Ivan Lovrenović

Iz notesa hodočasnika

U glavnoj ulici Katanije, na Via Etnea, koja se pruža u pravcu vulkana, naručujem kafu bez kofeina, sa mlekom. Seo sam tako da mogu da gledam u vulkan. Tad sam odlučio da se popnem na njega. Izraz davno ovde naseljenih Grka za vulkan, svaki vulkan, mesto elementarnog ognja, bio je etna. To je ostalo kao naziv za ovaj vulkan. Sve reči mogu biti nazivi. Jednom će se to i dogoditi, onda kad se namnože stvari i bude ih onoliko koliko ljudi mogu da smisle novih reči.

Pomislio sam da nema nade da ne izdahnem pre vrha gde je najveći krater. Penjem se na vatrenu planinu. Video sam kuće i crkvice podbočene direcima. Stigao sam i do stene nalik piramidi. To gromada lave koju je istesalo vreme. Stena mi je rekla isto što sam onomad čuo od alpske stene kod Silvaplane prethodne godine, šest hiljada stopa iznad mora. Silvaplana je švajcarsko jezero u Alpima. Tamo su mi, kao nekad Ničeu na istom mestu, jer hodim Ničeovim tragom, na horizontu iskrsavale nove misli. Ova stena na Etni mi je potvrdila da sam na dobrom putu. Piramidalni oblik vulkana se oslikavao na ovoj steni na padini. Shvatio sam da mi se prošlogodišnja pomisao na ideju o večitom vraćanju istog nedvosmisleno potvrđuje na Etni. Na kamen te stene gledao sam kao na poslednju mudrost. Kamen je zaključak života. Sve organsko počinje i završava u neorganskom. Primakao sam se steni, tik uz nju. Zračila je, opijala me, obećavala. Podigao sam pogled, osvrnuo se, i onda zamalo poklekao pod navalom sile koja mu se sručila u mozak. Ramenom sam se oslonio na stenu. Ako je ona, prošlogodišnja, u Alpima, bila o večitom vraćanju stvari i vremena, ova, maglovitija, otkrivala mi je više o ljudskim poslovima.

Nisam osećao više neku strasnu pohlepu za opštim saznanjem. Ne, nisam crpao nikakvu radost iz nagoveštene istine nego me je ispunjavalo uživanje iz pojedinosti koje su bleskale oko njega. Šta vredi istina koja ne pruža zadovoljstvo? Ionako će među ljudima sklonost ka istini opadati srazmerno nestajanju zadovoljstva koja bi istina mogla da nam ponudi. Istina koja bi bila prepuštena jedino nauci, ne može ni da očekuje drugačiju sudbinu. Strast mora biti i naša odbrana od znanja koje nas hladi. Otuda naši potezi moraju poteći iz mašte, ne iz računice. Zaplakao sam od siline tog otkrića. Suze radosnice. Znam da svako saznanje do kojeg se stiže kroz vizije ne stvara samo radost nego budi i užas, jer osećamo nemoć više nego igda da nekako otelovimo to saznanje u sebi. Tu počinje vulkan u nama. Zar me upravo to ne draži? Užas sveta koji se proteže u našem telu. Dugo spava u nama, a onda se probudi i počne da se hrani našim mozgom. U prvi mah osećamo zanos, a onda gubimo um. Vulkan utiskuje u moj život sliku večnosti. I to me paralizuje. Nisam mogao dalje. Nije mi potrebno da nastavim sa usponom. Ali nastavljam. I nikad ne stižem do vrha. Dolazim samo do pojasa gde duva silan i hladan vetar. To je pojas sa crnim peskom. Zasipa me. Mrak usred podneva. Sad bih mogao da kažem da sve vidim jasnije. Ne ljudi, ne knjige, niti istorija, vulkan me je namah naučio da se sve vraća i ponovo vraća. I usponi i padovi.

