Jovica Aćin: OBORENO DRVEĆE
Na poruku o izgledu Novog Sada posle oluje
Kad prođe dovoljno vremena, ne verujem da će se iko sećati da sam prevodio Kafkine priče. Zbog tog zaborava nimalo se ne potresam. Ali od mnogih njegovih priča samo jednu sam preveo u neposrednoj, ličnoj saradnji sa autorom. Objavljena je u Odjeku. U njoj je prizor pustare po kojoj je navejao sneg. Priroda se u priči nije na tome zaustavila. Usred snežne pustare diže se drvo. Pitao sam se da li je mogućno da je drvo bez korenja. Iz daljine mi se činilo da stablo stoji uspravno u snegu i da će biti dovoljan samo nenadani zimski povetarac i ono će se srušiti. Pošao sam prema njemu, ali kao da mu se nisam približavao. Drvo nije prestajalo da bude daleko od mene. Uto je počela oluja. U tom kraju orkanski vetrovi su česti. Izdržao sam celu noć pod naletima ledenog vazduha koji su brisali po pustari. Izjutra sam uspeo da se izvučem iz dubokog smeta. Pogledao sam prema drvetu. Ono je i dalje bilo tamo gde je bilo. Moralo bi da bude oboreno, a nije, nego je stajalo uspravno. Barem je tako izgledalo u mojim očima. Mora biti da je to staro deblo čvrsto usađeno u tlo. Ono je poput šipa koje na sebi drži nebo da se ne stropošta.
„Grešiš“, reče mi autor priče. „Sve drveće je ovde davno oboreno. Pa i poslednje drvo u koje si se zagledao. Pustara koju vidiš zapravo je nebo na kojem stojimo. Ne brini zbog toga. I to nebo ti se priviđa. Ako budeš dovoljno strpljiv, ubrzo ćeš zaboraviti sve što si prevodio i pisao. Potom ćeš i sam biti zaboravljen. U tom pogledu si srećniji od mene.“
Moradoh da priznam da sam srećniji, ali i nekako sumoran zbog tolikog oborenog drveća.