Ivan Lovrenović

1

O poslednjoj volji i rukopisima

 

Niko neće čitati ono što ovde pišem?

 

Sve počinje od proleća. Iz proleća u proleće. Proleće 2005, proleće 1924, proleće 1999... I završava u proleće.

O rukopisima je za priču, rekao sam glasno, ali to sam jedino ja mogao da čujem. Ono što napišemo kao da je osuđeno da luta. Ili traži vatru u kojoj će izgoreti, ili traži put kojim će izbeći vatru.

Još nisam naišao na mesto gde je izneto sve što se zna o njegovim rukopisima, i zato sam prisiljen da se sam posvetim tome, da preberem mnoge tragove i pratim one koji obećavaju da nekuda vode, možda do nekog izgubljenog rukopisa. Ali, pre mene su to već mnogi radili, pa zato moram i da saberem sve podatke do kojih su oni došli. Ogroman posao, ali on koji je pisao, makar toliko zaslužuje od mene koji sam ga čitao. Sve što znam ili naslućujem o njegovim rukopisima govori da je to gotovo priča. Međutim, ne želim da to bude priča. Hoću da to bude najobičniji izveštaj koji će biti od pomoći svima koje muči radoznalost i pritiska ih želja da što više saznaju o tim rukopisima koje je on namenio vatri, i kako je teklo s tom namenom. Sve što hoću mora biti istinito, ili mora barem biti proverljivo. U ovim stvarima, kad je u pitanju sudbina rukopisa, niko nema prava na izmišljanje. Baš niko.

Rekao sam da je to za priču, ali pošto nikog nema pored mene, a ja samo osluškujem, čak ni ne osluškujem, nego sedim za stolom i tih sam kao što je on nekad preporučivao da valja biti, niko to i nije čuo osim mene, pa tako nisam obavezan da branim svoju izjavu. Ne moram ni da je dokazujem time što ću pretvarati u priču ono što se zna ili može znati o povesti lutanja njegovih rukopisa. Mogu da je zaboravim. Mogu, u najmanju ruku, da je uvek poreknem, kao da nikad nije izrečena.

On je sedeo za svojim stolom i tiho čekao da svet dođe kod njega, a svet nije mogao da odoli i ne dođe kod njega.

Mogu da krenem od tačke koja je bila njegova poslednja. Da počnem od trenutka kad on odlazi i ostavlja sve za sobom. Ako biram njegov kraj za početak ovog traganja, morao bih za to da imam dobar razlog. Možda zato što od tog trenutka on više neće biti u stanju da išta neposredno izmeni u pogledu svojih rukopisa i nastavka njihovog života? Svet ide svojim tokom, a oni, bez njega, nadalje svojim putem.

Oči su mu duboko utonule. Doskora su te oči blistale. Njihov čudan sjaj mogućno je videti na njegovim fotografijama. Ni sad nisu sasvim bez sjaja, ali taj sjaj nije ni od kakvog čuda nego od groznice kojoj ostaje sve manje građe na kojoj bi gorela. Leži u postelji, u sanatorijumu u Kirlingu blizu Beča. Juče je bio prvi dan juna 1924. godine, a on je sa nepodnošljivim bolovima koji iziskuju da se sve konačno smiri, jer jači više ne mogu da budu. Dospeli su do vrhunca, ako bol ikad ima vrhunac. Nije kadar da govori. Tuberkuloza mu je rastočila celo grlo. Ni da jede više ne može, ni da pije. Mesec i po dana trajala je njegova borba protiv žeđi. A onda, potkraj, bezmalo ni da diše više ne može. Krklja, jer ne može ni da jauče. Vazduha! Nedostatak vazduha potvrđuje njegov očaj sa kojim se odavno hvata u koštac i onda opisuje tu bezizglednu bitku. Otvorena vrata koja vode na balkon tek su lažno obećanje da svežeg vazduha ima napretek. Koža na licu mu je suva i crna.

Pošto jedva i tek pokatkad može da govori, odgovara, pita, traži, često piše kratke, pa i duže poruke na ceduljicama. Osim injekcija protiv neopisivih bolova, doktori mu kao lek prepisuju – ćutanje. Njegove poslednje reči biće šapat izmešan sa rukopisom takvih razgovora. Neke od tih ceduljica su sačuvane. Imao ih je njegov prijatelj Robert koji je, kao lekar stažista, došao u sanatorijum mesec dana ranije, samo da bi bio uz njega. Robertu će dati i rukopis svoje poslednje priče o narodu miševa i pevačici Jozefini, čije pevanje je nalik pištanju i šištanju, baš kao šumovi u koje počinju da se pretvaraju njegovi pokušaji da izgovori neku reč. Robert mu ubrizgava injekcije pantopona, da mu ublaži bol. Međutim, njemu nije dovoljna jedna injekcija, ni dve, nemaju nikakvog efekta: traži još i još, dosta mu je sa mučenjem, čemu dalje sa njim, razjareno prebacuje Robertu da je to ruganje na njegov račun i da je to ubistvo ako ga prijatelj ne ubije. Naglo izvlači sondu iz sebe i baca je nasred sobe. Robert učini nekoliko koraka od postelje, dohvata iglu i čisti je, na šta mu on, u groznici, kaže da ne odlazi.

Ceduljice je imala i Dora, koja kao da je izišla iz neke priče Dostojevskog, krotka i puna nadzemaljskog zanosa.

Na jednoj joj je napisao: „Stavi mi ruku na čelo da me ohrabriš.“ Na tom mestu, sa čistim vazduhom, sa majskim suncem, okružen najpredanijom prijateljskom brigom Roberta i zaljubljeničkom predanošću Dorinom, vaspitanom među hasidima, on se ipak plašio. Smrti? Ne verujem. Naprotiv, i u svojim sastavima kao da je prizivao smrt. Bola? Može biti. Svake večeri mu je temperatura skakala na 39 stepeni. Velike injekcije alkohola koju su mu davali u gušu nimalo nisu pomagale. I same za sebe su već bile mučenje. Na drugoj ceduljici je napisao: „Još strah, stalno strah.“

I Dorine su ceduljice sačuvane. Ona je poslednja devojka koju je voleo. Pisao je i njenom ocu, proseći je. Upoznao ju je prethodnog leta na obali Baltičkog mora, u dečjem odmaralištu gde je ona radila kao kuvarica dobrovoljka. Njoj je tad on ličio na vitkog polu-Indijanca; zgodan, mladolik, mada je upravo napunio četrdeset godina. Glava mu je uvek bila nagnuta na jednu stranu, kao da je neprestano osluškivao. Oči stidljive, širom otvorene, ispunjene čuđenjem; sijale su kad bi govorio, i dugi, tanki, prozračni prsti su mu tad oživljavali i pratili reči. Kad je nju upoznao, i ona mu čitala Isaijinu knjigu iz Biblije na hebrejskom jeziku, konačno će odlučiti da ode iz Praga i roditeljske kuće, na Starogradskom trgu broj 6, i da sa Dorom, koja jedva da je bila dvadesetogodišnjakinja, zajedno živi u Berlinu.

U Berlinu žive od septembra.

Kad mu se, posle nešto više od pola godine, bolest pogoršala, aprila, prinuđen je da prihvati smeštanje u sanatorijum. Davos je bio suviše skup, zato u Bečku šumu. Tad nije bio teži, skupa sa zimskom odećom, više od četrdeset i devet kila. Bez obzira što je taj sanatorijum bio raskošno uređen, možda i upravo zbog toga, osetio je da mu ne prija. Pritiskao ga je. Odatle, po lošem vremenu, u otvorenom autu, odlazi na kliniku u Beč. Dora je sa njim: u kolima ga svojim telom, četrdeset i pet kilometara, štiti od kiše i vetrine.

Iz Beča, 19. aprila, ponovo u sanatorijum, sadašnji. Ovaj mu se dopao. Imao je sobu sa terasom na kojoj, tokom, maja, mogao da provede po ceo dan. I Dora je zakupila sobu u blizini, i može da ga viđa od jedan do tri popodne. Donosila mu je cveće; punila mu sobu cvećem. Božuri. Jorgovan. „Brinem zbog božura, jer je tako osetljiv“, napisao je na jednoj ceduljici. Na drugoj: „Pazite da božuri ne dodiruju dno u vazi. Zato ih je bolje staviti u bokal.“ „Trebalo bi paziti i da cvetovi se sa kraćim drškama ne osećaju stisnutim u vazi. Kako bi to moglo da se sredi? Najbolje je možda koristiti bokale sa širokim grlom.“ „Jorgovanu je potrebno sunce.“ „Imate li trenutak vremena? Sipajte, molim vas, onda malo vode božurima.“ On koji je umirao od žeđi, počeo je kao nikad do tada da hvali vodu, vino, pivo. Molio je druge da piju pred njim da bi pio sa njihovog lica dok piju. Tako je pio svojim pogledom kapljice sa latica božura, sa cvasti jorgovana, dok su njihove stabljike usrkivale vodu iz suda u koji su bile uronjene. „Pogledajte kako je sad jorgovan svežiji nego jutros.“ „Sa cvećem u sobi mora se postupati drugačije nego inače.“ On koji nikad do tada - osim možda jednom, baš jorgovan, o Duhovima 1915. godine, i to mu je možda, koliko god da je bio skroman, najsrećniji trenutak te godine proveden sa Felice i Gretom - nije voleo cveće, odjednom mu je privržen svakim svojim damarom koji je, istina, sve slabiji u tuberkuloznoj grozničavosti.

Na jednoj od tih ceduljica napisaće ono što neće pomisliti ni u jednoj od svojih priča: „Gde je već to večito proleće?“ Cvetova i nema u njegovim rukopisima, ne spominju se, barem nikad ovoliko koliko na ovim ceduljicama koje su poslednje što je napisao, osim nekoliko kratkih pisama roditeljima, sestrama i Maksu. Žudi za celim jednim imenikom cvetova. „Cvet gloga je suviše skriven, suviše u senci.“ „Pokažite mi zvončiće. Njihova boja je odveć živa da bi podneli da budu uz druge cvetove.“ Stalo mu je do zanoveta koji mu Dora nije donela: „Može li se igde naći zanovet?“

Ako ne preboli, zavetovao je Doru, neka uništi sve njegove rukopise u njihovom berlinskom boravištu.

Ipak, tog dana, u popodnevnim satima, on uspeva čak da pregleda dobijene štamparske otiske svoje nove zbirke priča koja počinje sa pričom „Umetnik u gladovanju“. Zamišlja da gladuje zato što hoće, a ne zato što mora. Ne izgleda više onako kako je izgledao kad ga je Dora prvi put videla. Prometnuo se u skelet obuzet bunilom, mesec dana pre četrdeset i prvog rođendana. Ona, međutim, svom snagom veruje u njegovo ozdravljenje, i sanjari da će ipak zajedno otići u Palestinu, da će u Tel Avivu otvoriti restoran: ona će kuvati, a on biti konobar. Najviše voli da bude konobar, da je stalno među ljudima, da sluša šta govore, a da ga oni ne primećuju.

Hoće da mu pomogne, i to je bezmalo ucena kad mu, zaklinjući se, kaže da će i ona odmah umreti ako on ne izdrži. Pošto je pročitao otiske Umetnika  čiji se jedinstveni dar sastoji u gladovanju, zaplakao je.

Nekoliko prošlih noći nije uopšte usnuo. Probdeo ih je u bolovima. Ali, sad je zaspao od silnog morfijuma koji mu je bio ubrizgan. I Dora je pala u rastrzani san. Iako se opirala, podlegla mu je. Kad je videla da je on zaspao, podlegla je snu o njihovom preseljenju u Palestinu.

