Ivan Lovrenović

Sto godina od smrti Franca Kafke

Bio je na jedinstven način sam za života, a nastavio je u našem svetu da bude sam i u smrti. Mnogi će reći da je Franc Kafka mrtav i da je od njegove smrti prošlo stotinu godina, ali Kafka je još živ i još je sam. Možda i življi nego ikad. Godinama sam ispisivao odlomke svog romana o druženju sa Kafkom u bivšoj Jugoslaviji i sadašnjoj Srbiji. I sa svakom reči sam bio zatečen u kojoj meri je on živ, poput večitog savremenika, sa svojim pričama i romanima. Kao da se od njegovog vremena do našeg ništa nije promenilo. Ne prestaje da bude izuzetak u književnoj istoriji.

Umro je u mukama. Molio je prijatelja da mu ubrizga smrtonosnu dozu morfijuma. Razjedenog grla, nije mogao da govori, pa mu je napisao na papiriću: „Ubijaš me, ako mi ne daš tu injekciju.“ Umreće sutradan, i tako će početi njegov drugi život i nastavak samoće u drugom vidu. To je samoća na kojoj je zasnovano Kafkino delo i danas nam kazuje suštinsku dubinu naše sopstvene samoće. Ali nemojmo strepiti zbog toga, jer strah nas ne leči niti spasava.

Sa njim su svoju pripovedačku inicijaciju doživeli i takvi pisci kao što su Borhes i Garsija Markes, a svakako više od drugih Tomas Bernhard i V. G. Zebald. Za svakog od njih bismo mogli reći da je pravi Kafkin potomak koji je uspešno prokrčio sopstveni put. Sve su to veliki pisci koji su u pripovedanje i romansiranje uveli nove oblike. Ali, nema ih mnogo. Kafka se ne može oponašati, a da se ne pređe u metafiziku ili u pastiš. On je meta koja se ne da pogoditi. Pisce mami i plaši. Nijedan od njih, u stvari, ne doseže neizrecivu Kafkinu istinu. Samo je više ili manje dočarava dok sazdaje svoju.

Ostavljamo ga samog. Kad pomisle na novost njegovog dela, pisci se osete u nenadanoj zamci. Boje ga se režimske strukture, koje umesto humanijem svetu doprinose njegovoj dehumanizaciji. Sve je veći mrak u koji nas oburvavaju. A Kafkino delo ih razotkriva. Njegova istina je i u činjenici da čovek biva sa sve izolovanijom egzistencijom u klopci dehumanizovanog sveta, a vreme postaje sve birokratizovanije, otuda lišenije života i gotovo lažno ili barem nekako tuđe. Ko ume da gleda, vidi život koji nam je u proseku biološki sve duži, a zapravo je sve kraći u pogledu onoga što nazivamo duh slobodnog i punog života. Čitaoci koji su preplašeni od toga da se nađu u svom bezdanu, nedovoljno odvažni da se suoče sa unutrašnjim krvoliptanjem i svojim fragmentovanim identitetom, želeći isključivo srećan završetak romana i laku zabavu, odvraćaju pogled od njegovih knjiga.

I književni istraživači oklevaju pred tim delom. Nemaju za njega konačno rešenje. Nije to filozofija, još manje neka psihologija ili bogoslovlje. Kafka je stvorio delo koje svako od nas može da tumači različito. Ne shvatamo da je otvorenost tog dela upravo njegovo najbolje razumevanje. Ono kao da se šali s nama. Naše lutanje u tumačenju moglo bi biti lavirint evociran u romanu Zamak. Zato ga valja čitati, ne interpretirati. Nijedan koncept ne paše Kafkinom delu. Zato što je on lično svekoliku svoju egzistenciju prometnuo u književnost. Kad svojoj prvoj verenici piše da on sam jeste književnost, mora da se stresemo. Ako njegovu tvrdnju doslovno shvatimo, jedva da bi bilo još pisaca i, razumljivo, čitalaca. Tvrdnja se mora razumeti u skladu sa Kafkinim delom. Kafka je bio usamljenik. U književnosti je video suštinu svoje samoće. Njegovo delo je krik iz te samoće, po mnogo čemu jedinstvene. Istovremeno, koliko god ta samoća bila samo Kafkina, mi je osećamo i kao nepriznati deo sopstvene. Ona je deo horizonta oko nas.

