Ivan Lovrenović

Ove godine navršava se stotinu i sedamdeset godina od objavljivanja zahtjeva za jednakost u pravima i slobodama, prvoga takvog u oskudnoj građanskoj historiji Bosne i Hercegovine. Sastavio ga je i poslao kamo je trebalo Ivan fra Frano Jukić 1850. godine, a objavio 1851. u svojoj knjizi Zemljopis i poviestnica Bosne.

Sredinom 19. stoljeća Evropa je poprište ogromnih društvenih potresa, kojima glavno obilježje daju pokreti za nacionalnu emancipaciju i socijalno oslobođenje. Iako su evropski topovi i evropski novac uspjeli revoluciju 1848. godine ugušiti, valovi izazvani tom gigantskom društvenom tektonikom nezadrživo se šire preko svih političkih i drugih granica, i dospijevaju u najudaljenije kutke. U južnoslavenskim zemljama ti impulsi modernizacije, sekularizacije kulture i političke emancipacije najjasnije će se izraziti u programima kulturnog i nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja. Ilirski pokret iz Zagreba, sa svojom grandioznom vizijom kulturne integracije slavenskoga juga, i politička energija Srbije koja je kročila putem oslobođenja od Osmanskoga Imperija, našli su svoje vatrene pristalice i u Bosni i Hercegovini, najviše u generaciji mladih franjevaca školovanih na srednjoevropskim učilištima. No, bez obzira na izvore s kojih će se oni napajati, i uza sve razlike među njima, karakteristično je da će u njihovome djelovanju socijalno-politička nota biti znatno izraženija i znatno više obojena tonom teške bosanske zbilje nego u programima hrvatskoga narodnog preporoda, uz koje su se vezivali. Ilustrativno je u tom pogledu djelovanje franjevca Ivana Frane Jukića, najmarkantnijega predstavnika ilirizma u Bosni.

U Jukićevu kulturno-preporodnom djelovanju naglašeno je živa zauzetost za ispravljanje užasnoga socijalnog položaja i političke nepriznatosti nemuslimanskoga stanovništva. Rezultat toga zalaganja bio je memorandum Želje i molbe kristjanah u Bosni i Hercegovini, koje ponizno prikazuju njegovom carskom veličanstvu sretnovladajućem sultanu Abdul-Medžidu, što ga je sastavio u Varcaru 1850. i za boravka u Beču potajno  predao banu Jelačiću, knezu Schwarzenbergu, Kulmeru, Bachu i drugima, da ga oni diplomatskim kanalima upute na Portu, a slijedeće godine objavio na kraju svoje znamenite knjige Zemljopis i poviestnica Bosne (Zagreb, 1851). Taj će ga tekst i postupak stajati progonstva, iz kojega se u svoju ljubljenu Bosnu nije vratio nikad.

Već u prvoj tački: Da se više ne zovemo raja, već građani i državljani cjelokupnog turskog carstva... sadržana je visoka politička i civilizacijska intonacija, kojom odzvanja cijeli spis, i po kojoj ovaj Jukićev memorandum predstavlja doista prvi nacrt evropskoga građanskoga ustava u historiji Bosne i Hercegovine. Socijalno-historijska analiza ovih 28 tačaka zorno pred nama rastvara sva teška  neriješena pitanja koja će u feudalno zapuštenoj Bosni i Hercegovini Jukićeva doba za decenij-dva dovesti do ogromnih socijalnih previranja i do velikoga protuturskoga ustanka 1875-78, a potom i do austrougarske okupacije. Također, pokazuje i stvarne razloge zbog kojih politički razvoj u Bosni i Hercegovini, u kontekstu zakašnjeloga moderniteta i smjenjivanja jedne imperijalne vlasti drugom, neće poći putem formiranja jedne zajedničke, transkonfesionalne političke svijesti, nego triju partikularnih etnokonfesionalnih i etnonacionalnih zajednica. Iako je jasno da je u Jukića domovinska svijest bosanska, i to tako da uključuje sve etnokonfesionalne zajednice, pri čemu ilirstvo predstavlja kulturni i povijesni supraidentitet, historijski je logično da on svoje zahtjeve artikulira ispred kristjana – katolika i pravoslavnih. U suvremenim teorijskim terminima rečeno, ova dva etnokonfesionalna elementa bosanskoga društva u odnosu prema povlaštenim muslimanima bili su degradirani drugi, koji su se morali boriti za priznanje i priznatost. Postoje indicije, koje dosada  nisu historiografski istražene i egzaktno potvrđene, da je Jukić u izradi ovoga dokumenta tijesno surađivao s predstavnicima pravoslavaca, ali ga je potpisao sam, zbog ogromnih rizika koji su pratili takav čin. (Ivan Lovrenović)

