Ivan Lovrenović: SAFETOVA RAKIJA
Safet je Fočak, stanujemo ublizu na Grbavici, prije dvije godine uzeo sam od njega dvadeset litara rakije. Nije to da bez rakije ne mogu, nije ni da je nešto pijem, ali jedna čašica prije ručka postala mi je običaj, odavno. I, ako nije najbolja, što će mi!
Kupovini je prethodilo ispitivanje:
- Kakva ti je, nemoj da je prejaka, do tridesetdevet, nek nije jača…
- Donijet ću ti, brate, pa probaj - kaže Safet - ako ti ne bude po volji, nikom ništa.
Tako je i bilo. Proba je razbila svu moju sumnjičavost nakupljenu zbog sirovih skorojevićkih običaja da se rakija peče daleko iznad četrdeset gradi, i da je zapravo nepitka, ubitačna. Safetova fočanska rakija bila je sasvim starinska, taman kao ona koju je djed pekao s Ilijom, svojim mračnim pecarom iz Liskovice, polovicom prošloga vijeka, a uvijek ponavljao: „Džaba, brate, niko rakiju ne zna ispeć’ k’o naši muslimani!“ (Kad bih sam sebe „dekonstruirao“, lako je moguće da bih našao kako to moje s rakijom i nije nikakva stvarna potreba, nego nekakav operacionaliziran sistem nostalgije, što li? Zato, bolje ne otvaraj!)
Zovem opet Safeta neki dan: ima li rakije, trebalo bi mi desetak litara ako je dobra „k’o ona“? Ima, kaže, ista je ako nije i bolja! Cijena? Ista, veli Safet, nisam je mijenjao, što bih! Dogovorimo se da se nađemo na istom mjestu, donesem Safetu posudu koja stoji kod mene još odonda, dajem mu pare, on meni punu pletenku od deset litara.
– Evo je, ti se nećeš pokajat, ja se neću osramotit. U zdravlju popio!
Rakiju nastranu, ima u mojoj i Safetovoj komunikaciji nečega zbog čega - na čas barem, znam - izgleda kao da se nije „dogodilo ono što nam se dogodilo“. To dušu u isti mah i blaži, i ispunja bezutješnom tugom.