Svanuo je 3. jun, i sve je opet počelo. „Ne odlazim“, odgovorio mu je Robert. Od Roberta mu se činilo da je neko drugi. Da li je išta još čuo? „Ali, ja idem, ja odlazim“, odvratio je on, došaptavajući se sa ničim, u najdubljem izdahu. Bilo je to oko podneva. Možda ništa nije ni rekao, možda mu se sve samo činilo. Kad god se obazrem i potražim ga, i meni se čini: svugde čujem njegove reči. „Ne odlazite... Ali... Ja idem... Ja odlazim...“

 

Nedelju dana kasnije, sahranjen je na Novom jevrejskom groblju u Pragu, na Strašnicama. Od grobljanskog zdanja u kojem je održana posmrtna služba, izgovorena zaupokojna molitva, Dora ga je ispratila, držeći pod ruku Maksa, njegovog vernog prijatelja. Išla je bleda, iza njegovih roditelja i sestara. Kad je kovčeg spušten u raku, ispustila je  prodoran krik. Njeni jecaji mešali su se s rečima molitve na hebrejskom jeziku. I ostali koji su ga u povorci ispratili, prilazili su raki i na kovčeg bacali po grumen svetle i masne zemlje u kojoj je bilo i kamenčića.

Dora je onda rekla Maksu, dok su se udaljavali između grobnica i na putu od groblja, da je on, već ranije u Berlinu, njenom rukom spalio gomilu svojih papira i mnogih pisama. Uspokojio ih je u pepelu. Dok su goreli u peći gledao ih je iz kreveta, polupridignut na jastuku, kako nestaju u plamenu. Predao ih miru kakav želimo jedino pepelu, rekao je, kao nekad u pismu kojim je drugi put i zauvek raskidao vezu sa Felice. Ta gomila prometnuta u pepeo ne mora biti manja od onoga za šta znamo da je ostalo od njega. A ona je spalila i  druge rukopise, jer mu je tako obećala. (Sećajući se tih Dorinih reči, krajem januara 1927. godine Maks je pisao Martinu Buberu i, između ostalog, rekao mu: „Kafka je u poslednjoj godini života naložio svojoj prijateljici da dvadeset debelih sveski baci u peć... Ležao je u krevetu i gledao kako rukopisi gore.“ ) Zahvaljujući njenoj krajnjoj odanosti, tako je, u najmanju ruku, izgubljena konačna verzija priče „Zdanje“, u kojoj je Dora, rekao joj je, predstavljena kao najlepše mesto, kao citadela u podzemnoj građevini, tom sablasnom delu samoće, nimalo nalik  Putovanjima barona Minhauzena  koje je upravo tad, uz Helderlinove pesme, dobio od svog izdavača i iz kojih će naglas čitati svojoj poslednjoj prijateljici.

Ipak, u Berlinu je još ponešto ostalo, a to će ona s poverenjem predati Maksu kad ovaj dođe kod nje. Tako je sačuvana ranija verzija „Zdanja“, bez završetka, kao i priča nastala iz (zlobnog?) ophođenja njihove prve berlinske gazdarice, „Mala žena“, za koju ne postoji dokaz da je bila u konačnoj verziji. I poneko pismo, i poneki nacrt i zapis, kao i skicenblok sa izvesnim brojem crteža, zaostali kod Dore, u Berlinu, našli su se najzad u Maksovim rukama. Crtao je mnogo, a poneki od tih crteža mogu se sresti rasuti u sačuvanim četvrtinskim sveskama.

Njegovi roditelji ustupili su Maksu ono što se moglo od papira ispisanog njegovom rukom naći kod njih. Dozvoljeno mu je da uzme i sve što je bilo u pokojnikovom pisaćem stolu, u njegovoj sobici.

 

Nije nimalo neverovatno da je on, poglavito među onima koji nisu čitali ništa od njega, najpoznatiji po svojim rukopisima, tačnije: po tome da bi trebalo da ih uopšte nema. Spomenem li ga mom komšiji, on će uskliknuti: „Nije li to onaj koji je tražio da njegovi rukopisi budu uništeni, da ništa od njih ne bude objavljeno!?“

„Baš taj!“

„Čudan pisac. Nije želeo da bude čitan. “

„Možda je zato pravi pisac. Nije hteo da se izmotavamo s njegovim rukopisima.“

„Eto, a objavljeni su!“

„Eh “, odmahujem rukom u znak da se ne bih upuštao u opširan razgovor o tome koji bi morao da počne najpre pitanjem da li su objavljeni i šta je objavljeno. Odmahujem. Obuzima me uzbuđenje, zaustavljam dah, zatrepćem očnim kapcima i okrećem pogled u stranu. Zato i odmahujem rukom. A i zato što znam šta će odmah biti rečeno.

„Kad je hteo, zašto ih onda nije sam sve spalio?“

„Pa nije mu sve bilo pod rukom. Bilo je kod drugih, a ovi su to otimali i skrivali od njega. Kad se životni tok i naš put raziđu, ne znamo kad će se ponovo sastaviti ili makar ukrstiti.“ A opet, šta je hteo i šta se dogodilo, pitam se i ja.

Uglavnom se smatra da je on seo i napisao oporuku u kojoj stoji: spalite! Nastavljam sa traganjem. I ja bih hteo da pređem tačku posle koje je svaka prilika za povratak izgubljena, pri čemu nikad ne znam gde je ta tačka i nisam li je već prošao. Da bismo nastavili, moramo imati neki cilj. Pa ja ga i imam, ali put do njega jeste sušto oklevanje.

Nikakav overeni testament ne postoji. Onda, postoji neki papir koji dokazuje šta je hteo. Jedan papir? Ne, nije baš ni tako. Svi koji su upućeniji kazaće: postoji. Ali, nisu u pravu, ne znaju, jer postoje dva papira! Mada ta pisma, zatečena među rukopisima, nisu ni iz istog vremena, oba su, ipak, bila namenjena Maksu; on je bio jedini njihov adresat, a našao ih je i pročitao tek kad je njihov pisac već bio sahranjen. Verujem mu u tome.

Za pisma sa „poslednjom voljom“ saznalo se, u stvari, zato što ih je sam Maks spomenuo, i to već mesec i po dana posle sahrane. Hteo je javno da iznese svoju odluku povodom njihove sadržine. Nije hteo da skriva svoje neverstvo prema nekom na koga je gledao kao na sveca; hteo je da opravda, to, svoje odbijanje da ispuni molbu koja mu je upućena od strane prijatelja koga više nema da bi se složio sa njegovom odlukom. Napisao je članak o piščevoj ostavštini, objavljen 17. jula u berlinskim novinama Die Weltbühne  (Svetska pozornica), i u njemu najavio izdavanje rukopisa, ali cilj mu je, bez ikakve sumnje, bio da obrazloži svoje buduće postupke s rukopisima koji su mu povereni. Ti postupci biće suprotni od želje izražene u otkrivenim pismima. Pitam se šta bih ja učinio.

Pisma su navedena u članku, osim što su, zbog diskrecije, izvesna lična imena prećutana. Maks će ubrzo ponoviti, u istom vidu, i pisma i svoje razloge u pogovoru za prvo izdanje romana koji je u rukopisu bio bez naslova. U takoreći ispreturanom rukopisu. Maks mu je dao naslov Proces, pozivajući se na to da ga je njegov prijatelj sam tako nazivao u njihovim razgovorima. Pošto nema nikakvog pisanog traga, takav će naslov morati da ostane, pa ma kako gledali na taj rukopis, kao na roman ili drugačije.

Uzeo sam da pročitam faksimile pisama, ali u Maksovom redosledu, iako mi ne izgleda kao hronološki tačan. Ne sećam se ja bolje posle desetina i desetina godina, kad još niko nije mogao ni da pogodi da ću se roditi, od „najdražeg Maksa“ koji je tad na licu mesta i u trenutku ne može biti bližem. Ali, stvar nije u sećanju, nego šta je istina ako je sve što je nemogućno zanemareno. Samo kad bi, eh, uvek bilo moguće zanemariti nemogućno. Nismo u stanju da ga prepoznamo, jer ga je znatno više od svega što je mogućno.

 

Najdraži Makse, moja poslednja molba: sve što se zatekne u mojoj ostavštini (dakle, u sanduku za knjige, ormanu za rublje, pisaćem stolu kod kuće i u kancelariji, ili ma gde drugde moglo biti, a zapadne ti za oko), od dnevnika, rukopisa, pisama, tuđih i mojih, pribeležaka itd., da bude bez ostatka i bez čitanja spaljeno, a tako i sve napisano ili pribeleženo što je kod tebe ili nekog drugog, koga valja da za to zamoliš u moje ime. Za pisma koja ne bi da ti predaju, neka se makar obavežu da će biti spaljena.

Tvoj
Franc Kafka.

 

Ovo pisamce pročitavam nekoliko puta. On moli prijatelja, ali iz poruke izbija nedvosmislena rešenost da rukopisi budu svakako uništeni. Jeste molba, ali jeste i nalog nekom ko se opunomoćuje da taj nalog i izvrši. Napisano je rukom, mastilom, cedulja je savijena i onda na njoj napisano Maksovo ime sa adresom. Po rečima samog Maksa, on ju je našao u pokojnikovom pisaćem stolu, među drugim papirima. Na cedulji nema datuma. Maks, ipak, tvrdi da je novijeg datuma, mada je to, kako ću tek videti, sumnjivo i ko zna šta bi sve moglo da znači i kuda da vodi.

 

Ali, da tako olako prelazi preko mesta gde je našao cedulju sa „poslednjom molbom“ prilično me usplahiruje, žmarci mi prolaze uz i niz kičmu; naprosto kaže pisaći sto, i gotovo,  cedulja je ležala u njegovom pisaćem stolu, i ništa više. Pa pisaći sto nije uopšte nešto nevažno, već i zbog toga što se taj pisaći sto, u kojem je cedulja ležala, izričito spominje u tome što je napisano na cedulji. Maks nije, naravno, baš sve znao, ali nešto jeste mogao znati pre nego što će početi sa sređivanjem i čitanjem rukopisa preostalih posle smrti. Da kažemo da nije znao da se pisaći sto javljao i u snovima njegovog prijatelja koji mu se obraća sa molbom u pogledu rukopisa koji svi treba da završe u vatri. Pisaći sto, za kojim možete sedeti zavaljeni, ili možete sedeti pognuti nad njim, jer sedeo je on i ovako i onako, imao je jednu od ključnih uloga u njegovom pogledu na sopstveno pisanje. Pisao je on u postelji, sa sveskom na kolenima, pisao u kancelariji, i tamo za pisaćim stolom, kucao na pisaćoj mašini, koliko god da je u njoj možda video mističnu spravu, pisao na klupi na obali Baltičkog mora ili u brdima južne Češke, i za kuhinjskim stolom u Berlinu, i kuda god išao, sa sobom je nosio beležnicu, ali u pisaćem stolu često je video sliku i priliku svojih muka i radosti u pisanju. U jednom od njegovih snova, pisaći sto je povezan sa ženskim rukavom punim jagoda. Ta je slika kod mene izazvala nesvesticu koja me uvek hvata kad pomislim na jagode orošene crvenim vinom, posebno kad je to kaberne sa Skadarskog jezera. Kao da i ja sam, poput njega, ne mogu više da pijem. Kad mi se stegne grlo, ne mogu. A grlo mi se steže.

Kad je decembra 1910. godine sedao za pisaći sto, osećao se kao da je nasred pariskog trga, kod Opere, pao i slomio obe noge, a oko njega se odvija žestok saobraćaj. Nimalo prijatno. Po svom dnevnom rasporedu trebalo je da svako veče, od osam do jedanaest, provede za pisaćim stolom. Ne, ne ide mu; žurno zapisuje nekoliko redaka samo da se što pre uvali u postelju, da ustane od stola, a nije čak ni nesrećan zbog toga. Pred njim na stolu leži neotvoreno pismo, nudi mu se, stalno ga dobija, ali ga ne uzima i ne otvara. Pismo se stapa sa stolom.