Ivan Frano Jukić

ŽELJE I MOLBE KRISTJANAH U BOSNI I HERCEGOVINI, KOJE PONIZNO PRIKAZUJU NJEGOVOM CARSKOM VELIČANSTVU SRETNOVLADAJUĆEM SULTANU ABDUL-MEDŽIDU

Pokraj najbolje želje i volje čestitog našeg cara, da se Bosna već jednoč uredi, tanzimat uvede, jednakost na sudu kristjanima podieli, nemožemo se nadati ikakvomu napredku i oblakšicu očekivati, ako bude carigradski ministerij onako u Bosni razređivati unapredak, kao što je dosad!? Ministeria dosadanja nastojanja, bila su samo za financiu obogatiti: sve što je i na što se god u Austriji i Francezkoj plaća, to je kod nas sad uvedeno, da plaćamo. Al u nas neima trgovine, zanatah, neima fabrikah, neima školah, nikakve industrije, nikakvih manufakturah! kako ćemo dakle mi imati tolike danke i odklen smirivati? Ja bi želio, da mi i više u haznu dajemo, al nek nam vlada carigradska dade sriedstva i način kako ćemo i nama i njima steći? al o tome ni najmanje da se je tko pobrinuo! Evo 15 godinah imade, da je u Bosnu nizam uveden, pak za tog vremena šta je učinjeno za duševnu i materijalnu korist ove pokrajine? nijedna učionica ne bi utemeljena po vladi, nijedna stazica ne bi prosiečena! Veziri i njihovi činovnici, na njih gledajući, reko bi, to su ti ljudi prosviećeni za napredkom težeći, pravi Francezi, Prusi itd., al malko promotrivši: iz dvora bubanj a iz nutra šušanj! Osim one uniforme, ništa drugo! Vlada, dakle, drugi način potrebno je, da uzme – pak joj neće trebovati toliki troškovi za expedicie vojničke, koje su dosad sve brez koristi ostale, a sa štetom države velikom – bivale, što ako neučini, doisto će mnogo štete sama sebi nanieti, jer: Kristjani, neimajući odakle više plaćati, dotierani do najvećeg siromaštva, bit će usilovani seliti se u obližnje inostranske države, ol poskapati od glada! - Najveća je to naša nevolja, što naš dobri car, nije dobro o nama izviestjen, što mu nemožemo naše tuge i nevolje priobćiti, što mu naše rane odkriti nesmiemo, da ih izlieči, suze naše ukazati, da ih otare, želje naše očitovati, da nam ih izpuni! Sami do cara doći nije moguće, jer s pogibeljom glave valjalo bi mnoge cariće obići. No uzdamo se u naše i čoviečanstva priatelje, da će caru naše želje i molbe podnieti i preporučiti kako ovdie sliede:

Vaše veličanstvo!

