Ivan Lovrenović

Priča iz zbirke Kud nas put nanese, pred skorim izlaskom kod izdavača Bukefal, Beograd

Morao sam da se odreknem sna. Mora biti da sam strašno viknuo, nekim neljudskim glasom, i taj glas me je potresao i probudio. Tad sam otišao iz sela. Otišao sam sa žaljenjem. Da se nisam odrekao sna, da se nisam trgnuo iz njega, ostao bih tamo zauvek, i dovek bih uživao, ali đavo mi nije dao mira. Đavo nas uvek podstrekava na idemo najgorim putem. A mi ga slušamo, barem se meni tako zalomilo. Unutrašnji đavo me je naterao. Zato ne mogu ni da mislim ništa dobro o sebi. Ukratko, poklekao sam. Izgubio sam mnogo. Evo samo komadića onog što sam propustio kad sam odustao od sna i otišao iz njega. Nisam otišao, ne bih sebe da lažem, nego sam pobegao. Može biti da bežim uvek kad me nešto ponese i zaboli.

U homoljskom selu Osanica uvek je mirno. U njemu je tristotinak domaćinstava, sa hiljadu sto, hiljadu dvesta ukućana. Meštani, kojih je iz godine u godinu sve manji broj, neprestano su sanjivi. Živi se usred prirode. Tu boravi i najveći bibliofil koga sam upoznao. Odazvao sam se njegovom pozivu da mu budem gost. Zaljubljen je u knjige, sve odaje svoje kuće ispunio je njima; zadivljen sam u kojoj se meri na tom mestu visoke gore, s vrhom Velika Šetaća koji, nad Osanicom, rekao bih, šeta Homoljem, te vrela i potoci, pećine, planinske staze i knjige stapaju u jednu jedinu prirodnu pojavu. Kome je takva pojava na raspolaganju, ima sve što mu je u životu potrebno. Zbog tolikog blaga koje je sakupio, mada je od mene stariji samo pet-šest godina, morao sam da mu se obraćam kao čiči. Čiča Novaković. I ja sam mu na dar doneo ovu knjigu, makar kao iluziju, koja je još u nesvršenom stanju i zapravo ničega od nje i nema u tom času kad mu je dajem u ruke. Reči su tu, dahću, ali tek moraju duboko da prodišu. Osana! Čast onome što nas ozdravljuje i spasava! Zar ne bi naziv Osanica moga da potiče od reči hosana, u judaizmu prizivanje božanske pomoći, u hrišćanstvu uzvik hvale? Zapravo ne znam poreklo naziva.

Tu je i reka Osanica, bistra, virovita i pitka, i njena kilometar i po duga klisura koja je za pamćenje. Duboka je klisura ponegde više od dve stotine metara, sa okomitim stranama, sa liticama, stubovima, ostenjacima i zupcima. U njenom srednjem delu, gde se sužava na manje rečno korito, nalazi se prerast koji je deo pećine, i preko njega bih, kao preko prirodnog mosta od krečnjaka, rado prešao. Ispod njega, gazeći bosonog kamenje u vodi, jesam. Ali problem je što se i meni, čim sam stigao pod jarkim suncem, usred leta, odjednom prispavalo. Mara Đalu me je sačuvala. Svakodnevno sam je viđao i njen album ostenjaka me štitio i skidao paučinu iz očiju, kao što me je voda iz njene potajnice tolila i krepila. Tokom tri nedelje sam se borio sa sanjivošću. Potom sam se predao.