Proleće 2018. Od Soluna sam autobusom stigao u Kavalu, na obali Egejskog mora. Kud ću dalje, još ne znam. Kao strancu, meni više leži naziv Kabala nego Kavala. Subota je, ovde jedini pijačni dan. Prodavci su u svanuće razmestili svoje tezge i šatre s voćem i povrćem upravo preko puta kuće u koju sam se uselio, na platou koji je ostalih dana parking. Gledam u pijačni mravinjak. Volim to. To je moj dokaz života. A onda, tačno ispred mene, na ogradu terase sleteo je golub. Drugi je sleteo na moj sto i bez ikakvog straha kljucao mrvice. Brzo se na ogradi i po stolu, prekrivenom belim čaršavom, sjatilo još desetak golubova. Vidim nešto što do sada nisam video i što ne uspevam da razumem. Svi golubovi su invalidi. Baš svakom je oštećena desna noga. Samo desna, ne leva. Desna noga im je, u stvari, patrljak koji ih, dok skakuću po stolnjaku i gelenderu, tera da hramlju. Srkućem čaj, i moje sedenje na terasi se odužilo. Prve golubove su smenili drugi, a ove treći, i svi su bili ćopavi u desnu nogu. Nijedan golub nije bio s celom desnom nogom. Dugo sam ih posmatrao i ni tren misao mi nije pohrlila na neku drugu stranu. Ni pijačni žamor mi nije smetao u mom pokušaju da odgonetnem poreklo ptičje invalidnosti. Kako da razjasnim slučaj s golubovima, na koje nikad, do današnjeg dana, nisam obraćao pažnju? Nadalje me to više neće napuštati. Nastojaću da proverim sve golubove u okolini. Ko voli Kabalu, uvek će u njoj naći nešto što ga neće izneveriti i iziskivaće da se stalno pita o ovome ili onome.

Iz Kabale do Stambola opet autobusom. Osim što sam u Beogradskoj šumi, na periferiji Istanbula, otkrio leš pokriven blatom i zato proveo dva dana u istražnom zatvoru, o čemu sam napisao priču „U šumi i kroz blato“, pošao sam na višednevni izlet brodom. Kroz Bosfor, onda Crno more koje smo preplovili. Kad smo se izjutra iskrcali na obalu, podigao sam pogled i video belu planinu nad sobom. Kavkaz.

Na Kavkazu sam čuo predanje o travi koja jedino tamo na svetu raste. Izuzetno je lekovita za sve koji boluju od jetre. Obnavlja jetru dok trepneš okom. Travu zovu Prometejevom. Kad sam čuo njen naziv, kao da mi se razbistrilo u glavi. Trava mora da je nikla iz Prometejeve krvi. Pobunjenik protiv bogova, uspeo je da otme vatru od njih i donese nam je na poklon. Bez tog dara, davno bismo se svi posmrzavali i presno meso bi nam rasturilo želudac, a creva vezalo u čvor. Bogovi su Prometeja prikovali za stenu na vrhu Kavkaza i da večito bude tamo razapet. Svakog dana bi doleteo orao koji bi mu proždirao džigericu, ali odmah bi mu se ona obnovila. Trava za jetru još je jedan Prometejev poklon. Osim vatre dao nam je, eto, i krv kao isceliteljsko seme.

Postoji i nastavak predanja. Orao se naposletku umorio. Ostario je, a i dosadilo mu je da svakodnevno jede samo živu jetru. Kome ne bi? Prestao je da jede i naprosto je uginuo. Tad je i Prometejeva jetra prestala da raste iznova. Od nje ostadoše tek patrljci nakon poslednje večere kojom se ptičurina pogostila. Bez transplantacije i večite kazne, pobunjenik se opustio i mirno izdahnuo. I trava je svenula. Pa šta danas možemo da očekujemo od ljudi kad su tako junak i orao završili? Svako penjanje gubi smisao bez silaska. Uz to, i večnost je bila samo privremena. Mogao sam da se sa tim pomirim. Meštani koji su hteli da nam prodaju Prometejevu travu bili su varalice. Mogu zbog toga samo da žalim, jer još obitavamo u mitskom svetu.