Стеван Тонтић, ПЈЕСНИЧКИ ДАРОВИ КОЉЕ МИЋЕВИЋА

In memoriam

     Књижевник Коља Мићевић (1941) преминуо је у уторак, 17. новембра, у Бањој Луци, која га је не тако давно, послије додјеле „Кочићеве награде“, прогласила почасним грађанином. Градски оци имали су за ту одлуку много добрих разлога, свеједно што је овај пјесник и преводилац последњих деценија боравио много више у Паризу него у свом родном граду.

     Коља је дипломирао на чувеној Катедри за општу књижевност у Београду, у генерацији која је дала још неке значајне пјеснике, попут Милана Милишића и Милутина Петровића. Њихов омиљени професор Рашко Димитријевић уводио је своје студенте у тајне француске књижевности, посебно поезије, коју је Коља почињао да преводи још као ђак бањалучке гимназије. Француски ће касније постати његовим другим језиком, са којег је превео читаву библиотеку књига.    

   Бавећи се врло активно, с ријетком страшћу, писањем и превођењем преко педесет година, Мићевић је створио књижевни опус завидних димензија. Могло би се рећи да се ради о ствараоцу ренесансног формата. А што је најважније, све што је изашло испод Мићевићевог пера, из његове језичке ковачнице (узгред: Коља је син ковача), понијело је печат изузетног језичког дара. Његов рад у језику и с језиком одаје човјека који је прави poeta ludens, што се понајбоље види из сопствених поетских дјела (као што су, нпр, Стопа сна, Клавиринт или Римагинације) те многих пјесничких превода. Као преводилац поезије Мићевић је понекад постајао прави чудотворац који је превазилазио и своје знамените претходнике попут Станислава Винавера. Довољно је ту поменути препјеве поезије Франсоа Вијона, за које је добио необично велику похвалу и од једног Мирослава Крлеже: „препјевао је то у екавици изванредно, управо сјајно, и то је свакако датум у нашем преводилаштву.“

   Мићевићева поезија, која се посебно одликује истраживањем изражајних могућности  у традиционалним и модерним облицима стиха, остала је – мора се признати - у сјенци његовог заиста грандиозног преводилачког дјела. Он је досад објавио десетак својих поетских књига на српском и приближно толико на француском језику.

   У преводилачком опусу Коље Мићевића најзаступљенији су француски пјесници. Мићевић је, као нико прије њега, обухватио цјелокупну француску поезију која је ушла у канон националне књижевности, почев од средњовјековних пјесника па до најзначајнијих имена модерног доба. У том ланцу пјесничких величина, као што су Шарл Орлеански, Вијон, Андре Шеније, Виктор Иго, Бодлер, Маларме, Рембо, Валери, Аполинер, Гијвик и други, Мићевић је нашем читаоцу представио, у књигама изабраних пјесама и у бројним антологијама француске лирике, готово сва врхунска остварења тога пјесништва по којима је оно стицало велики углед у свијету. А за неке класике модерне француске поезије Мићевић је чинио и више од самог превођења њихових дјела. Тако је, на примјер, прије тридесетак година, организовао у Бањој Луци „Дане Пола Валерија“, уводећи тиме свој родни град у сазвијежђе културних центара у којима се публици нуде интернационално релевантни културни програми.

   Мићевић је превео и неке од највећих италијанских, шпанских, мексичких и америчких пјесника. Довљно је да поменемо Дантеа, Лорку, Хуану де ла Круз и Поа, чију је славну, тешко преводиву пјесму о гаврану препјевао више пута на француски и српски. А Мићевићев препјев Дантеове Комедије је један од подвижничких подухвата  - да је превео само то величанствено дјело италијанске и свјетске књижевности, осигурао би себи достојно мјесто у историји српског преводилаштва. Тај подвиг Мићевић је најприје извео у француском језику, подаривши Французима Комедију с римованим терцинама. (Французи су је најчешће преводили у прози.) За тај превод добио је признање Француске академије.

   Не треба заборавити да је Мићевић преводио и српске пјеснике, попут Његоша, Лазе Костића или Бранка Миљковића, на француски језик. А словеначка култура може му бити захвална за превод Прешернових сонета.

   Своја преводилачка искуства Мићевић је описао у књигама као што су Константе и превиди, Прим. Прев. и Афричка легенда, које могу бити врло корисна лектира сваком ко се упушта у осјетљиви преводилачки посао. То су оригинално конципирана, жанровски хибридна дјела. Светлана Велмар-Јанковић окарактерисала је Афричку легенду као „изазовно и прелепо писану есејистичку прозу“.

   У тој врсту прозе Мићевић се посебно истакао пишућу своја музиколошка дјела, као што су роман о Моцарту и вишетомна Лирска историја музике. Моцарт је, попут Дантеа и Валерија, остао велика и трајна Кољина фасцинација.

   Сматрајући да су поезија и музика сестринске умјетности, исконски упућене једна на другу, Мићевић је и у својој поезији и у својим препјевима одувијек ишао за језичком музикалношћу, као што је у своја музиколошка разматрања уносио поезију.

     Живећи између Бање Луке, Београда и Париза, између (често посвађаних) завичаја и великог страног свијета, Коља се није удварао ниједној културној средини, а поготово не владајућим круговима. Политичким једнако као ни културним и литерарним. Понекад је долазио и у сукобе с онима који су изневјеравали његова очекивања. Вехементне полемике с критичарима својих превода сабрао је у посебној књизи под насловом Данте шаље секунданте, у издању београдске Књижаре “Златно руно”, гдје је објавио више наслова новијег датума.

     За Кољу је најважнија била припадност слободном духу поезије, чему је служио свим својим моћима и даровима. И до самог животног краја, до којег је стигао вирусним убрзањем суђеног часа.

     Смрћу Коље Мићевића српска књижевност, особито преводна, изгубила је изузетно креативног и плодног аутора. Посебно велик, јединствен допринос дао је умјетности превођења поезије. На губитку је, разумије се, и књижевна сцена у Босни и Херцеговини (у Републици Српској, али и у Федерацији БиХ), у Србији, а у извјесном смислу и у тзв. региону.

     Вјерујем да ће и књижевни Париз примијетити да га нема, али ће то сигурно осјетити Валеријев град Сет на француској медитеранској обали, у којем се сваког љета одржава велики пјеснички фестивал, на који је Коља (по молби домаћина) доводио пјеснике из јужнословенских земаља.