Ivan Lovrenović

Prebirući i listajući knjige Stevana Tontića po svojim policama - i dalje u nevjerici da toga mirnog čovjeka, velikog pjesnika i mudraca, dragoga prijatelja, više ne mogu sresti, obradovati se susretu - naiđem na malu, lijepo oblikovanu dvojezičnu plaketu s naslovom:

Стеван Тонтић МОЈ ПСАЛАМ

Mein PSALM Stevan Tontić

U njoj je i dragocjen vlastoručni Stevanov potpis s posvetom, datiran u Sarajevu 30. 6. 2010. Uvijek mi je to bila draga knjiga, sada, pak, poprima taj Tontićev pjesnički tekst silno podignut ton i značenje. (I. Lovrenović)

Стеван Тонтић: МОЈ ПСАЛАМ

Напомена аутора

Ову парафразу псалма 90 написао сам на молбу свештеника Брингфрида Наумана, повјереника за питања умјетности евангелистичке цркве Берлин - Бранденбург. Био је то, дакле, рад „на задату тему“: парафраза је послужила као основни текст једног, умјетнички обликованог, богослужења у цркви на берлинском Хоенцолернплацу, 17. маја 1995. године. У цркви се у исто вријеме одржавала постхумна ретроспектива (склуптуре, цртежи, слике) чувеног руског умјетника Вадима Сидура, московског „дисидента изнутра“. Моје намјенски писане текстове говорили су сценски умјетници Хана Штајдле и Ролф Дитер Деген. За оргуљама је био кантор Беренд Бергнер. Чули смо и проповијед берлинско-бранденбуршког бискупа, проф. др. Волфганга Хубера - ријечи против свјетске равнодушности код толиких свјетских зала и ратних страдања, позив на мир и љубав, солидарност и стваралаштво.

Био је то за мене јединствен доживљај, иако ме није напуштала свијест о земаљској залудности, крхкости и рањивост сваког покушаја „парафразе“ недосежног, сакралног изворника.

1. ФРАГМЕНТ (СТИХОВИ 1-2)

Молитва Мојсија, човјека Божијега
1. Господе! ти си нам уточиште од кољена
до кољена. 
2. Прије него се горе родише
и сазда се земља и васиљена,
и од вијека и до вијека ти си Бог.

Уточиште! Сигурно склониште!

Ради се, на крају, увијек о томе: да нађемо
једно сигурно мјесто, мјесто гдје смо мирни
и заштићени.

Кад се разочарамо у живот, кад изневјере
најљепше наде, кад нас оставе и пријатељи и
ближњи, потребно нам је смирење у топлом
окриљу новопронађене љубави и повјерења.
Тамо гдје опет желимо да дишемо заједно са
другима.

Кад око нас почиње све да се руши и гине,
као у великим историјским несрећама, у трагедијама
читавих народа и земаља, у разорним
и непојамно злочиначким ратовима - у којима
Каин увијек изнова убија Авеља - тада, у
очајању, мислимо само о томе како да се
отмемо смрти, како да се спасимо. Трагамо
за једином тачком ослонца, за оном архимедовском
полугом, која би нас могла издићи из
провалије, ишчупати из пропасти. Та полуга,
осјећамо, није више физичка, нити је жуђена
тачка ослонца ствар математичког прорачуна.
Тачка нашег спасења уздиже се изнад свих
тачака свемира, све их обухватајући - знамо да
само Свемогући може да нас спаси. Само је он
гарант смисла и полуга избављења - тако је
било кроз сва кољена људског рода. И она се
тога присјећају, смрћу и пропашћу обузета. То
сјећање ваљда је најстарије, примарно сјећање
човјекове душе, која не заборавља свој небески
завичај. И која након свих, присилних и болних,
додира са земљом, све јаче чезне за
бесмртношћу и вјечношћу, за тајанственим
својим прибјежиштем.