Preko 600 000 kristjanah živi u ova dva ejaleta Bosne i Hercegovine Vaših viernih podložnikah, koji oslanjajući se na svoju viernost prema visokomu turskomu devletu za četiri stolietja zasviedočenu, ponizno mole, da po prirođenoj sebi dobroti pogledate na naše uzdisaje pobožne, te nam sliedeće milosti dopustiti i pokloniti blagoizvolite:

1. Da se više nezovemo raja¹, već građani i državljani cielokupnog turskog carstva, uslied toga:
2. Na sudu da smo jednaki s Turcima, zato unapriedak: ne po vierozakona prednosti, već da po pravdi bude izrečena osuda², zato:
3. Sve šure, da budu sastavljene iz jednakog broja članovah oba vierozakona, turskog i kristjanskoga³.
4. Danke i poreze kristjani svoje, a Turci svoje napose da kupe i veziru predaju⁴.
5. Danci i porezi da se nerazrezuju po broju kućah već po imanju i posiedovanju⁵.
6. Harač, što sad kristjani od mužke glave plaćaju, da se za naviek digne, kanoti jednakosti državljanskoj protivan⁶, zato:
7. Da se kristjani primaju u vojnike koliko u nizame toliko i u redife i da imaju svoje svećenike⁷.
8. Carska desetina od žita i siena, da se uračuna u porez i da se u novcima daje⁸.
9. Kmeti gospodarima, da samo od žita, siena i duhana plaćaju šestinu, a gospodari da nisu dužni kmetskog poreza plaćat, a ovi opet da nisu dužni gospodarima dohodak kućama nositi⁹.
10. Da nikad gospodar samovoljno nemože kmeta sa zemlje dignuti, već ako dokaže na sudu njegovu nevaljaštinu, a u tom slučaju da ima kmetu trošak platiti, što je ovaj potrošio krčeći, sadeći voćke i zgrade načinjajući¹⁰.
11. Beglučenje gospodarima, želimo, da se više nikad neuvodi¹¹.
12. Prenos vezirah, vojnikah i carskih kapidžiah neka se iz zemaljske kese plaća¹².
13. Opravljanje putovah i mostovah, uvođenje pošte i ostalih potrebitih sriedstvah za promicanje trgovine i zanatah, da se što pria o zemaljskom trošku započme¹³.
14. Da se o zemaljskom trošku uvede štamparnica za kristjane¹⁴.
15. Da je slobodno kristjanima grčkog obreda sebi posebi arhiepiskopa i episkope izbirati, koji jezik i običaje zemaljske znadu, a ove za odobrenje vašemu veličanstvu prikazati¹⁵.
16. Slobodno obsluživanje svog vierozakona; uslied toga, da nam je slobodno: stare crkve i monastire popravljati, razširivati i gdie je potrebito iznova graditi; zvona i zvonike imati i javno naše obrede obdržavati¹⁶.
17. Da se pazari s nedielje prenesu na drugi radietni dan¹⁷.
18. Da je slobodno svakoj obćini: učionice – škole – zavoditi, učitelje potrebne iz druge zemlje zovnuti, i ovi, da se iz zemaljske kese plaćaju; da je slobodno učenike radi većeg napredka u druge države slati¹⁸.
19. Da bi se i od nas učenici primali u carigradsko učilište liekarsko i inženirsko na carski trošak¹⁹.
20. Da možemo dva naša pouzdana čovieka imati, o našem trošku, kod visokog vašeg devleta, koji će naše želje i molbe vama vierno priobćavati, kod državnih sudovah glas imati i državne naredbe nama priobćavati²⁰.
21. Da se svi činovnici kristjanski i turski iz zemaljske kese plaćaju, da nebi morali od mita i globe živiti²¹.
22. Da se krvarina ukine, da krv ubijenog ne plaćaju obćine, već sudac neka ubojicu hvata²².
23. Da se Bosna i Hercegovina opet sjedine pod jednim vezirom: ovo bo u obziru ekonomičkom bilo bi za blagajnu i narod vrlo probitačno²³.
24. Trgovina i zanati, brez obzira na vierozakon neka su svakomu slobodni i pristupni²⁴.
25. Da se o svim zemaljskim dohodcima i troškovima javno računi vode i narodu priobćivaju²⁵.
26. Da nam se carske i državne zapoviedi i naredbe pokraj turskoga i bosanskim jezikom priobćuju; jerbo po dosadašnjemu priobćivanju, nikad podpuno nismo znali, šta nam se zapovieda i naređuje²⁶.
27. Da nam je slobodno sastajati se brez oružja i dogovarati o stvarima školskim, književnim i ekonomičkim²⁷.
28. Da nam je slobodno u druge države izvan carstva seliti se²⁸.

