GAVRILO PRINCIP - HEROJ ILI TERORISTA (1) Počelo je lagano zagrevanje za ovu polemiku i mi ćemo u njoj učestvovati sa svim našim snažnim navijačkim strastima. Dočekaćemo je, kao i uvek, nespremni, ali razdrljićemo zato patriotske grudi i, naravno, medijski rat opet izgubiti. Ove i sledeće godine, više nego ikada u proteklih sto godina, komentarisaće se na sve moguće načine, u svim oblastima od nauke do politike i umetnosti - Gavrilo Princip i sarajevski atentat na Ferdinanda i Sofiju 1914. Povratak skrivane istorije ili upotreba "stare" istorije za pravljenje nove? I oko ove dileme lomiće se koplja. Iako je istorija prepuna ljudske krvi (jedino je ta nedobrovoljna transfuzija čini živom), upravo jednom prolivena krv ne prestaje da uznemirava i proganja naredna pokoljenja živih. Od ubistva se ruke teško peru. Da li je Princip narodni heroj ili terorista? Počelo je lagano zagrevanje za ovu polemiku i mi ćemo u njoj učestvovati sa svim našim snažnim navijačkim strastima. Dočekaćemo je, kao i uvek, nespremni, ali razdrljićemo zato patriotske grudi i, naravno, medijski rat opet izgubiti. Beograd trideset godina već gubi medijske ratove, i nikoga briga za to, mediji su sve nekompetentniji i ispod nivoa ostalih u "regionu". Već je krenula "patriotska" kampanja da je obeležavanje stogodišnjice početka Prvog svetskog rata sledeće godine u Sarajevu novi napad Zapada na Srbiju. Možda ima i takvih namera, ali upravo zato je istina o Sarajevu 1914. i Gavrilu Principu važnija za nas negoli za svet. I ako budemo imali snage da sami dođemo do nje, bilo bi vrlo lekovito i da se pomirimo sa tom istinom, ma kako teška bila. Najmerodavniji za ovu istinu - istoričari - nisu baš, koliko je meni poznato, iscrpno istraživali sarajevske događaje iz 1914, kao ni sam Prvi svetski rat i šta se sve sa Srbijom dogodilo. Tako da je ostalo široko polje za stvaranje predrasuda i mitologije. Da li su zaista Gavrilo Princip i Srbija srušili Austrougarsku monarhiju? Od kojih je naroda bila sastavljena austrougarska vojska kada je napala Srbiju? Koliko je u njoj bilo Slovena, koliko Srba i da li je zbog toga u početku rata srpska vojska odnela značajne pobede? Da li senku na Principov atentat baca ubistvo Ferdinandove supruge Sofije, slovenskog porekla i majke troje dece? Ili je treba smatrati kolateralnom štetom ili je nad njom izvršena pravedna osveta zato što se udala za mrskog Habsburgovca, kao što je pre toga pogubljena Draga Mašin ili u novije vreme surovo izolovana Jovanka zato što je bila supruga Josipa Broza, mada je i ona pucala na Nemce a za slobodu srpskog naroda? Najznačajnija i vrlo informativna je uzbudljiva knjiga Vladimira Dedijera Sarajevo 1914, ali pisana pre 50 godina. U međuvremenu su u svetu izašle i nove studije i otvorilo se još fascikla po arhivama, a danas se primećuje da je Dedijer i romantizovao atentatore komunističkom ideologijom, a u nekim zaključcima je i rođački i zemljački pristrasan, mada ga upravo istraživanja koja sam prezentira opovrgavaju. On priznaje da nema materijala sa kojim bi se utvrdilo da je postojao homogeni i programatski pokret Mlada Bosna i da je to ipak sintagma koju je Petar Kočić upotrebio aludirajući na Mladu Italiju, ali ipak konstruiše iz retkih pisama i nekoliko članaka intelektualnu platformu koja bi uokvirila njihovo nezadovoljstvo i opravdala akcije usmerene na svakog sa kim nisu bili zadovoljni. Dedijer dezavuiše Principovim prezirom činjenicu da je u Bosni bilo prilično uticajnih Srba koji su želeli da se Austrije oslobode legalnim putem, bez pucanja i terora, kao što su to činili Mađari i Česi. On Principovom preziru pridružuje svoj, komunistički prezir nazivajući ih "srpskim buržoaskim političkim grupama", oduzimajući im tim etiketiranjem legitimitet a opredeljujući se, kako on piše, za "revolucionarnu omladinu" (još jedan komunistički mit i kult). Dedijer citira Principa:"Starija generacija htela je da dobije slobodu od Austrije legalnim putem, a mi nismo verovali u takvu vrstu slobode". I sa ovim citatom Dedijer se zaustavlja i nastavlja da opisuje ideje levičara po Evropi, a nama je potrebno da znamo konkretnu političku i društvenu stratifikaciju u Bosni i kakvo je bilo raspoloženje među svim njenim narodima. Interdisciplinarno naučno istraživanje je neophodno da bi razumeli šta se dogodilo i kakav stav danas da zauzmemo prema tim događajima. Od suštinske važnosti za naš identitet jeste da država finansijski podrži ovakva istraživanja, uostalom kao i sve ostale institucije nauke i kulture. Dedijer je svoju studiju i uspeo da napiše zahvaljujući univerzitetima Oksford, Harvard i Kornel, na kojima je boravio. Kako danas proceniti Principove pucnje u ime slobode naroda i stvaranja jugoslovenske nacije, a protiv kolonijalizma, dok u Beogradu gomila sveta pet sati čeka pred vratima prodavnice H&M, a kada se otvore, onda se potuku oko jeftinih majica koje u Kambodži prave robovi? Ili dok političari i vlade balkanskih država pokazuju drastičnu