Јер тебе љубим вјечности! страсно је
понављао Ничеов Заратустра. То јест, сам
филозоф, који је хтио да “филозофира
чекићем”, рушећи све богове и идоле, самоубилачки
се опирући и самом Христовом
учењу. Па ипак, и ова страсна и очајна душа
призива и љуби само вјечност, а вјечност се
не да ни помислити изван и против Бога.

Само је вјечност, вјечност простирања Божје
милости, утјеха и уточиште за наш смртни,
страхом и дрхтањем испуњени живот на
земљи.

Вјечност коју тражимо безусловно.

У коју смо позвани. За коју смо рођени.

Вјечност у коју, с надањем у спасење,
у коначно уточиште, увиру сва људска кољена.
У вјечну свјетлост, у вјечни мир.

У Бога - најтврђи заклон.

2. ФРАГМЕНТ (СТИХОВИ 3-6)

3. Ти повраћаш човјека у трулеж, и говориш:
вратите се синови људски!
4. Јер је тисућа година пред очима твојим
као дан јучерашњи, кад мине, и као стража
ноћна.
5. Ти их као поводњем односиш; они су као 
сан, као трава, која рано вене,
6. Ујутро цвјета и увене, увече се покоси и 
сасуши.

Зрно пшенично мора да струне, 
кроз смрт се дјене, у прах пређе,
да изнова би прокпијало.

Помишљах, Господе, с тугом помишљах,
да и ја сам свијетло зрнце Твоје,
које си у мрак овај посијао,
у прах овај, у овај глиб,
да бих Ти у небу једном процвао.

И праведно је, рекох, праведно, Господе,
да и ја струнем, у прах пређем,
ја зрнце Твоје изгубљено,
од зрна пшенице мање вриједно.
Па ипак ме мори глад за Тобом,
за животом вјечним глад, Господе.

Хоћеш ли утолити глад моју,
ма и кроз хиљаду година то било?
Шта си нам обећао кад си рекао:
“Вратите се, синови људски”!?
А живот синова људских на земљи животу
вилиног коњица личи -
у бистро јутро једном полетив,
истом с вечери већ је угашен.
Ал и дан би један био на радост,
ако ћеш ми даровати дан вјечни -
за тај небески дан ја трајем
немирне дане овдје,
грозничаве ноћи без сна.

Човјек је за Тебе влат траве,
рано се сасуши, ил покоси,
у откос смрти зелена сложи.
Син човјечји, травка, вилин коњиц,
само су уздах, силом прекраћен,
сан који о Теби земља снива,
и не умара се снивајући.
А рука Сијача неуморно сије,
генерације синова - генерације трава,
сије и коси беспрекидно.

Ја видјех све што не смјех да видим:
жито тек класало би пожњевено
баште што у подне нагло свену,
плод који се тек сунцу насмијеши
отргнут би и у трулеж бачен;
видјех и заврисках од бола,
пресјечен у гласу дозивах:
Рано је за жетву и бербу,
Господе, рано, Свевишњи, прерано!
Пусти нас да још растемо,
пусти рок земаљски да испунимо,
и, час кад дође, у прах се вратимо,
час сваком на челу записан,
час од сваког бића прихваћен,
од сваке ствари у којој си прослављен -
прах је само пут у живот виши.

Ал говораху мудри:
оне које воли Бог узима младе,
не хулите зато на Господа,
слављен да је Господ, Бог наш,
и нека га самртника усне славе,
све док се мичу, и не струну,
не поцрне ил не поплаве.

3. ФРАГМЕНТ (СТИХОВИ 7-10)

7. Јер нас нестаје од гњева твојега,
и од јарости твоје у сметњи смо.
8. Ставио си безакоња наша преда се,
и тајне наше на свјетлост лица својега.
9. Сви се дани наши прекраћују од срдње твоје,
године наше пролазе као глас.
10. Дана година наших свега има до седамдесет
година, а у јачега до осамдесет година:
и сам је цвијет њихов мука и невоља; јер
теку брзо, и ми одлијећемо.