Taj sto, na kojem se ne da postići ništa dobro, treba pažljivo osmotriti. Sve je na njemu izmešano, hiljadu stvari, u neredu koji nije čak ni ravnomeran, pošto se te stvari uzajamno ne podnose. Ako je po ploči stola pričvršćena zelena tkanina, za koju bih ja rekao da je čoja, što ne mora biti tačno, ali kako god ako je nešto zeleno, onda nered stvari koje odskaču jedna od druge biva još istaknutiji, ali biva pitomiji ako se stvari, ma koliko nesređene, lepo slažu. Tako je kao kad sa galerije u pozorištu gledamo dole na parter koji je takođe sav zelen. Potom oko pada na otvoreni pregradak ispod same ploče stola. Tu je tek zgomilani haos. Brošure. Voleo je da skuplja brošure. Deo su njegove biblioteke. Onda stare novine. I on ih je čuvao. Ne sve, ali svakako one u kojima ima ponešto što ga tera da zamišlja događaje. Na naslovnoj strani jednih može biti fotografija obešenih učesnika u sarajevskom atentatu na prestolonaslednika. Zatim katalozi, razglednice, pisma, pisma, pisma, ponešto izderano, ponešto otvoreno, pa zatvoreno, ispresavijano, izgužvano, stepenasto naslagano. Deluje nedostojno, i to sve kvari. Kvari red, i kvari nered, ometa ga da bude uravnotežen.

 

U potrazi za rukopisima razumljivo je da sam stigao do pisaćeg stola. Prišunjao sam se Maksu i gledam mu preko ramena. Ipak, on je u parteru, usred događaja, a ja na najvišoj galeriji, pod samim stropom. Koliko god da se saginjem, udaram glavom o plafon. Da sam još samo nešto više, glava bi mi probila krov i oko njenog sitnog obrisa na horizontu oblačno nebo bi se vuklo dok bi mi kosa lepršala. Ličio bih na konja koji se odjednom preobrazio u drvenu igračku, u konjića kojim se igra Marijana, jedna od mojih sestričina.

U parteru se nešto odigrava. Veoma živa aktivnost. Prodavac kokica glasno nudi posetioce kokicama sa puterom, kokicama sa čokoladom, vrućim i ohlađenim kokicama. Stolar malim čekićem zakiva zelenu čoju za ploču pisaćeg stola kojeg je tek sačinio i već je ispunjen silnom ohološću na svoje delo. Drugi stolar pravi mrtvački kovčeg. Trgovac, koji samo krajičkom oka prati predstavu na pozornici, prebira po svojim računovodstvenim knjigama. Oficir maše sabljom. A ni ljubavnici se ne uzdržavaju od intimnih milovanja. I sve se to i još štošta odigrava u parteru pozorišta i deluje prirodno. Eto, i Bog se tu obraća našem srcu. A na njegovom pisaćem stolu se takođe odigravaju velevažne stvari. Ogledalo za brijanje je uspravljeno, kao da se on sve vreme brije, a ne da piše i potom precrtava sve što je napisao. Četka za odelo je poput stonoge, stoji na svojim čekinjama umesto da počiva poleđuške. Onda novčanik, otvoren, kao da podseća na sve račune koje valja platiti. Iz svežnja ključeva, jedan ključ je isturio svoj nos i svoje zube, i nutka nam se da ga uzmemo i nešto otključamo. Ključ nam je pri ruci, ali brave nema na vidiku. I kravata je tu, uvrnuta, čak uvezana, kao da je oko nečijeg vrata koji je odsutan. Svejedno, omča je spremna.

Takav mu je pisaći sto. Sledeći pregradak u njemu, i taj otvoren, stisnut je između zatvorenih pobočnih fiočica, i pretvoren u skladište za stare i nepotrebne stvari, prašnjave, istrošene, ukratko skladište za prljavštinu koja istrajno kapljucka dole u parter. Nigde sveski, beležnica, nigde rukopisa. Ipak, ne, u tom pregratku su i stare hartije, možebiti ispisane, davno namenjene bacanju, ali večito ostaju tu jer nema kuda da ih baci. Nema neophodne korpe za otpatke. Na hartijama leže slomljene olovke, prazna kutija od šibica. Čemu šibice, ako nije pušio? Ukoliko ne čačkamo zube palidrvcima, šibice služe samo jednom i tome služe jedanput, što je uvek više nego dovoljno. Potom još i lenjir sa nagriženom ivicom, pa silna dugmad za okovratnike i manžetne, igle za kravatu, pritiskač za pisma iz Karlovih Vari, iskorišćeni žileti za koje nigde nema mesta na svetu osim u pisaćem stolu.

Onda i treći pregradak! Odustaje da nam više kaže o njemu. Da li su u njemu rukopisi? Da li je u njemu Maks našao sve što je očekivao da će naći, pa i ono što nije tražio? Ne mogu dobro da vidim preko ramena, iako ih je Maks naglo skupio. Taj pokret je bio znak da je na nešto naišao.

 

Mogu da budem negde veoma daleko, lišen ma kakvog pisaćeg pribora, i da neku stvar smislim od reči do reči, a onda kad se primaknem hartiji i pisaćem stolu i pokušam da zapišem to što sam uobličio u glavi, sve ispada naopako i mrtvo. Požnjeo sam u izvesnom obilju, ali kad sednem za sto i hoću da žetvu preselim na hartiju, ona više nije kadra da dočara pređašnje obilje. Zavičaj prvobitnih reči je ostao daleko iza mene i preda mnom je sad samo pisaći sto i hartija. U takvoj situaciji on zaključuje da ništa ne treba smišljati kad smo daleko, nego jedino kad smo uz sto. Tako je napisao „Presudu“. Rođena je na pisaćem stolu, od deset uveče do šest ujutro. Napor i radost. A onda više nije mogao da ispod stola izvuče ukočene noge.

 

Pusta soba i napušteni pisaći sto.

Ili prostrani pisaći sto postavljen uz prozor, i kad uđete u sobu možete da vidite jedino leđa onoga ko sedi za stolom. A sto je toliki da zauzima gotovo celu sobu. Kad se nekako uvučete, na glas „slobodno“, u sobu, onaj ko sedi – više ne može ni da se okrene prema vama. I dalje sedi za stolom i gleda kroz prozor kao da će s one strane okna videti vaše lice, a vi ste iza njega, prisiljeni ste da se nagnete nad njim. To i nije tako neugodno, jer taj uz čija ste leđa stisnuti zapravo je omaleni gospodin. On vam se učtivo obraća, ne okrećući glavu, tako da izgleda kao da odgovara na šum reke koja teče ispod prozora. Vas i ne zanima šta on govori, nego biste da vidite šta pred njim stoji napisano. Možda presuda koja odlučuje šta će dalje biti sa vama. Pošto ne možete da pročitate, spretno se izvijajući dohvatate mastionicu sa stola i iznosite je iz sobe. Šum reke je nadjačavan bukom neprekidnog saobraćaja koji se odvija preko mosta. Ili nešto slično tome, iz poslednje rečenice. Samo toliko uspevate da ulovite od napisane „Presude“.

 

To žamorenje od neprekidnog saobraćaja preko mosta tako ga je intenzivno pogodilo da ga je poslednja rečenica „Presude“ dovela do vrhunca ljubavnog zadovoljstva, rekao je kasnije Maksu.

A sad Maks u hrpi hartija i sveski nalazi savijenu cedulju sa svojim imenom na njoj. Shvata da on taj papir već poznaje, da mu ga je prijatelj, neke tri godine ranije, već pokazao onako „spolja“ i sažeo ga navodno ovako: „Moja oporuka biće jednostavna – molba tebi da sve spališ.“ A Maks na to? Kad je to čuo, odvratio mu je, kaže, Hej, ako si ozbiljan, odmah ti kažem da ti neću uslišiti tu molbu. Tako su se, u razgovorima, stalno šalili, podrazumevajući da je ispod šaljivog tona uvek nešto doslovno i neopozivo. Da li je tada, 1921. godine, tri godine pre smrti, Maks bio samo iskušavan? I da je potom onaj koji će umreti morao biti svestan, ako je njegova želja u pogledu spaljivanja bila doslovna i neopoziva, da mu Maks neće učiniti po volji i uništiti rukopise. Maks kaže da je posle njegovog odbijanja da bilo kad ispuni prijateljevu molbu, ovaj mogao, ako je mislio doslovno i neopozivo, da potraži nekog drugog ko će izvršiti njegov zavet i podmetnuti ugarak. Pošto to nije učinio, Maks posle dvadeset i jedne godine nepomućenog prijateljstva sa njim, i zaklinjanja u svaku njegovu reč, izvlači zaključak da je prijatelj odustao od svoje „jednostavne oporuke“. Ipak, Maks priznaje da je suočen s pitanjem savesti i, u isti mah, prihvata to teško breme, ništavno kad se uporedi sa blagoslovom, kaže, reči koje je naumio da sačuva od vatre, reči koje su, ističe, pršljenovi u kičmi njegovog duhovnog postojanja. Optužuje prijatelja što ga je gurnuo u procep, a onda mu oprašta zbog „najčudesnijih blaga“ koja se nalaze u rukopisima, čak čudesnijim od celog do tada, za života, objavljenog prijateljevog dela.

Šta bismo tome mogli da prebacimo? Šta bih ja tome imao da prigovorim ako sam se već odlučio samo da tragam za pouzdanim podacima o događanju, ne presuđujući, i da dokučim put kojim se išlo i koji nazivamo oklevanje? Jedino sam se trgnuo na optužbu. Maks: Bilo mi je teško da donesem odluku za koju znam kako mora da jasno i neoborivo glasi, i donosim je, jer je moj besprekorni i sveti prijatelj svakako odustao od molbe i naloga da rukopisi nestanu, a pri tome su, što je već po sebi više nego dovoljno da ništa ne spaljujem, rukopisi od vrhunske vrednosti.

Između dva ogrešenja bira drugo. Ali, neka ne govori da je prvo ogrešenje manje nego što jeste, i neka ne optužuje prijatelja da je odustao. Ako ja ništa ne prebacujem Maksu, niti hoću, niti mogu, ipak imam prava da sledim put oklevanja i pitam da li je prijatelj zaista i ikad odustao od svoje mračne vatre.

 

Pisaći sto je kao njegov pisaći kovčeg. Šta to iznose iz njegove sobe? Njegov kovčeg. Prikovan za pisaći sto kao za krst. Kad piše za pisaćim stolom kao da se po njegovom telu upisuju zločin koji je počinio i kazna koja mu je dosuđena. Pisaći sto je tu takoreći izum iz kaznene kolonije. To je ceo jedan mehanizam u koji je smešten kažnjenik po čijem telu drljača do krvi ispisuje ono što žrtva mora da nauči, što mora opipljivo, ne mozgom nego čitavim svojim telom da zapamti do poslednje tačke, do poslednjeg, smrtonosnog uboda šiljka drljače u kičmu. To nije mučiteljski aparat, nego instrument pisanja. Rukopis koji se tako rađa jesmo mi sami. Sačuvati taj rukopis ili ga spaliti? On je rekao: spalite ono što jesam kao rukopis, ne zaslužuje da postoji, odveć je nedovršeno i kao golotinja samo smeta u svetu obučenih.

Pisaći sto je možda mrtvački kovčeg koji je sakovao onaj ranije spomenuti stolar.

Lično je uništio sve što mu je bilo na domaku. Nešto u Berlinu, a onda mu je u tome pomogla i Dora. Nešto i u Pragu. Koliko toga je spalio? Suviše, mada tačan odgovor možda nikad neću saznati. Još moram da vidim, još da tražim.

Maks jedva da je išta i zatekao u praškom stanu. Tamo je naišao na deset velikih sveski, u četvrtinskom formatu, ali prazne; samo korice od njih. U njima više nije bilo listova. Iscepani, uništeni. Postojalo je i nekoliko beležnica za koje je Maks čuo, ali i one su nestale, uništene. Izvor za to je pouzdan, kaže Maks. U pisaćem stolu će naći tek hrpicu nesređenih papira, svitak sa stotinak aforističkih razmatranja, izvesni autobiografski pokušaj, i kraj. I naravno, cedulju sa molbom jednu, i cedulju drugu! Ostalo je već od ranije bilo u njegovim rukama ili kod drugih.