insuficijenciju kreativnih sposobnosti pa bi u svojim vladama na ministarskim mestima najradije videli strance? Šta je uradio Princip onda, kada balkanski lideri sada na kolenima mole belosvetske "investitore" (nekad su se zvali kolonijalisti) i strane banke da dođu i zaposle nas, spremni da sve učine kako bi im olakšali sticanje i izvlačenje profita? I da li toliko korumpirano društvo ima etičko pravo da beatifikuje čoveka koji se žrtvovao za uzvišenu ideju, mada je i samo umnogome doprinelo da se njena realizacija zaustavi i sruši? Da li je Princip odabrao pogrešan put, jer dve Jugoslavije su srušene u svojevoljnom ratu braće koje je on hteo da oslobodi, a svaki od njih čezne da uđe u EU, državnu superstrukturu sa mnogim narodima kojoj je Austrougarska ličila? Kako objasniti paradoks da Balkanci stalno kukaju da ih neko ometa u razvoju, a kada postanu slobodni, sve oko njih počinje da propada i truli, čak i samo vreme? Kako objasniti da se istovremeno iskazuje velika ljubav prema domovini i još veća sposobnost da se ona opustoši i pokrade u slobodi? Posle sto godina postaviće se spomenik Francu Ferdinandu u Sarajevu, a Beograd je i dalje u neizvesnosti kako će i da li će Srbija opstati. Među prvima koji su osudili sarajevski atentat bili su predsednik srpske vlade Nikola Pašić i prestolonaslednik Aleksandar. Oni su javno izjavili da je to "gnusan zločin". I svemoćni Apis je smatrao da je za Srbiju ubistvo Ferdinanda štetno i pokušao je da zaustavi atentatore kada je shvatio da se oni ne šale. Prvi koji se Gavrilu Principu zahvalio na ubistvu prestolonaslednika bio je niko drugi do Franc Jozef. Na vest o ubistvu uzviknuo je "Užasno!", a onda, kako svedoči njegov ađutant, promrmljao: "Ne može se Svevišnji izazivati. Viša sila je uspostavila red koji ja nisam umeo da održim!". Adolf Hitler se patetično takođe zahvalio Principu uporedivši ga sa "rukom boginje pravde": - Ovo je ruka boginje pravde i neumoljive kazne i ona je srušila najvećeg smrtnog neprijatelja austrijske Nemačke nadvojvodu Franca Ferdinanda. On je bio izrešetan mecima čije je izlivanje sam pomagao. Zar on nije štitio ovu slovenizaciju Austrije od vrha do dna? Hitler je optužio Ferdinanda da je u Dvojnoj monarhiji svim mogućim sredstvima suzbijao nemstvo i da je bio pod snažnim slovenskim uticajem svoje supruge Čehinje, čak je i govorio češki. Činovništvo je punio Slovenima i Česi su Beč smatrali svojim gradom. "Glavna misao ovog novog Habsburgovca, tvrdio je Hitler, bila je u tome da u Srednjoj Evropi stvori postepeno jednu slovensku državu koja bi u odbrani od pravoslavne Rusije čvrsto stajala na katoličkim osnovama." Gavrilo Princip je do danas ostao zagonetna ličnost, čak nismo sigurni niti da je izgledao tako kao što je na poznatim fotografijama. Njegov drug i saborac Dobroslav Jevđević tvrdio je da "sve slike koje o njemu cirkuliraju izveštačene su i lažne, bilo da se radi o poznatoj idealizovanoj litografiji češkog slikara, ili o slikama austrijske provenijencije, stilizovanim da užasavaju. Čak nijedna od fotografija koje sam video ne predstavlja pravog Gavrila Principa. Nedostaju im svima njegove oči, koje su sačinjavale svu osebujnost njegovog izraza. Nisam video pogled vuka na slobodi, ali sam uveren da je sličan Principovom. Iz njih je izbijao ledeni dah, izgledalo je kada promatraju čoveka da instinktivno traže najzgodnije mesto gde treba zagristi". Jevđević je objasnio i kako je Princip polomio svoj inače pravilan i lep nos i dobio izgled boksera. Navodno ga je deformisao pošto je pao sa visokih skela jedne beogradske novogradnje gde je imao ljubavni sastanak sa mladom španjolskom Jevrejkom. Nikada nije preboleo tu deformaciju svoga lica. "Kada je hteo da se omrzne sam sebi, onda je pred ogledalom pravio najgroznije i najneverovatnije grimase, koje su izobličavale lice do užasa. Nikada ne videh glumca, koji bi bio toliki gospodar svojih mišića na licu." Dobroslav Jevđević u svojim memoarima Sarajevski atentatori (objavljeni 1934. u Zagrebu) daje sliku i Principa i njegovih drugova koja se i danas ne dopada onima koji bi želeli da sačuvaju i razviju Principov kult. Memoari su izašli u vreme kada je počelo da se obnavlja sećanje na Gavrila Principa, jer odmah posle Prvog svetskog rata u novonastaloj državi ni na koji način se nije slavilo, niti podsećalo na događaje iz 1914. U Beogradu, glavnom gradu, smatralo se da je to bio akt terorizma. Početkom 1930. na poslastičarnici ispred koje je pucao Princip postavljena je uz pravoslavnu crkvenu ceremoniju (Princip je, međutim, bio ateista) memorijalna ploča na kojoj je pisalo "Ovde, na ovom istorijskom mestu, na Vidovdan 28. juna 1914, Gavrilo Princip je proglasio slobodu". Tom prilikom Vasa Čubrilović je izjavio piscu Luiđi Albertiniju da "Srbi nastavljaju da prenose kult heroja i danas oni sa imenom Miloša Obilića povezuju ime Gavrila Principa: prvi je iskazivao srpski heroizam u tragediji na Kosovom polju, a drugi u konačnom oslobođenju". Princip