Ivan Lovrenović

Moj dobri prijatelj Ivan piše mi da je pod stare dane, bez jasna razloga, uzeo da, posle više desetleća, ponovo čita Istoriju Vizantije Georgija Ostrogorskog. Ivan je stariji od mene. Mislim da će i mene nešto slično i nejasno ubrzo pozvati na čitanje knjiga koje nemaju manje od četiri stotine stranica, a govore o milenijumima. Zasad sam prepušten isključivo svojim sećanjima i fantazijama. Tako se sećam da sam davno i sam bio predan vizantijskoj civilizaciji. O njoj su još, kao opipljivo podsećanje na strast, desetine knjiga u mojoj knjižnici. U jednoj od njih naišao sam na slučaj, kad je vizantijsko carstvo palo, koji nikako da iščili iz mog pamćenja. Možda zato što je u pitanju bio malopoznati alhemičar, iako se predstavljao kao teološki učenjak. To je slučaj Atanasija Retora, rodom sa Kipra, iz Konstantije, nekadašnje antičke Salamine. Atanasije je rođen upravo u godini prvog turskog napada na Ostrvo. U ranoj mladosti Turci su mu pobili porodicu i srodnike. Ostao je sam sa dvojicom starije braće. Bio je snalažljiv i uspeo je da pređe u Konstantinopolj. Tu ga je pod svoje prihvatio tadašnji patrijarh Neofit Drugi, tad još Timotej Drugi. Atanasije pod tim okriljem postao protosinđel i jeromonah Konstantinopoljske crkve. O Patrijarhovom trošku pohađao je i jezuitsku školu koja je uživala pokroviteljstvo francuskih kraljeva. To znači da su se o njoj redovno brinuli i francuski ambasadori u Konstantinopolju. Nesumnjivo je da je pod tim školskim uticajem Atanasije postao vatreni branilac katoličkog pravoverja i zagovornik ujedinjenja Istočnog i Zapadnog hrišćanstva. Za njega se raščulo kad je, u svojim ranim četrdesetim godinama, zapodenuo bogoslovsku polemiku sa Hilarionom, mitropolitom iz Herakleje. Pošto se neprestano pozivao na svoju ljubav prema učenju, otišao je u Rim, nadajući se da tamo upiše Pontifikalni grčki kolegijum. Nije primljen. Bio je suviše star. Zato je odmah prešao u Pariz. 

Atanasijev francuski period je već bolje dokumentovan. U Parizu se, sledećih dvadesetak i više godina, ugodno namestio i skrasio. Krišom je izvodio alhemijske opite i sastavljao rasprave o tome. Život je iziskivao prihode, a najbolji su u zlatu. Tad ga je pozvao francuski kancelar Pjer Segije kome je palo na pamet da svoju biblioteku obogati grčkim rukopisima. Kancelar je poslao Atanasija na Istok, što je ovaj svesrdno prihvatio takoreći kao stipendiju sa visokog mesta. Čim je stigao u Konstantipolj bez odlaganja se bacio, uz podršku francuskog ambasadora Žana de Laea, na ispunjavanje Segijevog naloga. Iz zavičaja je uspeo da prisvoji četrdeset šest rukopisa, iz Konstantipolja još deset. Brzo ih je spakovao i poslao u Pariz. Zatim je pribavio još na desetine rukopisa iz Trakije, Tesalije i Makedonije. Sve su to bili rukopisi iz manastirskih knjižnice. Neke je kupovao budzašto, druge je posuđivao da ih ne vrati, treće je krišom odnosio. U to vreme je spomenuti ambasador primio poslanicu lično od kardinala Mazarena, italijanskog prelata, koji je rukovodio francuskim vladama pod Lujem XIII i Lujem XIV. Kardinal je tražio da mu se isporučuju grčke, turske i arapske knjige, kao i rukopisi na rečenim jezicima. Ambasador je obavestio svog premijera da je zadatak poverio kapucineru Ocu Romenu i grčkokatoličkom svešteniku Ocu Atanasiju. Prvi će da operiše u oblasti planinskog lanca Liban duž mediteranske obale. A drugi, koji je upravo otkrio prebogati izvor rukopisa na planini Aton, u solunskoj oblasti. U to vreme najsnabdevenija manastirska biblioteka se nalazila u Velikoj Lavri, prvom, najvećem i utemeljiteljskom svetogorskom manastiru. U Velikoj Lavri je postojao i glasoviti skriptorijum. Rukopisi su sistematski prepisivani. U tamošnju knjižnicu su prispevali rukopisi i knjige odasvud. Bili su to carski pokloni, pa zavetni arhivi preminulih crkvenih velikodostojnika, biblioteke rasturenih manastira Bliskog istoka. Zatim tek otkriveni kodeksi, među kojima je često bilo jedinstvenih rukopisa za koje se do tad nije ni znalo i postojali su samo u jednom primerku. Iz ruiniranog samostana Amalfion ili Amalfinon, nedaleko od Velike Lavre, bilo je preneseno i mnoštvo latinskih rukopisa. Taj samostan su na Svetoj Gori osnovali benediktinci iz Amalfija. Deo tih rukopisa prodat je Mletačkoj republici. Eno ih u Duždevoj biblioteci Sveti Marko u Veneciji. Pre nego što se Atanasije zaleteo u rukopisno blago Velike Lavre, odande je Jovan Laskari, grčki učenjak, zvani Rindakin, već po nalogu Lorenca de Medičija, odneo pedesetak kodeksa sa delima drevnih grčkih autora i crkvenih otaca, a koji su sad udomljeni u Lorentinskoj biblioteci u Firenci.

Ali niko nije toliko grčkih rukopisa iz Velike Lavre pokrao koliko je to uspeo alhemičar Otac Atanasije Retor. Njima je napunio Mazarenovu i Segijeovu biblioteku. Kad sam svojevremeno pregledao kataloge Francuske nacionalne biblioteke izbrojao sam da je iz Atanasijeve ruke, osim njegovih alhemijskih spisa i notica, nekih četiri stotine rukopisa. Tek onomad su među njima otkrivene Pavlove poslanice, na više od četrdeset stranica, za koje se verovalo da su izgubljene još u XIII stoleću. Bile su kao ojačanje slepljene u korice pojedinih kodeksa. Prepisivači u Velikoj Lavri povremeno bi koristili već ispisane listove, koje su smatrali odbačenim, i ulepljivali ih na korice da bi ove bolje držale listove sabrane u kodeks. Kad se te Pavlove poslanice pridodaju već postojećim možemo očekivati uvećani obim Novog zaveta. I novi talas tumačenja apostolskih spisa. Mene to veseli.

Ivan se se na koncu svog zapiska o čitanju Istorije Vizantije priseća Valtera Benjamina prema kome su dokumenti kulture istovremeno i dokumenti varvarstva. U slučaju krađa Atanasija Retora, pri čemu su one bez ikakve sumnje dokumenti varvarstva, moglo bi biti da su kao takve, sticajem okolnosti, omogućile i neznatnu, mada u hrišćanskom smislu značajnu dopunu dokumenata kulture.