Ovo su naše ponizne želje i molbe, osnovane po načelu jednakosti, koju vaš dobre uspomene otac, i vi njegov vriedni nasljednik, toliko putah javno i svečano obrekoste, al da se izvede i u život pretvori kod nas u Bosni, neprijatne okolnosti ne dopustiše.

Mi vruće molimo Boga, da takne vaše carsko srdce, te nam se smilujete i više rečene molbe odobrite, koje će carstvo bolje ukriepiti, ako nas toliko robovah pomilujete. Svemogući Bog neka blagoslovi vaše vladanje. Amen.

Na ove „želje i molbe” više hiljadah Vaših podložnikah podpisalo bi se, ali nesmije! Mi smo više putah tamo do vašeg prestolja slali naše ljude, koji su većom stranom od miestnih vezirah poubijani, a mnogi ni danas nesmiju u svoju otačbinu doći zato, što su se usudili vama molbe podnieti ol na njih se podpisati.

Pisano u Bosni 1. svibnja 1850.

Izjasnjenja

¹ Po turskomu zakoniku raja svi su oni koji u carstvu turskomu živu, a nisu viere Muhamedove, niti su obrezani već okapinu – prepucium – nose. Raja od roba samo u tomu različna je, što je nemože Turčin prodati, u ostalomu sa svim je rob pravi, niti ikakva preimućstva može imati, ni u čemu s Turcima se izjednačiti: “Raju je bog Turcima poklonio, da Turčinu izmet – službu – čini”, kažu bosanske kadie – sudci.

² Na sudu kod istog vezira, ako se prije kristjanin s Turčinom, to kristjanin mora izgubiti, jer sve valja osviedočiti sa dva sviedoka, i buduć da kristjanin Turčina nikad ne može naći da ovi protiva svomu bratu svjedoči, a kristjanin nemože protiva Turčinu svjedočiti, Turci dakle uviek na sudu imadu pravo, a kristjani krivo! Vezir kaže: “Jedan Turčin više znade nego hiljada Vlahah”.

³ Šura jest saviet od 6 – 12 ljudih u svakoj nahiji, koji sudbene stvari u družtvu s kadiom razpravljaju. Ovo je uvedeno pria pet godinah, i bilo je određeno, da i kristjani primaju se u te šure; samo u 6 nahijah za niekoje vrieme pozvani su u šuru – brez plaće – al ne da pravice razpravljaju, već obično služili su Turcima vatru na lulu noseći, kavu dodavajući itd. Carska dobra je namiera bila, uvesti ove šure za obuzdanje kadiah, i njihovog samovoljstva, al nama time je gore učinjeno, jer u šuri siede najžešće baše i krvopie naše, koji obično odsuđuju: “Na dvor! lipovi krste, ovo je zemlja turska, nekuca još ovdie zvono, već se turski ezan uči!” U ove šure trebalo bi ljude namiestiti poštene, koji bi i u kristjanima poznavali čovieka.

⁴ Tako bi se mnoga zla pepriečila, koja čine Turci sabirajući danke.

⁵ Od vezira dođe na nahiu, sad Turci pobroje kuće svoje i kristjanske i tako po broju kuća odvale pola ol dvie trećine na kristjane, buduć da kristjanskih kućah gotovo svagdie ima više nego turskih, al koja korist od broja, kad jedan Turčin u Bosni više posieduje zemlje i ostalog imanja nego svi ostali kristjani, a tako i u ostalim obćinama: dvije turske kuće više posieduju  nego 200 kristjanskih, ovo se obično može računati.

⁶ Po hatišerifu od Gjulhane svi su stanovnici jednaki, tako se tamo kaže! zašto dakle mi plaćamo harač, a Turci neplaćaju!?