 

U pročitanom pisamcetu spominje se kancelarija. To je znak da pisaći sto u njoj još nije bio ispražnjen u tom trenutku. Kancelarija je u Zavodu za osiguranje radnika od nesrećnih slučajeva. Sve bolesniji, nije mogao više da radi u Zavodu, u kojem je zaposlen od 1908. godine, pa odlazi u prevremenu penziju, što se dešava 1922. godine: Maksovo datiranje „poslednje molbe“ na 1921. godinu izgleda da je tačno. Cedulja je bila u pisaćem stolu, a u cedulji je napisano i da sve što se od ostavštine nađe u pisaćem stolu bude spaljeno, bez ostatka i bez čitanja. Maks je to pročitao, i time već prekršio zapisani nalog. Kako bi se, međutim, uopšte znalo za taj nalog bez čitanja? Uz to, cedulja je, među drugim papirima, u pisaćem stolu koji se spominje u cedulji kao mesto, jedno u nizu, sa rukopisima koji treba da budu spaljeni.

Poruka je jasna: na cedulji je rečeno da sve bude spaljeno nečitano, a to znači i ona sama da se ne čita i spali. U glavi mi se zavrtelo. Za takve zamke i obrte on je bio majstor, kao što je smrt najbolji majstor za život. Tako su ceduljom precrtani svi rukopisi, pa i sama cedulja. To je poput nekog Zenonovog paradoksa. Strela miruje dok leti. Najbrži trkač ne može da prestigne kornjaču. Ako ste čitalac, taj ulaz u pisanje jeste samo za vas. Sa vašom smrću, stražar zatvara ulaz. Ko da to reši, a ne samo Maks? Čita da mu je čitanje zabranjeno. Da ne čita, molba bi bila ispunjena, ali za nju ne bi znao, pa bi stoga mogao da čita i molba više nije ispunjena, jer tad za nju zna. Nema boljeg uvoda u njegovo pisanje koje se, naposletku, pokazuje kao brisanje. Pišem, i time što pišem prevlačim crtu preko napisanog. Čitanje je mogućno jedino kao čitanje onog što je precrtano da ne bi bilo čitano. I pisanje, mogućno je jedino kao brisanje. Spaliti napisano suštinski je deo pisanja. Nužna pretpostavka čitanja jeste da ne čitate. Nužna pretpostavka pisanja jeste uništenje onog što pišete. I to nisu dve, nego jedna i ista pretpostavka. Isti i strašan paradoks. Želeo to ili ne, upleten sam u njega, kao lovac na rukopise, koji je i živ i mrtav, ni živ ni mrtav. „Niko neće čitati ono što ovde pišem... Niko neće ni napisati ono što čitam...“ Sve što nađete, morate izgubiti, i tek gubeći – našli ste.

 

Dok smo našli, već smo izgubili. Time što je cedulju pročitao, Maks je već bio kriv. Nikad ne sumnjajmo u krivicu. Ona postoji i ne treba da se oko nje dvoumimo, baš kao što i postoji zato što u nju ne sumnjamo.

Svako ima svog poštara koji se kod svog pretpostavljenog uvređeno žali na vas što u svom pismu onom s kim se dopisujete predlažete da odustanete od prepiske putem pošte, budući da poštar čita sva vaša pisma.

Ko je poštar? Maks? Svi mi? Svi smo glasnici, ali praznih ruku, bez važnih poruka.

 

Maks otkriva cedulju i pisaćem stolu, preleće je pogledom, obuzima ga neka hladnoća i skuplja ramena. Cedulja je fatalna. Nalaže, a ne obavezuje. Oslobađa ga od obaveze, ali ne i od krivice što obavezu ne prima. Nađena u pisaćem stolu, ona je poput one vrste pisaćih stolova koja bi trebalo da pričinjava zadovoljstvo. Sto sa stotinu pregradaka, i svaki različite veličine. Svaki rukopis može da ima pregradak samo za sebe. Na bočnoj strani tog stola se nalazi regulator sa ručicom čijim se okretanjem po želji pregraci premeštaju i svakojako raspoređuju. Tanki zidovi pregradaka se polagano spuštaju i postaju dno novih pregradaka koji se dižu ili se pretvaraju u poklopce novih pregradaka koji se dižu. To je šašavi izum. Takva čuda od pisaćeg stola možete da vidite jedino u Americi. To je pisaći sto koji je automatizovani pisaći kovčeg i sa mehanizmom istovetnim sa mučiteljskim instrumentom. Jedan okret ručice, i gornji deo stola već je izgledao drugačije nego maločas. Preobražaj je mogao da se, zavisno od okretanja ručice, odigrava munjevito ili beskonačno sporo. On je čeznuo za takvim stolom. Kad je napisao svoje pisamce sa molbom o spaljivanju, i odložio ga u sto, kao da je taj sto upravo prometnuo u neki takav mađioničarski sto. I taj sto je začaran; i on je strela koja miruje dok leti. Sto koji u svojim pregracima sadrži razna vremena. Rukopisi u fiokama se sele iz vremena u vreme, nestaju, pojavljuju se, ponovo nestaju, a onda evo ih opet. Kao da gledate film koji se, bez ikakve pravilnosti, odmotava napred ili zamotava natrag. Da li je Maks mogao znati na šta je takav sto podsećao njegovog prijatelja? Ako i nije znao, ubrzo je saznao. Sto je podsećao na svete jasle koje su prikazivane deci na Badnje veče. Kad bi se ručica okrenula, pred zadivljenim dečjim očima iskrsnula bi tri kralja maga, a onda bi zablistala zvezda, potom je dolazio prizor smernog života koji je bogorodica sa svojom porodicom vodila u štali.

Suočen sa ceduljom, Maks se našao u klopci prijateljevog čarobnog pisaćeg stola kad prestajete da razlikujete zadovoljstvo pronalaska i muku gubitka. Nastavljajući da pretura po pisaćem stolu, Maks nailazi i na drugu cedulju, njen papir je već požuteo, pa kaže da je po datumu nastanka ovo pismo starije od već pročitanog.

 

Dragi Maks, možda ovog puta više neću ustati; posle mesec dana sa plućnom groznicom prilično je verovatno da će me skoliti zapaljenje pluća, a od njega me neće zaštititi čak ni da ga ispisujem, premda to raspolaže izvesnom moći.

Za taj slučaj evo moje poslednje volje u pogledu svega što sam napisao:

Od svega što sam napisao, važe samo knjige: Presuda, Ložač, Preobražaj, Kaznena kolonija, Seoski lekar i priča: Umetnik u gladovanju. (Mogu da ostanu ono nekoliko primeraka"Promatranja"; ne bih da ikome pričinjavam napor da ih stuče, ali ništa od toga ne sme biti ponovo štampano.) Kad kažem da važe navedenih 5 knjiga i priča, time ne mislim da želim da se ponovo štampaju i prenose u buduća vremena; naprotiv, budu li izgubljene, to odgovara mojoj pravoj želji. Samo, pošto su već tu, nikoga ne sprečavam da ih sačuva ako je tome sklon.

Ali, sve ostalo što sam napisao (u časopisima štampano, rukopisi ili pisma), bez izuzetka  sve što je dostupno ili se da izmoliti od primalaca (ti poznaješ većinu primalaca, uglavnom su to gospođa Felice B., gospođa Julija rođ. Voriček i gospođa Milena Polak, naročito nemoj da zaboraviš nekoliko svesaka koje su kod gospođe Polak) – sve to  bez izuzetka, najradije da ne bude ni čitano  (ne branim ti, ipak, da baciš pogled, a najmilije bi mi bilo, dabome, da to ne učiniš, ali u svakom slučaju da niko drugi u to ne zaviruje) – sve to spaliti bez izuzetka i molim te što je mogućno pre to da učiniš

Franc

 

Pismo je napisano olovkom, 29. novembra. Maks ga je našao tek posle, kaže, „pažljivijeg preturanja“ po preostalim rukopisima. Kaže da je starije od onog koje sam pročitao pre ovog, baš kao i on, i koje je u novinskom napisu, jula, u godini smrti, on naveo na prvom mestu. Kad sam i ovo pismo ponovo pročitao, čitao ga odozgo i odozdo, i unakrst, i meni je bilo jasno da je ono bilo napisano, da, 29. novembra, ali ne pre 1921. godine, nego samo posle prvog objavljavanja priče spomenute u njemu. Napisano je 1922. godine, a ne, kako je mislio ili želeo Maks, pre pisma iz 1921. U prvom se Maksu obraća sa „poslednjom molbom“. Drugo je već „poslednja volja“. Prvo ne obavezuje onoliko koliko obavezuje drugo. Uprkos tome što Maks smatra, na osnovu prvog koje mu je već bilo usmeno saopšteno u sažetom vidu, da je njegov prijatelj odustao ili takoreći odustao od svog zaveta da svi rukopisi budu spaljeni, drugo kaže da je zavet ponovljen, potvrđen i ozbiljan. Ponavljanja u potonjem pismu zaoštravaju nalog, iako je u jednoj tački popustljiviji: Maksu se ne brani da čita, ali se naglašava da to neće biti milo onome koji je pisao. Ozbiljnost oporuke takođe je naglašena nabrajanjem žena kod kojih se nalaze izvesna pisma koja treba uništiti, kao i određene sveske. Sveske koje se u tom času nalaze kod Milene sadrže dnevnike i rukopis Nestale osobe, koji će Maks nazvati  Amerika  i u kojem je i opis američkog pisaćeg stola od najbolje vrste, s regulatorom i ručicom za premeštanje i razmeštanje pregradaka.

 

U jednom je Maks odmah postupio prema „poslednjoj volji“. Smesta se obratio Mileni i Dori. I obe žene predale su mu ono što su još imale od rukopisa. Tako su one rekle. Najverovatnije ne sve, kao što će se, ne bez štete, docnije pokazati.

Kod Milene su bile petnaest sveski velikog formata, koje će dati. Ali, neće dati pisma, inače sakrivena zbog njenog muža, uostalom poznatog i inteligentnog ženskaroša, od kojega će se razvesti 1925. godine i iz Beča vratiti za stalno u Prag. Ona je, inače, okolišno prisutna u Zamku. Pisma Mileni biće otkrivena kasnije, u sefu jedne od praških štedionica, gde su čamila dvadesetak i nešto godina. Nađena, odmah su i objavljena, 1952. godine, ali ipak ne sva i ne svako u celosti: isključena su, recimo, mesta o zagonetnoj Mileninoj dvojnici. Pisma je Milena u Beču dobijala na  poste restante, a on je kao ime pošiljaoca na kovertama stavljao „Kramer“.

Njegova zaručnica Felice, sa kojom se, upoznavši je upravo kod Maksa na večeri, čak dvaput verio, i oba puta raskinuo veridbu, neće ustupiti pisma koja joj je upućivao. Više od pet stotina pisama. Ona je okolišno prisutna u Procesu, i pisma njoj mogu se čitati kao drugi  Proces. Posle konačnog raskida sa njim, ubrzo se udala za berlinskog bankara. Kad je Hitler krenuo u čistke, prešla je u Ženevu i potom u Ameriku. I sama u bekstvu iz Nemačke, njena prijateljica Greta, zastavši u Ženevi, 1935. godine, ustupila joj je izvesna pisma koje je ona dobijala od Felicinog dvaput nesuđenog verenika.

