Ivan Lovrenović

Miljenko Jergović, Rat; Booka, Beograd, 2024.

Napisao je Miljenko Jergovića 117 kratkih priča o opsednutom gradu. Taj grad nema ime (lako bi mogao biti Sarajevo, ali nije), kao što, uostalom, nema ime nijedan junak ove zbirke. U ovakvom sklopu nema potrebe za imenima, kao što za imenima nema potrebe ni u bajkama. Jergovićeve priče imaju strukturu i rečnik bajki: ima tu kraljeva, princeza i prinčeva, svaka priča završava se poentom ili preokretom, uočavaju se, kad zatreba, i nadnaravne pojave, poneko se i vrati iz smrti, satruo, smrdljiv i zbunjen, dovoljno živ da bi izazvao zapanjenost, ali i dalje suštinski mrtav; mnogo je zanimanja po kojima priče nose ime, pekara tu ima i sajdžija, švalja i pralja, slikara, pisaca, pesnika, filozofa, profesorki i profesora, jedna ovca je tu (neće preživeti), jedan vatrogasac i jedan poštar, ima doktora, vazdušnih bića, nekoliko spavača i sanjača, jedan vozač kamiona, potom bibliotekar, biciklista, prosjak i ispovednik, nekoliko se puta ukazuje i bog lično, zatim nosači kostiju, po koji zarobljeni neprijateljski vojnik (koji po pravilu ne preživi dugo) i nekoliko naših koji su se, poluludi, vratili iz zarobljeništva, i mnogo, mnogo smrti, zapanjujuće svireposti (kao u bajkama), raspamaćujuće tuge i ludila koje, najčešće, doživljavamo kao spas… Bajkama, dakle, nisu potrebna imena jer bajke uopštavaju iskustvo na takav način da likovi postaju modeli na koje se može nakalemiti bilo koje ime, te bajkolika priča funkcioniše upravo zbog svoje opštosti (kralj iz bajke je bilo koji kralj, svaki kralj, kao što je ubijeno dete iz Jergovićeve priče bilo koje ubijeno dete na svetu, svako dete). Utoliko – da, Jergović piše bajke, ili, može i tako, bajku o opsednutom gradu. U uputstvu za čitanje pisac će sugerisati da se priče čitaju redom, ne, dakle, na preskok, a razlog toj preporuci čitalac će ubrzo otkriti sam. Otud se ova zbirka priča da razumeti (ili doživeti) i kao jedinstven tekst sačinjen od delova, jer postoji jedinstvo mesta (opsednuti grad), nešto manje čvrsto jedinstvo vremena (početak, trajanje i kraj opsade), te (labavo) preplitanje likova. Utoliko Rat ostaje zbirka priča koja ne postaje roman, ali dopušta da se čita kao jedna bajka. Ono, međutim, što se opire žanru bajke i što je, ako je dopušteno reći, važnije od žanrovskog određenja, jeste jedinstvenost svake priče. (Ne jedinstvo. Jedinstvenost.) Upravo na tom mestu, upravo tamo gde se dodiruju opštost – koja važi svugde, bez obzira na kontekst – i jedinstvenost koja važi samo za taj jedan, neponovljivi slučaj, upravo tu se nalazi tajna ove, najblaže rečeno, neobične zbirke priča. Jedna je to od tajni koju svi znaju – kao što su, svojedobno, svi Grci znali tajnu Delfskog proročišta, te je upravo zbog toga to bila najveća tajna starih Grka (tajna koju niko ne zna nije tajna) – ali koja uspeva da proizvede učinke samo kod retkih: sklopiti opšte važenje i jedinstven događaj. Radi to Jergovića kao niko na ovome jeziku. 