Sreo sam je čim sam zakoračio u Osanicu. Pomislio sam da u mestu sve devojke moraju biti lepotice kao ova, kad je već prva koju vidim takva. Ona je, ipak, kako mi reče dok sam se raspitivao kako da nađem čičinu kuću, strankinja koja je pre neku godinu i sama, zbog klisure, došla ovamo i zasad ostaje. Okućila se. Rodom iz Vršca, zove se Mara Đalu, studirala je u Beogradu i prijavila doktorski rad iz geomorfologije. Tek od nje sam prvi put saznao šta je to geomorfologija. Oblici na reljefu zemlje. Tema rada su joj ostenjaci. Gotovo sam zinuo, šta je pa to. Objasni mi da su to kamene figure koje je izvajao vetar. Često ih je nemogućno uočiti ako je onaj ko gleda lišen mašte. Kuću je stekla tako što se naselila u jednu od napuštenih. Sama ju je opravila i sredila. Vešta je s rukama, planinarka sa svom mogućnom opremom. Nije daleko, odmah na kraju sela, tik uz klisuru, ako hoću mogu s njom da bacim pogled i predahnem. Kako da je odbijem kad me je takoreći opčinila izgledom, znanjem i time što radi? Mogu da vidim i njenu zbirku crteža i glinenih kopija ostenjaka. Te glinene figure mogu trajati i duže od milenijuma, reče. Potanko mi je opisala svoj proces ovekovečavanja glinenih kopija u srazmeri jedan prema jedan ili umanjenih. Glinu najpre dobro izmesi i ne dodaje joj nikakve hemikalije osim šake peska iz potoka. I još odgovarajuću boju koju je od okolnog lišća, korenja i zrnevlja sama skuvala, a koja je, posle pečenja, istovetna sa bojom prirodnog ostenjka. Na oblikovanju radi dugo, potom ostavlja figure napolju, na nekom vetrovitom mestu da se dobro osuše. To traje sedam do deset dana. Pošto je odmah sačinila i po petnaest figura, prema crtežu i fotografijama, sve one idu istovremeno na pečenje. Na način kako su se nekad pekli cigle i crepovi. Za to je, s druge strane kuće, napravila furunu. Figure lepo složi u kamaru tako da između svake figure ostaje izvestan prostor tako da bi se svaka figura dobro i ravnomerno ispekla. Furuna je ozidana peć, u kvadrat, Marina je metar i sedamdeset sa metar i sedamdeset. Sa svih strana ima otvore. Kroz njena usta Mara može da se uvuče u nju i potpali vatru. Koristi prikupljene suvarke tvrdog drveta. Loženje traje dan i noć. Kad iz furunu počne da izbija plamen, ona je zazida i celu je zaspe zemljom. Pečenje nadalje nastavlja žar. Zatim sve ide samo od sebe. Kad i žar zgasne, peć se ne dira sve dok se pečene figure same ne ohlade i vlaga se u njima izgubi. Mara tako sastavlja potpuni katalog svih ostenjaka u Osaničkoj klisuri. Na putu sam jako ožedneo i pitao sam ima li vode. Biće i vode, dobacila je devojka preko ramena, hitajući preda mnom kao da beži od mene.

Davno, možda pre desetak godina, nakratko sam bio u Osanici. Mladić koji me je vozio od Malog Laola do Vrela Mlave u Žagubici imao je tu tetku od koje je hteo da uzme med s gorskih livada namenjen za doručak svojim gostima planinarima. Planinari su odsedali, naročito kad zasneži, u kućicama koje je mladić podigao i živeo sa svojima od njihovog izdavanja. Posle Krepoljina ubrzo smo skrenuli levo s magistralnog puta i posle dva kilometra dospeli u Osanicu. Desetak minuta sam čekao, ne izlazeći iz kola, tako da nisam ni bio stupio na osaničko tlo. A sad, pošto sam kročio prvi put na njega, osećam kao da mi je prikovao stopala i kroz njih me opija. Na tu prikovanost pridodalo se i stezanje srca od susreta sa ovom bajkolikom Marom.

