Ivan Lovrenović

Стеван Тонтић,  ТРИ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ

НЕСРЕЋНИ УБИЦА

Повремено ми на сан дође човјечуљак
Који се спремао да ме убије
Док сам живио у томе граду
У доба највеће погибије.

Не знам зашто ми се јавља:
Не спадам у капиталне кандидате смрти,
Нити сам му више на дохвату руке.

Изгледа да није обавијештен
Да имам своју вјерну чуварку
(А можда је бацио око на њу?)
Која се држи обавеза
Свечано преузетих још на вјенчању.

А ноћас сањах да је тај несрећник,
Незадовољан уловом људских примјерака,
Дигао руку сам на себе,
Тако да бијах мало одахнуо,
Рекавши: земљо, буди му лака!

РИЈЕЧ ТИЈЕЛУ

(уз једну пјесму Милоша Видаковића)

Тијело, тијело! Задајеш ми муке.
Зар ћеш дивљати у љубавној страсти
Док ми не скрсте на грудима руке?

Тијело, тијело! Куд да те одложим,
Кад си одбило све мудре савјете,
Без икакве намјере да те обожим.

Како само мислиш да ћемо се спасти?
Зар опет пред њена кољена пасти?

Тијело, тијело! Та смири се,
Има да ћутиш у њеном предсобљу.
Већ сутра ћу те оставит на гробљу.

КАД ЈЕДНОГ ДАНА МОЈА В0ЉЕНА

Стрепим шта ћу
И како ћу
Кад једног дана моја вољена
(Љубоморно небо узме је к себи)
Пређе у царство светих сјена.

Тужиће за њом
Земља којом сад газимо
Не обазирућ се на племенске међе,
Али ће јој се обрадоват њена
Насмијана васељена.

То ме помало већ тјеши.
Мада бих ту утјеху волио
Да додирујем руком,
Милујем као Адам своје ребро
Прије но што се од мене одријеши.

(Из збирке љубавних пјесама БЕЗУМНИ ПЛАМЕН која ових дана излази код СПКД „Просвјета“ у Сарајеву)