Ivan Lovrenović

Čemu knjige

Čemu knjige? Verujem da svi imamo odgovor na to pitanje. Jednostavan i tačan. Taj odgovor je samo čitanje. Kad čitamo, bolje živimo. Možda je to pitanje u meni još pre nego što sam pročitao prvu knjigu, možda još otkako su mi kao detetu čitali bajke, pesme i priče. Većina bi, ne sumnjam, mogla iz svog sećanja da prizove neko slično iskustvo.

Zašto čitamo u detinjstvu upravo i pretežno u trenucima kad smo bolesni? Zato što naslućujemo ne samo da je čitanje kadro da se nosi sa vremenom nego i zato što slutimo da nas čitanje oporavlja putem svoje supstance u kojoj se koncentriše život. Iako se može dogoditi najdivnija stvar da od čitanja postanemo zavisni, kao od nekog opojnog sredstva, nemojmo strahovati, jer to je jedina zavisnost koja nam krepi duh i koja nas štiti od rana u životu, ponekad smrtonosnih.

Čitanje gospodari vremenom života. Vraća ga, razvija. Ako ćemo pravo, od svih koji bi da gospodare nama, čitanje je najbolji gospodar, jer nas voli, daje nam i ništa ne zahteva zauzvrat.

Knjige i čitanje! Od tog nema jeftinijeg i vrednijeg poklona koji smo sebi učinili.

Knjige vole da ih nađemo. Izaberite. Ili nas nalaze. A čitajte ih gde god hoćete, jer je svako mesto za čitanje kao što svako mesto može biti mesto ljubavi. To čitam iz vaših očiju.

[U Pirotu, februara 2007. godine]

Biblioteka

U svojoj biblioteci možda najviše volim knjige koje nisam do sada pročitao. Voleću ih čak i ako ih nikad neću čitati. One su tu, sa mnom, na domaku, ali samo zato što svakad mogu da zamišljam šta je u njima napisano, pa da to sam ispišem. Svako ima razlog zašto kupuje knjige koje nikad neće stići da pročita. Svi ti razlozi pripadaju bibliomaniji. To su razlozi strasti, ljubavi, kolekcionarstva, pa čak i uverenja da imati što više knjiga znači biti bliži pamćenju sveta. Nemam primedbi na to. Naprotiv, sve navedene, kao i mnoge druge razloge koji mi ovog trena ne padaju na pamet, smatram za osnovane i opravdane. Poštujem svakog ko se njima rukovodi. Biblioteke koje poseduju njihov su spomenik. I ja mu se klanjam.

Ali moj motiv odstupa od bibliomanije. On je u meni, duboko, u mome duhu, u mojoj imaginaciji, i iziskuje od mene da i sam stvaram knjige i uvećavam njihov broj u svetu. Ako neko veruje da je taj motiv grešan, da je lični porok, neoprostiva zavisnost, neću protivrečiti. Ipak, svom razlogu ostaću veran do kraja.

Kakvo crno pisanje

Mada ih se ne klonim, ne volim preterano autobiografske osvrte, jer nalikuju na oporuke, kao da mi je život na izmaku, a ja sam uveren da on tek što je počeo i poput Sizifa kotrljam njegovu kamenčinu na vrh planine. Autobiografija sa svojim dražima ima još da pričeka na mene (a da me ne dočeka), ali do tada zašto bih se stideo da se prisetim da sam u životu napisao mnoge proteste, potpisao priličan broj peticija, bio osuđivan, u povratu, dok sam branio umetnička dela, a za esejistički napis o policiji, sa aluzijama na godinu 1968, dobio zatvorsku kaznu, te priredio i rasturao zabranjeni broj beogradskog studentskog lista posvećen baš zabranama kod nas u tom trenutku, kao i drugi sličan broj o alternativnoj kulturi, takođe bio u odboru za zaštitu umetničkih sloboda, sastavljao saopštenja, i tada više ili manje bio od pomoći da se neki ovdašnji pisci ratosiljaju lokalnih pretnji, sudskih ili političkih, od strane tadašnjih vlasti (recimo, Svetislav Basara i Branko Kukić), i ukratko, u desetinama drugih prilika, svakojako istrajavao u zaštiti čovekovih prava. Kao urednik časopisa objavljivao sam zabranjivane pisce (Vladu Gotovca, Gojka Đoga, Solženjicina o Gulagu kad se o tome nije smelo, i druge iz sveta i Jugoslavije), pa otuda bio pod prismotrom državne službe bezbednosti, dolazili su mi u osvit, i bio sam pozivan na takozvane informativne razgovore, oduzimali mi knjige i časopise.