Seli smo na oveći kamen stanac ukraj kuće. Bio je to usamljeni beli kamen, prilično uglačan, usred svakojakog žbunja. Ona je sela na mesto gde je bila rupa u kamenu. Kroz nju se ruka mogla prodenuti. Zahvaljujući toj rupi koju čovek nije načinio, pomislio sam, kamen bi mogao da se digne i okači o verige čije alke bi morale biti od čelika da bi izdržale priličnu težinu kamena. Ponudila me je projom s koprivom. Ali, meni je bila najpre potrebna voda. Kad sam zaiskao vode, uzela je lonče, sagnula se kao da mi potura svoju zadnjicu pod nos dok joj se duga zlatna kosa raširila po plećima. Zaitila je vodu iz, koliko sam mogao da vidim, suvog kladenca. Tek što se bila nagnula, kladenac se ispuni vodom i voda čak šiknu visoko tako da joj je oblila lice. Vrelo je bilo pod bukvom čija golema krošnja je zasenjivala kuću i oko kuće. Sedeli smo u njenom hladu.

„Ovo je moja lična potajnica“, reče Mara pružajući mi lonče s vodom. „Ja sam je otkrila. I ova potajnica, kao i ona do koje se može doći iz Žagubice, izvire kad joj dođe. Niko osim mene ne može iz nje da dovabi vodu. Ona me prepozna, pa onda pljusne iz nje. Naprosto kao da me zaskoči i zagrli.“

„A kad bih ja“, pitam.

„Da ti pokušaš iz nje vodu da dozoveš, neće ti se odazvati. Možeš da probaš. Kladenac će se ubrzo isprazniti sam od sebe, voda potonuti u svoje skrovište. To je samo moja homoljska magija.“ Reče, pa se nekako obesno zasmeja. Nisam odoleo nego i ja prasnuh u smeh. Onda se napih vode iz Marine potajnice. Bilo mi je nekoliko gutljaja dovoljno da mi ugasi žeđ. Takvu vodu nisam za života pio. Onda otvoreno rekoh: „Sad mogu i parče tvoje projare s koprivom. Smrkava se već i moram da nađem svog knjigoljuba.“

„Ne brini, danas je dug dan. Najduži. Taj kome ideš, e znam ga i kazaću ti sad kako do njega da stigneš, ali da me do sutra ne zaboraviš.“

„Da te zaboravim? Nipošto. Ne bih ni mogao. Začarala si me ostenjacima i svojom potajnicom.“ Možda me zavitlava od prvog trena. Najpre me je zavarala da ne zna. Htela je da je pratim. A ja sam pohrlio, bez ostatka verujući njoj i njenoj lepoti.

Najzad, kod Novakovića, još je dan, zaista se nije smrklo. Sedimo na klupi napolju. Potanko govorim o svom susretu sa zlatokosom devojkom. Kad me saslušao, čiča me ućutkuje, pa se i zasmejao.

„Kad je o njenom imenu reč, tvojoj čarobnici to ne može biti ime, jer je Đalu Mare naziv za planinsku glavicu. Tako zovemo onaj homoljski vršak, i mahnu rukom nekud prema zapadu. Vidiš li ga koliki je? Viši i od Šetaće na severu. Među najvišima u ovom delu venca. Ipak niži od Velikog Vukana, Velikog Vranja,  pa i od obližnjih vrhova, Mijucine glave i Hajdučke Lipe. Štubej je, mislim, najviši od svih, ne, Oman, u stvari, Crni vrh, jer je pocrneo od gromova i drugog nebeskog gneva, viši je od hiljadu metara, i ko iole poznaje Homoljske planine, znaće za to Veliko brdo. Đalu Mare, po vlaški…“

„Zar to nije Jabukovac?“ pitam dok u svetlosti od sunca na zapadu upirem pogled u pokazani Đalu Mare.

„Ma hajde, sad će čiča da ti kaže. Slabo znaješ vlaški, a ni sa vranjskim, mori, mome, nisi načisto. Popni se na Vranj i tamo ćeš naučiti da razumeš čak i graktanje vrana.“ Sumnjao sam u tu preporuku, jer ni čičin naum nisam baš razumevao. Nastavio je kao da mi pripoveda neku bajku, brdo možda jest kao jabuka, ali je ipak brdo. Ne možeš da zagrizeš u njega. A mare nije mara. Ako je tvoja đavolica zlatokosa rekla da je Mara, to je već druga priča, priča o jabuci od zlata. Njeno ime bi tad bilo Jabučila. Ponovo se zasmejao.