Многе си узео у цвијету младости,
невјести из загрљаја вјереника,
мајци многој сина јединца.
Ал тјеше их старци мудра срца,
мртви су Теби, кажу, пристигли,
у чете анђеоске уписали се.

Многи пак доживјеше седамдесет, осамдесет,
проводећи живот у забораву,
ни на смрт саму не мислећи,
помишљајући, луде, да ће их мимоићи,
и да их је Бог заборавио,
кад им се тако дуго не јавља!

А онда наста рат у мом граду,
у земљи мојој, Господе,
земљици мојој међ свјетовима,
на источно-западни крст распетој,
у крв и мрак огрезнулој,
у којој пак сама браћа живе,
један другоме највећи душмани!

Изађе Каин из засједе
и брата свога Авеља закла.

И други Каин изађе из грма
и брата свога слабога уби.

И трећи, и Каин хиљадити
удари ножем у братско срце,
крв братска опија мирисом чудним!

Крв братска пење се, до неба виче,
запљускује пријестоље, Господе, Твоје,
и небеској свјетлости, ево, пријети!

Летимо у смрт јатимице,
гњурамо се наглавачке,
земља је препуна свјежих хумки,
многима се за гроб и не зна.

Ко сад ни гроба свога нема,
гдје ће се упокојити тај, Господе?
Хоћеш ли га намах у прах стрти,
ил у горња небеса звати,
о Господе страшни,
Господе којег не знавасмо.

Наши се градови са земљом сравњују,
домови су спржени, амбари похарани,
убијени смо ил прогнани,
гладни, промрзли, престрављени,
на нас се сручила сила убилачка,
и нема краја невољама нашим,
потопљени смо у патњу ко у врело уље.
Зар Ти толико згријешисмо, Страшни,
зар хоћеш да нас сасвим потреш?
Шта смо учинили, Господе,
те се толико гњевиш на нас,
зар ћеш до посљедњег да нас истријебиш,
ко зликовце највеће да нас погубиш?

Је ли то освета Твоја
над нама, безбожницима, идолопоклоницима?

Наши су гријеси превелики,
ал казна Твоја сад уништи нас.

Стадосмо пред свјетлост лица Твога,
прејак сјај Твој, Господе!

Блистање Твоје спржиће нас,
сјај коме не смјесмо да се приближимо,
из мишјих рупица и легала наших,
јазбина хладних и бездушних,
сљепићи и кртице Твоје, Господе,
безумници и кривоклетници,
које ће попити ватра Твоја
ко јулско сунце капљице росне.

Да ли си то Ти, Господе,
питамо у чуду невиђену,
у страху и запрепашћењу што нас слама,
од ког нам се кољена тресу.

Дуго не гледасмо у лице Твоје,
и сад у сјају Твом гинемо,
наше су тајне прах и дим!

                        * * *

Заиста: зар је могуће да је Бог, Творац
Свијета, изручио тај свијет, своје дјело, овако
страшном уништењу!? То сам се питао ја, то
смо се питали ми, обични људи, цивили,
стотине хиљада нас у Сарајеву и Мостару,
слушајући, из склоништа, даноноћне разорне
експлозије, убилачку пуцњаву из свих могућих
оружја. Бог би, ако игдје о в д ј е морао да
интервенише! - шапутали смо у себи, или
говорили наглас. Ако је допуштен оволики
злочин на земљи, ако је допуштено овакво
убијање невиних људи, цивилног становништва,
и овако страхотно разарање свега што
је створила људска рука - зар није то онда и
пораз Бога самог, знак наше несносне
напуштености од Бога Оца, знак запањујућег
његова одсуства из овог свијета!? Зашто не
прекрати наше патње, зашто нас не избави из
овог пакла? Гдје је његова милост? Није
ваљда и сам Бог постао “дипломата”, па
“тактизира” и “уцјењује” са својом милошћу,
којој се још увијек очајнички надамо...

