Ivan Lovrenović

Misliti o Bosni je misliti o nečem strašnom i beznadnom. Istovremeno, misliti i o nečem lepom i...
      Miljenko Jergović

Jedino nije izvesno da li romani sprečavaju čoveka da zaboravi sebe, ili je nemogućnost zaborava ono što ga tera da piše romane.
       Žoze Saramago: Povest o opsadi Lisabona

"Često pomislim da je dovoljan jedan kobni trenutak i prođe čitav vek", kaže Vinfrid Georg Zebald u Saturnovim prstenovima. Rečenica tipična za Zebaldovo melanholično i izgnaničko poimanje sveta i vremena, za njegovu ključnu temu sećanja i zaboravljanja, individualnog i kolektivnog, jedna od onih rečenica koje nateraju da se prekine čitanje i započne snatrenje o dubokim paralelnim vezama u književnosti koje intenzivno postoje čak i kada ih njihovi autori, tumači, a naročito čitaoci nisu svesni, kada ih ne vide, niti ih moraju videti ili znati za njih.

Pitanje je da li bih baš ovaj koncizni iskaz doživela kao ključni i izdvojila iz Zebaldove hipnotičke i zasenjujuće naracije da nisam danima čitala Ivana Lovrenovića, između ostalog ponovo njegov roman Nestali u stoljeću koji se, po mom uverenju, nadnosi nad njegovim ukupnim opusom jednako skladno, intrigantno i očaravajuće kao što to čine raskošne i moćne kupole nad svetski čuvenim arhitektonskim tvorevinama. Najprikladnija reč iz leksikona ljudskih delatnosti i umeća koja mi pada na pamet dok razmišljam o organizaciji ove proze na četiri stotine stranica - jeste arhitektura. Pa makar sa stanovišta večnosti bila i zidanica na pesku (koristim jednu naslovnu metaforu Nikole Miloševića), vredelo je živeti da bi se stvorila, kao što vredi uložiti sebe u njeno čitanje i tumačenje.

Kobni trenutak da prođe vek za Ivana Lovrenovića dogodio se dva puta: prvi put kada mu je krajem Drugog svetskog rata nestao otac, i drugi put "u paklenom svibnju Devedesetdruge na Grbavici u Sarajevu". Tada je nestalo i neprocenjivo nematerijalno blago, velikim delom, ali, ipak, zahvaljujući čudu, ne baš sve. Nestalo je pomno skupljano u relativnom miru carstvo papira, rukopisa, knjiga, arhivalija, dokumenata, beleški, nacrta, fotosa, uspomena, sve ono što obično zovemo ličnom bibliotekom i građom za eventualne buduće rukopise. Dogodilo se to u gradu u kojem je prvi "kobni trenutak da prođe čitav vek" nastao pucnjem za koji će istorija ustvrditi da je izazvao Prvi svetski rat. Beše to vek u kojem je nemoguće izbrojati sve kobne trenutke, vek koji je počeo i završio ratom, i u kojem uobičajene odrednice kao što su predratno i posleratno vreme ne funkcionišu bez preciziranja na koja se od tri-četiri rata u slučaju ovih prostora odnose. Generacija pisaca, stasalih za književnost u drugoj polovini dvadesetog veka, dva puta u svom životu stvara svoju posleratnu književnost, dok su drugde tu tužnu priliku imali samo pisci rođeni na samom kraju devetnaestog ili u osvit dvadesetog veka. Lovrenović je, po meni, najlucidnije progovorio o tom fenomenu, o jednoj novoj granici, teško prohodnoj, koja nastaje u tragičnom vlasniku takve sudbine, "...granici između naših bivših i naših sadašnjih života, između tebe i tvoje memorije, tvoje bivše književnosti.(...) Ona razdvaja dva različita osjećaja vrijednosti, dva različita odnosa prema smislu i svrsi - književnosti, djelovanja, života samoga."