⁷ Zato su kristjani morali harač plaćati, što nisu vojevali, ako smo dakle jednaki s Turcima, zašto i mi naše carstvo nebi branili? Istina da kristjani nisu vojevali obično, al morali su uviek uz vojsku ići s Turcima, o svom trošku i hrani njima služiti, konje i podvoz dati i još troška za put Turcima dati. “Ol kosio, ol vodu nosio” – sve je jedno.

⁸ Dvostruka je desetina u Bosni, nieka mjesta daju caru, a druga bosanskim spahiama, koju car hoće da oduzme spahiama, dobro bi dakle bilo, da se u novcima uzima i za težake i za blagajnu; blagajna ne bi morala tolike subaše plaćati, a težaci bi se oprostili ovih zlikovacah i zulumćarah.

⁹ Odpria kmet davao je gospodaru u različitim miestima različito: u Posavini i Krajini 6-9, al morao mu je gotovo svaki dan beglučiti, u drugim miestima davali su 3-5, al samo kadkad beglučiti; ovo je bio Tehir-paša ukinuo, zapoviedivši jednako po svoj Bosni, da se od svega zemaljskog proizvoda treće a od siena polovica daje, a Turci treći dio od poreza da plaćaju, beglučenje da sa svim prestaje, gospodari što je za njih bolje, to su uzeli trećinu i polovicu, al neće da plate poreza, već kmet mora platiti; a dok privuče hranu i sieno gospodarima, gdiegdie i 6 satih treba vući – kud će mu gore beglučenje.

¹⁰ Kad jedan kmet okrči njive, nasadi i uredi bašče, ponačinja potrebne zgrade, i već počme štogod na stranu metati, dođe drugi lienčina, te gospodaru pokloni vola, a kadkad i dva, te onoga prvoga odtiera sa svoje zemlje i ovog nastani; ol ako se nikakav kmet drugi nije nametnuo, to gospodar svake godine cieni ga, sad ištući vola sad konja, prieti, da će ga dignuti i drugoga naseliti, kmet tu ucienu mora svake godine plaćati, drugčie valja mu se seliti. Zarad ovog neurednog načina nikomu se nemili krčiti, bašču saditi ol zgrade načinjati, već su im kuće kao vlaške zemunice.

¹¹ Malo pria spomenuli smo, da je beglučenje ukinuto, al ga gospodari  pod različitim izgovorima uvode opet, prieteći kmetu, da će ga dignuti sa zemlje, ako neposluša.

¹² Kuda vezir i drugi poglavari putuju, tuda strašno narod propada i bieži, sa puta uklanjaju kuće, jer ne samo da moraju sve dati, već još aziatički i bijeni biti; poslie toga razreže se na svu zemlju, da je ovoga i onoga dohodak vezira oli kapidžie toliko troška stalo; to se od naroda pokupi i to iđe njima, a ne onim koji su dali podvoz.

¹³ Sva nastojanja praviteljstva turskoga za Bosnu urediti, dosad su se samo u tomu stajala, kako će veće dohodke primati, al narodu valja pružiti sriedstva, da ovo ima odklen plaćati: jer gdie je mala trgovina, zlo zemljodielje, zanati i fabrike nikakve, kako će odolieti  tolikim iziskivanjima? ako ovako uztraje, propast ćemo sa svim.

¹⁴ Da je potrebna štamparnica svakomu narodu od toga ne treba ni sumnjati, ako hoće praviteljstvo da napredujemo.

¹⁵ Grčke vladike, koje od patrijarha carigradskog zakupljuju eparkie, k nama dolaze: neznajući narodnog jezika ni običajah, šta mogu nama koristiti, da bi i htieli, doisto ništa! Od njih nikakve duhovne pomoći neimamo, već samo, da narod gule, glupost uzdržaju, to im je jedina pastva.Oni se nebrinu za odhranjenjem sveštenstva, njima je sve jedno pop zna li čitati ol nečitati, samo ako ima platiti, odmah ga zapope, kasnije opet ga ciene, i ako neima više odklen platiti, to ga na krvoločki način izlupa i razpopi. Kanone i svete naše crkve uredbe svojevoljno tlačeći i za novce prodavajući kao Čarovnik Simeon. Jedna od najvećih za nas milosti carskih ta bi bila, kad bi nas ovih nezvanih pastirah oslobodio.

