Jovica Aćin: JEDNAČINA
iγ∂ψ = mψ
„U nauci bismo da kažemo nešto što niko pre nije znao rečima koje svako može da razume. U poeziji, poneseni smo da kažemo nešto što svako već zna rečima koje niko ne može da razume.“ – Genijalni Pol Dirak rekao Robertu Openhajmeru, a ovaj se, takozvani otac atomske bombe, zaklinjao u to.
Reklo bi se da su ludosti sveta podjednako ozbiljna i smešna stvar.
To je jednačina Pola Diraka. Ovako glasi iγ∂ψ = mψ. Podsmešljivo mi to govori Vedogonja, ulični pripovedač iz romana Šibanje. Umnožak igamadeltapsi jednak je umnošku mase i talasne funkcije. Jednačina potiče iz fizike zvane kvantna.
Mojim razrogačenim očima on objašnjava da je kvant najmanje mogućni paketić energije uključen u svaki fizički događaj u kojem se odigrava neko međudejstvo. Baš mi ga je objasnio, samo mi još kvant nedostaje pa da išta shvatim. Ali napregnuto slušam.
Znači, ne mareći više za moj slepački pogled, nastavlja Vedogonja sa svojim fantaziranjem, da ako su dva sistema bili izvesno vreme u sprezi, te delovali jedan na drugi, kad se razdvoje ne mogu se više smatrati da su dva sistema nego samo jedan i isti. U tome je poezija stvarnosti, govorio je taj Dirak, teoretičar mikrosveta. Čestica iz tog sveta, istovetna sa sobom, koliko god nam to izgledalo nemoguće, može postojati na dva udaljena mesta u istom trenu. I to se odigrava trenutno, brzinom svetlosti, ili čak brže od svetlosti. To je kao telepatija na kosmičkim rastojanjima.
Na ulici nas obuzima svakojako ludilo, mislim, a sad se i ja osećam zaražen, pa pitam svog pripovedača:
Hoće li se ikad naš svakodnevni svet podudariti s tim nevidljivim mikrosvetom? Hoće li njegova stvarnost, koja je, najzad, u osnovi ove u koju smo bačeni, pa se u njoj koprcamo, postati makar ekvivalentna s našom koju smatramo prirodnom, a svakako ispunjenom opipljivim stvarima?
E, to je pitanje, odvraća pripovedač. Onda bismo živeli u fantastičnom svetu. Kad će se to zbiti, zavisi od gravitacije. Od njenog talasanja. Možda se to već dogodilo, ali to još nismo kadri da uočimo i shvatimo. Ne zaboravi da je i u jednačini oznaka za imaginarno, a γ simbol za relativistički efekt.
Priznajem da nisam o tome imao blagog pojma, jer o toj matematici ne mogu ni da sanjam. Meni je neshvatljiv i njegov odgovor, pomišljam. Gravitacija? Ništa u svetu nije bez nje. Njena magija nas vrti oko sebe. Ona je čisti apsurd koji nekako stvarno i uspešno deluje. Pri tome još i talasa. Za gravitacione talase prvi put čujem. Ne usuđujem se da priupitam šta se dešava kad čestica koja se nalazi daleko od sebe naleti na drugu česticu, s kojom do tad nije bila ni u kakvoj vezi, pa se s njom spregne. Da li se odriče sebe i postaje ta nova ili se njen sistem udvostručava? Sumnjam da bi Vedogonja ili čak Dirak izvukao iz rukava neko objašnjenje za takav slučaj. Ne bih da kvarim pripovedačevo raspoloženje. Ne odolevam njegovom fantastičnom duhu. Zato samo prošapćem, gledajući da ga odgurnem s puta kojim je pošao: Kako stoji s nama u kosmosu? Ima li i drugih ovako ludih poput nas?
Da li smo sami u kosmosu života i smrti? Uskliknuo je Vedogonja, kao da je samo čekao da ga tako nešto pitam i ne da se da ga zaplićem. Jesmo, još koliko smo sami, jer postoje i drugi. A drugi, to smo mi. Ovde smo drugi kakvi jesmo. Tamo smo drugi kakvi smo bili i kakvi ćemo biti. Ipak, to smo mi, uvek isti, u istom trenu i tamo i ovamo. Možda vreme ne teče, iako se krivi, ali se zato prostor neprestano menja. Pulsira, kao da je naše srce. Vreme bi trebalo shvatiti kao prostor, a prostor kao vreme. Jedno se pretvara u drugo.
