Ivan Lovrenović

(Poglavlje iz romana Nestali u stoljeću, Zagreb 2013; protoverzija teksta napisana je godine 1969, objavljena u časopisu Putevi, Banja Luka, godine 1976)

Pedeset je godina, i jedna poviše (po narodnoj pismi), od onoga dana kada smo ukopali dida u Ćeliji, varcarskome groblju pod Grabežom. S njime otišao je i njegov svijet. Bili su jedno. Ostao je ovaj tvoj, ni tebe u njemu, ni njega u tebi. Ostao je i tekst, u kojemu jedva prepoznaješ svoju ruku, ali ne može biti ničiji do tvoj.

DID GOVORI

I kad bi insanu pečene jabuke s neba u usta padale, i kad bi oko njega jedna rika slatka mlika, druga rika kisela mlika tekla, insan bi moro radit. Ako mu je do sebe. Insansko je glavom mislit i rukama radit.

Dobro ti je. Iako je sanduk s mrtvim didom već na onim dvjema letvama (lebdi nad jamom!), iako je oko jame crni krug tužnih i uozbiljenih, kojima i sam pripadaš, iako je ova rupa strašna u svojoj konačnosti, iako se zubom o zub boriš s običnom djetinjom navalom suza, dobro ti je.

Jer ti u glavi zvone didove riječi, mesnatije i zdravije od svega što vidiš oko sebe.

1.

Tèžāk je tvrđi i od kamena i od drveta. Nema hajvana da može izdržati što težak izdrži. A sve: potriba! Potriba je najjača nauka! I kad pije, težak pije ko od neke muke, ko da hoće nešto da pritekne: popije po litar, po dva, i više, a sve naglo, sve odjednoć, ko da će mu neko oteti. I nikad ništa! Zbaci ga paripče, legne u jarak, snig po njemu pane, a on se ujutru strese, potrefi kuću, i — jovo nanovo...

Eto, na selu nećeš vidit debela čoeka. I koji jest, od bolesti je nekakve.

Radio sam ja s težacima, ko i težak, nisam se izmico: i kosio, i oro, i kopo, ali uvik se čudio, kako može tako, s dana na dan, do smrti? I sebi, i tuđinu više neg sebi.

2.

Otac mi umr' kad sam bio u trinestoj. Ja najstarije muško u kući, moro sud odredit tutora na me i na ono što je iza oca ostalo. Te, koga će — Grofića, strica mi! Siroma, bio je rasipnik, Grofićem ga zvali jer nije htio uzjahati sam, već zovi momka iz mehane da mu pridrži uzengiju, pa mu dadni dukat. Vidim ja da će sve propasti, pa zatražim da mi se najde drugi tutor. Zovne sud nas obojicu, pa će ispitivati: šta bi ti, mali, uradio sa šljivama, šta bi posijo, kako ćeš s blagom... Ja sve odgovaram kako bolje znam, i kako sam naučio uz oca radeći. Sudac se sve nešto smijulji, pa će: „Dobro je, mali, ne treba tebi tutor, ti bi drugom mogo tutorisat...“

3.

Od škole šta sam mogo imati! Naučilo nas čitat i pisat, i to je bilo puno. A tuklo nas je, da bog sačuva, dok smo ta četiri razreda izganjali. Učitelj Klarić — pamtim ga i sad, pokoj mu duši — za malu stvar, „priko zekana“: ostaneš samo u gaćama, savije te priko klupe, pa udri šćapom, sve mu se kosa drma na čelu od zôra! A i bili smo divlji, svakakvi.

U knjige nisam zavirivo, nije me ništa ni gonilo. A potlje sam vidio da su pametne, i da je sve u njima, ali da se i pameću može zbog njih krenuti, i glava usijati.

Ova me moja uvik rezili i ršum čini na me što nikad dici ne pišem. Ona stalno otpisuje i listonošu iščika. A ja, šta ću, nikad nisam olovku prihvaćo bez velike potribe. Nek su živi i zdravi, a i mi vamo! Ako bi bilo kakve muke, čulo bi se i bez pisma.

