Ivan Lovrenović

Na prošlom Beogradskom sajmu knjiga predstavljeno je osam knjiga sabranih djela Franza Kafke u prijevodu Jovice Aćina i u izdanju Službenoga glasnika: Nestala osoba (nekadašnji naslov: Amerika), Proces, Zamak, Sabrane priče 1, 2, 3, Sabrani crteži, Razgovori s Kafkom. Za srpsku kulturu i jezik, i za sve čitatelje kojima taj jezik nije stran, ovo je epohalan književni događaj. O tome, i o drugim Aćinovim književnim dometima, u Novom magazinu s Jovicom Aćinom razgovarala je Gordana Nonin.

Jovica Aćin

ČITANJE KAFKE MI JE PRIUŠTILO MNOGA ZADOVOLJSTVA

Novi magazin, 6. 12. 2022.. 

Razgovarala Gordana Nonin

Ovdašnja kultura, prva posle samo dve velike evropske kulture, ima dela Franca Kafke u novom, celokupnom prevodu. U Kafkina sabranih dela, čije se prvo kolo u osam tomova pojavilo na Sajmu knjiga u Beogradu u izdanju Službenog glasnika, prevodilac i priređivač Jovica Aćin uvrstio je i sve ono što je nakon ostavinske rasprave za Kafkinim prijateljem Maksom Brodom sada dostupno u izraelskoj Nacionalnoj biblioteci. U potpuno novom prevodu, Kafkina dela danas samo potvrđuju ono što je sam pisac napisao – „Knjiga mora da bude sekira za zaleđeno more u nama“.

Prvo kolo izdanja koje je povratak izvoru, najavljivano rečima: „Sve što je Kafka napisao i sve ono što je prećutao – na jednom mestu!“, dočekalo je publiku na štandu Službenog glasnika, kao deo projekta objavljivanja celokupnih njegovih dela u prevodu sagovornika Novog magazina, književnika Jovice Aćina (Zrenjanin, 1946). Prevod je urađen sa osloncem na faksimilna izdanja autentičnih rukopisnih izvornika. Ništa nije menjano, dodavano niti oduzimano, a kompozicija i redosled poglavlja u romanima preneseni su u najverodostojnijoj verziji. U korpusu svih priča i pripovednih odlomaka i nacrta, neobjavljenih za piščevog života, priličan je broj do danas neznanih i u Srbiji neprevođenih.

Knjige su opremljene dopunskim objašnjenjima, podacima o tekstu i njegovim izvornicima, hronologijom, književnim komentarima crteža, kao i dragocenim pogovorima, koji potiču, takođe, od sagovornika NM.

NM: U ediciji Nova misao Kulturnog centra Vojvodine Miloš Crnjanski, objavljen je vaš esej Doktor pripovedanja – Kafka. Da li je u tom eseju sublimirano vaše čitanje Kafke?

Aćin: Kafku čitam odavno, već 50 godina. Moj posao nije toliko čitanje i prevođenje ali, pisanje jeste. Kao prevodilac, morao sam imati dosta čitalačkog iskustva. Kao čitalac nemam obavezu i da pišem o pročitanom ali, s obzirom da sam prevodilac, a prevodio sam Kafkina dela već decenijama, onda sam, hteo ne hteo, bio podstaknut, da ne kažem, prisiljen i da pišem o Kafki. Čitanja Kafke mi je priuštilo mnoga zadovoljstva. Nisam bio, kao pisac, pod uticajem Kafke kao što su to na početku bili Borhes, Markes, Nabokov, Bucati, Zebald, Bernhard i drugi pisci. Crpeo sam zadovoljstvo iz čitanja njegovih dela ali sam osećao i kao kaznu to da moram i da pišem o tome. Utoliko pre što se radi o piscu o kome je toliko toga napisano.

NM: Upravo, zar nije Kafka pisac o kojem je gotovo sve napisano?

