Ivan Lovrenović

Стеван Тонтић, СВЕЉУДСКИ ЈЕЗИК ПОЕЗИЈЕ

Уз један књижевни експеримент

(О томе како поезија ослобађа људе од граница, предрасуда и конвенција, и о превођењу поезије)

                                          Поезија је матерњи језик људског рода. (Ј. Г. Хаман)  

    Можда је мисао Јохана Георга Хамана о поезији, коју сам узео за мото овог записа, имао на уму и мој пријатељ Петер Фелкер када је дошао на идеју о једном заједничком, експерименталном књижевном дјелу четворо аутора у којем се преплићу многе кратко описане сцене из живота свакога од њих. Дјело се зове Lebenszeilen. Од та четири аутора два су женског а два мушког пола, па је у овој књизи дошло и до “експерименталних” мушко-женских поетичких и стилских укрштаја. Пошто су се од раније познавали, не вјерујем да је међу њима долазило до било каквих неспоразума, свеједно што су им биографије различите, везане за раздаљене језике и културе. Но, изгледа да се њиховe књижевнe идејe међусобно привлаче. А ако је поезија матерњи, што значи прапочетни језик човјечанства, онда је она истовремено и језик природно омогућеног, једноставног разумијевања међу људима, језик који надилази све границе међу њима. Могли бисмо рећи – свељудски језик. Али није поезија никакав “есперанто”, не повезује људе истим (умјетно конструисаним), већ различитим али преводивим ријечима и метафорама. Или другачије речено: повезује их истим или врло сличним осјећањима која одређени пјеснички текст изазива и у преводима на њихове језике.

    Имена и прави идентитети аутора ове књиге откривају се – према њиховој заједничкој замисли - тек на њеном крају, у посебном додатку. Можда ће читалац стварати у машти неке нове, синтетизоване ликове и идентитете писаца,  да би тек послије лектире открио оне праве, са земљама из којих потичу: Петер Фелкер (Peter Völker, Њемачка), Нахид Енсафпур (Nahid Ensafpour, Иран), Вивијана Сантана (Viviane Santana, Бразил) и Ервин Матл (Erwin Mattl, Аустрија). Па ако ово хибридно књижевно дјело и не постане свјетска књижевна сензација, чини се да му је, у најмању руку, осигурана занимљивост самог садржаја, композиције и поступка реализације.  

      Многи су велики и значајни пјесници успијевали да надиђу границе сопствене културе. Надилазили су их ширином и отвореношћу својих схватања, а у дословном смислу захваљујући преводима њихових дјела на стране језике.

   Генијални персијски филозоф, суфијски мистик и пјесник Мевлана Џелалудин Руми рекао је, између осталог, и ово: “Ако једна свијећа потпали другу свијећу, неће изгубити ништа од своје свјетлости.” Захваљујући преводима на многе језике, сам Руми није ништа изгубио, већ је добио на величини и у својој и у страним културама. Свјетска мисао и књижевност веома су се обогатили откривши његово дјело. Читају га и цијене не само Иранци и муслимани, већ и припадници других народа и религија.

   Виктор Иго писао је како “област поезије не познаје никакве границе. (…) Поезија је најунутрашњија срж свих ствари.” Понекад се, у складу са овом Игоовом похвалом, каже да је поезија “со књижевности”. А јело без соли није нарочито укусно.

   Познато је да се Гете веома занимао за стране језике и културе. Бавио се и српском народном (епском) поезијом, писао рецензије о њој, а на њемачки је превео познату баладу “Хасанагиница” (“Der Klagegesang der edlen Frauen des Asanaga“), изворно насталу на српском језику. То је изузетно лијепа а тужна пјесма о једној врло несрећној муслиманској жени из Босне и Херцеговине. Још је познатије његово бављење Оријентом и исламом, о чему посебно свједочи значајно дјело Западно-источни диван, настало послије лектире оријенталних пјесама персијског пјесника Хафиза Ширазија. Тако су се преко највећег њемачког пјесника зближавале и плодно укрштале различите културне и духовне традиције. Гете је знао да ниједан национални језик, и ниједна култура, не садрже сву могућу мудрост човјечанства - стога је увијек добродошло међусобно упознавање и зближавање.

   Поезија свакако најпотпуније живи у језику у којем је настала, ту дише пуним плућима, али живи и у добрим преводима/препјевима на стране језике. Тако шири концентричне кругове око свог средишта, превазилазећи границе између различитих језика и култура. Највеће кругове у свом ширењу постигли су велики свјетски пјесници, они без којих је и гетеовска”свјетска књижевност” тешко замислива. Ти највећи, готово свеобухватни кругови распростирања поезије обликовали су се око имена Хомера и Пиндара, Ли таи Поа, Вергилија и Овидија, Хајама, Румија и Хафиза, Дантеа, Вијона, Шекспира и Милтона, Гетеа и Хелдерлина, Пушкина, Мицкјевича и Његоша, Витмана и Дикинсонове, Бодлера и Рембоа… Па онда Кавафија, Рилкеа, Валерија и Елиота, Пастернака и Цветајеве, Лорке, Неруде, Борхеса и других корифеја свјетске поезије. Велико поетско значење имају и народни (усмени) спјевови, као што су Махабхарата, Калевела, Пјесма о Нибелунзима, Слово о пуку Игорову, или српске јуначке пјесме. Све те пјесме и спјевови носе обиљежја поднебља, народа и језика у којима су настали, али истовремено надилазе та одређења својим универзалним духом и схватањем људске судбине. Као матерњи језик човјечанства, поезија је израз човјекове генеричке суштине. А тиме што људи свих боја коже, свих народа, језика и вјера, припадају врсти homo sapiens-а, они тиме неминовно дијеле и сва битна својства те врсте. Што такође значи да се сви међусобно могу разумјети, макар и уз преводилачко посредовање. И када се потруде да упознају и прихвате нешто ново и другачије.