4.

Ne zgrija se u mene, pokoj joj duši, ni dvi godine. Rodi mi sina i umr. Bila je, jadnica, boležljiva, itvan čeljade. Tako osto udovac u dvadeset četvrtoj, još prid onaj rat Švabin. Zemlje već dosta steko i blaga, maleno dite u kući, sto briga za vratom. Pokojna mati navaljuje svaki dan, glavu mi probi: ženi se, pa ženi se! Oženio bi se ja, ali teško je to drugi put: sve insan manu nalazi i đe je nema. Omudrio. A udovcu nije lako ni naći spram sobom.

Falili mi jednu: udovica od sedam dana - udala se, muž joj otišo u vojsku, i pogino - vridna, čestita, čista i okretna, a poslušna. Ali meni se nešto ne dade. Da je samo jednu noć uza nj legla, neće valjati po me, mislim. I vidim: valja se otisnuti dalje. Opremim se s pokojnim Matom, metnemo hrane i rakije u bisage, a para u džep, pa ćemo udarati đe smo čuli da ima cura na udaju.

Obašli smo i Jajce, i Travnik, i Vakuf, u Travniku mal ne zaglavismo, glava se gubila idući u cure, ali ne najdosmo ništa spram sobom, a u ono što bi bilo za nas, ne smiš ni pogledati. Vratimo se praznih šaka. A mati, kako koji dan dalje, sve to gore prigovara i navaljuje.

Ele, čujem da u Livnu u Kaićā ima cura na udaju, sestra joj starija udata ovdi, u komšiluk, vridna i radina, a ni miraska nije slaba. Javim tamo njezinima, i oni odgovore da se dojde na viđenje. Kad mi tamo — o, dobra kuća! A čeljad valjata, otac — pravi domaćin. I gosposan. Nema toga u nas, mislim ja, ali kad je mogla starija, moći će i mlađa.

A curu sam begeniso odmah: omalena, žustro prolazi odajom, ni za što ne zapinje, na noktu se okreće, a šuti.

I kako je dovedo, evo je i danas. Pedeset godina i koja više, biće!

5.

Na livanjsku se nosila, veliko čikalo češljala nad čelom. Ne htidoh prid njezinima ništa govorit, a i cure mi bio žao, neka još malo odišćili.

A putom me briga obladala: hoće li valjat? Samo da mi materi ne ide uz nos! Sve bi nekako otrpio i gledo da je naučim, ali ako se s materom ne složi, to je propast!

Triput smo na konak padali - snig zatrpo do po čoeka, samo da je proći Kupres i Koprivnicu, a onda ćemo, zar, lakše! - a ja sve većma vagam i razbrajam.

Vidim: pokunjila se, nije joj lako, do jučer dite, a sad je otrglo i povelo kroza šumu i kroza snig.

Ali vidim i da je oštra i da ne biži od posla. I to mi drago! Inače, asli se u malene čeljadi nema kuda hùja razić, pa su i zato valjanice? Mislim: nek je oštra koliko mu drago, ako joj poso nije mrzak, sve će se to radeć zaboraviti.

Kad smo se primakli Varcaru, rekoše da ne noćivamo u Majdanu, bolje je da malo pohitimo pa da stignemo kući na veselje. I meni nekako draže tako, ali zaustavim svatove prid Vukeljinim hanom, tobož da se odmorimo. Pošaljem mladu s jednom jengom u sobu da se dotira malo, i reknem joj da pričešlja čikalo. Vidim: nije joj pravo nikako, ali ode, i, čuješ, posluša. Tako sam je isprobo. A da tada nisam stisno, i da ne htide odurat, duše mi, ne bi bilo nikad dobro među nama!

6.