se, međutim, izjašnjavao kao Jugosloven i želeo je da se svi Južni Sloveni ujedine u jednoj državi. Vinston Čerčil, gorljivi monarhista, tu proslavu je prokomentarisao:"Princip je umro u zatvoru, a spomenik koji su njegovi zemljaci nedavno podigli svedoči o njegovoj kao i o njihovoj zloći (infamy)." Glorifikacija Principa nastavlja se u komunističkoj državi, ali ne kao srpskog heroja, već kao simbola revolucionarnog pokreta protiv monarhističko-kapitalističkih sila. Sa raspadom Jugoslavije i ratom u Bosni Princip se opet s jedne strane tretira kao terorista, a s druge kao srpski heroj. U Bosni se inače nesrpsko stanovništvo nikada nije identifikovalo sa atentatom, a tvrdi se da je Principova majka, koja je umrla pred Drugi svetski rat, živela u tako velikoj bedi da je preživljavala proseći i zajmeći po susedstvu. Dobroslav Jevđević, osvedočeni srpski nacionalista i atentator od svoje 13. godine, preživeo je austrougarsku tamnicu - na Vikipediji ima prilično podataka o njemu. U vreme pisanja svojih memoara o Principu bio je narodni poslanik, član Organizacije jugoslovenskih nacionalista, lider opozicije kralju Aleksandru sve do ubistva u Marseju, a od 1941. je četnički vojvoda u Hercegovini u kolaboraciji sa Italijanima i Nemcima protiv partizana, i 1945. uspeva da pobegne u Italiju, gde je i umro 1962. Jevđević opisuje Principa kao izuzetno konfliktnu ličnost punu kompleksa. Zlurado je ismejavao dugogodišnju borbu onih koji su se opredelili za klasnu karijeru. Smatrao ih je "ćiftama iz čaršije" i jednako omraženim neprijateljima kao što je okupator. Njegova predavanja o literaturi, sećao se Jevđević, bila su bleda "kao što su mlako zvonile i lirske mu pesme posvećene najpre lepoj Jeleni, jednoj skromnoj i punačkoj učenici, koja je namrštenom mladiću preferirala nalickane gospodičiće. Ali je zato o akciji govorio suvereno i zapovednički. U tim časovima budila se u njemu zver. Krik rase onih što se održaše pod stoletnim igom Latina i Turčina, sve osobine onih što su klali neprijatelje na spavanju i govorili vulgarne reči na kolac nataknuti ogledale su se u njegovim očima, u uvitom na skok spremnom telu, u strašnoj težini brutalnih izraza, koje je nalazio sa naročitom inspiracijom".

GAVRILO PRINCIP - SEKS JE GREH (2)

Nije se ni osušila štamparska boja na prošlom vikend izdanju Danasa, a već mi se javio mlađi kolega protestujući. Prvi protest: zašto sam predstavio memoare Dobroslava Jevđevića, a o drugom protestu malo kasnije. Ma, šta taj Jevđević zna, napisao je gluposti o Principu - grmeo je moj kolega. Za razliku od mene i tebe, odgovorih, on ga je poznavao. Da, i to njegovo ovi na Zapadu koriste, tamo su to opšta mesta, bio je uporan dalje kolega. Branio sam se da je Jevđević bio fundamentalni srpski nacionalista, i da ne bi činio uslugu Zapadu, tom, kako je smatrao, rasnom neprijatelju Slovena. Veliki deo stvarnog, kratkog ili mladog, života mladobosanaca odvijao se u njihovoj imaginaciji. Jevđević to stalno ponavlja - snovi, snovi, iluzije, iluzije. Svi koji su ostavili pisani trag naglašavaju da je njihov psihički aparat bio pregrejan, u pogonu do pucanja. Bili su suviše mladi, nevina deca, pisao je njihov guru Vladimir Gaćinović. I kod Slovenaca, i kod Hrvata za atentate su bili najmlađi, ispod 18 godina. Krleža ocenjuje da su svi oni bili "puni simptoma pubertetske histerije južnoslovjenskog nacionalističkog šturma i dranga", još će dijagnostifikovati postojanje "atentatorske psihoze", a u knjizi Ive Andrića Na Drini ćuprija mladi Nikola Glasinčanin, koji je bio pisar u nemačkoj firmi, prebacuje Jovanu Stikoviću, studentu spremnom za revoluciju, da je dokon, daleko od stvarnog života, da je bezgranično samoživ, da niti voli niti mrzi, da su u njemu zakržljali svi zdravi nagoni i da je čudovište od sujetna čoveka. "Naš cilj, pisao je Jevđević, bio je hašiš što sagoreva dušu, a čaše alkohola, stotine cigareta i senzualna uzbuđenja samo su ga pojačavali." Za Dedijera je bilo važno kakav je bio seksualni život mladobosanaca, i držao je da su svi učesnici atentata u smrt i u tamnicu otišli nevini, žene nisu upoznali. Šta je bilo onda s njihovim nagonima? Gde su probijali i u kakve su se druge strasti pretvarali, u kakva raspoloženja sublimisali? Kakva se igra Erosa i Tanatosa u njima bila uspostavila? Otomansku, patrijarhalno zatvorenu civilizaciju naglo je smenila evropska, otvorena civilizacija koja je dopuštala zadovoljenje nagona do promiskuiteta. Po Sarajevu i bosanskim kasabama bile su otvorene javne kuće. Ali i ta otvorenost na novu generaciju je delovala represivno, budila stid, otpor, strah. Kako opisuje jedan od njih, potpuno je bio šokantan ambijent tih kuća sa velikim ogledalima, bidermajer nameštajem, kupatilima i mebliranim zidovima. Devojke, njihove drugarice, nisu se više krile po kućama, slobodno su se kretale ulicama, zapošljavale, radile kao učiteljice i činovnice. I njih su se plašili, bili nespretni i izveštačeno grubi. Princip je verovao, tvrdi