Aćin: Verovatno je on pisac o kojem je najviše pisano u istoriji književnosti. Možda samo Biblija ima više bibliografskih jedinica. Dakle, pisati o takvom piscu nije jednostavno. Zato sam preduzeo nešto što je meni bilo najpodsticajnije a to je da istaknem ono što je najdragocenije u njegovom delu jer, Kafka se nikad ne može preceniti kad je u pitanju njegov značaj u istoriji svetske kulture. Hteo sam to da učinim na svoj način, spisateljski. Kao da šaljem dar, poklon za pisca od pisca. U ovom eseju koji spominjete, eseju od četrdesetak stranica, javlja se kombinacija onog esejističkog, što je interpretativno, ono što je moj čitalački utisak sa osvrtima na neke meni važnije autore koji su pisali o Kafki, a sa druge strane, ima i onih, što književni učenjaci zovu, narativnih dimenzija. Tako da i u ovom eseju, kao i u mojim ranijim, ima pripovedačkih elemenata. Iz pripovedača iz mladosti, pretvorio sam se u esejistu a potom sam se iz esejiste ponovo vratio, pretvorio u nekog drugog pripovedača koji je sebi dozvolio da uđe u tu avanturu da piše romane.

NM: Vaš roman Dozvola za bicikl trebalo bi da se pojavi u IK Agora, a dosad je objavljen samo u Crnoj Gori. Objavio ga je cetinjski OKF – Otvoreni kulturni forum nakon što ste dobili Njegoševu nagradu. Da li je to zaista roman o Kafki?

Aćin: Da, roman govori kroz kakve muke su pisac i prevodilac prolazili u nekadašnjoj Jugoslaviji. U romanu je reč o mom druženju sa Kafkom i prošlih decenija ali i u ovom današnjem trenutku utoliko pre što Kafka može štošta da znači, nosi vrstu univerzalnog smisla od društvenih pitanja do religije, a može i da nam pokaže neke stvari – da je on danas živ mogao bi da nam otkrije nešto od istine koju smo mi danas osuđeni da živimo. Da, osuđeni jer, podsetiću vas kakvu Kafka ima rečenicu, onu koja mi je predstavljala veliki problem i zbog koje sam se često osećao kao budala pred njom. Ta rečenica počinje sa jednom jednostavnom idejom iz koje on onda izvlači njene posledice, njene sve moguće slojeve, dakle, bukvalno iz nje sve izvlači, čak i kontra ideje iznosi, da bi na kraju to sve bila jedna jedina rečenica. S obzirom na razliku između nemačkog i našeg jezika, zbog različitog redosleda u rečenici, s obzirom na taj glagol kojim on završava rečenicu, uvek sam doživljavao kao da je tom jednom rečju na kraju pala neka presuda.

NM: I u eseju Doktor pripovedanja pisali ste o toj njegovoj rečenici u kojoj on uvek odgađa završetak baš kao što i njegovo celokupno delo nikad nema završetak. Zašto ste se upustili u tako grandiozan podvig da prevedete ponovo celokupno njegovo delo?

Aćin: Osećao sam to kao neophodnost pravednijeg odnosa prema njemu, kao pitanje pravde. Nije meni bio glavni cilj da ga prevedem, to sam radio i u prethodnim decenijama. Kafku sam radio zbog pravde jer, sve ono što se dosad radilo nije verodostojni i svekoliki Kafka jer je često bio menjan. Menjana je često kompozicija njegovih romana, pričama su dodavane interpunkcije, dodavani krajevi. To je ono što je kod nas bilo poznato. Kad sam još pre pola veka počinjao da ga čitam, u najmanju ruku mi je bilo žao zbog toga. Razmišljao sam kako bih se ja kao pisac osećao da se sa mojim tekstovima tako nešto radi, čak i ako je sa najboljim namerama. Znamo da je njegov prijatelj Maks Brod spasio rukopise, nije ih spalio kako je to pisac želeo, a ipak je oko polovina ipak spaljena, ali isto tako znamo da je Brod intervenisao na tim rukopisima verujući da se radi o samo nekim prvim verzijama. Tek sada, kad sam preveo sve od Kafke, sada imamo jedinstvenog Kafku kakvog nema ne samo u našem okruženju, na Balkanu, već i šire. Ima ga u Nemačkoj, delimično i u Francuskoj, ali sada i prvi put kod nas. Da se ovo prvo kolo njegovih sabranih umetničkih dela pojavilo pre dve godine kad sam završio sa prevodom, to bi bilo prvo takvo izdanje u svetu. No, dobro, evo mi sada imamo naše izdanje i retki smo u svetu koji to imamo.

