Ivan Lovrenović

Frankfurter Allgemeine Zeitung, 5. 9. 2025. 

Stara izreka da ništa nije tako moćno kao ideja, čije je vreme došlo, važi danas za desni populizam. Njegov uspon se sada dešava u sva tri regiona sveta koji se smatraju delom proširenog Zapada, gde se nalaze dugogodišnje demokratije: Severna Amerika, Evropa, a sada i Japan. U Sjedinjenim Državama i Italiji, desni populisti već vode vlade. Trump već drugi put. U Velikoj Britaniji i Francuskoj vode u anketama, a i u Nemačkoj je AfD blizu ili ispred unije CDU/CSU.

Ovo se više ne može objasniti specifičnim političkim karakteristikama svake pojedinačne zemlje, pa čak ni protestima ili neinformisanošću birača. Desni populizam je stvorio globalno rasprostranjen svetonazor, za koji se njegovi sledbenici svesno odlučuju.

Preciznije: mi upravo doživljavamo jednu revoluciju.

Posebno u Nemačkoj odbijaju da ovu činjenicu priznaju. Iako je uspon AfD trajao godinama, veliki delovi političke klase, a nažalost i mediji, intelektualno su se imunizovali protiv razloga koji su doveli do ovog drastičnog razvoja događaja. Prvo je okrivljen internet. Zatim su učinjeni pokušaji da se diskurs ograniči na pitanja sposobnosti do sada vladajućih stranaka, čak i korišćenjem krivičnog prava. Sada su oni levo od unije CDU/CSU došli do tačke da traže zakonsku zabranu AfD. Ni to neće pomoći. Ne možete zabraniti ideju, posebno ne ako društvo treba da ostane slobodarsko kao i do sada.

U svojoj suštini, desni populizam želi da svu politiku svede na nacionalni nivo, iako nije uvek baš sasvim jasno ko ili šta se smatra nacijom. Ali pravac je jasan: desni populisti se protive migraciji (ne samo ilegalnoj), slobodnoj trgovini, pravima manjina i međunarodnim institucijama. U krajnjoj liniji, cilj je povratak svetu koji je postojao u mnogim zapadnim zemljama pre globalizacije. Stoga su površna poređenja sa fašizmom bespredmetna: referentna tačka se nalazi u periodu od 1950-ih do 1970-ih, i za veliku razliku od fašista, sadašnji desni populisti skoro nikakve veze nemaju sa Crkvom.

Kao i svi veći politički pokreti pre njega, desni populizam treba shvatiti kao reakciju na vladajuće okolnosti. Gotovo ceo zapadni svet danas živi u poretku zasnovanom na ekonomskoj i društvenoj liberalizaciji kakvu čovečanstvo nikada nije doživelo. Poslednjih godina ništa nije poznavalo granice: ni trgovina ni migracije ni emancipacija. Zapanjujući savez formiran između biznisa i „vokizma“ u USA bio je kulminacija ovog razvoja i prirodno se prelio na Evropu. Bio je to poslednji talas levo-liberalnog duha vremena, onog koji se više nije zaustavljao ni pred elementarnom biologijom. Momenat kad je vladajuća politika na kraju počela permanentno da se bavi zahtevima posve minornih seksualnih grupa bio je i trenutak u kom je izgubila velike delove građanstva.

Da li se bračni parovi još pojavljuju u javnoj debati u Nemačkoj (oko 50% odraslih)? Da li se pojavljuju porodice (oko 49% živi u porodicama), da li heteroseksualci (oko 88% stanovništva), da li se pojavljuju radnici (55%)? U Nemačkoj 75% stanovništva nisu migranti, ali se o ovoj većini u medijima ne priča. A mediji, većinom u rukama levice, ovu većinu uz to rado optužuju za rasizam.

U demokratiji možete mnogo toga da radite, ali ne i da vodite politike protiv velikih grupa ili većine, barem ne na duži rok. Desni populizam potencijalno privlači one segmente društva koji su pod levicom zaboravljeni ili protiv kojih se leve vlasti bore u zapadnim zemljama: radnike, muškarce, tradicionalne porodice i, posebno snažno, starosedeoce. Ovo omogućava stvaranje glasačkih koalicija koje verovatno neće brzo nestati, kao što pokazuje uspeh desnog populizma među mladima. Kao omladinski pokret, desni populizam bi se mogao održati najmanje jednu ili dve generacije.

Neki se i dalje nadaju da će se ovaj pokret nekako raspršiti i sam od sebe nestati. Ali šefovima država i vlada poput Trumpa ili Meloni ne pada na pamet da ispunjavaju očekivanja levo-liberalnih lidera javnog mnenja, već očekivanja svojih pristalica. A prema anketama u tome prilično dobro uspevaju. Rezultat do sada vladajućih stranaka je često previše loš, od nekontrolisane imigracije do stagnirajuće ekonomije. Ovaj trend se neće zaustaviti "zauzimanjem ispravnog stava" ili pozivanjem na nekakav „demokratski centar“, posebno ne onaj sa levim predznakom. A da ne pričamo o levoj mimikriji zvanoj pozivanje na "građansko društvo", protiv koga se levica sve vreme bespoštedno bori.

Desni populizam se može pobediti samo politikama koje se ne ustručavaju da se dohvate tema koja zabrinjavaju desno-populističke birače.

Nikolas Busse urednik je spoljne politike lista Frankfurter Allgemeine Zeitung
Preveo Mirko Vuletić