Jevđević, da je čulnost greh i zbog toga je užasno patio nastojeći da zahteve svoje zdrave prirode odvoji od svog ženskog, romantičarskog ideala. Iako je bio mali rastom, u njemu su kuvali snažni, opsesivni nagoni: "Gavrilo je pažljivo osluškivao disanje moćnih razlivenih grudi naše gazdarice u susednoj prostoriji. Kada bi ga vizija nagih žena posve uzbudila, skakao bi razodeven i razbarušen, kao varvarska apoteoza Lingama, kličući da živi revolucija." Jevđević tvrdi da je Princip odlazio u javne kuće i slušao kako mu "grešnice" lažu o "izmišljenom bezdušnom zavodniku", pa ih je ubeđivao da ih ne prezire, nego da ih razume. Jedino što je pozitivno u religiji, tvrdio je Princip, jeste kada đaci nedeljom dugo stoje na božijoj službi i onda može da se uživa u posmatranju kako "mistična hrišćanska erotika deluje na razne tipove gimnazistkinja". Da bi pomirio svoje posete javnim kućama i svoje zaljubljivanje u "gimnazistkinje", Princip je izmislio i žestoko branio tezu da se pravoj dragani sme odlaziti samo potpuno iznuren od zagrljaja kupljenih žena-stvari, i samo se tada može proživeti prava "produhovljena ljubavna emocija". Ipak, njegovom ljubavnom životu ne ulazi se lako u trag, jer je Vukosava, sestra Čabrinovića, s kojom je razmenjivao ljubavna pisma, posle rata, na pitanje o ljubavi sa Gavrilom, melanholično rekla: "Jedared u sred razgovora neočekivano i bez uvoda jedan poljubac kratak i tvrd. I mnogo puta je uzimao moju ruku i stezao krvnički, dok nisam kriknula od bola, a tada bi se ugasio plamen u njegovim očima i popustio stisak." Ova scena veoma liči na onu u Andrićevoj Na Drini ćuprija kada Jovan Striković na brzinu ljubi i grubo, bez prelaza ostavlja učiteljicu Zorku u polumraku zapuštene i prašnjave učionice... Razmatrajući borbu nagona Erosa i Tanatosa u civilizaciji, Herbert Markuze zaključuje da neuspeh Erosa, nedostatak ispunjenja u životu, jeste ono što povećava nagonsku vrednost smrti. Principov Eros se nije mogao ugraditi u postojeći poredak, jer tu se nalazila ona nužnost koja je bila prepreka njegovom montanjarskom osećanju prirodnog prava. Taj poredak je tražio da se prepreke savladavaju, tražio neprestani rad koji je Princip prezirao. Njegovo načelo užitka zahtevalo je za svoje ispunjenje drugačiju stvarnost, kakvu je imao u mašti. Nužnost poretka pred njim bila je za ćifte u čaršiji, i još je dodao da kada bi mogao on bi celu tu sarajevsku čaršiju sabio u kutiju šibice i zapalio. Dakle, destrukcija. Progovara nagon smrti. On svoju sreću počinje da traži u zasnivanju kulta mrtvih, u ponoćnim posetama grobu samoubice Žerajića, koji bez glave leži skrajnut u otpadu na sarajevskom groblju. U noći luta tom alejom smrti i rekvirira cveće sa drugih humki, pa u mističnom zanosu polaže ga na zemlju pod kojom je njegov idol, atentator u pokušaju. Bezbroj puta se tu, pod mesečinom, kišom ili vetrom, u tmini, zavetovao da on mora ubiti, ne čoveka, već ideju. Temeljnu ideju načela stvarnosti koju njegov Eros ne može niti prihvatiti niti u njoj naći zadovoljenje, pa će umesto da ona ovlada njegovim superegom, on nju uništiti. Udruženje kome je pripadao a osnovao ga je teolog, "krvavi bosanski pop", sa knjigom u jednoj i puškom u drugoj ruci, Đuro Šarac, zvalo se Smrt ili život. Principijelni Princip je odabrao smrt, načelo užitka se skljokalo u grob, a hrišćansko načelo Ne ubij, te hrišćanska etika skrajnuti su pred onim velikim Ništa. Ali to je za Principa bio trijumf i rešen da ga dosegne "išao je ogrnut crnom dugom pelerinom u kojoj je njegova mala figura delovala groteskno i zastrašivala, kada smo u praskozorje lutali pustim sarajevskim ulicama, posle noći probdevene u diskusijama, a začinjene jeftinim pivom i cigaretama". Erotizam, međutim, prema Žorž Bataju, koketira sa nasiljem, štaviše tek je onda autentičan i životan. I da, on razara, ali, razarajući stvara novi život. Smrt jednog nalazi se u uzajamnom odnosu sa rođenjem drugog bića, ona ga najavljuje, ona je njegov uslov. Priroda je, po Bataju, neumoljiva: Život je uvek proizvod raspadanja života. Ali, čovek i društvo se užasavaju smrti, sve civilizacije napreduju u pokušaju da se smrt porekne. Prema tome, onaj ili oni koji je svojevoljno uvode u život živih moraju biti kažnjeni, čak i kada smatraju da je nešto trulo u državi carskoj. Princip i drugovi su toga bili svesni i tu pogodbu su prihvatili. On u tamnici dok ga tuberkuloza kostiju sakati smrt dočekuje u Nirvani, a Čabrinović, kako je to majstorski opisao austrijski književnik Franc Verfel, u mističnom zanosu predaje se smrti pred zacerekanim a ljutim žandarmima, srećan, sa nadzemaljskim osmehom, sav proziran, fosforescentno astralan. Miroslav Krleža ima nekoliko različitih ocena tadašnjih atentata, čak ih u razgovorima sedamdesetih godina sa Enesom Ćengićem potpuno stavlja pod znak pitanja, naročito Principov, ali je pedesetih godina prošlog veka zapisao:"Atentati su provala besa i slepog temperamenta, divlji trzaj kada se vlastitom glavom plaća ovaj