Nisam tada bio vođen Deklaracijom o univerzalnim pravima čoveka, koja je dve godine mlađa od mene, nego sopstvenim moralnim osećajem, razvijanim sa pisanjem. Srodnog je porekla i moja knjiga Gatanja po pepelu u kojoj sam ispisao svoj egzistencijalni krik protiv logorskog sveta, i protiv svih represivnih logika koje nas teraju u progonstvo i sistematski lišavaju ljudskog dostojanstva i poslednjih uslova opstanka.

I kakav je ishod? Kazaćete: bez zapaženijeg uspeha, jer jedva da je za to iko mario. Kao da je glas pisca – glas vapijućeg u pustinji, čiji je odjek zauzvrat samo podsmeh, pa čak ni podsmeh niti odmahivanje. To je tačno, ali u suštini i pogrešno. Pisac je tog svestan i ne odustaje. A zašto?

Zbog svega navedenog iz svog života, smatram da je u slučaju pisaca, makar u mom slučaju, pitanje nepokolebljivog zalaganja za ljudska prava, neodvojivi deo pisanja. Etika pisanja je iskonski deo pisanja viđenog kao gesta kojim potvrđujemo da postojimo ili da smo postojali. Kad pišem, odmah znam na čemu sam: usred sam čovekovog prava na beskraj. Bez tog unutrašnjeg, ličnog prava, neotuđivog, ne bi me ni bilo kao pisca. Da, ako ste pisac, onda je nemogućno da ne znate u kojoj meri je samo pisanje nezaobilazan i večiti izraz borbe za slobodu svake vrste, a najpre za slobodu izražavanja onoga što mislimo, osećamo, umetnički stvaramo i u šta verujemo. Može biti da je odatle tolika zainteresovanost pisaca za ljudska prava. Zbog slobode izražavanja. Još nigde na svetu nema je u punoj meri, bez ograničavanja. I u tom smislu ona je piščeva večita nužda, i zbog nje kao da je u večitom izgnanstvu.

Zašto se u najautoritarnijim režimima najpre čuje glas pisca? Kad niko više ne može ili neće, samo još pisac može i hoće. To važi i u takozvanim demokratskim zemljama. Zato su pisci i najpre na meti. Svaka vlast koja drži do svoje reprodukcije uvek vodi računa o piscima. Nema veze što je tu i tamo to skriveno, jer maskiranje je samo deo lukavstva samoočuvanja vlasti, ma koje god. Osvrnite se i zagledajte. Svakog dana u svetu neki pisac rizikuje sebe i svoje. S druge strane, pisac koji ne brani progonjenog pisca, ili je čak na strani onih koji proganjaju, teško da još može biti nazvan pisac.

Da, sloboda izražavanja? Ona je temelj mišljenja. Na njemu je zasnovano ne samo mišljenje onih koji se slažu sa nama nego i mišljenje koje mrzimo, mišljenje za koje olako kažemo da je neprijateljsko i da nas podriva.

Bez slobode da otkrivate, prestajete da postojite. Piscu koji pristaje da bude cenzurisan ili čak sebe cenzuriše, piscu koji ćuti kad zna za zločine, nepravde, za progone..., imaginacija biva sve većma ograničena, i tako počinje da se gasi. Piscu koji se povinuje ma kojoj spoljašnjoj sili ili čak veruje da u životu postoji neki nedodirljivi entitet (svejedno koji i kakav), jenjava mašta. Tada pisac izdaje sebe. Rekao bih da je sveta dužnost pisca, i svakog umetnika, da mašta i sanja, da saznaje i o tome govori, da svedoči, sazdajući po svojoj invenciji i oblike svog kazivanja. Čak i kad niko ne mari za ono što piše, on mora da nastavi da to piše, čak i kad oseća sopstvenu nemoć da nešto u svetu izmeni, on i dalje mora da kazuje i stvara uprkos osećanju sopstvene nemoći. Inače, ne bi ni bio pisac. Ponekad je njegova moć, u svetu moćnih, baš tamo gde je sušta slabost iz koje izvire imaginacija koja svet čini beskonačnim.

[Jun, 2009]

O snu

Sećam se kako sam dugo mislio kad sneg veje da on pada kroz vasceli kosmos. I mogao sam razgovetno da čujem to vejanje snega. I mogao sam da osetim kako mi duša onda tone u san. Potom mi se čini da je neko seo na postelju u kojoj spavam. Seo je i počeo da mi priča.

Samo nekoliko puta sam sanjao dovršene priče. Nisu bile u odlomcima. Mogao sam da ih zapišem od reči do reči, jer su bile kao jedan jedini komad. Nije im bilo nužno ništa dodavati niti oduzimati.