¹⁶ Neima primiera u cielom turskom carstvu, da kristjani tako su stiešnjeni u obsluživanju svog vierozakona, kao u Bosni! Mi se nadamo od razumnog turskog praviteljstva, da će nam se u ovomu oblakšati, da i mi možemo Boga pod krovom hvaliti, a ne na sniegu i tvrdoj ciči na dvoru.

¹⁷ Žalostno je doisto kad čoviek nedieljnim danom u tišini valja da srdce svoje k Bogu digne, da od 6 danah samo sedmi Bogu posveti, mora najviše raditi, gdie su u nedielju pazari; nadamo se od dobrote carske, da će svoje oko milostivo i oko ove naše želje svrnuti, te zapoviediti nadležnome bosanskome praviteljstvu, da pazare s nedielje u ponedieljak ol u drugi koi dan prenese.

¹⁸ Učionice i dobri učitelji svagdie i svakad bili su potrebni, brez nauka neima sreće, neima blagostanja; pravedno je dakle, da nam se dopusti ova želja, te da se zemaljsko poglavarstvo za ovo zauzme.

¹⁹ Od svakog naroda učenici primaju se u ova učilišta, iz kojih sposobni službenici izhode, samo mi Bošnjaci, kako nikakve tako ni ove milosti carske neuživamo.

²⁰ Dosad što nam je god car dopuštao, to je dolazilo u ruke naših nepriateljah, koji su uviek znali potrpati i od nas sakriti carske milosti, svrhu načina potrebno je, da dva kristjanska činovnika imademo u Carigradu.

²¹ Da je i ovo potrebito, svak vidi, jer tko državi služi, neka ga država i uzdržava.

²² Krvarina davala se je dosad pola rođacima ubijenog, a druga polovina pripadala je kadii i muselimu. Danas, kaže vezir: krvarinu je car ukinuo; kadia ode ol pošalje momke da izvidi – češ učini – kako je i od koga ubijen, uzme za trud 30 grošah, i šta je čuo i vidio javi veziru. Ovi tad pošalje jednog kavaza svog, da nanovo ubojstvo izvidi, i njemu valja platiti nekoliko 6-12-15 kesah, a kadkad i više; jeda li to nije prava krvarina.

²³ Mnogo je lašnje jednog vezira narodu plaćati nego dva. Od toliko stotinah godinah svom Bosnom, pod kojom razumi se i Hercegovina, upravljao je jedan vezir, zašto nebi mogao i sad? Mostarski vezir, premda ni treći dio neima koliko travanjski, to se on upinje i drži dvor sjajan kao i ovi: koliko to narod stoji.

²⁴ Turci kristjanima neke zanate ne pripuštaju raditi, a ti su saračluk – remenarstvo, tabakluk – kožarstvo, mumluk – sviećarstvo, i ne daju trgovati s robom rumenlinskom: bakal t.j. koji prodaje: med, maslo itd. nemože biti kristjanin.

²⁵ Da nebi po dosadašnjem običaju narod varali, i s njihovom propasti sebe bogatili.

²⁶ Kod nas je turski jezik ne samo kod kristjanah nepoznat već i kod istih Turakah, samo po većim varošim po niekoliko Turaka ima, da turski znadu, a manja miesta, nikad točno ne razumiu carske zapoviedi.

²⁷ Ako carska dobrota smiluje nam se, te ove milosti dopusti nam, to je potrebito, da se možemo sastajati i dogovarati o stvarima školskim, književnim i ekonomičkim.

²⁸ Ako nebudemo dostojni carskog pomilovanja, te nam više izložene želje i molbe neodobri, to barem nek nam dopusti da za korom kruha možemo u druge države ići, da ovdie od gladi i siromaštva neumiremo. – Naše su nevolje mnogo veće nego što bi ih znali opisati. Narod strašno strada i propada. Naše jedino ufanje je Bog pak čestiti car, koji nam pomoći mogu, ako smo zaslužili.