nesebeljubivi gest samouništenja." Svi su oni, pa i Princip, bili očajnici i usamljenici, hteli su da oslobode braću, a milost braće je bila vrlo škrta. U Beogradu su prebivali u udžericama u kojima su stalno gladovali. Kad bih pljunuo u reku, piše u jednom pismu Princip, ribe bi se potrovale od mog jeda. Usamljeni i bedni, prezreni i poniženi. Nikada se nisu pitali zašto im taj vojvoda i komita ludačkih raspoloženja, arogantni Tankosić, zamenik Apisov, a njihov zemljak, ne da hleb i novac da se nahrane, nego bombe i pištolje da ubiju. Zahvataju ih mistična raspoloženja i noću po beogradskim podrumima se zavetuju na žrtvu, na teror protiv tiranije. Princip je kasnije pričao da je Danilo Ilić hteo da odustane, ali se "u meni bila probudila neka bolesna žudnja za atentatom". Da li je austrougarska okupacija Bosne i Hercegovine bila zaista tiranska? I nisu li mnogi konflikti nastajali jer je to bio sudar civilizacija, kako nam to danas objašnjava Semjuel Hentington? Pri kraju života, u tamnici, Princip se setio priča njegovih starih da su Bosanci 1878. molili Austrougarsku da ih oslobodi od Turaka. Austrijska socijaldemokratija nije bila protiv aneksije jer je smatrala da ulazak Austrije u ekonomski nerazvijene zemlje na periferiji Evrope znači njihovu industrijalizaciju, stvaranje radničke klase, kulturno uzdizanje tih naroda, a sve to, po njima, daje bolje uslove za razvitak socijalizma. Prema tome svi nacionalno-revolucionarni pokreti koji se protive ovome procesu objektivno su reakcionarni. Srpska socijaldemokratija je oštro istupala protiv ovih stavova, i Dimitrije Tucović je tražio da drugovi iz velikih kapitalističkih zemalja najenergičnije suzbijaju kolonijalne i osvajačke politike. Krleža, međutim, slaže se sa austrijskim socijaldemokratima: "Niz neuravnoteženih ispada omladinskih, demonstracije, štrajkove, samoubojstva, zavere i komplote, bežanja u Srbiju i tako dalje, treba uzimati kao previranje amorfne omladinske zbunjenosti koja po mnogobrojnim uticajima mnogim svojim postupcima pokazuje profašističke simptome histeričnog šovinizma." Ali, u istom tekstu kritikuje Stjepana Radića i HSS zbog njihovih osuda sarajevskog atentata 1914. kao protivzakonitog, revolucionarnog a protiv legitimnog poretka. Nazivajući njihove stavove "sveizlečiteljnim donkihotovskim mirotvorstvom", zaključuje da se HSS "našla na istoj liniji terora što ga je čitav banski aparat, čitav aparat austro-madžarske policije godine 1914, pak i čitav aparat Krune razvio protivu svih principa građanskih sloboda". Kasnije se, međutim, posle rata javlja nostalgija za Austrougarskom i Jozef Rot, austrijski novinar i književnik jevrejskog porekla, u svojim romanima, nezadovoljan stanjem u posleratnoj Evropi, žali za Austrougarskom i njenim demokratskim tretmanom "svojih" naroda. Njegov junak iz Slovenije Trota u romanu Kapucinska grobnica (1938) pred strašnim nemačkim Trećim rajhom seća se kako mu je otac sanjao o slovenskom kraljevstvu pod vlašću Habzburga u monarhiji Austrijanaca, Mađara i Slovena i žao mu je što se taj san nije ostvario, jer bi promenio tok istorije. Često se citiraju stavovi mladog Ive Andrića kada je imao simpatije za mladobosance. U zrelim godinama, u romanu Na Drini ćuprija, koji je pisao u vreme Drugog svetskog rata, on menja optiku. Opis dolaska Austrijanaca u kasabu pored mosta i njihova svakodnevna aktivnost ne svedoči o ugnjetavanju, već o instaliranju tekovina zapadne civilizacije. Iskorenjuju se bolesti, grade se putevi, železnica, bolnice, škole i kasarne, uvodi se higijena, đaci dobijaju stipendije za studiranje, otvaraju se radna mesta po novim institucijama i bankama, množe se poslovi, vrte se pare. Ali ono što najviše iznenađuje svet u kasabi i ispunjava ga čuđenjem i nepoverenjem, piše Andrić, jesu nerazumljivi i nedogledni planovi stranaca, njihova neumorna radinost i istrajnost - "Ovi stranci ne miruju i ne daju nikome da ostane miran", oni menjaju sve i izgled kasabe i navike i naravi živih ljudi od kolevke pa do groba. I sve to mirno, bez mnogo reči, bez sile i izazivanja "tako da nema čemu čovek da se odupre", oni su rušili istočnjačku bezvremenost u kojoj je jedino normalno bilo da se "što naprsne zakrpi, a što se nagne podupre". Svaki posao koji počnu, kasabi izgleda bezazlen i čak besmislen, a posle nekoliko meseci ili godine kada se završi dobija se nešto novo što menja dotadašnji život. Najveći, potpuno iritantni civilizacijski šok za kasablije bilo je uvođenje noćne rasvete varoši. Fenjeri su imali da izdrže "dugu borbu sa meraklijskim navikama onih koji vole u mraku da pevaju, puše ili razgovaraju, kao i sa razornim nagonima mladića u kojima se mešaju i sudaraju sevdah, čamotinja i rakija". Bacali su se na njega prvim tvrdim predmetom koji im dođe do ruke, tako da je tu svetlost morao da čuva opštinski stražar. Upravo je Hitler i bio ljut na civilizatorsku okupaciju Franca Ferdinanda: ne za Slovene fenjeri i svetlost, već koncentracioni logori i smrt.

