć.

Usred pustoši evo četvoro dece. Čuče ili sede po zdrobljenim opekama. Zanela su se u papirne listove u kojima pišu ili iz njih uče. O čemu uče? O istoriji razaranja? Uče, usred razaranja života. Kako naći reč za to?

Dvojica postarijih muškaraca u naručju nose dečija trupla uvijena u belo platno. To više nije grad koji je bombardovan nego bezmerno groblje.

Sablasnom, pretpostavljenom ulicom brzo prolazi trudnica u crnom. Na jednoj ruci nosi nedoraslo dete, drugom za ruku drži devojčicu u narandžastom koja pokušava, trčkajući, tankonoga, da sačuva korak s majkom. Iznikle su iz pustoši.

Petogodišnjak, samcit, sa divnom kovrdžavom kosom punom prašine i dima, sav garav, sedi na odlomku betona. Kao da je smrznut. Ruke je zadenuo u pojas. Kao hipnotisan gleda pred sobom. Postepeno saznajem šta je istinski prazan pogled. Sa usana mu čitam sopstvenu slutnju: Moje majke više nema, hoću i ja da me nema.

Dve žene, zabrađenih lica, dva dečaka i tri devojčice, okupili su se, u suton, za sklepanim stolom usred ruševina. Sede na plastičnim stolicama. Nekoliko stolica je prazno, na njih niko neće sesti. Iza njih je golema humka kuće od koje je ostala samo naherena nastrešnica. I ona će, verovatno, pasti do jutra. Na stolu su dve boce vode. Jedna da se iz nje pije. Druga za umivanje. Po stolu su rašireni beli salveti. Tu su i četiri plehana tanjira. U njima je neko zrnevlje. Naut? U jednom su urme. Starija devojčica hrani mlađu. Porodična gozba u pustoši? Da, doručak uveče, iftar, kad se prekida dnevno gladovanje. Shvatam da je mesec mart, mesec posta, i da je vreme ramazana kad je zabranjeno svako ratovanje, svako oružje. Ali za takvu zabranu vojska i njen komandant sa severa ne znaju. Na horizontu se vidi blistavilo od granata. Komadi betona lete u nebo.

Oskudna gozba nije dugo potrajala. Sledeća fotografija prikazuje devojčice pogođene u glavu ili vrat. Nova fotografija, verovatno snimljena sutradan, na kojoj, uprkos oblaku prašine, lako prepoznajem dečake s gozbe, obojica su pogođena u grudi po kojima se širi lokva krvi. Žene su dobile metke u stomak. Leže presamićene, kao da su u materici i tek bi trebalo da se rode, lice im je prekriveno salvetima sa stola poput belih marama. Kao da su se ubice dogovorile kad i koga da gađaju u glavu i vrat, kad i koga u grudi i kad i koga u stomak. Oni gađanje doživljavaju kao snajpersko vežbalište. Kakav mora biti duh koji ih je bodrio u tom podvigu uvežbavanja hitaca u izabrano mesto mete? Pitam se i ko je snimio to nizanje smrti, kako mu se sočivo nije zamaglilo onako kako su se i meni oči ispunile paučinom.

Crnooki lekar, vrlo kratke kose, s naočarima, s bočicom alkohola u ruci na kojoj je hirurška rukavica, nagnuo se nad rukom uplakane devojčice. Najviše ako ima sedam godina. Ruka joj je polomljena? Može biti. I njene oči su crne, ali ogromne. Rane na licu i podlaktici druge ruke. Posekotine. Krv još lipti. Ona gleda pravo u fotoaparat. Gleda u mene. Uz nju na klupi sedi dečačić i uz njega još jedna devojčica. Godinu ili dve mlađi su od nje. I oni su obliveni krvlju. Mališanu je ruka amputirana ili je raznesena granatom. Sve troje su među poslednjima od živih. Neće dugo. Njihovih roditelja nema na slici. Jedino objašnjenje za njihovo odsustvo jeste da ih nema ni u životu.

Nema mujezina koji bi zvao na redovnu molitvu, džamije su sravnjene sa zemljom. Da li tamo neko uopšte moli, da li uopšte još ima Boga? Ili je sve što se dešava Njegov plan?

Devojčica me gleda suvih ogromnih očiju, ne prestaje da me gleda. Nema sumnje da me vidi. Bojim se da u meni vidi smrt.

Naposletku moram da zatvorim oči. Ali znam da svaka fotografija od mene neoprostivo iziskuje da je gledam i zaista vidim. I ja hoću da vidim. Neću da sam slep. Moram da vidim. Jer samo tad ću i ja moći da budem viđen, zaslužujući svaku kaznu što sam još živ i pravim se da ne vidim, ili što bih mogao da prizore s fotografija zamišljam da su samo prizori iz sna, iz košmara iz kojeg bih mogao da se trgnem i kažem ah, užas nije stvaran, iako je do bola živ.