   Додуше, један од највећих њемачких пјесника 20. вијека, Готфрид Бен, тврдио је да је поезија управо оно што се не може превести. То је један радикалан исказ. Свакако да постоје непреводиви језички изрази и језичке игре, тешко преводиве или непреводиве пјесме појединих аутора крајње особеног начина изражавања. Такав је, на примјер један други њемачки пјесник источноевропског јеврејског поријекла, Паул Целан, који је писао врло херметичну, тешко разумљиву поезију. Па ипак, његова “Фуга смрти” преведена је на многе језике и свуда је доживљена као велика поезија о холокаусту.

   Мислим да се готово свако добро књижевно дјело, било да је поезија у везаном или слободном стиху, или лирска, приповједна и есејистичка проза, ипак може пренијети у други језик. Ако се понешто у преводу и изгуби (што је код римоване пјесме неминовно), главни мисаони и емотивни набој дјела ипак ће доћи до читаоца. Наравно, потпуније дјелује сам оригинал на истојезичног реципијента, али шта бисмо уопште знали о књижевностима на страним и изумрлим језицима, да нема превода?

   Постоје и дјела која су врло тешка за читање, не због сложености или неразумљивости језика којим су написана, већ због саме садржине и психолошке тежине онога о чему говоре. Сјећам се, на примјер, Књиге неспокоја португалског пјесника Фернанда Песое. Читао сам је у преводу на њемачки језик прије више од двадесет година. Непрестано сам се чудио запањујућој продорности ауторефлексије и несмиљеној искрености с којом је Песоа  сецирао сопствену душу, или своје “ја”. Питао сам се како је могуће написати овакво дјело о самом себи а да не полудиш? Песоа ми је одраније био познат као један од најнеобичнијих и најоригиналнијих пјесника 20. стољећа, који је поезију писао под разним именима (хетеронимима). А што се рецепције његове Књиге неспокоја у преводима на стране језике тиче, мислим да ће и ту показати своју снагу. Колегиница из Бразила свакако ће Песоу читати лакше него ја, будући да је португалски и њен језик.

   Овдје ћу изнијети једну своју личну “теорију” о превођењу поезије, особито  поезије строгих форми, на примјер сонета. Превођењем се и сам бавим већ прилично дуго, и до сад сам превео више књига њемачких пјесника. За ову “теорију” не могу пружити никакве доказе, већ само сопствене слутње и претпоставке.

   Често сам се питао како је могуће превести римовану пјесму, посебно сонет, с једног на други, потпуно другачији језик, у којем је свака ријеч сасвим различита у односу на ријеч оригинала. Преводи се, рецимо, са персијског на њемачки, француски, руски или арапски језик, односно – обрнуто. При томе, превод (или препјев) мора да буде у највећој мјери вјеран смислу и значењу сваког стиха у оригиналу, затим да, колико је уопште могуће, испоштује метрику, ритам и мелодију изворног језика као и систем римовања. За мене је дивно чудо што ипак постоје преводи сонета и преводиоци којима је све то, у доброј мјери, пошло за руком. И у којима читалац може да ужива готово као и читалац оригинала. Не налазим друго објашњење за могућност тако успјешних превода најзахтјевнијих поетских форми осим у чињеници да и пјесник и његови преводиоци припадају истој врсти интелигентних и сензибилних створења - људској врсти. По својој антрополошкој суштини они су иста, готово идентична бића. Имају иста или посве слична осјећања, радују се свему лијепом, чезну за љубављу и срећом, страхују од смрти. То је отприлике свељудска антрополошка “позадина” која, из дубина “матерњег језика људског рода”, из језичких праструктура, омогућава преношење и тако захтјевног поетског облика као што је сонет из једног језика у други, сасвим различит језик. И у томе за мене лежи поменуто дивно чудо могућности преводилачке умјетности, односно тајанствене међујезичке самјерљивости и преводивости. А преводилачке умјетности нема без изузетне језичке креативности. Такву креативност највише показују преводиоци који су и сами пјесници.

   Ауторима заједничке књиге открићу још нешто о себи, што Петер већ зна. Деведестих година минулог вијека разорена је моја држава Југославије, и то још на ужасан начин – грађанским ратом. Био сам принуђен да близу девет година проведем у егзилу, управо у Њемачкој. О рату у којем је из разорене Југославије настало више држава и државица, написао сам неколико књига. У једној пјесми рекао сам да ми је нова међудржавна граница “повучена посред срца”. Срце је почело да се буни, да лупа, због промјене и битног умањења домовине. Што је још апсурдније, границе су повучене кроз исти језички простор, тако да су формиране и четири истојезичне државне творевине, које умјесто сарадње његују међусобно неповјерење. Његују свој чувени “нарцизам малих разлика”. Као писац сарађујем са колегама који су остали с друге стране. Не допуштамо да нас границе и предрасуде чине непријатељима.

   Сигуран сам да би тако поступили и писци који су, прихвативши изазов књижевног експеримента, своје животне приче здружили у овој заједничкој књизи.

(Текст је писан као предговор заједничкој књизи наведених аутора)