GAVRILO PRINCIP - MIŠOLOVKA ZA SRBIJU (3)

Da li smo zaista "mi" srušili staru austrijsku carevinu i izazvali rat? Nismo! Džabe potuljeno radovanje. Beograd je pred sarajevski atentat imao nekoliko ulica punih rupa, neravno kaldrmisanih, ne da nije bilo drvoreda, nego nijedno drvo nije bilo posađeno duž njih, bez visokih zgrada, samo dva automobila, jedan tramvaj, prazne ulice i retka zaprega, Sava i Dunav pusti, bez rečnog saobraćaja. Noć i gluva tišina bili su presecani austrijskim reflektorima sa Bežanijske kose. Uz pomoć reflektora i jakih dogleda Austrijanci su pratili sva kretanja u prostorijama ruske misije u Ulici Miloša Velikog. „Kada bih izlazio iz misije i zatim se spuštao Ulicom Miloša Velikog, pratio bi me zrak austrijskog reflektora sve dok ne bih stigao do svoje kuće broj 56." Ovako je svoj očaj što je poslat u Beograd opisivao u svojim Balkanskim uspomenama (2009. Beograd) ruski diplomata Vasilij Štrandman. Štrandman u uspomenama citira izveštaj šefa ruske misije u Beogradu, svog kolege Hartviga ministru spoljnih poslova Sazonovu o "iskrenom negodovanju bukvalno u svim slojevima društva" u Srbiji. Čim se saznalo za događaj u Sarajevu, odmah su prekinute sve vidovdanske proslave ne samo po naredbi vlasti nego i na inicijativu stanovništva, pozorišta su zatvorena, narodna veselja otkazana. Kralj i regent su iste večeri poslali telegrame sa izrazima dubokog saučešća caru Francu Jozefu, to isto su uradili srpska vlada i skupština austrijskoj vladi i skupštini. "Cela Srbija je strogo osudila zločinački čin obojice bezumnika", pisao je dalje Hartvig i tražio za sebe dopuštenje da ide 28 dana na odmor u Švajcarsku, jer se i Nikola Pašić sprema da otputuje u Marijenbad na odmor, a načelnik Generalštaba Radomir Putnik želi da produži odmor u Nici. Iz Austrije je, međutim, odmah provalila kampanja da su zaveru organizovale srpske anarhističke grupe, da su zaverenici pištolje i bombe dobili u Beogradu (što je sve bilo tačno), a u Berlinu se odgovornost za zločin svaljivala na celu srpsku naciju. Nemački car Vilhelm II je Francu Jozefu pisao "Sada ili nikad!", a ruskom caru Nikolaju II da je Austrija morala da objavi rat Srbiji jer je ona, uprkos tome što je potpisala 1909. saglasnost sa aneksijom Bosne i Hercegovine, nastavila "zlonamernu agitaciju koja se završila gnusnim zločinom". Vilhelm posebno naglašava Nikolaju da "duševno stanje koje je Srbe dovelo do ubistva njihovog sopstvenog kralja i njegove supruge još uvek vlada u toj zemlji", a zatim još dodaje rečenicu koju smo mogli i proletos da čujemo kao poruku iz Bundestaga a povodom Kosova i pristupanja EU - "Austrija iz iskustva zna da se uopšte ne može pouzdati u srpska obećanja data na papiru". Uzaludno je bilo ubeđivanje Nikolaja da su "gnusan zločin izvršili pojedinci Srbi, ali gde su dokazi da srpska vlada ima udela u tim zločinima?" Rat je počeo, uprkos tome što je, kako svedoči Vasilij Štrandman, on zajedno sa Pašićem, regentom Aleksandrom i ministrima, uz konsultovanje sa Petrogradom, sastavio najponizniji mogući odgovor na ultimatum Beča. A britanski premijer Lojd Džordž upitao je u tom trenutku svog prijatelja generala - gde se to u stvari nalazi ta Srbija zbog koje je započeo rat. U svojim memoarima Svetski rat Vinston Čerčil kategorički je optužio Nibelunge: "Nemačka je, zveckajući uporno i bezobzirno oružjem, srljala ludački pravo u bezdan i povlačila i nas sve za sobom." Kada je Nemačka 1871. porazila Francusku, Čerčil podseća da je rečeno da je "Evropa izgubila gospodaricu, a dobila gospodara". Tursko carstvo se rušilo i Britanija je prepustila Nemačkoj i Rusiji da se dogovore oko podele teritorija na Balkanu na kojem su bili "bučni talasi sveslovenstva" povezani sa protivnemačkim strujama u Rusiji. Britanija se iz svoje splendid isolation trgla tek kada je shvatila da Nemačka hoće da zavlada i morima i da gradi moćnu flotu. Nekoliko hiljada knjiga je do sada izašlo u kojima se raspravlja o uzrocima i odgovornosti za Prvi svetski rat. Alen Tejlor, britanski istoričar, u svojoj knjizi Habzburška monarhija tvrdi da je austrijska diplomatija izazvala rat: "Ultimatum Srbiji je bio takav da je izbijanje rata bilo neizbežno - sastavio ga je Forgač, onaj isti lažov i kriminalac iz 1909. čije ime teško da je bilo ikakva garancija u evropskim diplomatskim krugovima... Ljudi koji su izazvali rat nisu imali pojma o tome šta njime žele da postignu... U stvari, svrha je bio sam rat. Bezbrojni problemi koji su se dugo vukli nerešeni mogli su, zahvaljujući ratu, jednostavno da se precrtaju". Nemci su bili oduševljeni, Mađari takođe jer su Nemci krenuli u krstaški rat protiv Slovena, Galicijski Poljaci obradovali su se ratu protiv Rusa, "Hrvati su lako odbacili nekolicinu jugoslovenski orijentisanih intelektualaca i usrdno dočekali rat sa Srbijom", čak