Poigravao se rečima i sa mnom. Teško je s načitanim čičom izići na kraj. Ne odustajem. „A zašto ne bismo dobivali imena po planinama, vodama, kontinentima i sve tako nekako?  Znam ženu po imenu Tara. Postoji i devojka Drina, ne jedna, pa Nijagara, Azija i Olimpija. Zar Mileva nije Mlava?“

„Pazi da nije Mlava! A Tima je Timok! Baš si ga zabrazdio.“

Zamuckujući dodajem da imamo i imena Zlatibor, Peko, onda Lopušina i Kongo, te Peščara, kao prezimena, Jadran, Sava, Vukan…

„Da“, odvraća moj bibliofil, „ali nema među ljudima imena Besna Kobila ili Osanica.“

„Ima zato Sanja, Sanjica“, dosetih se ja, jer sam slutio ili sam načuo od Mare da Osanicu nazivaju i Osanjica. Da, Mara je to takoreći protepala.

„Da, ali ta tvoja Mara Đalu ne postoji.“ Ponavlja da Osanicu sa svim u njoj poznaje u prste. Takve devojke nema. Zna i kuću koju spominjem. To je ruina. Svi je zaobilaze. U njoj obitavaju planinski demoni kad siđu u Osanicu da predahnu od svog hujanja po strminama, vrhovima, proplancima, kroz krošnje u kojima vole da se gnezde, sluđivanja vukova i šakala u vreme parenja i posle parenja, kao i ostalih zveri, medveda i risova kojih nema mnogo, i posebno ptica, ječanja u pećinama i virovitih strujanja u potocima. Čiča je posle tog bezmalo enciklopedijskog nabrajanja zastao da uhvati dah, pa nastavio. Demoni su počeli da podjaruju i ludovanje za zlatom, od kojega, eto, i pustošenja Homolja, koje kao da je usklađeno sa trovačnicom sa istočne strane odakle nasrću tajfuni arsena, kadmijuma, žive, olova i ostalih kancerogenih elemenata i jedinjenja. Znan mu je i kamen stanac. Bušni kamen. Zbog rupe ga meštani zovu veštičiji kamen. Demoni izlaze iz zemlje kroz rupu u tom kamenu, a onda piju iz večito suve potajnice čiju vodu niko od živih nije ni video ni okusio. Zatim se baškare u samotnoj ruševini od kuće. Navodna potajnica je samo rupetina nasuta kamenjem koje za vodu zna samo kad pokisne ili kad sneg krene da kopni. Time je nagovestio da sam bio žrtva iluzije. Žrtva demona i napojen živom vodom iz suvog izvora.