Тако смо некако размишљали, ми наивни,
дјетињасти људи, шокирани што нам не
долази у помоћ наш увијек праведни, увијек
добри Бог.

Заборавили смо на несхватљиву Божју вољу и
непојамни гњев Божји, и да се и ово
несхватљиво “одсуство Бога” у нашем,
погибијом захваћеном, свијету може узети и
као његово ванредно јако, прејако “присуство”
- негативно откривење Свемогућег! Збивање
које нас потреса до коријена, до сржи,
збивање којем нисмо дорасли, којем не
налазимо смисла ни објашњења. Као да се Бог
може објаснити!

У том потресу, у крајњем очајању, у
непрестаном дрхтању у смртном ропцу, у тој
апсурдној изложености и од Бога
напуштености, ја сам - по надличним
налозима - мислио на Христа! На Христову
жртву, на Христов наук, на обасјање које је
падало по нама с његова крста. Христос се
јављао у очајном срцу, Христос као посљедња
нада и уточиште. Ако нас је Отац и заборавио,
оставио, равнодушан и несхватљив, јављао се
Син, у људском обличју, присан, озарен - он
који нас искупљује величином своје жртве и
снагом своје свеобухватне љубави.

У мраку и влази сарајевских подрума до нас је
стизао свјетлосни трак Христова лика. То
свјетлосно небеско уже била је за мене једина
полуга могућег спасења, једина нада. Ако не
учествујем у злу, ако не убијам - макар и сам
био убијен! - ако љубим ближњега свога. Ако
сам чувар свога брата, тј. солидаран са онима
што страдају и пате.

Та свјетлост, која ми се јављала и кроз
пјеснички језик, отворен за пријем и пренос
откровења, та свјетлостје гријала и снажила,
чувала од пада и посрнућа, штитила од
свеприсутне земаљске лажи и језика ратне
пропаганде.

Тако ми је Христос помогао да не сиђем с
ума, и да можда и сам, у паничном страху за
голи живот, не узмем нож у руке. Христос ме
је бранио и од мене самог, од несигурног и
нагонима подложног дијела бића, и ја сам то
јасно знао и осjећао. Свјетлосни Христос
објављивао нам је у тами да је са нама, и да
смо и ми надарени учешћем у његовој
богочовјечанској природи.

И зато сваки, који је изашао из овог пакла,
осјећа снагу показане милости. И хвалимо те,
Исусе Христе, Боже наш. И хвалићемо те док
жива даха у нама има, док се у прах не
вратимо...

4. ФРАГМЕНТ (СТИХОВИ 11-12)

11. Ко зна силу гњева твојега и твоју јарост,
да би те се као што треба бојао?
12. Научи нас тако бројити дане наше,
да бисмо стекли срце мудро.

Заборавише на силу гњева Твог, Господе,
на срџбу Твоју и Дан Суда,
жељни моћи на овом свијету,
пророштвом лажним заведени,
заборавише на Твоју истину и моћ,
и чак Те умрлим огласише,
и непостојећим!

Помислише да Бог је тек једна „ријеч“,
које не морају да се боје,
безбожници - у злу свом тек неустрашиви,
у братоубиству.

Заборавише да страх је Божји
дар синовима човјечијим,
јер човјек који не страхује за душу своју,
лако остаје без ње,
у звијер се обрћући.

А такви се намножише у мојој земљи,
такви, Господе, и по свем свијету,
cлуге крваве богова земних,
на олтар Државе и олтар Нације,
на олтар Моћи бездушне и слијепе
крваве жртве што сад приносе.

А који се Тебе боје, Господе,
ти дане своје на земљи броје
бројећи мртве свуд око себе,
и живи се међ мртве убрајајући.
Јер ако је убијен брат мој и ближњи,
и ја сам с њим овдје докрајчен!
То каже срце, срце престрављено,
силовитим Твојим откровењем,
прејаком свјетлошћу Твојом у тами,
страхом Господњим обасјано,
срце што учи се тек мудрости
у смрт и небо загледано.