Brata mi Jozu diglo u rat četrnaeste. Nije, jadnik, bio kućevan, ali — duša od čoeka. Bolji od mene, ja sam bio goropadan. Sve mi mislili: goniće ih do Banje Luke, jȁ do Gradiške, kad, boš posla!, javi se on čak iz Bukurešta. Nismo za te strane ni znali!

Došo jednoć na urlap, sve se smije i zagovara nas, ali meni se nešto skupilo, sve razgonim i u šalu okrećem, ali mislim: ako vas na toliku dâlj vodi, nema tu salameta.

Tako i bi: ne projde nekoliko miseci, dobismo iz Besarabije pismo od Jozina druga: „Dragi moji“, a i ne znamo ga, grdne rane, „vaš Jozo, moj drug, izgorio je u autu“, skreno, zar, s puta i udario u stinu, „dozivo me je da ga izvučem, ali i ja sam bio ranjen i nisam mu mogo pomoći. Čuo sam kako je izdahno.“ Eto, to mi je pismo bilo vridnije od imanja, a izgubio sam ga s novčarkom neđe u Liskovici, idući za poslom.

Pravo mi je govorio pokojni Pavo: „Ti, Matija, samo na zemlju misliš. I ne jedeš ko ostali svit, već: grah u guzicu, pa u Liskovicu.“

7.

U lito četeresedruge morali svi u muhadžere. Svaki dan se smjenjivale vojske, nisi znao koja će omrknut, koja osvanut. Ja sam sa čeljadi otišo u Banju Luku. Ali iza Velike Gospe dolaze haberi – lome se grane pod šljivama! Uzvrtim se ja - kako ću pustit da tolika šljiva propane! Odgovarali me: nemoj, ne budi budala, biće šljiva, treba čuvat glavu. I ja tako govorim sam sebi, ali ko da nekom drugom govorim! Džaba! Te ti ja put pod noge, pa na put. Beli je malo svita bilo, svaki dan u strahu od vojski, jedva sam našo najmenike da otresemo šljive i smirimo u kace.

Taman kad smo bili na kraju, ču se jedan dan: unišli partizani, eto ih, idu od kuće do kuće, pritresaju, oduzimaju, hapse „kulake“. Doletila Ljȕba Lokmićeva, saznala, kaže, da se neki Đurđević, veliki glavešina, ispizmio na me, su dva pištolja u rukama provaljuje u kuće i mene traži. Ne znam šta sam mu kriv, ali vidim, nema šale, te umaknem u komšiluk, u svoje sestre Gene, samo da mi je dočekat noć. Sakriju me u dolaf, a na vrata iznutra metnu stari dušek – ako otvore, da ih dočeka ta dušečina i odvrati. Tako i bude: slušao sam kako orljaju po kući, psuju, lupaju, traže „Matiju kulaka“. Otvarali su i dolaf, a ja iza onoga dušeka premiro od straha. Hvato me silan kašalj od prašine, smrada, tiskobe, ali sam se nekako savlado.

Kad je pala noć, dadne mi Gena nešto malo hrane, izvučem se u našu bašču, srećom litnje vrime, mirno i toplo, pa sve uz onaj potok kraj Halilove kuće, te udri brdu, Uspolje, pokraj vrela Suljinovca, prema Tribovu. Znam svaku stopu, stotinu sam puta na konju prolazio...

Primaknem se Tribovu, znam da moram udarit na Drenovića straže. I bi tako: nadomak prvih kuća zavikaše na me iz mraka: Ko ide, stoj! Stanem ja, viknem da me vode Urošu Drenoviću. Ukazaše se dvojica četnika s puškama, pa kad se primakoše, jedan me poznade: „Oklen ti, Matija, u ovo doba!“ Znam i ja njega, toliko puta mi je bio najmenik: „Pusti me kraju, duše ti, vidiš da mi nije ni do čega, nego me vodi Urošu!“

S Drenovićem sam se znao dugo – bio učitelj, svraćao u moju birtiju da jede, nikad nije pio, bio pristojan čoek, sa svima lipo... Svi smo se začudili kad se četereseprve čulo da je posto komandant četnika oko Mrkonjića, niko nije u njemu vidio vojnika. Svašta su u ratu četnici radili, pogotovo tribovski Laze Tešanovića, ali bilo mi je nekako žao kad smo saznali kako je Drenović svršio: pred kraj rata uhvatili partizani vijest o njemu preko svojih špijuna da je došo sa ženom i dicom u nekakvu školu na osami tamo iza Sitnice prema Zmijanju, te ga opkolili i sve pobili i spalili. Tako se kazivalo u narodu.