Osiromašivši, sve bolesnija,  Felice je najzad, 1955. godine, pisma prodala bogatom Salmanu Šokenu, najpre berlinskom, a zatim njujorškom i jerusalimskom knjižaru i izdavaču, sa odobrenjem da mogu biti objavljena. Umreće 1960. godine. Šoken je kupio i originale pisama Mileni, koja će, pošto ju je Gestapo kao „jevrejsku privrženicu“ uhapsio 1939. godine, umreti 1944. godine u nacističkom logoru u Ravensbriku gde su joj otkazali bubrezi. Njen otac, ugledan zubni lekar, uspeo je da dobije Milenino telo od jednog od logorskih lekara koji je izvodio eksperimente na živim logorašima. I jedna i druga pisma su Šokenovi naslednici izneli na prodaju 1970. godine, i tako se sva ona danas nalaze u Šilerovom muzeju, koji važi za Nemački književni arhiv, u Marbahu na Nekaru. Tamo je rukopis  Procesa , kao i sva pisma Maksu, sestri Otli, Robertu Muzilu, pa priča „Jedan san“, i fragmentarna priča „Seoski učitelj“, a deponovano je i „Pismo ocu“. Možda četvrtina preživelih rukopisa.

Sve što se još od biblioteke, pisama i spisa moglo naći kod Dore, koja se posle njegove smrti udala za komunistu, Hitlerova tajna policija je iz njenog stana konfiskovala prilikom pretresa u proleće 1933. godine. Dorin muž, Ludvig Lask, završio je život u staljinističkom logoru u Vorkuti, strašnom mestu na sibirskom severu. A ona će, posle potrage za nestalim mužem, uspeti da se, sa ćerkom Franciskom, dokopa Engleske, gde će 1952. godine, u sirotinji, umreti u Londonu. Njena ćerka, sama i raspamećena, preminuće 1987. godine, takođe u Londonu.

Dora je docnije, već posle Drugog svetskog rata, 1950. godine, za vreme svoje kratke posete Izraelu (Maks joj je od novca dobijenog za objavljene rukopise koje nije uništio pomogao u podmirenju troškova tog putovanja kojim je okusila malčice od zajedničkog, njenog i Francovog palestinskog sna, čemu da li je Palestina zaista bila i Kafkin san u najmanju ruku mora da ostane neizvesno), govorila o svojim uspomenama, i to je bilo stenografisano. I pre tog nastupa razgovarala je o svojoj mladalačkoj ljubavi, koja će joj ostati u srcu do kraja života, s Martom Rober iz Pariza. Rekla je da joj prebacuju što je spalila ponešto od njegovih radova. Nije se pravdala činjenicom da je to on lično tražio od nje, pa je u berlinskom stanu morala rukopise da spaljuje njemu pred očima, a on je klonuo, pod smrtonosnim udarom bolesti, ležao u postelji, i da je taj zahtev u ime ljubavi za nju bio svetinja, nego je bezazleno podsetila da je tada bila veoma mlada i da je, kao i svi mladi ljudi, u tom času živela za taj čas, a nije joj padalo na um buduće vreme.

Pošto ga je bolest odjednom žestoko spopala, on nije odmah iz Berlina otišao u sanatorijum. Više je voleo da ostane u berlinskom predgrađu koje je upravo olistavalo. Nije hteo nikud. Ponajmanje u Prag. Jeste, voleo je taj Prag, ali ga se i bojao, jer mu je oduzimao da bude nezavisan i do kraja svoj. Opirao se. Dora je, ipak, slala u Prag, njegovima, znakove da mu je sve teže. Onda mu je, koncem februara, došao ujak, seoski lekar, utvrdio alarmantno stanje u kojem se nalazi i nagovorio ga da krene u Prag, radi konsultacija s tamošnjim lekarima. Maks ga je polovinom marta otpratio do Praga. Umesto nekoliko dana, na koliko je najviše pristao da proboravi, i to samo da bude takoreći kao gost, ostao je tamo tri nedelje, i tada napisao „Jozefinu“. Odatle će ga sestra Otla tek odvesti u sanatorijum  Bečka šuma. Iz Praga je svakodnevno pisao Dori. Bilo je oko trideset pet tih pisama. Pokatkad je pisao i po dva dnevno. Njih Dora nije dala Maksu, kao ni ona koja joj je pisao iz oporavilišta u Železinu [Železnik] u češkim brdima, avgusta prethodne godine, niti izvestan broj radnih i dnevničkih zapisa,  ukupno dvadeset sveski. Sve joj je to, kao što znam, oduzeo Gestapo, kao i prepise pisama nepoznatoj devojčici navodno od njene lutki koja je sama krenula u svet, te gotova priča o suđenju zbog ritualnog ubistva u Kijevu, i do danas ništa od toga nije pronađeno u policijskim arhivima iz tih dana. Potraživano je to, putem veza, i pre nego što je Hitler otvoreno krenuo u osvajanje sveta. Tako je izišlo na videlo da Dora nije baš ni spalila previše rukopisa, ali i da nije sve što joj je posle njegove smrti ostalo predala Maksu, kako je bila uveravala samog Maksa i, kasnije, Mošea Špicera, urednika Šokenove izdavačke kuće u Berlinu.

Traženo je i posle svetskog rata. Pošto je Dora, 1933. godine, zavapivši, obavestila Maksa o policijskom pretresu i konfiskovanju, 8. avgusta, ovaj je iz Praga zamolio pesnika Kamila Hofmana, tadašnjeg češkog kulturnog atašea u Berlinu, da interveniše kod policije i učini sve što može. Gestapo je kulturnom atašeu odgovorio da je beznadežno očekivati da budu nađeni ma kakvi rukopisi u nepreglednoj masi konfiskovanog materijala koja je vrtoglavo rasla u policijskom arhivu. I tako, tada, ništa od toga.

Nije do danas pronađeno ni u arhivima istočnonemačke tajne policije, kao ni u Moskvi. U Poljskoj postoji zapečaćeni arhiv kojem nije odobren pristup. I tako, još ništa od tih nepoznatih rukopisa, nikakvog traga, uprkos legendarnoj pedantnosti nemačke policije. Možda je u pitanju neka „tehnička greška“? Ili je policija ispunila njegovu želju, udovoljavajući svojoj, i sve uništila čega se domogla. Svejedno, zasad su izgubljeni u tami.

Dora se seća da joj je u jednom od tih pisama koje je dobila govorio o „tehničkim greškama“ u odnosu koji ljudi uspostavljaju sa sobom. Uvek je bio izuzetno pronicljiv u uočavanju grešaka. Opažao ih je i kod sebe. Samooslobađanje je mogućno, ali mora biti besprekorno. Samo jedna greška, i pokušaj će ispasti uzaludan. U drugom pismu joj je govorio o svom snu. Neki mračni likovi su ga oteli iz stana u Berlinu i vezanog ga zatvorili u nekoj šupi, u dnu nekog dvorišta. „Znao sam da sam izgubljen, jer ti ne možeš da me nađeš!“ pisao joj je, rekla je Dora. Onda je iznenada čuo njen glas koji je do njega dopro negde iz blizine. To mu je dalo snage da se oslobodi, nekako je smaknuo maramu sa usta, zubima je raskinuo čvor na konopcu kojim su mu ruke bile uvezane. Trebalo je samo da vrisne i ona bi ga čula, i bio bi spasen. U tom trenutku razbojnici se vraćaju. Opet ga sputavaju, još žešće. I tako do kraja ostaje vezan. Nestaje.

 

Pisao je Maks i Robertu, poslednjem Kafkinom prijatelju, lekaru s književnim ambicijama, ali ovaj je stisnuo zube i nije hteo da se liši manjeg broja zapisaka, ceduljica iz sanatorijuma, priličnog broja opširnih pisama njemu upućenih i rukopisa „Pevačice Jozefine“  koji je, već rekoh i sad ponavljam, jer se u meni bol ponavlja, dobio od umirućeg u sanatorijumu. Predao se tek posle Maksovog odlučnijeg zahtevanja i poslao priču. Poslao mu je i pisma koje mu je Kafka pisao. ↓

_____________________________________________________________________

→ Ako hoćete da utvrdite ima li u kući skrivenih odaja, tajnih prolaza, izmerićete je iznutra i spolja. Ako se te mere, vodeći računa o zidovima, podudaraju – sve je u redu, nema prostora u kući za koji ne bismo znali. Uslov za taj sklonjeni prostor mora biti da su mere kuće uzete spolja znatno veće od mera dobijenih iznutra.

Podrumi su ukopani u tle, pa ih zanemarujete, zbog toga što su nam njihove spoljašnje mere bezmalo nepristupačne. Zasad ne predosećam nikakvu opasnost od tog olakog zanemarivanja. Zabrinutiji sam zbog činjenice, utvrđene posle pažljivog prebrojavanja i merenja objavljenih rukopisa i registrovanja neobjavljenih, da je kuća iznutra veća nego kad sam je merio spolja.

Gde su, recimo, sva pisma mladom lekaru Robertu Klopštoku, koja je Maks objavio, a nema ih u poznatoj ostavštini. Da li ih je Maks objavio, a zatim uništio? Jedino ako je najednom izgubio razum. Celog života je pazio da sačuva, a sad da uništi – to već nije logično.

Ali ispostaviće se da ni Robert, koga je Maks nazivao „ludi dr Klopštok“, nije bio baš toliko lud. Većinu Kafkinih pisama je zadržao, i ona će biti objavljena tek 2003. godine, a među njima su i mnoga za koja se uopšte nije znalo. Robert je s Dorom, u sanatorijumu, takoreći obrazovao Kafkinu „malu porodicu“, koja je bila uz umirućeg pisca do njegovog poslednjeg daha.

_____________________________________________________________________

 

Rukopisi Zamka  i  Procesa  bili su sklonjeni na sigurno mesto; nisu bili na dohvatu piščevog gneva. Maks sad to zove gnev, kako piše u pogovoru  Procesu  koji će kao prvi roman objaviti već iduće godine posle piščeve smrti. Iako je teško reći da je gnev pokretač pisama o spaljivanju, tačno je da Maks smatra kao istinsku utehu što je taj najdragoceniji deo ostavštine, kaže, u tom času samo hrpa hartije, kaže, on lično uzeo juna 1920. i 1923., i nije ga više vraćao i otad je već počeo da ga sređuje. Nisu to više tek neke male priče, umetnost sitnica i kratkih senki, kao je on pogrešno mislio, nego su to one velike forme, epske, koje će posvedočiti stvarnu vrednost njegovog prijatelja. Kako god bilo, u trenu smrti,  najdragoceniji deo  je već kod Maksa. Kod Maksa je i sećanje na ono što nije nađeno, što je već uništeno.

Prilično je toga što je već bilo nepovratno izgubljeno, ali Maks je, kaže, zapamtio sve što mu je iz tih izgubljenih rukopisa prijatelj čitao, u celosti ili delimično, ili što mu je ispričao o svojim nacrtima. Otima mu se usklik: nezaboravne, originalne i duboke misli i zamisli mu je saopštio! A bude li ga pamćenje služilo, ništa od tog neće propasti, mada je to već propalo. Maks će to izvući iz svog sećanja. Ponovo napisati, uskrsnuti iz pepela. Taj me naum tera u sanjarenje. I kod mene izaziva usklik: kako bi izgledale njegove priče kad bi ih Maks ispričao po sećanju! Ono što gori u vatri, čuva se u našoj uspomeni. Ali, Maks koji će živeti još dvadeset tri godine posle prijateljeve smrti, nije ispunio ono što je najavio. Ne mogu da ne žalim zbog toga. Nije ispunio, ipak, ni ono što je traženo od njega u zavetnim ceduljama. A zbog ovog ne mogu da žalim. Stalo mi je, međutim, da zasad saznam, koliko god je to mogućno, šta je putem cedulja rečeno Maksu. Od toga štošta može zavisiti. Najpre meni. Makar meni. Ne šta je Maks mislio da mu je rečeno nego šta je mogao da misli onaj ko ih je napisao.