Otud se Rat, u svoj svojoj složenosti, može čitati i kao niz varijacija na temu opsednutog grada, pri čemu su jedina dva unapred data pravila to da priča mora biti kratka – od nekoliko redova do, retko, četiri stranice – i zaokružena. Struktura i rečnik bajke tu su zbog perspektive, atmosfere, zbog jezičkih igara i poigravanja, ali tu nema nužnosti. Nužnost je na drugim mestu: u jeziku. U svom, sada već obimnom delu, okušao se Jergović u gotovo svim formama (priča, roman (kratak i dug), pesma, esej, zapisi, dramolet, pisma, hibridne forme, ili nešto čemu tek treba naći ime (Babukić)), te se upravo tom raznovrsnošću opire smrtonosnoj zamci pisanja jedne te iste knjige čitavog života, ali u bilo kojoj formi da se okušava on ne odstupa (niti može odstupiti) od onoga što je osvojio i što jeste nužno: od jezika i od svoje rečenice. No, ovoga puta pisac je sopstvenoj rečenici zadao težak zadatak: da ostane jergovićevska na veoma malom prostoru. Jergovićervoj rečenici potrebni su prostor i zamah, njegova rečenica troši puno vazduha (inače bi se ugušila). A ovde nema ni prostora ni vazduha. S jedne strane rešenje pisac pronalazi u završnom potezu svake priče, u razrešenju ili novom zapletu, u naglom premeštanju perspektive ili izmicanju čitaočevog oslonca. No, poenta priče je, u stvari, petlja kojom se, munjevito, odvraća pažnja od onoga što, kao kamenje, priču drži usidrenu u njoj samoj. U priči „Slijepac“ to je poređenje. Kada shvati da će naši nastaviti bespotrebni pokolj mladih neprijateljskih vojnika, te da besmisleno krvoproliće neće sprečiti nikakva sila, a najmanje on koji se ponaša kao ludak kojeg niko ne uzima ozbiljno, „pao je na koljena, šakama zgrabio lice, kao da će ga zderati kao karnevalsku masku“ (str. 78). Strahotnost priče i njena, recimo to tako, poenta, tačka preokreta, jeste što će bog uslišiti molitve čoveka koji je izgledao kao da će da zdere svoje lice, ali priča se slaže oko ove slike kao oko svog jezičkog središta. U priči „Vozač kamiona“ to je jezički blesak. Vraćajući se s puta, za volanom, vozač vidi: „Neka je sjena sunula iz mraka“ (str. 80). Poenta je i ovde drugde, u životu mačeta čiju je majku vozač pregazio kamionom, ali priče, zapravo, ne bi bilo bez ove jezičke oštrice, bez ove senke koja je, kao kama, kao metak, kao blesak, „sunula iz mraka“. U „Nosačima kostiju“ raskomadonoj su gradskoj ludi, nekad violonistici u pozorišnom orkestru (podatak apsolutno nužan, anestetik koji pojačava bol), koja je, tražeći ogrev, nagazila na minu, „lude oči poiskakale iz glave, samo ruke, gole od ramena, čvrsto grle, stišću, svoj naramak drva (252). I bez greške ćemo, u svakoj Jergovićevoj priči, pronaći ovakvu vrstu jezičkog jezgra. 