Tražim ja, tako, da me privedu Drenoviću, ali onaj moj težak-četnik odmah mi reče da nema Uroša, nije se još vratio iz Podrašnice, tu je Lazar Tešanović. Ne bi mi drago, poznavali smo se Lazar i ja cila vika, nikad se nismo volili, niti sam ja krio da ga ne begenišem. Bio je neradnik, podbunjivo svit, na slabijega se otresao, a u ratu se pokazo krvav. Opet, nadam se dobru jer Lazar zna da sam se ja s Drenovićem pazio a on Drenovića mora slušat. Tako i bi: Lazo sve medi i pozlaćuje, a meni samo da je što prije maknut. Kažem da bi odmah produžio u Banju Luku, a on se kʼo našo u brizi: kako ćeš po noći, ne znaš puta, nije sigurno, daleko je... Put poznajem, kažem ja, mogo bi žmireći, a noć je vidna i mirna,  bolje mi je nego po danu. Nekako ga prelomim, i dade mi dvojicu svojih pod oružjem, biva, da me prate i čuvaju barem do Han Kola.

Krenemo mi, pa kako dalje odmičemo, meni sve tišnje oko srca. Šute ona dvojica, ne znam ni jednoga, a kad progovore, samo hvale ono što je na meni: te, dobar mi sat i lanac, te, dobro mi odijelo, te, nema u njih takve obuće... Prolazimo Surjan, računam da smo nekako iznad Bočca, i samo mislim kako bi se dohvatio Bȅbine gostionice na Vrbasu! Spasio bih se! Kad smo se primakli toliko da dobro poznajem put niza stranu do Bȅbe, stanem ja i kažem im: hvala vam, ne trebate vi dalje, sad ja mogu sam, pozdravite Lazara. Skinem sat i lanac, izujem cipele, srećom, imo sam na nogama nekakve debele čarape, i podam im: evo, podilite između se, vama će biti potrebnije. Te zamaknem iza prvoga grma i nanesem nizbrdo onako bos, ko da letim po zraku, a sve čekam kad će prasnuti puška u leđa.

Ni danas se ne sjećam kako sam se smandrljo do Bȅbine gostionice. Valjala mi je i prije puno puta, ko i mnogome narodu, ali te noći Bȅbu sam blagosiljo ko zvizdu nebesku!

A rakiju nisam prežalio nikad – kȏ, rod bio prvoklasan i obilan, u onoj staroj kačari kace se sve provaljivale! Nije te jeseni ispeko niko, sve propalo.

8.

Neke godine za turskog vakta prolaziće nekoji paša kroz Varcar. Ljudi se ustrkaše, uzvrtiše: prilika je kutarisat se kadije i muselima - katili obojica! - ja sad, ja ikad! Jest, ali najdi ga ko će stisnut pa izać prid pašu! Okreni, prevrni, te ovaj će, te onaj će, bome, neće niko! Dotužilo to nekome Iđotića (ime mu se zaboravilo, a bio je, kažu, grlat - grlo ko vratilom provaljeno!), te, kad će paša prohoditi čaršijom, on se popne na Jasenovu glavicu i zaorlja koliko jače mogade: „Aoj, svitli pašo, satraše nas muselim i kadija!“ Ponavljo je dok je imao glasa i tekata. Kazivo je potlje da je dugo ležo pod jasenom, misleći da su mu damari popucali, da mu je čitav mravinjak u glavi od silne orljave glasa.