Iako me čičine reči nisu nimalo pokolebale u istinitost mog susreta s Marom, nisu ni mogle, pošto i ja znam šta znam, posle čarke oko imena više mi se nije dalo da govorim o devojci. Oćutao sam za mene glavnu stvar, glinene kopije i crteže ostenjaka iz klisure. Prešli smo na priču o njegovoj bezmernoj biblioteci. Iznedrena je, govori, u njegovom detinjstvu, u njegovoj jedanaestoj, dvanaestoj godini, kad je u školi dobio na poklon prvu knjigu, i za navek mu zapečatila sudbinu. Zarazio ga je i stariji prijatelj, strasni čitalac i kolekcionar. Niko srećniji od čiče s tom sudbinom od njega samog. Tu viziju da na domaku ima sve knjige koje želi da čita, a nije u stanju da ih napiše, počeo je da pretvara u opipljive knjige čim je počeo da zarađuje. Najpre je nešto novca dobijao od dede koji je imao deset hektara zemlje. Vodio je brave na ispašu po livadama i utrini. Zimi je u torini polagao ovcama seno, ruke bi mu ozeble, mraz bi mu do bola zašao za nokte. U proleće je jagnjio šilježad. Sve je to iz dedinih ruku prometao u knjige i pretplate na dečije časopise. Naposletku je izučio za teleprinteristu, ekonomistu, učitelja, novinara, u Somboru, Vinkovcima, Novom Sadu, Beogradu, Vršcu. Radio razne poslove. Ali knjigama je bivao sve privrženiji i one su mu u talasima dospevale u ruke. Mahnito ih je sve čitao. Prvenstveno se snabdevao antikvarnim knjigama. Vremenom nije samo kupovao nego se obraćao i izdavačima, autorima, prevodiocima, a ovi su bili velikodušni prema njegovoj opsesiji, retkoj na Balkanu. Nije se zaustavio na knjigama, kojima više ni broja ne zna. Uz njih je prikupljao i revije, nedeljne i mesečne listove. Fanatik, i to od najboljih. Ne samo sobe nego i tavan i podrum zaposele su police. Išao sam između tih polica s knjigama i periodikom. Svet mi se obrnuo. Nisam bio u kući s knjigama. Bile su to knjige, a među kojima je i sama kuća bila tek jedna od knjiga. Kupatilo, ostava i kuhinjica samo su dodatak biblioteci. Izgledalo mi je da prolazim hodnicima lavirinta u koji možete da uđete, ali ne i da iziđete. Na kraju poželite da se sve s polica i iz ormara sruči na vas, da vas knjige progutaju i počinete u njihovom beskraju. Jedno sam shvatio, čiča Novaković je jedinstven u vasceloj ovdašnjoj zemlji i, u isti mah, nerazlučivi deo Homolja. Čarolija duha i čarolija prirode se u čičinoj kući udružuju. A sam čiča je volšebnik takvog druženja.

Moje prvo uvođenje u Marin svet ostenjaka teklo je ovako.

„Šta bi ovo bilo?“

„Zar si slep? Mlada žena sa šeširom i ogrnuta plaštem. Nju mnogi istraživači viđaju posvuda. Mora biti da je njen lik dominantan u svetu kamena. Možda je to mitski lik gospodarice kamena.“

„A ovo?“

„Veliki gušter. Pored njega je roda u gnezdu. Tik uz rodu, baba s jarićima.“

Tad sam počeo i sam da raspoznajem figure. Pastir sa štapom. Jahač na konju i pas, kao da su krenuli u lov. Otvorena knjiga. Kopač. Sto i na njemu činija, ispod nje visi čipkani stolnjak. Kako li je samo tu čipku stvorio vetar, pitam se, verovatno ipak uz pomoć vodopada.

Mara nabraja. „Ovo je anđeo s krilima, uz njega je vrag na čijem temenu stoji vrana. A ovo bih mogla biti ja sama da sam, nekim slučajem, homoljska veštica…“

Dah mi se presekao pred vučjim čoporima. Pastir vukova ili čovek s vukovima, vukovi poput ptica stoje na grani, a čovek je pod granom podigao pogled prema mirnim i, reklo bi se, poslušnim životinjama. Ali, odmah uz tu grupu, tri vučje glave sa iskeženim čeljustima, pomaljaju se iz kamenog zida klisure mahom prekrivenog lišćem neke od puzavica. Niz ovih ostenjaka zavrašava se ljubavnim prizorom: vučica i vuk u parenju. „Zar si ti sve ovo videla u klisuri“, morao sam Maru da zapitam s neskrivenim divljenjem.