 

Igra zaoštravanja i popuštanja seže i izvan onog što je doslovno napisano u drugom testamentarnom pismu. Znaci su raznoliki. Prva cedulja je ispisana mastilom, čeličnim perom, koje na papiru ostavlja trajniji trag od olovke kojom je ispisana druga cedulja. Retko je kad onom ko piše svejedno čime piše, kao što nije ravnodušan niti gde niti na čemu piše. A ovaj u pitanju znam da je vodio računa čak i o odnosu sadržine ispisanog spram pisaćeg pribora. Hoću li olovkom ili ću perom umočenim u mastilo, ili ću mašinom, i papir u ovom ili onom formatu, sveske veće, in quarto, ili manje,  in octavo, možda beležnice? Pisaći sto, da ili ne? Olovkom ću, pošto mastilo, upijeno, prodire duboko u papirna vlakna, olovkom ću, jer se lakše da izbrisati. Sa olovkom je opasnost manja od nepopravljivih grešaka, i to je znak da na tome želim još da radim, da ništa od napisanog još ne mora biti konačno. Sam papir je pri tome slabijeg kvaliteta: brže će stariti, rastakati se, bivati žut. I zato druga cedulja deluje kao manje obavezujuća. Njena sadržina kaže da je nalog nepokolebljiviji, ali njeno pisanje je popustljivije. Taj odnos je u slučaju prve cedulje obrnut, i kod nje je zato sugerisano dalekosežnije važenje. Važenje se na cedulji koju sam maločas pročitao spominje izričito, ali važenje cele poruke, zbog izabrane tehnike ispisa, jeste ograničenije.

Činjenica je da postoje dve cedulje. Verovatno je mogao prvu da uništi kad je već napisao drugu, ali nije. Druga bi barem trebalo da u suštini opovrgava prvu, ali je ne opovrgava. Naoko se cela stvar ponavljanjem pojednostavljuje, a zapravo se komplikuje. Kad mu je Maks 1921. godine rekao da ne računa da će mu uslišiti želju u pogledu spaljivanja, ovaj ipak ispisuje, godinu dana kasnije, drugu poruku, koja sa molbe prelazi na volju, i ne samo da ne menja iskazanu želju, nego se ponovo obraća Maksu, sve ličnije ga obavezujući. Maks bi, naravno, voleo da je došlo do promene. Zato kad posle pažljivijeg preturanja po preostalim rukopisima otkriva drugu cedulju i utvrđuje šta je na njoj napisano, skuplja ramena, oseća da je u škripcu, pa u novinskom napisu kaže da zbog toga nije prijatelju nimalo zahvalan. Ni ja se drugačije ne bih osećao.

Maksu, uhvaćenom, ne ostaje mnogo. Zna već da će izneveriti prijatelja, neće mu ispuniti poslednju volju, i jedino sebi olakšava time što drugu cedulju proglašava za prvu, vremenski stariju, i tako je obesnažuje.

Ali, ona se ne da. Potpisana je, prijateljski, samo imenom. To sam ja, tvoj bliski prijatelj, kao da kazuje, ne odreci mi volju. Prva je potpisana punim imenom i prezimenom, čime je pismu pojačana zvaničnost, gotovo da je službeni dokument kakve je bio zadužen da koncipira na poslu u Zavodu za osiguranje. Istovremeno, dok potpisi govore jedno, obraćanje govori drugo. Opet bacam pogled na pisma. Prvo se obraća „najdražem Maksu“. Drugo se obraća samo „dragom Maksu“.

Iako je prvo za „najdražeg Maksa“, ono je kraće i formalnije. Izvršenje nije traženo direktno od Maksa. Drugo, za „dragog Maksa“, duže, sa potcrtanim mestima koja opominju da rukopisi budu bez izuzetka  i  najradije da ne bude ni čitani  spaljeni, kako teče biva sve ličnije i naposletku je izvršenje traženo direktno od Maksa.

Nije uništio prvu cedulju kad je napisao drugu možda upravo zato je što hteo da njihova simetrija radi punom snagom. Kad saberem sve uočene elemente prve cedulje i saberem elemente druge, simetrija je besprekorna: tamo gde prvo pismo sugeriše popustljivost, drugo je nadoknađuje, kao što je prvo jako tamo gde je drugo slabo. Obe cedulje su, rekao bih, jedan isti komad, u dva čina.

Obe cedulje su podjednako važeće, ali potpadaju, moglo bi se podrazumevati, u sve ono što bez izuzetka treba da bude spaljeno. S druge strane, mogle su jedino da budu pročitane ako im Maks najmanje u jednom ne udovolji od svega što je u njima rečeno. Pročitao ih je uprkos tome što je prijatelj najradije hteo da Maks ništa ne čita nego sve, tako bez čitanja, preda vatri. Oko vatre napravljen je krug: u krugu su Maks, rukopisi i vatra. Ako ne znaš šta da radiš, čitaj, pa ćeš znati da najradije ne bih da čitaš, nego da sve spališ.

Ne bi on povlačio taj krug da već sam nije, celog svog života, bio u takvom krugu. Nije umeo da iziđe iz kruga, a ostajući u njemu, mogao je samo da ispisuje krugove koji su naši. Video je da je njegova nemoć naša sopstvena. Dobili ste posao, ali da ste ga dobili tek morate da dokažete onome ko vam je posao dao.

Pišući, hoću da obavežem drugog da nešto uradi. Na tu je moć pisanja ciljao kad je u drugom pismu odmah rekao, predosećajući smrt, da se time što to piše neće zaštititi od predstojećeg udara na svoja pluća. Ali, i da to pisanje ipak raspolaže izvesnom moći. Izabravši olovku kao sredstvo za pisanje koje pisanje čini najmanje trajnim, podjednako je oslobodio mogućnosti za brisanje i za čitanje. Moć određuje važenje. Kao što je važenje ograničeno, tako je i moć sputana, jer – iako je ima – nije dovoljna da zaštiti. U pismu je nabrojano šta važi, pet knjiga i priča, a samo pismo je ostalo izvan tog polja. Ono iziskuje da rukopisi budu spaljeni, zajedno sa samim zahtevom. Učini nešto što će učiniti i da moje reči da nešto učiniš više nema.

A Maks? On je najpre prećutao potcrtavanje u pismu. Potom je učinio da reč i dalje postoji, dvojako: objavljujući je i tako što je nije poslušao. Kad pišući hoćete da obavežete drugog da nešto učini, pri čemu i sama obaveza treba da nestane, onda obavezi preti rasplinjavanje, a drugi će učiniti sve što smeta nestajanju. Maks je, ukratko, zaključio da će prijatelju istinski biti veran tako što će biti protiv njega. Od tada sve što će raditi, čak i ako bude grešio, pri čemu mu se ni onda ne može odreći plemenitost, biće u cilju spasavanja rukopisa.

Šta je Maks prvo objavio iz posmrtne ostavštine? Upravo pisma u kojima je zamoljen ili u kojima mu je naloženo, da ništa od preostalih rukopisa ne objavljuje.

Kriv je onaj ko iz samog srca svog pisanja tako nešto kao što je spaljivanje svega što je napisao uopšte traži, ali kriv je i Maks, i ja sam kriv, pa čak i ti koji čitaš ovo što ovde pišem, iako ću na samom početku napisati da to niko neće čitati.

 

Kako bi mogla da glasi poruka tog komada u dva čina, pitam se. Pitam se i da li komad ima ikakvu poruku. Nema sumnje da je to - koliko god mu ton mogao izgledati šaljiv, kakvi su, kaže Maks, uobičajeno bili njihovi razgovori, ali svakad sa skrovitom ozbiljnošću – ironičan i tragičan komad, iz same srži jednog nesrećnog raspinjanja. Komad se igra s one strane spuštene zavese. Spuštena zavesa je deo komada. I mi moramo da kroz spuštenu zavesu vidimo šta se odigrava s one strane, pri čemu je čak i naše gledanje deo komada. Pošto je reč precrtana, možemo li da pročitamo šta je napisano ispod debele crte, koja je, uz to, uvodstručena, utrostručena, učetvorostručena? Crta je tamnija tamo gde prelazi preko linije slova, i moramo da naučimo da čitamo tamu na tami, da se krećemo po nepoznatoj i zamračenoj pozornici.

Ostaje da je taj komad, duboko u sebi gde je sve sušta iskrenost, najozbiljniji zavet da rukopisi budu spaljeni, bilo iz straha od tame u njima ili iz straha od njihove nedovršenosti, pa čak i navodne neuspelosti, ali odgovornost za to spaljivanje nije više kod onog čiji su rukopisi i ko sastavlja zavet, nego je prenesena na drugog. Odgovornost za rukopise čiji je značaj mogao barem da naslućuje prebačena je u tuđe ruke. Bila je to žar koja peče, a ne može biti zagašena. To liči na njega: nikad ne doneti konačnu odluku, neprestano je odlagati, priča nijednog romana u životu se ne završava, K. nikad ne stiže do poslednje instance zakona, nikad ne uspeva da istinski prodre u zamak, jer je za njega svaki proces beskonačan, svako prostranstvo neograničeno, svako vreme sa beskrajnim brojem vremena u sebi. Odgovornost mora biti prenesena na Maksa. Ustupljena mu je. Bez ikakve prinude. Maks je slobodno preuzeo odgovornost i odlučio, a da nikad ne može biti siguran u poslednji, skroviti smisao zavetnih pisama koja su na njega bila naslovljena. Što se mene tiče, to jeste bio komad u dva čina, ali odigran, bez ikakvih pretvaranja i pozorišnih trikova, samo za jednog jedinog gledaoca. Za Maksa. Za gledaoca u parteru. Njemu je dodeljena ulaznica za parter, a da nikad neće saznati da je to mesto bilo samo njemu namenjeno. Ili je, poznajući prijatelja, ipak dokučio, ne upuštajući se u tu vrstu objašnjenja. Ali, kad je Maks obelodanio pisma, svi čitaoci, među njima i ja, dobili smo dopunske ulaznice, za galerije koje su naslagane jedna na drugu, kao rukopisi na pisaćem stolu i u pregratku, svi u neuravnoteženom neredu.

Stvar bi bila završena kad bi komad i njegova izvedba bili samo takvi, kad ne bismo shvatili da je svaka galerija opet novi parter za koji, naravno, postoji samo jedna jedina ulaznica. Novom parteru pripada i nova pozornica i novi komad. Tako i ovaj komad, koji poput tame izbija iz tame, nastaje za mene. Ne više za Maksa, ne više samo za njega.

 

Kad smo svi u istom krugu, krivice više nema. Pisao je jednom Maksu da su sve to već stare muke, ti rukopisi. Čemu čeprkati po njima i produbljivati rane? Treba ih spaliti. Prvom prilikom kad se vratim, nadam se da ću to i učiniti.

Kad se vratim u Prag? Ili kad se vratim iz smrti?

Uništio je dovoljno, ali deo je preživeo tu prvu deonicu iskušenja da iščeznu. Zatim će preživeti i zagonetnu igru zapodenutu zavetnim pismima Maksu.

 

Prikupljajući rukopise i preuzimajući odgovornost, Maks će maltene do kraja života, 1968. godine, raditi na njihovom spasavanju. U stvari, prilično je od njih već objavio, onako kako je mislio da treba, kad se na noć između 14. i 15. marta ukrcao u voz i napustio Prag. Te noći i Češka je bila zaposednuta, a istog jutra gestapovci su provalili u Maksov stan. Maks je rukopise složio u kutiju od obuće koju će poneti sa sobom u ručnom koferu. Time je pređena treća deonica spasavanja. Rukopisi su pošli sa njim i ni trena se nije rastajao od njih do Konstance na Crnom moru. Odatle je rumunskim brodom, kroz Dardanele, otplovio u Egejsko more. U Konstantinopolju je, upravo pored broda u kojem se on nalazio sa najčudesnijim blagom, spremnim za transport, bio usidren nacistički brod. Obuzela ga je, kaže, jeza kad je turska pasoška kontrola jedino njega od njegovih saputnika izdvojila iz velike kabine radi specijalnog pregleda. Nije znao šta ga čeka, jer je Turska tad bila u prijateljskim odnosima sa Nemačkom. A on je bio državljanin zemlje koja je u tom času bila u haosu, pod nemačkom čizmom,  zapravo je prestalo i da postoji kao zasebna država,  pa mu njegov pasoš nije obezbeđivao baš nikakvu zaštitu.