Taman kad bî prid džamijom, paša ču taj daleki doziv, ne razumi ga, pa se okrenu raspitivat ko i šta to viče. Najde ih se da rastumače, sve izokola, ali taman koliko treba. Ali, ko je viko, „e, to, beli, ne znamo, asli je kakva sumlata“.

Muselima i kadiju zva paša prida se da se pravdaju. Jedan se zarana otrova, a drugi bi bijen, dok je pašina muzika, borije i talambasi, svirala, i umr s tih batina.

9.

Ima ljudi pa ne mogu bez lopovluka. Nije toliko što je ćar i fajda, nego što drukčije ne može...

Mitar Tica i Pavo Čavka, zapalo ih tako, jedan bio hajduk, drugi knez. A znali se dobro, stalno jedan s drugim pandžu lomili.

Uhvate Mitra žandari i dovedu knezu, na Zborišće. Naredi Pavo sofru pod zborićkom lipom, te njih dvojica side i večeraju. Dodijo knezu stalno jedan te isti hajduk. A i kako će ga sudom i zatvorom ganjat, kad su skoro ko i prijatelji! Pa ga svituje: te nemoj, Mitre bolan, te ne valja ti ráđa, te gledaj ženu i dicu... Mitar se najeo, zapalio, i gleda u Pavu: „Znaš šta je, ababino! Dobar si čoek, a dobri smo i među se, pa ti noćas neću bježat da ne belajiš s mene. Ali taj ti je eglen džaba. Ja, bolan, ne mogu spavat: sad da me pustiš, ja bi do zore nešto ukro!“

10.

Kad se zlo izgojati, dodije čoeku tražiti zakona: dok zakon stigne, zlo obavi što je zapasalo...

Mitar Tica, hajduk, jaho ćorava alata, nikog nije s mirom pušćo. Počeo udarat i na svoje Tribovce. U pet sela svaka ga kuća prizivala za kuma i kumala se s njim, ne bi li ga kako skinuli s vrata.

Kad mu treba žita, prid nečijom kućom osvanu dva harara i među njima šibica, biva: naspi harare šenicom, ili će ti planut kuća!

Najviše dotužilo birtašu Marku iz Gustovare: malo–malo, eto Mitra i braće mu. Jedu, piju, u čeljad diraju, a ne smiš pisnut, kamoli iskat da plate. Žandare ne smiš zvat, brže Tice od žandara, ubiše!

Te, jedne noći - Mitar i Stevo dobro se nakitili! - stane Marko za vrata na koja će oni na dvor izlazit, pa kako koji na vrata, tako on malj u glavu!

Došo glave i njima i sebi: oni na mistu mrtvi, a on umro u Crnoj kući.

11.

Čulo se da će austrijska vojska kʼo sutra naić: jedni s Rogolja, jedni na Babin budžak, priko Suljinovca.

Zborićani se usprometali: „Neće znat po haljinama da smo kršteni, dok im se kažemo, dok šta, pobiće nas!“ Strmu-brdu, vako ćemo, nako ćemo, jok! Nikom ništa ne pada na um! Dok se javi jedan Ivekića momak, bistar i okretan i nemiran. Hodo s džambasima, svukud prohodio, pa i više znao. „Ima u svakog Švabina oficira srča, pa kad god đe ulaze, prvo dobro kroz nju razgledaju. Mi ćemo sutra svi izaći na vrh Zborišća, pod lipu, i zasukat rukave, a ruke pružiti niza se. Oni će vidit križe na rukama, ništa se ne bojte.“

Tako i bi: iz Zborišća niko ne postrada, samo jedan gluhonim i slabouman mladić. Ubiše ga Poljaci iz prethodnice kad je, u fesu i šalvarama, izletio prid njih alačuć i veseleć se na svoj način. Napeti, prepadoše ga se, zar?

12.

Politika i poštenje ne mogu u isti jaram. Politika bi dva oka u glavi zavadila, ali može psa i mačku pomirit, kad treba.

