Ivan Lovrenović

Pjesničku knjigu Stevana Tontića Opsada moga Ja objavila je kuća Arhipelag u Beogradu godine 2021. Slijedeće godine u februaru Stevan Tontić je umro. Neprežaljen i nezaboravljen. Čudnovata je i čudesna njegova posljednja knjiga - dramatično testamentarna, sva u obrani krhkoga Ja, u kojemu ipak nešto nerazorivo jest: jarka svjetlosna osa, stub koji poeziju isijava. (I. Lovrenović)

Стеван Тонтић

НЕШТО НЕРАЗОРИВО У НАМА

захваљујући Францу Кафки

У страху и дрхтању, који су ту
И у мом васкрслом, другом животу,
Ја бих се често, умјесто у бездану,
Обрео на сигурном тлу -
Унутрашњој хриди мога Ја.
Дрхтава је а ипак постојана
Та осовина духа,
Та моја Итака.

Ту ме подржава и онај
Од ког би се то најмање очекивало,
А он никад не говори криво:
Франц Кафка тврди да у нама
Постоји нешто неразориво.

Гле сад: нешто неразориво!
И то Још у нама, ломнима,
Прожетим смртним страховима.

С тим Кафком који се у мени
Овјерио током смака свијета,
Лакше дишем и зло подносим.
Нека се гранчица унутра зазелеии...

С мене се здјељат може,
Ољуштит све пропадљиво,
Док се не дође до стуба
Који поезију исијава,
До јарке свјетлосне осе.

Браниш је голим животом,
А она те и чини живим.
Лажне су све против поезије
Измозгане глосе.

ОПСАДА БОЖЈЕГ ГРАДА

Заустави се, куд си навро, небо је у теби:
Ако Бога другдје тражиш, нигдар ти га не би.
(Ангелус Силезијус)*

Питају ме, и ја се у бунилу питам,
Нисам ли и сам пришао к врагу,
Чим је топовима огласио да почиње
Још један судбоносни
Историјски час.

Ал’ таман кад ме повукао на страну,
Да ми предочи „текст уговора
Који се безусловно примит мора“,
Отргао сам се чувши
Унутрашњи глас.

Била је то заповијест
Из тврдог Божјег града у мени,
Из неуништиве сржи мога Ја,
(Како се патетично представља)
Заповијест да не смијем у ту школу,
С науком чистог зла.

То ми је, из мене, мртва мајка
Ил’ сама земља казала.

Неко ми је иначе давно дао
Бијелу заставу с мрљама крви
(Чекала је на тавану, неопрана),
Али је нисам истицао
Пред дрским дружинама убица
Које су хтјеле да продру у трђаву,
До Божјег у мени стана.

Слушајући завјетни глас
(Помислих: зове ме Богородица),
Нисам им откључао.
Тачније: тврди град мога Ја
Није се предао.

Јер ако већ хоће да га разоре,
Зашто би сам пао?

Отуд знам и кажем:
Опсада твог живог Јаства,
Опсада је Божјег града,

А слиједиш ли онај глас
Што у теби тако забруји
Да га чује и глува паства,
Свака ту опсада,
Свака сила пада.

*Дистих из пјесме „Документ“ А. Силезијуса у мом преводу.

СИГУРНА КУЋА

Моје срце -
Сигурна кућа
За Распетога