Rapko Orman: PRIČA O JORGOVANU
prema priči grob bega terzića
nikole mihaljevića
dah proljeća miluje bašče i avlije
ukrasne grmove jorgovana povjetarac njiše
budi se daleko djetinjstvo
u školskom dvorištu kopali smo rupe
crnicu donosili s obližnje njive
s mezara muhe terzića zvanog beg
(tu titulu narod mu dade zbog dobrote i velikodušnosti)
učitelj je prenosio sadnice presađivao jorgovan
priča kaže da je kraj groba jorgovan zasadila
koviljka - komšinica dobra plemenita
ustanak u hercegovini bio je koban za njenog muža
i tri begova sina
tuga za sinovima morila je bega i smorila
pokopan je na mjestu ispod svoje njive
uz potok i put
po vlastitoj želji
mnogo godina kasnije jorgovan je osvajao kraj
razbijao i blažio ustajalost i sivilo
širio miris oplemenjivao
(parabola na klisuru ibra i jelenu anžujsku)
zub vremena i ljudska nebriga zbrisali su tragove
begovog groba
oborili visoke kamene nišane
ostali su samo grmovi jorgovana
da se šire i cvjetaju u proljeću
i da mirišu
kao begova duša