Paša u Grahovu imao prijatelja trgovca, handžiju, kaura. Dok bi trgovac sidio na pašinu čardaku i srko kavu, seizi mu sve konja vodali pod čardakom. Kʼo, trebali jedan drugome!

Paša imo zijanćeraste kobile! Bedevije! Pasle po njivama i satirale ljudima žita. Poljar, mlad i ljut momak, ne smijuć drugo, psovo ih po imenu: da grebo paša ovu, da grebo paša onu. Dojde to paši do uha, te se momak morade odbit u šumu. Majka mu, jadna, hranu i haljine opremala.

Dojaviše to trgovcu i zakumiše ga da pomogne. On misli, misli, i sračuna: prestane svraćat paši na eglenu. Kad projdi kraj čardaka, seizi sve lete da konja prihvate, a on ni mukajet. Paša se uzvrti i opremi dva–triput ljude da ga pitaju što se ljuti i stranja od njega. Handžija se čini nevišt i opravdava se poslom, brigom, slabim zdravljem. Najstrag, svrati na čardak, bajagi usput. U razgovoru, đoja slučajno, ispriča kako svit laže da je poljar koješta psovo, te se sad, siroma, mora sakrivat na bigajri hak. Paša anlaisa, pa će mu: „E, vala, ahbabe i da je psovo, kad ti kažeš da nije, nije! A ako beli nije, to bolje!“

Momku javiše da se slobodno vrati, a ababluk pašin i handžijin se nastavi.

13.

Jedni se ljudi lakse za nâmom, i uvik moraju bit gornji, po čemu mu drago. Očima ne mogu prigledat da je neko pametniji i priznatiji. A ne znaju da je nâm teret, da se teško stiče, a još teže održava. I da nije dosta htjet. A najgore je kad misle da se nâm može parama kupit.

Majstora Ivana Madžara to je tuđe nametanje glave stalo!

Kupile komšije neđe u svitu kip svetoga Ante za skupe pare, i, biva, pokloniće ga crkvi! Ali, šćorlali: nema nego mora biti metnut više vanjskih vrata, u onu udubinu, da se odsvakle vidi, i da svak zna čiji je dar! Ko da je svecu, ma, nije ni svecu, već onom komadu kamena, stalo đe će stajat!

Ele, ne bî druge nego zapade Ivana. Bio je glasit zidar, i sad se zna u kojoj je kući dimnjak pravio: tu nikad ne puši i ne vraća, ni za najveće bure! Zapade ga da utvrdi kip.

Ispravi on skelu, digoše mu kip na skelu, i on poče majstorisat. Nije to, bolan, ni visoko, ali bi nekakvo prokletstvo, šta li? U neko doba puče daska pod njim, bila trula ili napukla, on propade, skela se svali za njim, a onaj kip ga poklopi po glavi, i on osta na mistu mrtav.

Zadugo svit nije za insanom žalio ko za njim.

14.

Nijedan insan nije od jedne japije. I u lopova zna biti duše. Ko zna šta je lopova u lopove otiralo!

U Demir mahali živili Pavići. Sirotinja bili, preli, ama slabo i malo, pa nisu imali providna dana.

Na Badnju večer sav svit se redi, na ponoćku će, a oni, kukavci, u ćerani predu, kad neko lupa u furdu na prozoru. Izajde majstor na dvor, a prid njim Sulejman Škopo, hajduk na glasu. Oduzeše se majstoru kolina, a Škopo pita blago: „A što ti, majstore, na Badnjak predeš?“ „Moram“, petlja majstor, „ostaše mi dica gladna“. „Hajde ti serbez u crkvu, ja ti kažem, neće dica gladovat!“

I što ne htide, morade poslušat, a kad se vrati s ponoćke, prid vratima stoji harar pun šenice.

15.