Četvrt časa se tresao u strepnji, i ništa se nije dogodilo. Pušten je. Opasnost za život i rukopise je prošla. I on je preplovio more i doplovio do Tel Aviva. Time su, do daljnjeg, rukopisi prebrodili, i četvrtu deonicu spasavanja.

Spasavajući rukopise, Maks ih je i sa svoje strane rizikovao: sređivao ih je! Dodavao im je i oduzimao zapete i tačke, a onda bi te tačke i zapete, a ponešto je i dopisivao, ne mnogo, ali dovoljno, od izdanja do izdanja, šetale s jednog mesta na drugo. Iako su rukopisi prilično čitljivi, ponešto je pogrešno raščitao. Menjao je u njima, tu i tamo, izvorni redosled njihovih delova. Ili, ako redosleda nije bilo, sam ga je uspostavljao. Otuda je izazvao, sređujući, i priličnu zbrku sa poglavljima  Procesa, koji jeste lavirint, ali i palimpsest, budući da je nastajao, kao odjek, na predlošku  Zločina i kazne  Fjodora Mihailoviča.

Maks kao da je sastavljao delo koje je u sebi bilo rastavljeno, i trebalo je da ostane takvo, beskrajno ispreturano.

A ono je uglavnom bilo ne u knjigama štampanim za života nego u rukopisima.

Završavao je ono što je njegov prijatelj video samo kao nezavršeno. Povezivao je delove za koje nije bilo dovoljnih dokaza da treba da budu povezani.

Dovoljno snažno po sebi, pisanje njegovog prijatelja je izdržavalo svakojake Maksove hirove u sređivanju rukopisa. Kao da je neprestano iskušavao snagu tog pisanja u koju je oduvek verovao. „Pronašao sam njegovu novu priču“, uskliknuo je, gotovo likujući, Hansu Ginteru Adleru kad ga je ovaj posetio u Tel Avivu šezdesetih godina. „Gde ?“ uskliknuo je i Adler, u neverici. „Kako gde? Pa naravno na svom pisaćem stolu.“ Ukrštao je odlomke iz rukopisa, sačinjavajući kao upravo otkrivene nove priče svog pokojnog prijatelja.

Defragmentovao je ono što je bilo suštinski fragmentarno. Zatim, bio je probirljiv šta će od nekog rukopisa biti objavljeno, a šta neće. Sve vreme je, međutim, znao šta radi, i to što mu je bilo pred očima čuvalo je priliku da kasnije bude popravljeno, vraćeno u prvobitni vid. Donekle je to i sam činio u kasnijim izdanjima. Ali, u ovom odblesku spasavanja rukopisa, Maksova vernost prijatelju, mogućna jedino kao vernost protiv prijatelja, jer se pozivala na njegovu navodnu nemarnost, bivala je preterana i pretvarala se takoreći u nevernost samim rukopisima i svemu napisanom u njima, jer mu je, kaže, tako nalagala savest. „Smatram da imam pravo“, odgovorio je nabusito svima koji su slutili da bi on mogao da falsifikuje, pri čemu im nije bio dopušten uvid u rukopise, „da unosim ispravke svojom rukom umesto njegove koja više nije tu.“

Ne vredi se nikad bacati na njega, jer njegova zasluga je beskonačna. Sačuvao je. Obezbedio. Tako je bilo mogućno produžiti s radom na spasavanju i izvornosti rukopisa. Maks je obezbedio, u pretežnom delu, da prilika nastavi da traje. To mi je neprekidno na umu.

Svi koji budu došli posle njega, reći će sam Maks, mogu da idu dalje u tačnosti i iscrpnosti. Ako izuzmemo fotografsko izdanje, u tom pogledu nema granica.

Zbog Sueckog kanala, između Egipta i Izraela, 1956. godine, planuo je sukob. Nastali krizni trenutak pozivao je na oprez. Opet u strahu za rukopise, Maks je morao nešto da učini. Izneseni su iz Palestine i smešteni u trezor jedne od švajcarskih banaka. U tome mu je pomogao Šoken, koji je i sam želeo da rukopise zadrži za svoju zbirku. Nadvila se i opasnost da rukopisi budu prodati na aukciji, rašire se svetom i time, prešavši u privatno vlasništvo, unekoliko postanu nedostupniji. Dok su bili kod Maksa, već su bili teško dostupni, jer je Maks na njih, opsesivno zabrinut, gledao bezmalo kao na svoju imovinu, i niko nije mogao ni da baci pogled na njih, ako on to lično ne bi dozvolio. Možda bez Maksove opsesivne zabrinutosti, ni onoliko rukopisa koji su nam danas dostupni ne bi preživeli.

Javile su se i naslednice. Tri sestričine, Helena, Marijana i Vera, ćerke Kafkinih sestri. Sve tri sestre su bile deportovane: Eli, Vali i Otla završile su život u koncentracionom logoru. Sestričine: Helena Rumpoltova i Vera Saudkova, nastanjene u Pragu, i Marijana Štajner, u Londonu. Mora biti da je Maks bio pogođen, ali mu nije padalo na pamet da ih sad, pošto je toliko uložio u spasavanje rukopisa, uništi kako je to, pre više od trideset godina, od njega bilo traženo u prijateljevim oporukama. One koje je zbog rata Izraela i Egipta čuvao u sefovima  jedne od švajcarskih banki prepustio je Marijani, a koja je opunomoćila germanistu Malkolma Pejzlija da ih prenese u oksfordsku biblioteku, a ovaj je to i učinio. Vozeći sam od Ženeve preko severa Francuske do Kanala, s takvim dragocenim papirnim prtljagom, Pazli kasnije priča da je sve vreme drhtao. Zamišljao je šta sve može da se dogodi na tom putu, i u svim tim scenarijima Kafkini rukopisi bili bi zauvek izgubljeni. Sve dok nije stigao do Oksforda, svakog trenutka bio je, kaže, pod jakim stresom.

 

Najzad, koliko je rukopisa spaljeno? Razni izvori navode različite procene. Računa se da je spaljeno ili drukčije nestalo od 40% do čak 90% svega onog što je Kafka napisao i crtao.

[Beograd, maj–jun 2005]

 

 

2

Proces u Jerusalimu

 

U pogledu žena, onoliko koliko je Kafka bio čedan toliko je Maks Brod bio raspusnik. U Pragu je uz svoju suprugu imao i dve redovne ljubavnice. Kad je ispred nacista u poslednji čas pobegao iz Praga, noseći sa sobom Kafkine rukopise u kutijama za cipele, našao se donekle napušten u Tel Avivu. Bilo mu je nuđeno da izbegne u Ameriku, ali on se ipak opredelio za Palestinu. Tu mu je, međutim, 1942, umrla žena, a ostao je i bez ljubavnica. Ne zadugo. Ubrzo posle dolaska u Tel Aviv upoznao je bračni par Hofeovih, takođe izbeglica iz Praga. Estera i Oto, s dve devojčice, Evom i Rutom. Ostavši sam, posle ženine smrti, Maks se veoma zbližio s Hofeovima. Postali su mu takoreći porodica. Estera, Oto i Maks počeli su da žive utroje, i to u svakom smislu. „Naš dom je bio njegov dom; nije imao drugi“, kasnije je izjavila Estera. Maks je Esteru uzeo za svoju sekretaricu, da mu ispomaže oko sređivanja Kafkine ostavštine. Bila mu je ljubavnica i nije morao da je plaća. Uskoro joj je, 1952, dao papir kojim joj je zaveštavao brigu nad svojih arhivom. Bilo je to darovno pismo, iako se znalo da je Maks neprestano govorio da svi rukopisi treba jednom da budu u nekom institutu i pristupačni javnosti. Istina, izričito je namenio da se za takvu sudbinu rukopisa pobrine njegova sekretarica. Deo rukopisa je docnije pohranio i u švajcarskoj banci.

Maks će umreti 1968. godine, a Estera, u čije su ruke dopali svi rukopisi, predmeti, sva pisma, bilo Maksova ili Kafkina, živela je sto jednu godinu, pa je tako četrdeset godina, do potkraj 2007, posle ljubavnikove smrti, mogla da postupa s njima po svojoj volji. Umesto da ih ipak prenese u neki institut, gledala je da ućari od njih koliko god je to bilo moguće. Pošto joj nije pošlo za rukom da proda privatnoj osobi, Estera Hofe je, preko londonskog Sotbija, Nemačkom književnom  arhivu u Marbahu svojevremeno (1988) prodala rukopis  Procesa  za tadašnjih  okruglo  2 miliona dolara. Pokušala je ona da proda i druge rukopise  (koji su naknadno, u Izraelu, proglašeni za nacionalno blago), potajno ili na aukcijama, ali ju je na aerodromu Ben-Gurion sprečila carinska služba kad je pokušavala da ih iznese iz Izraela. Ukratko, bila je nadzirana.

Potom je ona testamentom prenela ostavštinu,  koju je Brod posedovao  i postepeno joj već od 1945. godine poklanjao,  na svoje ćerke Evu Hofe i Rut Vizler. Izraelske vlasti kao da o tome ništa nisu znale, pa je čak sud, 1974, u jedan mah Brodov poklon Esteri bio potvrdio kao pravosnažan. A onda, 2008, počeo  je  sudski košmar oko toga kome stvarno pripadaju Kafkini papiri (rukopisi, crteži i pisma), pa i Brodova sopstvena književna arhiva. U jednoj od telavivskih banaka oni se nalaze u 6 sefova. U jednoj od ciriških banaka, nalaze se u 4 sefa, gde su pohranjeni već više od pola veka, a prema izveštaju (na preko 140 stranica) jednog švajcarskog filologa kome je Estera dozvolila uvid u blago, u tim sefovima je bilo više od 20.000 listova. Inače, bilo ih je i u stanu sestara Hofe, ne baš najpogodnijem, prilično vlažnom i klimatski opasnom za čuvanje arhiva u pitanju. A po stanu se šetkalo i tuce mačaka. Čitav stan je odisao napodnošljivo jakim zadahom mačje mokraće. Rut je preminula. Sve je ostalo u rukama Eve Hofe, a ona je odbijala da se liši onoga što joj je majka zaveštala, a spuštala je telefonsku slušalicu kad god bi joj se javio neko od istraživača.

Proces oko prvenstveno Kafkinih rukopisa će potrajati. Bile su tri strane: Eva Hofe, arhiv u Marburgu i Narodna biblioteka Izraela. Da li je tako nešto Kafka mogao da zamisli? Naravno, sudeći po mnogim elementima, on kao da je tako nešto i predviđao. Ali rešenje koje je nudio, ne samo Maksu nego i mnogima drugima nije bilo prihvatljivo. Postavilo se i pitanje kome pripadaju Kafka i njegovo delo. Nemačkoj, Izraelu ili privatnim osobama? Zapravo nikome, to jeste svima. Da Kafka može da bude nečije privatno vlasništvu naprosto je nezamislivo. A to bi značilo da bi rukopisi bili izgubljeni za svet, kao što su i bili od Kafkine smrti, pa do danas, barem njihov znatan deo. Rukopisi su dokaz autentičnosti kad je reč o Kafkinom delu. Bez njih, delo bi tonulo u haos, izgubilo bi auru o kojoj je govorio Valter Benjamin, i to nije nikakva fetišizacija, premda ni aura u digitalnom dobu nije više ono što je bila.

