Ivan Lovrenović

Stevan Tontić poslao mi je članak o pjesniku Petru Gudelju, napisan za Srpsku enciklopediju Matice srpske. Ton članka je ohlađen, kako i valja da bude u enciklopedijskim jedinicama, a precizne i znalačke kvalifikacije odaju odličnu upućenost u Gudeljevu poeziju i poetiku. Izbor urednikā bio je nepogrešiv: i sam velik i svoj pjesnik, Tontić je Gudeljevu poeziju osjetio davno, i o njoj progovorio i na izravan, pjesnički način (vidi na ovoj web stranici, u tekstu Petar Gudelj, Europa na tenku, sjajnu Tontićevu pjesmu Petar Gudelj, u dobar čas iz 1987. godine.)

Potaknuo me Tontićev enciklopedijski članak da usporedim jedinice o Gudelju u dvjema drugim suvremenim enciklopedijama: u Hrvatskoj enciklopediji Leksikografskoga zavoda Miroslav Krleža  iz Zagreba i u Hrvatskoj enciklopediji BiH iz Mostara. Evo ih ovdje, poslije Tontićeve, na usporedbu i prosudbu. Ne Gudeljeve poezije, nego odnosa prema njoj. (I. Lovrenović)

Стеван Тонтић

ПЕТАР ГУДЕЉ

Овај чланак о пјеснику Петру Гудељу написан је за Српску енциклопедију Матице српске, по поруџбини уредника проф. др Драгана Станића (Ивана Негришорца).

Гудељ, Петар, песник (Подосоје код Имотског, 29. IX 1933). Учитељску школу завршио у Мостару, студиј компаративне књижевности на Филозофском факултету у Београду (1959). Прве песме објавио 1953. у Младој култури. Сарађивао у бројним часописима и листовима, понајвише у београдској Књижевности и загребачком Форуму. У Београду је живео 35 година, радећи као уредник у издавачкој кући и као самостални књижевник. Од 1990. живи у Башкој Води и Загребу. Већ раним песничким збиркама Руке, сузе и чемпреси (Сарајево 1956), Исус је сам (Крушевац 1961) и Пас, пса, псу (Београд 1967), Гудељ је назначио основне духовне и поетичке координате свог поетског света. Оне подразумевају митолошке представе старих Грка, Римљана, Словена и других народа, паганске и хришћанске култове и симболе те подстицајна искуства класичне и модерне поезије. У геопоетичком смислу, ослањају се на Балкан и Медитеран са средишњим топосом завичајно-митске планине Биокова и далматинског крша у којем се човек рве с праисконским силама добра и зла. У суровим условима опстанка, песник је „пригрлио опорост и трагику као нешто неумитно, као срж егзистенције“(С. Игњатовић). То је став трагичког витализма. Дубља посвећеност земљи и динарско-јадранском крајолику слути се већ из наслова неких дела (Сухозидина, Београд 1974; Илирика, Београд 1980; Вруља, Београд 1982; Голубице над јамама, сабране песме у три књиге, Сплит 1993; Све што си донио из планине, Загреб 2012). У исти мах, песник тврди да „презире кампанилизам и малоумну завичајност“, заговарајући отвореност према „свим вјетрима, звијежђима и народима“. У венцу песама „Србији, на истоку“ Гудељ „с љубављу“ говори о ономе што му је Србија духовно дала. Своју поезију напучио је плодовима земље и бићима из животињског царства, што је чини необично конкретном и сликовитом. Земља и небо, као и тело, душа, језик и ерос смртног човека, љубавника и ратника, главни су извори песникових фасцинација. Код њега је „трајно присутно сјећање на пра-стања свијета и човјека, прије гријеха и прије морала“ (И. Ловреновић). Гудељ је у исти мах и архаичан и модеран песник, с критичко-иронијским виђењем историјског наслеђа, посебно тоталитаризма и милитаризма (поема Еуропа на тенку, Београд 1987). Негује елементарну снагу израза служећи се пробраном лексиком из заједничке баштине српског и (с уделом икавице) хрватског језика у којој се осећају векови предачког искуства, усменог песништва и фолклора. Пише у слободном стиху различитог ритма и метра, поетска фраза му је обично концизна, блиска говорном језику. Добитник је више књижевних признања.  