su se i Slovenci nadali da bi rat mogao da se okrene protiv Italijana. Tejlor ne krije animozitet prema Austriji, gotovo s gađenjem piše o toj "mumiji", o nesposobnom i podlom carstvu i njegovom lažljivom prenemaganju. Ali je i pristrasan, pa da bi još više unizio Beč, tvrdi da je "srpski nacionalizam bio David koji je srušio Austrougarsku", i da su Austrijanci naleteli na "pravu naciju sa pravom borbenom snagom". Može da nam godi, ali nije sasvim tačno. Naprotiv, Srbija je već bila na kolenima posle balkanskih ratova, bez novca i oružja. Vasilij Štrandman, bez obzira što nam se divio, iskreno i sa zaprepašćenjem opisuje kako su izgledale srpska vlada i zemlja u času kada joj je objavljen rat. Strah, pometnja, neorganizovanost (vlada navrat-nanos beži i do Niša putuje u nakrcanom vozu 15 sati), delimična paraliza državnog aparata. Pušaka i municije nije bilo dovoljno, novaca za samo 20 dana ratovanja. Panično se od Rusije molila pomoć, u telegramima vapaj: puške, puške, pare, pare. Srbija se branila onim čime je jedino raspolagala - golim životima svojih hrabrih i rodoljubivih građana. O tim epopejama preporučujem čitanje knjige Stanislava Krakova Život čoveka na Balkanu. I zato su bili gubici ogromni, i da nije bilo saveznika, bili bi sravnjeni sa zemljom. Bilo je pobeda, ali sa katastrofalnim porazima. Pirove pobede, pred njima već sto godina guramo glavu u pesak, surovo zaboravljajući preko milion onih koje je taj rat saterao pod zemlju, kao da nisu postojali. I za nas, danas alave i zaglupljene, oni stvarno i ne postoje. Štaviše, mi snatrimo da smo svi na broju i da niko nije poginuo, te i dalje tamburamo iste pesme kao i kad smo bili celi. A Tejlora batine po tuđem turu sigurno ne bole. U potrazi za ratnom krivicom (war guilt) drugi britanski istoričar Erik Hobsbaum bez tejlorovske ostrašćenosti u knjizi The Age of Empire nagoveštava da će prepirka oko odgovornosti za izazivanje Prvog svetskog rata još dugo trajati. Ubistvo austrijskog nadvojvode jeste irelevantno za rat, izvršio ga je "student terorista" u provincijskoj varoši duboko u Balkanu, a Srbija - ta "pigmejska balkanska država" - samo je žrtva. Planetarne sile u trenutku su izgubile kontrolu ne očekujući planetarno rasplamsavanje rata. Britanija je kasno primetila da Nemci ne pevaju više Straža na Rajni, već Deutschland über alles i Heute Deutschland, morgen die ganze Welt. Hobsbaum je ubeđen da su Austrija i Nemačka znale da šikaniranjem Srbije rizikuju svetski rat. Mladi car Vilhelm nije se držao Bizmarkovog saveta da Balkan nije vredan kostiju nijednog pomeranijskog vojnika. Dakle, Princip je došao, da upotrebim jasnu balkansku metaforu, mečki na rupu. Čerčil je tvrdio da je Nemačka jedva i slučajno pobeđena, da se tukla sa svetom jednom rukom, i umalo nije pobedila. Milioni žrtava. Katastrofa posle sarajevskog "povoda" sprečena je angažovanjem celog sveta, u međuvremenu Srbija je bila zgažena, a srpska kruna, država i vojska bačene u Sredozemno more. A da katastrofa nije sprečena, Nemačka je mogla da se zahvali Principu na alibiju za osvajanje celog sveta, kao što ga je Hitler promovisao u "božiju ruku pravde". Naravno da Princip nije odgovoran što ga je Hitler hvalio, nije odgovoran ni za sve druge ovacije, pokude i interpretacije, jer je on slušao isključivo svoj kategorički imperativ, bila mu je, kao što je govorio, slatka sopstvena žrtva. Druga primedba mog kolege, kako sam najavio u prethodnom nastavku, bila je: Pa šta je Princip mogao drugo da uradi, i šta je uopšte drugo moglo da se uradi u ondašnjoj situaciji? Menjati okolnosti legalistički, taktično i dugoročno, čuvajući se države koja je slaba, jer je onda najopasnija, odgovorio sam. O da, pa koliko bi to vremena bilo potrebno, podsmehnuo mi se kolega. U šali je ukazao na našu, za nas, pogubnu strast - da hoćemo sve i to odmah. Između puča i razvoja, biramo puč, biramo pogibeljnu prečicu. Bora Jović, Principov prijatelj, pisao je da je za buđenje Bosne, koja nije imala odgovarajuću kulturu, bio potreban miris krvi. Jedini prihvatljivi instrument ljudskog napretka, kao u epovima praistorije, bili su pojedinci-heroji. Strpljivo unutrašnje sazrevanje i postepeno organsko spoljno razvijanje jeste za mlakonje, nesposobne i gubidane. Od želje do njenog ispunjenja priznaje se samo refleks predatora: čereči i gutaj odmah. Filozofi nam preventivno skreću pažnju, kao na primer Ernst Bloh da "Ja jesam. Ali ja nemam sebe. Stoga mi tek postajemo", a te enigmatične rečenice odgoneta primedbom da je "tek promišljeni rad podigao ljudski rod na visoki istorijski nivo...". Puč, atentati su pucanj iz pištolja i ne mogu zameniti razvoj. Može se na taj način trenutno nešto osvojiti, ali se i zadaviti s tim, kao što se dogodilo Srbiji s prvom Jugoslavijom, potpuno nespremnoj da savlada prostor, organizaciju