Pisao je kao niko drugi. Kafka je prestupnik, nag čovek usred gomile obučenih, kako je o njemu rekla Milena Jesenska, kojoj je uputio hrpu nezaboravnih pisama, čija napetost potiče iz nesvakidašnje, dramatične ljubavi koju samo pisanje razapinje i onemogućava. Kad ga čitamo, shvatamo da je izmislio za sebe književnu umetnost koja se izdvaja od književnog pisanja kakvom nas dosadašnja istorija uči, bilo da je reč o pričama ili romanima. Nema kod njega potrage za racionalnijim pogledom na odnos čoveka i sveta kao što je to kod drugih pisaca. Digao je ruke od navodno širokog spektra mogućnosti života. Obuzet je pitanjem nemogućnosti da budemo živi. Otkriva tamnu stranu sveta u kojem ljudi stvaraju toliko toga što ukida mogućnost življenja i onda se pita da li je uopšte mogućno biti živ. Život je, u stvari, za njega samo prelazno stanje. Neprestano smo podvrgnuti procesu, baš kako glasi naslov najpoznatijeg od njegova tri romana. Kao da smo osuđeni na proces koji teško da ikad može da završi dobro, utoliko pre što je proces bez kraja. Njegova beskonačnost je zapravo već presuda koja nam je dosuđena. Njegovi likovi su mahom kao onaj čovek iz njegove priče o carskom glasniku: čekaju poruku od već davno mrtvog cara.

Kao usamljenik, nije uvek bio siguran ni kako izgleda. Pitao se o tome i čudio. Nije se pitao samo o svom liku. Nije bio baš načisto, u izvesnim trenucima, kad bi se probudio, da li je uopšte živo biće ili da li je čovek ili insekt. Bio bi zaprepašćen time da ljudi mogu da budu živi na neki svakodnevan način, koji njemu kao da je izmicao. Zapravo mu nije izmicao. Naprosto je bio drukčiji od svih ostalih. Nije bio u stanju da laže ni druge ni sebe. Zato je tražio šta je najdublja potka čovekovog života. Za njega je sve bilo čudesno i neobično. Tako je uspevao da vidi svojevrsnu igru senki iza života shvaćenog kao pozornica. Tako je raskrivao istinsku priču koja je prikrivena u stvarnosti sveta.

Kafka je, dabome, apsolutno razumeo svoju samoću. U svakom trenutku života, on ju je proživljavao. Vodio je sa njom strašnu borbu, o kojoj nam neposredno i okolišno svedoči delo. U ovom svetu, tu borbu nastavljamo da delimo s njim. U toj borbi bio je novi Odisej na putu do kuće.

Ovako ga vidim kao Odiseja. Vraća se kući. Na svom putu je izložen svakojakim užasima. Ti užasi su, naravno, u čovekovoj prirodi. Svaki od njih liči mu na vrata kroz koja mora da prođe da bi dospeo do svog zavičaja. Iza svakih od tih vrata vrebaju ga ubice. Dovoljno bi bilo samo da pokuca na vrata, pa da se ubice obruše na njega. A vreme ga obmanjuje. Obećava mu da će stići donde kud je naumio, ali treba da bude strpljiv, istrajan i da pričeka svoj trenutak. Nikad neće razumeti da svi užasi, sva vrata sa ubicama, sve obmane vremena i svekoliko njegovo nadanje i čekanje da mu se na obzorju pojavi kuća jeste njegova jedino mogućna kuća. Dobro je što ne razume, mislim, inače bi potpuno onemoćao i shvatio da mu je povratak nemogućan. Kafka je, ipak, razumeo koja nam je jedina kuća, sa svim posledicama po čovekov svet, i to bolno razumevanje koje je uspeo da pretoči u književno delo bez premca, učinilo ga je genijem. Znao je u kojoj meri nas takvo delo pogađa i ranjava kao teško podnošljiva istina, te je želeo da sve što je napisao bude spaljeno. Prijatelj je odbio da ispuni taj zavet, i tako je Kafka nastavio da bude sam među nama. A potreban nam je takav kakav jeste. Svejedno što nam to retko sine.

Roman o Kafki

Jovica Aćin je višegodišnji prevodilac Franca Kafke na srpski jezik. Njegov krunski prevodilački poduhvat su Kafkina Sabrana dela, čije se prvo kolo pojavilo izdanju Službenog glasnika. Obuhvataju celokupnu piščevu umetničku prozu, skupa sa crtežima. Uz to, Aćin je autor knjige Dozvola za bicikl (novo izdanje Agora, 2023) koju naziva „roman s Kafkom“. Reč je o jedinom romanu o Kafki u ovdašnjim krajevima.

Objavljeno 1. 6. 2024. na www.radar.nova.rs, pod naslovom: MI SMO OSUĐENI NA PROCES