ОСТАЛА ДЕЛА: Тропи. Почела, Београд 1976; Штит, Мостар 1979; Мит и мед, Београд 1982; Осмолиш, Београд 1982; Влкое, Београд 1983; Хесперидске јабуке, Београд 1986; Пут у Имоту, Башка Вода 1996; По зраку и по води, Башка Вода 2002; Змија младожења, Башка Вода 2007; Душа тилу, Загреб 2010; Када се сунце женило (цвјетњак усмених лирских пјесама), Загреб 2012.

ЛИТЕРАТУРА: П. Палавестра, „Далеки наш непознати пријатељ Петар Гудељ“, Омладина, 1954, 29; Р. Трифковић, „Петар Гудељ - Исус је сам“, Живот, 1962, 1-2; С. Леовац, „Нове песме Петра Гудеља“, Израз, 1968, 3-4; Љ. Симовић, „Петар Гудељ – Пас, пса, псу“, Књижевност, 1968, 3; А. Ристовић, „ Феномен језика“, Књижевне новине, 30. III 1968; В. Тенжера, „Археологија сјећања“, Вјесник, 29. и 30. IX 1974; Т. Ладан, „Пријетворбе прапочела постојбине“, Око, нов. 1974; С. Игњатовић, „Први језик“, Политика, 1. XII 1979; А. Пуслојић, „Тврди трагизам Петра Гудеља“, Књижевне новине, 30. VI 1983; T. Maроевић, „То мало земље“, Слободна Далмација, јан. 1994; М. Паламета, „О поезији Петра Гудеља“, Мотришта, јун 2003; И. Ловреновић, „Петар Гудељ или знање планине“, предговор књизи Пелазг на мазги, Загреб 2004; Е. Казаз, „Уобличавање смрти“, поговор књизи Све што си донио из планине, Загреб 2012.

Hrvatska enciklopedija (Zagreb, 1999–2009):

Gudelj, Petar, hrvatski pjesnik (Podosoje kraj Imotskoga, 29. IX. 1933). Studij komparativne književnosti završio 1959. na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gdje je živio do 1990; potom se preselio u Bašku Vodu. Radio u izdavaštvu te od 1972. kao profesionalni književnik. Objavio zbirke pjesama Ruke, suze i čempresi (1956), Isus je sam (1961), Pas, psa, psu (1967) te u zrelijoj fazi Štit (1979), Mit i med (1982), Vlkoe (1983), Hesperidske jabuke (1986) i dr., a svih četrnaest zbirki tiskanih do 1993., zajedno sa šest neobjavljenih, tiskano je u troknjižju Golubice nad jamama (1993). Središnji mu je tematsko-motivski sklop vezan za sredozemni krajolik, život i mit, služi se naglašenim slikama i preuveličanim metaforama te škrtim rječnikom i jakim riječima, u kojima često odzvanja dvostih rere i gange. Ostale zbirke: Hrvatska Odiseja (1999),  Po zraku i po vodi (2002), Pelazg na mazgi (2004), Zmija mladoženja (2007).