Kad kažem da Kafka ne pripada nikome, podsećam da se Kafka nikad nije osećao Jevrejinom bez ostatka. Sam je zapisao:  „Šta ja imam zajedničko s Jevrejima? Jedva da imam išta zajedničko sa sobom, i trebalo bi da se zavučem i neki budžak zadovoljan što mi  je  uopšte dato da dišem.“ Podsećam i šta je hitlerovska Nemačka učinila s njegovim rukopisima kad je bila u mogućnosti. A pakao takozvanog privatnog vlasništva je, u slučaju rukopisa, jednostavno pakao, ni više ni manje. Čak i kad je rukopise držao Brod, koristeći tu priliku da je jedini ovlašćen nad njima, bili smo u situaciji da je sve zavisilo o jednog čoveka, a koji nije dopuštao da stvari budu vidljivije i verodostojnije. Kafka je za njega bio mistički svetac, a on njegov čuvar. Jedini istinski odgovor na pitanje kome pripada Kafka jeste da pripada svima i svakoj kulturi. I još tačnije: mi pripadamo njemu.

Za mene lično je još i danas zagonetno kako je Brod uopšte poneo i izneo iz Praga 1939. godine toliku količinu papira i ostalih predmeta koje je, posle Kafkine smrti, preuzeo iz Kafkine sobe u porodičnoj kući. Zapravo, ono što nije mogao da ponese u svom putnom prtljagu, sakrio je u Pragu. U tome mu je pomogao u brat Oto, koji se potom i brinuo o toj sakrivenoj ostavštini sve dok nije ubijen u Aušvicu. Posle završenog rata, Brod je, 1945, to što je bilo ostalo sakriveno u Čehoslovačkoj preneo u Palestinu, to jest docnije u Izrael. Brod je, ukratko, spasao sve što je bilo suštinsko od Kafkinog poseda.

Proces u jerusalimskom sudu je, 2010. godine, završen u korist države. Presuda je donesena. Kafkini rukopisi biće na raspolaganju tamošnjoj Narodnoj biblioteci, a koja će se pobrinuti za njihovu pristupačnost. Svi sefovi, švajcarski i izraelski, po odluci suda, iz januara 2010, otvoreni su jula 2010. Sadržaj je popisan, ali nije objavljen.

Posle presude nastupio je žalbeni period. I u njemu je Eva Hofe istrajavala. Trebalo je da prođu nove godine i godine dok presuda, avgusta 2016, nije postala pravosnažna. Za to vreme su trajale bespoštedne polemike, kako između kafkologa, pa i viđenih savremenih pisaca, tako i između dve države. O tom Kafkinom „poslednjem procesu“ sad su ispisane knjige.

Vredi spomenuti da se u Brodovoj arhivi nalaze i sedamdesetak pisama koje mu je upućivala Dora, i da je u njima, između ostalog, nesumnjivo i reč ne samo o poslednjim Kafkinim danima u Berlinu i u sanatorijumu nego i o nestalim rukopisima, kao i o onim koje je ona bila prinuđena da spaljuje, zatim o poslednjim piščevim malim beležnicama, a bilo ih je dvadesetak, koje je Dora ponela iz sanatorijuma i nije ih predala Brodu. U tim sveskama u kojima je Kafka pisao do svoje smrti, tvrdila je Dora, nalaze se suviše intimne uspomene na nju, pa nije želela da ih se odrekne. Nije htela da ustupi ni pisma koja je Kafka njoj pisao. A sve je to, govorila je kasnije, konfiskovao Gestapo iz njenog berlinskog stana. Istraživači se neprestano pitaju o tim nestalim Kafkinim papirima. Ipak, nedavno je otkriven trag do njih. Zahvaljujući Kati Dijamant (koja ipak nije ni u kakvoj rodbinskoj vezi sa Dorom, ali je sjajno napisala njenu biografiju), autorki iz Kalifornije, trag je poprimio određeniji obris. Kati je, s nekoliko svojih saradnika, u leto 2008. godine otputovala u Češku i Poljsku, pa ustanovila da su svi papiri koje je Gestapo konfiskovao bili preneti iz Nemačke i da leže u poljskim arhivima, u Vašavi ili Krakovu. Ali, poslednje što sam uspeo da saznam jeste da su, zbog nekih nerešenih stvari u pogledu povraćaja i razmene opljačkanih dokumenata, pristupi navedenim arhivima još blokirani.

 

Naposletku, šta reći? Sve u pogledu Kafkinih rukopisa, od piščeve smrti pa do juče, deluje baš onako kako bi sam Kafka mogao da ispriča, sa svom mogućnom ironijom kojom se njegovo pisanje odlikuje.

 

 

3

Verzije poslednjeg trenutka

 

U seocetu Kirling, u bečkoj okolini, Kafka je, 19. aprila 1924, smešten u skromnom sanatorijumu doktora Hofmana. Bio je u ugodnoj jednokrevetnoj sobi sa čijeg se balkona otvarao šumski vidik. Na tom balkonu je provodio mnoge časove, izlažući se prolećnom suncu.

O njemu su neprestano brinuli Dora i mladi verni prijatelj Robert Klopštok, koji je prekinuo medicinske studije da bi pomagao Kafki u njegovim poslednjim trenucima. Za bolesnika tada zapravo i nije bilo leka. Tuberkuloza mu se proširila na grlo i najzad zahvatila i grkljanski jezičak. Bio je izgubljen slučaj. Nije mogao ni da pije ni da jede normalno, a jedva i da je mogao da govori. Prelistava knjige. Piše pisma. Čak i radi: polovinom maja stigli su mu šifovi Umetnika u gladovanju, njegove poslednje knjige u kojoj se nalaze četiri priče. Radi na šifovima, koriguje. Potresen je dok čita priču „Umetnik u gladovanju“.

Klopštok piše Maksu Brodu:

„U ovom trenutku Kafkino fizičko stanje i ukupna situacija, budući da on sam doslovno umire od gladi, doista je užasan prizor. Pošto je okončao s korigovanjem šifova, što je za njega predstavljalo ne samo golemi fizički napor nego za njegova mora da je bio, u neku ruku, potresan duhovni susret, i suze su mu sve vreme tekle niz obraze. Tada sam ga prvi put video da pokazuje emocije te vrste. Uvek je imao snage da se savlada do nadljudskog stepena.“

Možemo se zapitati kako da ga, u stanju u kojem se nalazio, ta priča, napisana još maja 1922, o nekome ko je izabrao da mu poziv bude gladovanje i ne potrese. Nemogućno je u to sumnjati. Ko god pročita tu priču i dočara sebi Kafkino stanje koncem maja 1924. godine, razumeće. Ali nisu mogle da ga ne pogode i ostale tri priče u toj poslednjoj zbirci. Pred očima mu je prolazio sopstveni život. Poslednjih dana, zbog bolnog i razorenog grla, tuberkulozni laringitis bio je u terminalnoj fazi,  i kao što rekoh,  Kafka više nije mogao ni da govori. Ni da jede ni da pije. Komunicirao je pomoću ispisanih papirića. Pre svega s Robertom i Dorom. Robert je većinu tih „razgovornih“ papirića sačuvao. Evo nekoliko od njih.

1
Doktore, jeste li upućeni u vina? Jesti li probali mlado vino?

2
Jedan dobar savet: u vino stavite krišku limuna.

3
Nisam mogao da zamislim da se jednog dana neću usuditi da uzmem gutljaj vode!

4
Pitajte ima li dobre mineralne vode, samo onako.

5
Možda bih mogao, tek šale radi, da gutnem malo mineralne vode.

6
Imate li vremena? Onda vas molim da zalijete božure.

7
Najgore je što ne mogu da popijem ni gutljaj vode, pa se jedino naslađujem tom željom.

8
Još vode. Sveže.

9
Jorgovan je divan, zar ne? - On se napija dok umire, a kad umre, još je pijan.

[Možemo li da zamislimo Kafku da pije u hropcu tako da će i u smrti biti mrtav pijan; pijan u smrti, ali onda se budi iz smrti kao iz pijanstva, i mamuran je, mamuran od smrti.]

10
Zašto nisam probao pivo u bolnici? Pa limunada! Toga je bilo neograničeno.

11
Kad je pa samrtnik još bio žedan?

12
Dajte mi vodeni cilindar!

13
Kraljevski sinovi

14
Ka dubinama, ka dubokoj luci

 

Kafka je, u stvari, svestan da mu je kraj blizu. Na jednom od papirića upućenih Klopštoku ili Dori piše: „Uvek i samo strah.“

 

Tokom boravka u sanatorijumu, uz ostale bolove i muke, obolevaju mu i creva, pa onda je tu i neutaživa žeđ, nepodnošljiva i ubitačna dehidracija.

 

U četiri ujutro Dora zove Klopštoka da dođe u sobu, jer Franc slabo diše. Klopštok shvata i budi nadležnog doktora koji Kafki ubrizgava kamfor. Kafka traži morfijum.

Govori Kafka Klopštoku da mu je ovaj obećao još pre četiri godine da će mu u ovakvoj situaciji pomoći, a evo sad neće: „Obećavali ste mi to tokom prošle četiri godine. Mučite me, oduvek ste me mučili... Ne mogu više da govorim. Ionako ću da umrem.“

Dali su mu dve injekcije. Dok su mu ubrizgavali drugu, rekao je: „Nećete me prevariti, sigurno mi dajete protivotrov.“ A onda je izgovorio: „Ubijte me. Ako me ne ubijete, onda ste ubica.“

Kad je primio pantapon, obradovao se: „Ovo je dobro, ali dajte još, još, vidite da ne deluje.“

Utonuo je u san, iz kojeg se trza: „Dobro, Eli, ali ne prilazi tako blizu.“ Govori sestri Eli koja zapravo nije tu. Kad je Klopštok ustao sa stolice, Kafka je rekao:

„Da, tako, dobro je.“

Tada daje znak medicinskoj sestri da ode iz sobe. Pa onda kida pneumotoraks i sa srdžbom ga baca od sebe. Klopštok ustaje da očisti bačeno crevo i iglu, a Kafka će mu:

„Nemojte ići.“

Kloštok: „Ali, ne idem nikud.“

Kafka ozbiljno uzvrati: „Ali, ja odlazim.“

 

Medicinska sestra Ana o Kafkinim poslednjim trenucima iznosi donekle drugačiju verziju:

Kafka je Doru poslao napolje pod izgovorom da odnese neko pismo na poštu, ali kad je Dora otišla, on se usplahirio zbog njenog odsustva i zahtevao od sestre da je odmah pozove natrag.

Dora se vratila zadihana. U rukama je imala cveće (božuri) koje je usput kupila. Franc je izgledao kao da je obeznanjen.

Dora mu se obratila: „Franc, pogledaj kakvo lepo cveće, pomiriši ga malo“, prošaputala je, nagnuta nad njim. Tad se Kafka koji je do pre neki tren izgledao kao da je već izdahnuo, pridiže poslednji put i pomirisa cveće. To je bilo neshvatljivo. Kao da je na časak ustao iz mrtvih. Čak mu se i levo oko otvorilo. Divno mu je sijalo. I razgovetan osmeh mu se pojavio na usnama. Sve je to silno mnogo govorilo.

 

Klopštok: „Zapravo, Dora je otišla da se odmori, po njegovom savetu, uz obećanje da će je probuditi pri najmanjoj uzbuni. Nije noćima trenula okom. Kad je Kafka izdahnuo, ona nije bila pored njegovog uzglavlja.“ Kad je saznala da je preminuo, obratila mu se, svedoči Klopštok, ovako: „Ti koji si sam, tako sam, i mi koji ništa ne možemo i koji te ostavljamo tu, samog u tami, golog, o, moj Franc, moj voljeni Franc.“ Pred tim rečima Klopštok je, rekao je, ostao slomljen.

I na groblju, kad je Kafka sahranjivan, Dora je bila jedina koja je vrisnula. Borila se za njega. Teško ga je i čitati, iako ne i neveselo, a tek nije bilo lako boriti se za njega.