Мудро срце мисли на смрт
и тако броји дане земаљске,
мислећи на дан избављења,
на врата у небу одшкринута
за душе праведника.

Тиме се опија мудро срце,
срце у ком се Христос стани
као у дому свјетлошћу сазданом,
срце преплављено страхом и надом,
срце у које ћеш милост лити
и с радосним пјевом уздизати.

5. ФРАГМЕНТ (СТИХОВИ 13-17)

13. Поврати се, Господе! Докле ћеш?
Смилуј се на слуге своје.
14. Ујутро нас насити доброте своје,
и радоваћемо се и веселити у све дане своје.
15. Обрадуј нас према данима, у које си нас мучио,
и према годинама, у које смо гледали невољу.
16. Нека се покаже на слугама твојим дјело твоје,
и слава твоја на синовима њиховијем.
17. Нека буде добра воља Господа Бога нашега
с нама, и дјело руку наших доврши нам.

Поврати се, Господе, смилуј се,
превршила се мјера гњева Твога,
страдању овом краја нема.

Поврати се, Господе, слугама својим,
народима што гину узалуду,
смилуј се рањенима и прогнанима,
жедним и гладним, бездомнима,
разореним градовима, опустошеним земљама,
дјеци својој без љубави и заклона,
смилуј се, Господе наш, смилуј свима,
не одвраћај од нас лица свога.

Убицама и гониоцима нашим
окрени своје гњевно лице,
а нама се у благом сјају окрени,
обасјај у мраку, просвијетли нас,
у наше домове мир поврати,
спокој у срца престрављена,
да у радости Те сретнемо, Силни,
дјелима руку дрхтавим Ти захвалимо,
у дјелима љубави с Тобом се сјединимо.

Твоји смо, Господе, ми Теби припадамо,
окупи нас благошћу својом,
милошћу својом окупај нас,
у новој цркви браће сабери,
и ране предубоке наше зацијели,
ране што зададосмо једни другима,
мржњом и лудошћу заслијепљени,
отвори нам нове очи, Господе,
тебе зовемо, Свјетлости блага!

Дај руку своју посрнуломе,
јави се, Господе, смртнику тужном,
обасјај његове тегобне дане,
ноћи у којима му не даде сна,
на радост му житак окрени,
да свједочимо славу Твоју,
поспјеши дјела руку наших,
к Теби руке дижемо, Господе наш.

Смилуј се и непријатељима нашим,
спаси душе њихове, уведи и њих
у блиставе дворане праведника,
упосли добрим и њихове руке,
прими нас све у мир свој непробојни.

Одмори земљу у крилу милости,
духни нам под крилца спарушена, спржена,
зовни нас у славу небеса својих,
у пјесму Твоју васељенску!

Смилуј се свим створењима својим,
овчицама црним и овчицама свиленоруним,
јави се стаду гласом милосним,
стаду растуреном, у мраку изгубљеном,
сабери, охрабри, именом ослови,
јер сви Теби само припадамо,
небеском завичају из ког смо изгнани,
о, прими нас опет, благи.

Теби се надамо и Теби појемо,
за Тебе живимо, за Тебе мремо,
да живот вјечни заслужимо,
о, смилуј се, Свјетлости блага,
у коју се дижемо из мртвих,

у коју из гробова узрастамо,
с радосним пјевом на уснама,
Тебе славећи, Господе,
Тебе славећи јутром и вечером,
Тебе пјевајући одсад довијека.

(Берлин, марта 1995)

Knjigu je u Sarajevu 2010. godine objavio izdavač Maunagić d.o.o. - MaunaFe, a tekst je na njemački pevela Barbara Antkowiak. Predgovor je napisao Bringfried Naumann.