„A šta ti misliš? Da mi je tek tako ispalo iz glave? Priroda uz pomoć vetra kao dleta ima veću umetničku moć nego ljudi.“

Potom, kule i gradovi u dolini, kao da su sagledani iz daleka. „Taj prizor se nalazi na stropu pećine“, objasnila je Mara. „Pećinski nakit je još jedan svet za sebe. Svakojake trave i grančice, zavese, jastrebovi i orlovi, troglavi leptiri, otisci stopala, glave životinja i ljudi, pa čudovišta, poglavito zmijolika, vukodlaci, ženske dojke, muški i ženski guzovi, ali i vile i dobroćudni divovi. Možeš da vidiš, ako nagaziš na otvor koji vodi u dublje galerije, čitave oltare ili polileje koji vise i s kojih kaplju suze pokojnika, svetaca i grešnika. Ne samo da vidiš nego ćeš i da čuješ orgulje čiji zvuk se oblikuje kroz promajne pukotine, onda pljuskanje vodeničnih točkova, jecanje devojaka, bubnjeve koji zovu u bitku, žuboravi razgovor podzemnih duhova. Imam to snimljeno na trakama. A obličja imam precrtana u svojim sveskama. I sam možeš u pećini da se pretvoriš u kamen, ako te obuzme san, zaspiš, a po tebi padaju krečnjačke kapljice.“

„Pa to je zaista ceo svet“, uzviknuo sam.

„Tako je, vetar umnožava svet koji vidimo. Dok duva, čita ga, zatim ga tokom stoleća oponaša na kamenu.“

„Da li je mogućno da su ova starica i mladić koji je grli bili jednom živi, a onda ih je, bez udela vetra, neka zla sila naprosto skamenila?“

Mara me je čudno pogledala i slegnula ramenima. Ni reč nije rekla.

„Ostenjaci su samo ishod, barem pra-slika prokletstva bačenog na nas“, prošaputao sam dovoljno čujno, „ili bi tako nešto moglo biti.“ Tad sam u Marinim očima, kad se na to duboko zagledala u moje oči, prvi put primetio iskricu divljenja, i to je izazvalo u meni kratku plimu topline. Zato sam nastavio sa svojim sumanutim pretpostavkama. Nije novina da u svetu postoje zagonetne stvari. Mit priča kako neko raspolaže moćima da nas pogledom, ako taj uhvati naš pogled, jednostavno okameni. Možda je suludo zamišljati da tako nešto još postoji, a ne samo u davnini.

„Čuo si za babu koja živi usred mračne šume?“ Pogledao sam Maru upitno. „Mladi lovac sa svojim hrtovima nailazi na brvnaru sa velikom baštom ispunjenom kamenim kipovima devojaka i mladića, među kojima je i nekoliko dečijih kipova. Baba je ponudila lovcu tri dlake. Ovaj se prevari da ih uzme i svaku dlaku položi na svakog od svoja tri hrta. Baba dohvati žabu i njome tresnu zeca ispečenog na ražnju. Zec skoči i pobeže. A lakoverni lovac se sa svojim hrtovima skameni.“

„Dobro je to sa babom“, rekoh kiselo.

„Evo da te razvedrim“, odvrati mi Mara. „Zlatokosa devojka, nalik meni, u krilu drži detlića koji joj kljucka između nogu. Devojka sedi na belom kamenu u ovakvoj šumi. Ona je zlopogleđa, ali to momak koji joj dolazi ne zna, a trebalo bi da je otpozadi uhvati za kosu i iščupa joj pramen. To bi ga spaslo. Obesnažilo bi devojčinu moć. Baba traži da joj mladić uhvati i donese istu takvu ptičicu kao što je njena. I dok se taj zgodni dečko osvrnuo već se ostenio.“

„Ta devojka je nalik tebi? Mogu li to da shvatim kao pretnju“, nisam odoleo da zapitam Maru.