One su mi dokaz da pripovedanje potiče niotkuda. Dolazi i odlazi. Čudotvorno pripovedanje. U njemu se stiču sve mogućnosti sveta. Podučava nas u tome kako ova ili ona mogućnost postaje naš život. Ono je poput neiscrpnog kataloga realnosti koje su se obistinile ili tek čekaju da se obistine. To može biti sreća, može biti i nesreća.

O rasejanosti

Ima istine u pomisli da i za čitanje poezije čovek mora biti nadahnut. Bez nadahnuća, život je oskudan.

Kad me je sanjivog, u zoru, policajac u civilnom odelu iz kuće izveo i fićom odveo u Službu bezbednosti na ispitivanje, na svako pitanje sam mogao samo da kažem: „Molim vas, postavite mi sledeće pitanje.“

Ispitivali su me zbog pesama koje sam kao urednik objavio u časopisu Delo. Na kraju sam morao da precrtam sav njihov zapisnik istrage kao netačan i napišem i potpišem sopstvenu verziju. Ona je islednicima ličila na priču. Takva im nije bila upotrebljiva za njihov plan otvaranja sudskog procesa. Smatrali su me nadmenim.

Moja pripovedačka osionost ne može trajati dugo, jer ni ja neću dugo živeti.

Bodlerovi savremenici videli su u njegovom delu samo grimase, i jedino su se grimasama divili. A tek otamo iza grimasa, zrak je sporo putovao ka nama, poput svetlosti zvezda. Rekao je Žan Kokto koga upravo čitam, a koji me je iznenadio svojom bistroumnošću. I zraci mojih romana i priča putuju do čitaoca isto tako sporo kao svetlost sa zvezda na rubu kosmosa.

Zašto pišem kratke priče, pitaju me. „Nemaš ništa duže od osam stotina stranica“, kažu podrugljivo. Misle na moj roman Šibanje koji nikad neće biti objavljen, a koji ima sedamsto i nešto stranica, mada me je takoreći šibao dok sam ga pisao, ipak nisam lipsao. Ispisivao sam deset stranica za svaku moju godinu.

A ja: „Pa zato što sam i ja rasejan kao pesnik koji piše pesme od osam stihova.“

Istina

Ko bi da otkrije istinu, neka ne gleda ravno u sunce.

U sredini horizonta nikad se ništa presudno ne događa. Ono što se pomalja na rubovima odlučuje o predstojećem dešavanju.

Pripovedanje i roman tek nude mogućnost da bude raskrivena istina prekrivena tajnama. Oni su poput opita. Konstruišu i rekonstruišu okolnosti u kojima se odigrava život. I onda biva vidljivo sve što je skriveno. Stavljaju u pogon zamrlo srce koje tako počinje opet da kuca.

Geršom Šolem, prijatelj Valtera Benjamina koji je pisao o krizi pripovedanja, jednu od svojih knjiga posvećenih jevrejskoj mistici završava hasidskom pričom.

„Kad bi se Bal Šem našao pred nekim teškim zadatkom, odlazio bi na određeno mesto u šumi, palio vatru i predavao se molitvenom razmišljanju – i onda bi bio u stanju da izvrši dati zadatak. Kad se generaciju kasnije Magid iz Meserica suočio sa istim zadatkom, on je otišao na isto mesto u šumi rekao: Više ne možemo da zapalimo vatru, ali još možemo da izgovorimo molitve – i ono što je hteo da učini postade stvarnost. Ponovo je, generaciju kasnije, taj zadatak morao da izvrši sad već pokojni rabi Moše Lejb iz Sasova. I on ode u šumu reče: Više ne možemo da zapalimo vatru, niti poznajemo tajne meditacije koje spadaju u molitvu, ali poznajemo mesto u šumi gde se sve to odigravalo – i to mora biti dovoljno; i bilo je dovoljno. Ali kad je prošla još jedna generacija i rabi Izrailj iz Rišina bio pozvan da izvede zadatak, on je seo na zlatnu stolicu u svom zamku i rekao: Ne možemo da palimo vatru, ne možemo da izgovorimo molitve, ne poznajemo ni mesto u šumi, ali možemo da ispričamo kako je to učinjeno. I pripovedač na to dodaje da je priča koju je rabi Izrailj ispričao imala isto dejstvo kao radnje prve trojice.“

Šta će biti kad više ne budemo mogli i umeli ni priču da ispričamo? Svet će izgubiti svoju istinu, i biće nam stran, lišen magije kojom smo ga, uz priličan trud, učinili našim svetom.

Poruka о mogućnosti
nađena pod kamenom donesenim sa groba Valtera Benjamina

Manja je verovatnoća da će onaj pred kojim je hiljadu mogućnosti izabrati pravu nego da su pred njim samo dve. Prava mogućnost? Ona koja nas neće izneveriti. Mene su sve izneveravale. Ali sam siguran da poslednja neće.