NM: Govorite o umetničkim delima jer, pored književnosti, objavljeni su i Kafkini crteži. I pre nekoliko godina su kod nas objavljeni u Geopoetici, i to ste takođe vi priredili. Šta je novo u ovom izdanju?

Aćin: Da, objavili smo Kafkine crteže i ranije ali oni su sada dopunjeni. U međuvremenu, završena su suđenja u vezi sa njegovom rukopisnom zaostavštinom u Izraelu, koja je ostala iza Maksa Broda. Konačno je sve pripalo državi Izrael tako da je sada sve dostupno u Nacionalnoj biblioteci u Jerusalimu. Otkrio sam da ima nekih crteža koji do sada nisu bili poznati javnosti. Radi se o petnaestak novootkrivenih crteža koji nisu bili zastupljeni u ranijim izdanjima kao što je i knjiga Šetnja po krovu koju pominjete.

Kafkin crtež

NM: Da li u ovom prvom kolu Sabranih dela ima još nekih novina osim novog prevoda i dodatih crteža. Čula sam da su iz Benjaminove zaostavštine sada tu uvršteni i njegovi dosad neobjavljeni eseji o Kafki?

Aćin: To su eseji koji se nalaze u osmoj knjizi ovog kola i nalaze se odmah iza razgovora sa Kafkom koje je, inače, vodio jedan mladi Čeh i to su jedini autentični razgovori sa piscem. Dakle, ovde imamo sve Benjaminove tekstove o Kafki. Upravo je Benjaminovo čitanje Kafke dragoceno jer je uticao na veliki broj Kafkinih tumača. Kafkino delo je takvo da traži višestrukog tumača jer nikad ne znamo na čemu smo. Njegovo delo ima uvek neki univerzalni smisao i zato je on pisac koji je i dan danas veoma aktuelan. Sve ono što se dešava oko nas, čini nam se da Kafka piše upravo o tome, i zato je on jako živ. Tu su i priče i pripovedni odlomci kojih nije bilo do sada u srpskom prevodu.

NM: Kada neko tako zaroni u celog Kafku kako ste vi to učinili, onda bih volela da podelite sa našim čitaocima šta je ono za vas lično najintimnije kad pomislite na Kafku, šta je vama najznačajnije?

Aćin: Ono što je najbliže mom Kafki jeste ono što sam napisao u romanu Dozvola za bicikl. To je upravo roman o mom doživljaju Kafke, u poslednjim decenijama kad sam ga čitao i prevodio.

NM: Dok ne budemo u prilici da čitamo taj roman o vašem Kafki, Glasnik je objavio vaš novi roman Hodočašće u Sodomu. Da li je urednik u pravu kad najavljuje da čitaoce očekuje „pravo hodoljublje u Aćinovu kreativnu svetu zemlju“?

Aćin: Razumljivo je da svaki čitalac ima svoju sliku mog romana. Ali ima istine u urednikovim rečima da se u mom romanu, s jedne strane, izležavaju đavoli, a s druge, lete anđeli. Verujem da će budući čitaoci romana imati od njega više koristi nego štete. Smejaće se, ali i zamisliti. Taj roman je poput sliva. Rukavci se naposletku ulivaju, rekao bih, u sveže i pitko jezero.