Kažu: rakija je zlo. Nije rakija zlo, zlo je u ljudima. Što god je previše ne može bit dobro. A rakiji treba bit sahibija, treba joj znat miru, i kad je pečeš, i kad je piješ. Onda je blagoslov. Ja je pečem i pijem otkad znam za sebe, a samo sam jednoć prevršio miru, i odmah — zijan!

Potirali ja i Pero Sladojević pokojni dželep volova iz Banje Luke, pa ćemo priko Han Kola, na Sìtnicu. Bilo je to još za onoga vakta, prije Švabina rata.

U Čađavici udarismo na Cigane. Svirači, igrači, urnebes! Mi se ispútili, a kući se primakli, pa zar, ostalo sve za nama, i srklet i muka, a dželep čitav, ne fali ni goveče, te, malo me Pero skoli, malo i mene ne bi teško skolit, i mi se uhvatismo s Ciganima oko vatre. Popilo se, moj junače, kolo se uhvatilo, a oni, majstori ko majstori, sviraju, pjevaju, pa još kad udariše Gorom jezde kićeni svatovi, pozdravi se ja s pameti, i tu osvanusmo. Jesam li malo zaspo, nisam li, i kako je sve to bilo, ni danas ne umim kazat. Samo, ujutru Cigana nema, a dva najbolja vola mi fale. Pero se smije i kazuje: „To si ti, Matija, firaunima platio veselje, i, da ne bi mene, dao bi im još!“ Kʼo, bio đavo višt piću i svirci. A u meni ostala sramota tinjat zadugo: nije šala, dva najbolja vola, a ja istom počeo teći. Krvavo ih stekli!

16.

U majstorluku nema nȁzōr.

Kazivali su kako je onaj čeko da mu se rodi dite, pa naručio bešiku i dao majstoru zlatnu plétu za kaparu. „Ama da bude bešika jedna po jedna!“ Rodio mu se sin, on otišo po bešiku, a majstor: „Ne može to kako ti misliš: dok dlanom o dlan, eto bešike! Pričekaj dok smislim, pa dok napravim...“

Čeko čoek, čeko, a bešike nikad.

Staso mu sin, i vojsku odslužio, oženio se. Otac i zaboravio na bešiku. Kad će mu se u sina dite rađati, on se siti, pa opet onome majstoru: „De, kad mi nije bilo za sina, nek bude makar unučetu!“ A majstor na njega: „E, ti vala baš zapeo ko pram glavu! Znaš li šta: evo ti tvoja pléta, neću sad nikako!“

A bešiku skoro dogotovio, ko nikad nijednu! I, kažu, bilo mu žao uputiti je, a nije imo dice, pa je držo u kući, nako praznu.

17.

Dice i čaša nikad nije dosta. Treba dice: dica su cviće! Muško, žensko — svejednako.

Ali najlakše ga je napravit, da prostiš. Teško je čoeka od diteta istesat!

Jedan svit upusti dicu, pa kad ne valja, onda — udri...

Od diteta čoek postaje, a čoek se ne postaje za jednu noć.

Ja svoje nisam nikad ošino. Ali su mi sva od malih nogu radila.

Ništa gore nego kad kruh sâm u usta skače!

18.

Koji se god čoek tuži na ženu, nešto ne valja u njega. U čestita i pametna čoeka mora žena valjat. 

Ženske su ruke zlatne, a ženski teret golem a nevidan. Ali ženska je pamet od trena. Za nju nije da drži kajase. Teško čoeku koji ne umi upravit ni sa sobom ni sa ženom! A teško i ženi i kući u kojoj je čoek katil i propalica!

A teže je mušku bez žene ostat nego ženi bez muška. Muško se zapusti, ubeteri, a žena ritko.

19.

Jezik je najbolji lik, ali i najgora kandžija. Treba ljudima govorit ono što ih spada.

Vako sam ja vago ljude: rekneš mu u po očiju ono što mu ne valja, pa šta bude! Jedan plane, naljuti se i neće više ni Boga da nazove. Taj je budala, jer će sam sebi glave doći. Drugi se okrene pravdat: te, jest, vala, tako je, ali nisam ja kriv... Ovaj je jadan, jer i kad zlo radi, ne radi svojom glavom. Treći se tobož skruši, a potlje ti iza leđa radi. Vaki su najgori, i sebi i svitu.