države i njene narodne i društvene razlike. Iz istih razloga je propala i Austrougarska, a smejali smo joj se, i dalje joj se smejemo, nadmoćno. Nama je sada dopušteno da znamo ono što Principu nije bilo: njegove revolverske želje bile su nerealne, eksperiment nije uspeo. Svi pisci koje sam pročitao, i ideolog te raštrkane grupe mladića Vladimir Gaćinović, atentate nazivaju individualnim terorom. Dakle, terorom. Nema drugo ime. Da li smo i mi za teror? Hoćemo li ga heroizirati? Mislimo li da možemo, ako pristanemo, izbeći neumoljivom zakonu Karme da "ono što čovek seje, to će i požnjeti". Gaćinović i Ilić kako su sazrevali odustajali su od tog oblika terora smatrajući ga uzaludnim, da ne postiže cilj, a može izazvati veliku nesreću sopstvenom narodu. Nikola Pašić je, kako svedoči Vasilij Štrandman, upozoravao Apisa da se komitski oblici borbe protiv propale Turske u Makedoniji ne mogu prenositi u Bosnu protiv Austrougarske, jer je ona stara evropska država, a mi se moramo truditi da s njom budemo u prijateljskim odnosima. Prema atentatu trebalo bi da imaju rezerve pre svega oni koji ga priželjkuju, jer se teško kontroliše i nikada se ne može znati koliko se još "navigatora" može uključiti, tako da se lako može okrenuti protiv onog ko ga inicira. Iz dosadašnjih rekonstrukcija sarajevskog atentata stiče se utisak da je on zapravo bio mišolovka za Srbiju, i da u trenutku kada su oni koji su ga pokrenuli želeli da ga otkažu, upravo su Austrijanci (naivno je verovati da nisu znali i da nisu bili spremni za njega) dopustili da se dogodi. Gavrilo Princip je u svom gnevu bio instrumentalizovan. Vladimir Dedijer je tvrdio da je bosanska stvarnost puna atavizama, a posle istraživanja prezentiranih na hiljadu stranica upozoravao je da je još nepoznato ko je organizovao atentat! Zašto Princip i drugovi nisu stali kada su iz Beograda i iz Švajcarske (Gaćinović) dobili komandu da stanu? U bunilu tadašnje Evrope sve službe su imale agente u svim službama i političkim grupama, a ništa nije lakše bilo velikim silama nego se ubaciti i preseći, presretnuti kanale i komande službe ondašnje siromašne i "pigmejske" Srbije. Apis, koji je prema Dedijeru podozrevao od Rusa i nazivao ih "bratskim Judama", teško je kontrolisao kontakte svog zamenika Tankosića sa ruskim poslanikom Hartvigom i vojnim atašeom Artamonovim i pomoćnikom Verhovenskim, za koje se takođe smatra da su znali za zaveru. Teško je oteti se utisku da celu stvar nisu pratili austrijski i nemački agenti koji su već od početka 19. veka bili premrežili Balkan. Miroslav Krleža je u razgovorima sa Enesom Čengićem 1974. odustao od svojih ranijih plamtećih panegirika da su "atentati, a naročito naši, bili glasna osuda tuđinske tiranije i pouzdan simptom oboljenja koje je pokazivalo sve znakove nemogućnosti daljeg trajanja... te su naši atentati bili romantično poricanje čitavog kompleksa austrijskih preživelosti tada već sklerotiziranih društvenih sistema..." i poverio se da on zna celu istinu o sarajevskom atentatu, te bi rado napisao "najautentičniji scenario". A ta istina je bila da kraljevski i politički vrh Srbije nije nikako bio za kvarenje odnosa sa Austrijom i da im je mnogo smetalo što te mladiće iz Bosne major Vojislav Tankosić obučava u pucanju, a prema nalogu Crne ruke. Iza Crne ruke je stajala Rusija. Krleža u svoj odgovor Čengiću ubacuje veliki citat iz pisma nemačkog austrijskom caru u kojem se tvrdi da "u toj dobro organizovanoj zaveri, mada ne može da se dokaže učestvovanje srpske vlade, ipak je njena politika da ujedini sve Jugoslovene pod srpskom zastavom, što je opasno za nas“. Onda je, pričao je Krleža, nemački načelnik generalštaba nagovorio austrijskog kolegu da zarate. Pred Vidovdan, kada će Princip pucati, u romanu Ive Andrića Na Drini ćuprija sreću se Nikola Glasinčanin, koji je prihvatio novi poredak i vredno radio kao činovnik u velikoj nemačkoj firmi, sa Zorkom, koju je revolucionar Janko Stiković napustio. Nikola joj izjavljuje ljubav i predlaže: - Dok jedni govore i buncaju, a drugi posluju i stiču, ja sve pratim i posmatram i sve bolje uviđam da ovde nema života. Zadugo neće ovde biti mira ni reda ni korisna rada. Ni Stikovići ni Heraci neće ih stvoriti. Naprotiv, biće sve gore. Treba bežati odavde, kao od kuće koja se ruši. Ovi mnogobrojni i zbunjeni spasioci koji se javljaju na svakom koraku najbolji su znak da idemo u susret katastrofi. Kada se ne može pomoći, treba se bar spasavati. Ova radnja se događa pre sto godina, Andrić je opisao pre 70, Bosna i Hercegovina su još uvek rovite, a danas u Austriji, naročito u Beču i okolini, živi i radi preko milion Srba, smatra se, velikim delom iz Bosne. Ne žale se na "trulu Austriju", niti na nasleđe Habsburgovaca i ne pada im na pamet da se vrate ni u Bosnu, niti u Srbiju... www.momcilodjorgovic.com