Zašto moj pripovedač naprosto ne prizna da mešanje prostora i vremena dovodi do zbrke! Naslućujem, ipak, da on pod prostorom razume nešto drugo. Nije to tek nešto kao pozornica na kojoj se pojavljuju svakojaki predmeti i trice i kučine našeg života u nezavisnom kretanju. Mora biti da je prostor za njega neko polje koje je opet na drugom polju, ovo na trećem, a treće na četvrtom, ne znam dokle taj niz može da ide. Zapetljana stvar. Prevazilazi me. Baš zbrka. Ma da, prostor mora biti da je od beskonačnih petlji. A kad na njih pridodamo i vreme, koje će se ispostaviti samo kao istorija takvog prostora, zbir pojedinačnih istorija pojedinačnih petlji, imaćemo strukturu pene. A sve što postoji pliva kroz tu penu, svu od mehurova, koja ne prestaje da se obrće. E, to bi tek bilo otkriće. I njegove posledice nesagledive. Umesto takvog viđenja, može li biti da mu je jezik zaljubljen u zbrku? Eh, Vedogonjo! Ali onda rizikuje svaki smisao i svako misli na različite stvari, koje ne moraju ni biti stvarne nego su čisti proizvod jezika. Da li bi i naša smrt mogla biti samo jedno od dejstava te zbrke? Umiremo li ikad, javljam se iz dubokog grla, glasno pobunjenički, terajući svoje, nestajemo li?
Ništa ne nestaje, odgovara Vedogonja, a da ne ostavi o sebi neki trag za sobom, svejedno što smo još bez sredstva kojim bismo taj trag bili u stanju, u nekom prihvatljivom vremenu, da otkrijemo i dešifrujemo. Mi smo u svemu što ostaje od nas, samo smo promenili svoje stanje. I dalje nas ima, makar nas i progutala crna rupa. Verovatno smo s druge strane horizonta događaja. Naš trag o sebi nije izgubljen, samo je prešao u drugo što je bilo u vezi sa našim svetom i u čemu je poprimio novi vid.
Ako bih, znači, rekao smrt, bila bi to laž?
Oklevao je. Ispružio je ruku, otvorio dlan i činilo mi se da će da me pomiluje po obrazu. Ošamario me je, ne jako, ali ni slabo. I to oklevajuće ćutanje popraćeno šamarom bilo mi je jedini odgovor. Činilo mi se i da je on i sam bio obuzet strepnjom. Iskoristio je reči koje su bile namenjene meni, ali i njemu samom. Želeo je i on odgovor o našem pojedinačnom životu, a nije ga imao. Šamar je mogao nešto da znači. Ko će reći šta znači? Nije malo, ipak, ni onoliko koliko je moj ulični pripovedač rekao. Obećavalo je makar neuništivost materije.
Šta uopšte nekom znači obećanje? Obećanje gladnom i žednom da neće biti zaboravljen i da hleb i voda postoje, ali nema ko da mu ih prinese. Pa čak i obećanje, ima li za to što on kaže ikakvog dokaza? Ili još čeka na dokaz istine, delimične istine ili promašaja? S druge strane, moram da se složim, događaj je, kad je jednom ispričan, prošao eksperimentalnu proveru time što postaje priča. Priča je neophodan opit unutrašnje istine događaja oblivenog prostornovremenskom penom. Priča je jedini i dovoljan dokaz za sve u njoj rečeno. – U tom času, ja sam već daleko od pripovedača. Mi smo dva razdvojena sistema, ali jasno osećam da smo isti sistem. I to je poezija sveta i pripovedanja u njemu i o njemu, a mora biti i da je jednačina iγ∂ψ = mψ tačna, ma koliko god budila moju nevericu. Ista stvar i u isto vreme na dva različita i udaljena mesta! Umnožavanje svetova! Eto, ko bi rekao? Kao da je to priča lišena vetrokaza, priča iz usta neznanog pripovedača koji se pogubio, a od koga uči i moj Vedogonja. Možda je, posle svega, a smejem se u sebi, trebalo da mu dodelim ime Vetrogonja, a meni, njegovom slušaocu, slabom učeniku iz poslednje klupe, Vetropir? Ne znam samo kuda vode njegova zaludna razmatranja i moj ne manje zaludan pristanak na njih i na šamaranje.