Malo je onih koji ti pravo u oči gledaju, proždru ono što si im reko, i potlje o tome mozgaju. Ali, tako se prijatelji grade. I zato ih insan malo ima, ali ono što ih je, do smrti su!

20.

U nas nije lako s ljudima dobar biti. Ko ne zna, začas iskvari. I kad pozdravljaš, moraš gledati da čoeku na obraz ne udariš. Nekom merhaba, nekom dobar dan, nekom faljen Isus, a nekad, kad ulaziš u kahvu, sve troje, da kome ne zafali.

Uvik sam tražio pozdrav koji bi svakom araiso, jer, bolan, dodija to nabrajanje, a svejedno ne možeš svakom biti prav. Dobar dan, to je lipo: ti meni, ja tebi... Šta je bolje nego kad insanu zaželiš da mu dan bude dobar? Ali otkad poteče ovaj novi vakat, jedino sam begeniso pozdrav. Zdravo! Kud ćeš lipše! Svakom živu možeš ga reći: i ditetu, i staru, i žensku i mušku, svakoj viri, i težaku i gospodinu i vlasti i fukari. A kratak i zgodan. I koristan: šta je preče od zdravlja!

Ljutili se neki na me, opet. Kažu: ti pod stare dane priokreno. Ma, nisam, bolan, priokreno nikud, neg dočeko da mogu svakog jednako pozdravit, a od srca.

21.

Pito sam u naših župnika, redom kako je koji dolazio, i biskupa sam pito kad je bio u nas na ručku: Kako je to po našem zakonu? Ako čoek pravo živi, cila vika sobom i o sebi radi, a rodio se u kojoj drugoj viri izvan naše, može li zaslužit rajsko naselje? Može li biti pràvo da koji od mojih prijatelja muslimana ili pravoslavaca, možebit stoput bolji čoek od mene prid Bogom, ne zasluži raja, samo zato što je druge vire?

Niko mi nije znao odgovorit da budem zadovoljan. Samo mi je župnik Stjepan Lovrenović - amidžom ga zvali, dobri smo ababi bili, umrije naglo, od srca, pokoj mu duši - znao reći sve ko šaleći se: „Puno ti mene pitaš, hajde da mi zavijemo još po jednu, a o tome neka lome glavu koji moraju. Ako je Bog jedan, i mi smo jednaki pred njim.“

Liječi te ova smrt.

Maločas, za sprovoda, teret nosila na lijevom ramenu došao ti je nekako dobrovoljan i drag, kao da su u njegovu težinu legle sve opomene, poruke i oporuke, sav nagomilani život, čije tijelo ovdje, sad, predajemo ilovači, mrsnoj i jakoj.

Dobro ti je od didova dobra. Od tih riječi što, godinama slušane pa zaboravljane, pa slagane bez reda u neozbiljno pamćenje, sada provališe, ne htijući u grob, ostavljajući ilovači ilovačino, a tražeći sebi i svojoj snazi živa usta.

„Živu ne viruj, mrtva se ne boj!“, trijeznio te did od tvojih malih nogu.

Ne bojiš se, ne plaši te ova mirna smrt, makar i ovako zaodjevena u mrkolakirano drvo, u crninu, u svijeće, u prastaru izlizanu mrtvačku zastavu s prekriženim kostima i požutjelom lubanjom, u starinski monotoni napjev „Za čim hlepiš, dušo moja“ (od kojega si se, djetetom, i treći dan trzao iza sna, užasnut), u ambijent staroga groblja na Ćeliji.

Dobro ti je, čist si i zdrav, i ova neželjena tuga, kojoj si bio počeo podlijegati, osjećaš pod grlom kako se pretvara u naglo zrenje.

Komu, ako ne živu, vjerovati!