„Ma kakva pretnja! To je poziv. Koliko god ona bila nalik meni, ne vidim se u njoj. Ponekad je pretvaranje u kamen izbavljenje. Devojka koja beži pred nasilnikom biva odjednom okamenjena. Žena sa odojčetom koji beži pred mahnitim mužem koji bi da je izbičuje i skriva se u špilji biva, sa sve detetom u naručju, pretvorena u stalagmit. Pred osionim predsednicima ubicama, kakav je bio Čaušesku, moji roditelji su se na obali Begeja, u Temišvaru, uzeli za ruke i tad se u kamen prometnuli. Još su na istom mestu gde su se ostenili. Dok su se progonitelji, iz predsednikove tajne policije, sa svojim kerovima zablenuli u čudo, zamuknuli usred svoje zverske rike, ja sam uspela da pobegnem preko granice. Onda do Vršca i u Beograd, konačno ovamo.“ Dok je govorila, pramen kose je preko ramena prebacila do grudi, omotala ga jednom oko prsta i kraj mu vezala u čvorić.

„Izmišljaš?“ rekao sam kao da pitam, mada sam verovao da su joj roditelji bili progonjeni i, ne sumnjam, ubijeni. U isti mah sam krišom u džepu otvorio putnu britvu i udenuo je u rukav košulje. Docnije, kad me je već pratila na izlasku, krenuo sam do potajnice kao da želim još jedared da bacim pogled. Kleknuo sam, jednom rukom se pridržavajući za bukvino deblo, i čelom u već ispražnjenom kladencu u kojem mi se voda nije odazivala. Nisam ja imao devojčinu magiju.

Dugo me je gledala i kao što sam očekivao ništa nije odgovorila. Bio sam joj zahvalan na tom ćutanju. Iz očiju sam joj čitao da je znala šta sam učinio i da mi oprašta.

Htedoh sve što vidim da fotografišem. „Slikanje je zabranjeno“, odsečno reče Mara, „bar dok ne završim svoj rad.“ Pljucnu ustranu protiv uroka.

Kad sam najzad popustio pred neviđenom silom Osanice, a ni Mara ni čiča nisu više mogli da me otrgnu od nje, usnuo sam duboko nasred sela i nasred prerasta. Kao da sam doista poželeo da se skamenim i postanem jedan od ostenjaka u Marinoj zbirci. I ne budim se, poput zbunjenog došljaka snevam Osanicu u koju me je put srećno naneo. Snevaju i svi drugi u Osanici, svi osim Mare Đalu i, verujem, čiče, jer su oni već živi san. Drugi je snevaju, a nisu iz nje nikad ni odlazili, nisu ni dolazili, naprosto su oduvek tu, iako povremeno nestaju. Svakom ko nestaje, dok gledam tokom svog tronedeljnog boravka kako čili poglavito u trenutku kad žabe prestaju da krekeću, a prvi petlovi zakukuriču, šapćem da nas ostale svakako obavesti kad stigne tamo kuda odlaze svi koji nestaju. Nadam se da tamo loćikom hrane večito gladne zečeve.

Moglo bi biti, govorim sebi u snu, da je pri tome i ova knjiga o zabačenim stvarima, mestima i događajima okončana, odsnevana, bezmalo kao vazdušna tvorevina koju će i najobičniji lahor razneti kao od šale. Kažem to, s jedne strane, sa izvesnim olakšanjem, a s druge – s teretom na srcu. Sa olakšanjem, jer sam se ratosiljao lutanja koje naposletku nikud ne vodi. Ali, sa teretom jačim i od rečenog olakšanja, teretom straha da ostajem bez ikakvog puta pa makar me naneo tamo odakle nema dalje, a nema ni natrag, što bi bio kraj krajeva. To me je poplašilo i zato sam besno viknuo i razbudio se. U pesnici mi se nalazio pramičak kose sa čvorom. Neprimetno sam ga odsekao Mari, pri odlasku, tobože se radoznalo naginjući nad vrelo varljive potajnice. Odonda svezani pramičak stalno nosim sa sobom. Ostalo pogađate, nastavio sam putem, povinujući se njegovim hirovima. Tako će i ostati dokle god se budem zvao imenom koje postepeno gubim iz pamćenja, pa za mene ono sve više znači suštu bezimenost.