Motiv poravnavanja računa između nas i njih jedan je od najistrajnijih motiva Jergovićeve zbirke. U strašnoj, ali zaista strašnoj priči „Njihova djeca“, u kojoj medicinska sestra ubrizgava radioaktivnu tvar u tela neprijateljske dece pre nego što će ih, žive („kao da su se prejeli nuklearnog otpada“, str. 106), vratiti neprijateljskim roditeljima kako bi i ozračeni roditelji umrli s decom (što više mrtvih na njihovoj strani to bolje), ubice s injekcijama stići će ništa manje strašna kazna. Možemo se, naravno, ljutiti na piščevu naivnost, ili njegovu plemenitu ali glupu veru da zločince, ipak, stiže kazna – ne, pišče, ne stiže ih – ali zamerimo li to ovome piscu znači da ništa nismo razumeli. Ne prepisuju ove priče stvarnost, to rade manje dobri pisci, nego one iz stvarnosti izvlače ono što je nužno, sok same stvarnosti koja svoju stvarnosnu supstancija dobija iz samog pisanja (kao deca što kroz injekciju dobijaju radioaktivnu otopinu). U drugoj će priči sve što naši budu uradili zarobljenim vojnicima, nežno ih i bez mržnje klati, na primer, isto će to raditi, kao odmazdu, i neprijatelj: nežno će i bez mržnje klati naše zarobljenike. Sve to priča jedini preživeli koji lagano tone u ludilo kako shvata da su mu sve to, zapravo, priredili njegovi: da mi nismo počeli da koljemo zarobljene vojnike, ne bi ni oni klali naše. Ali najstrašnija, zaumna priča „Neprijateljska porodica“, svojevrsni je vrhunac i užasa i Jergovićevog majstorstva. Ništa čitalac neće izgibiti ako kažemo da je reč o neprijateljskoj majci, neprijateljskom ocu, neprijateljskoj sestri i neprijateljskom bratu koji su, savršeno nevini, uhvaćeni na neprijateljskoj teritoriji, dovedeni u opsednuti grad i, potom, zazidani na gradskom trgu. Živi. Stanovnicima grada rečeno je da se prema njima mogu ponašati kako žele. Postiže Jergović u ovoj nepodnošljivoj priči koja se, po silini zamaha, širi i na druge priče, književni učinak i gustinu kakvih je malo u književnosti, učinak ravan Andrićevim opisima (nesrećnog Radisava kojeg Turci nabijaju na kolac, na primer), ili opisima Aušvica Prima Levija, jer samome je sebi pisac dao zadatak da što više kaže na što manjem prostoru. A onda, kada sve bude gotovo, kada čitalac poželi, pa i dobije olakšanje (smrt je čisto izbavljenje), sledi scena od koje se diže kosa na glavi i koju valja preneti celu: „Dolazile su vrane, i kljucale mrtva lica. Najpre bi pokljucale oči. Mrtvo se oko pod ptičjim kljunom rastvara kao jaje, kad u njega, svježe ispreženog, umočiš kruh. Pa bi onda, dugo i vrijedno, kljucale obraze, bradu i ono malo mesa na čelu i oko njega, sve dok se ne bi pod prvom kišom zabijeljela vedra i nasmijana lubanja. Materi, zanemogloj u kriku, bijahu poluotvorena usta, te vrana iz usta izvuče i jezik. Sivoljubičast, gumen, kao da nikada ništa nije govorio. Pa se oko jezika otimaše s još dvije vrane“ („Kroničar II“, str. 205). Hijeronimus Boš na papiru. Ali ko je u stanju ovako nešto da gleda, pa još i zabeleži? Hroničar, naravno, koji veruje da je njegov zadatak da gleda, vidi i zapiše to što gleda, po svaku cenu, dakle on gleda i piše iako jasno oseća, zna, da ga lagano proždire ludilo. Piše dok ne poludi.

U ovim će pričama nekim ljudima biti ponuđena božja moć – pri čemu nema nikakve sumnje da su se onaj srpski psihijatar i stihoklepac, te onaj njegov general koji je junački opsedao Sarajevo koje podseća na Jergovićev opsednuti grad (ali nije), osećali kao bogovi – i oni će je, na najočekivaniji način, iskoristiti. Neki će, opet, tu moć odbiti. Neki će uspeti da stvore svoje svetove. Najveći broj, međutim, neće, smrvljeni neprijateljskim granatama i raketama. Na čitaocu je da razmisli šta bi on učinio na njihovom mestu. Jergoviće nudi poente, ali ne i rešenja.

Mnogo je patnje u ovim Jergovićevim pričama, više nego u drugim njegovim knjigama, pre svega zbog toga što je ovde toliko priča na tako malom prostoru. Ali ne samo zbog toga. Ovo su priče u kojima veliki majstor iskušava granice sopstvenog umeća, ne osvrćući se ni na šta drugo osim na to da pronađe pravu meru svome jeziku. 

Vreme, 03. jul 2024; www.jergovic.com (ajfelov most)