Hrvatska enciklopedija BiH (Mostar, 2015):

GUDELJ, Petar, pjesnik (Podosoje kraj Imotskog, 29. IX. 1933). Osnovnu školu završio u rodnom mjestu, gimnaziju u Imotskom, učiteljsku školu u Mostaru (1954). Diplomirao komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1959), u kojem je djelovao kao urednik u izdavačkoj kući (1959-72), a zatim do 1990. kao profesionalni književnik. Od 1990. živi u Baškoj Vodi. Već u prvim pjesmama, objavljenim 1953. u časopisu Mlada kultura, i u prvoj svojoj pjesničkoj knjizi Ruke, suze i čempresi (1956), govori zrelim pjesničkim glasom i sigurnom versifikacijom. Na toj čvrstoj podlozi, u kasnijem se njegovom pjesništvu događa polagana i postojana kristalizacija, kroz koju se prvobitni egzistencijalistički intoniran tragizam (pjesme o tijelu, o Isusu, o erosu, o samoći, o smrti) smiruje i pročišćuje u osobno pronađenom i oblikovanom pjesničkom svijetu. Mediteran, planina, neuništivi krug propadanja i obnavljanja, sjedinjavanje s elementima, misao o smrtnosti/neumrlosti kao organskom lancu predaka/potomaka; antička grčka i rimska književnost, filozofija, mitografija, historiografija, topografija, južnoslavenski mit i stih, epski i lirski; hrvatska pjesnička i graditeljska baština, pučka i artistička, stara i moderna; znanje vjetra, kamena, mora, znanje bilina i živina, znanje drevne ergonomije predmeta, poslova i pokreta - važni su elementi toga sustava, neotradicionalističkoga po misaonoj podlozi, a neponovljivo individualiziranoga u pjesničkoj formi. Ovaj proces korespondira s pojavljivanjem većih pjesničkih cjelina, karakterističnih Gudeljevih sekvencijski strukturiranih poema (Štit, Vlkoe, Hesperidske jabuke itd).

Nascentna svježina, kao trajno prisutno sjećanje na prastanje svijeta i čovjeka, obuhvaća cjelokupni Gudeljev senzibilitet, i proteže se na sve pa i na sam tekst, koji u Gudelja poprima vrijednost iste vrste i istoga reda kao ostala tri pjesnikova počela - tijelo, jezik, zemlja. U zagonetnom njegovom poetskom panpsihizmu bit će na poseban, sarkastički i satirički način, oživljen čak i tenk kao biće s transhistorijskom egzistencijom i misijom u knjizi snažne poetičke provokativnosti Europa na tenku (1987). U krugove njegove erudicije, tako, ulazi i znanje današnjega, urbanog svijeta, s njegovom tehničkom civilizacijom, i s njegovom strašnom političkom historijom (npr. poetska proza Komunistička poema, s podnaslovom Drugu Marxu u bradu, iz 1962, ili poema Jan Plamen, 1983).

Njegov pjesnički opus zaslužuje atribut monumentalnoga, i u estetskom i u pojavnom smislu; doista se mora govoriti o cijelome jednom kozmološko-pjesničkom sustavu, neusporedivom i potpuno iznimnom u okviru modernoga hrvatskoga pjesništva.

Autor je više scenarija za dokumentarne filmove. Za poeziju je nagrađen nagradama »Goranov vijenac« (2010) i »Bosanski stećak« (2010).

DJELA: Ruke, suze i čempresi, Sarajevo 1956; Isus je sam, Kruševac 1961; Pas, psa, psu, Beograd 1967; Suhozidina, Beograd 1974; Tropi. Počela, Beograd 1976; Štit, Mostar 1979; Ilirika, Beograd 1980, Ljubljana, 1984; Vrulja, Beograd 1982; Mit i med, Beograd 1982; Osmoliš, Beograd 1982; Vlkoe, Beograd 1984; Hesperidske jabuke, Beograd 1986; Europa na tenku, Beograd 1987; Vuk u novinama, Zagreb 1988; Moja Imota, Zagreb 1991; Golubice nad jamama, 1-3. Split 1993; Put u Imotu, Baška Voda 1996; Hrvatska Odiseja, Baška Voda 1999; Po zraku i po vodi, Baška voda 2002; Pelazg na mazgi, Zagreb 2004; Zmija mladoženja, Zagreb 2007; Duša tilu, Zagreb 2010; Za njom je koracala maslina, Sarajevo 2010; Kad se sunce ženilo, Zagreb 2012.