Lovrenović i Zebald su vršnjaci, obojica rođeni u jeku Drugog svetskog rata, prvi 1943. u Zagrebu, drugi 1944. godine u Vertahu, Švajcarska. Iako je neophodno vreme da se osvesti činjenica u kakvom smo dobu došli na svet, deluje savršeno prirodno da moto za Lovrenovićevu prozu Nestali u stoljeću bude čuvena Heraklitova misao o ratu ("Rat je otac svega i svega kralj, jedne je pokazao kao bogove, druge kao ljude, jedne je učinio robovima, a druge slobodnima"), kao i da Zebald u poznatom eseju Zračni rat i književnost piše: "Na kraju sam rata imao tek godinu dana te sam tako jedva mogao i sačuvati utiske na realne događaje iz tog vremena razaranja. No ipak i danas, kad gledam fotografije ili dokumentarne filmove iz rata, imam osjećaj da potječem, takorekuć, od njega i kao da otamo, od toga nikada nedoživljenog užasa, na mene pada sjena iz koje nikada neću potpuno izaći." I kada im već, obojici, od svih mogućih zanata i misija u životu pripadne spisateljska, zar je neobično što su obojica od malih nogu bili spremni i spremani za suočenje sa Meduzom Historijom (kako je to formulisao Lovrenović). Obojici je "sliku svijeta, skoro cijelu, ispunjavao rat", i obojici je, za rano odrastanje i sazrevanje bitna očeva figura, izmakla i ostavila za ceo život bezbroj nerešivih pitanja. Za Lovrenovića sasvim, jer će mu otac zauvek ostati u kategoriji "nestalih lica" 1945, a za Zebalda do 1947. godine kada se otac kao vojnik nacističke Nemačke vratio iz zarobljeništva. Obojici je u detinjstvu oca zamenio deda. Dabome, ne samo njima, već mnogim znanim i neznanim žrtvama ratova. U dnevničkim zapisima Lovrenović će pomenuti da je čitajući Markesov intervju našao još jednog brata po sudbini i peru: Markesa.

Sažeto i emocijama nabijeno poglavlje Did govori u romanu Nestali u stoleću, kao i "ritmizirana proza" Ulazeći u Varcar, svedočanstvo su, između ostalog, i mesta, uloge i značaja dede u formiranju najranijih Lovrenovićevih predstava o jeziku, životu, časti, moralu, ljudskosti, toleranciji, kao i porodičnoj toplini i sigurnosti. Verovatno ni sage o Varcaru, koja je ovu do tada malo poznatu bosansku kasabu, na sličan način na koji je to Andrić učinio sa Višegradom i Travnikom, uvela u književnost, ne bi bilo da pisac u detinjstvu nije upravo tamo pronašao sigurnost doma i začetak unutrašnje ravnoteže koju će, uprkos svemu, sačuvati na neverovatan način, do današnjih dana. Stoga je čak i didova smrt lekovita, jer je prirodna, a unukove suze zdrave, svi strahovi se povlače i unuku biva dobro od sećanja na ikavsku jezičku melodiju uz koju je odrastao i stare reči, među kojima su i iskvarene, prilagođene tuđice, "mesnatije i zdravije od svega što vidi oko sebe". Did je znak, zvuk, miris i boja egzistencijalne ukorenjenosti i vernakularnih vrednosti koje posebno oseća i razume onaj koji ima iskustvo nasilne iskorenjenosti. I nasilnu iskorenjenost Lovrenović je doživeo dva puta. Prva ga je dovela u Sarajevo, a druga privremeno oterala iz Sarajeva.

Ako nešto trajno obeležava Lovrenovića kao osobu, a posebno kao pisca, onda je to dvojnost odnosa prema zavičajnosti, snažno suprotstavljeno dvoglasje izraženo između ostalog i u pesmi koja otvara, ali i zatvara knjigu Ulazeći u Varcar. Zavičajnost je ljubav koja odveć liči na bolest i pribija jedinku ka zemlji, dok bezdomnost uzvisuje ka nebesima, slikovito kazuje Lovrenović, a potom izuzetno varira ovu dilemu na primerima iz različitih vremena. Nisu li isto iskušenje, malodušnost, a potom i gnev pre četiri veka uzdrmali uzornog fra Matiju Divkovića u Mlecima, pa ga naterali da gorko prekori Svevišnjeg i zapita jesmo li svi jednako njegovi ako neko živi u rajskoj lepoti Venecije a neko u siromašnim vrletima franjevačke provincije Bosne Srebrene? Nije li u priči Zvjezdani plašt jednako iskušenje fra Anđelu priredio čudesni "firentinski san", jer su ga lepota, raskoš i moć Firence, ali i njena luckasta lakomislenost smućivali od prvog dolaska u ovaj nezaboravni grad? Izbegavamo priznati da se i dan-danas u putniku iz ovih krajeva roje iste ili slične misli u mnogim evropskim i svetskim gradovima, te da se usteže kada se vrati da sugrađanima koji ne putuju pripoveda o svojim fascinacijama belim svetom.

U suštini, kao da nema razlike između u budućnost i boljitak Bosne Argentine zagledanih, i za njen siromašni, nepismeni narod zabrinutih fratara koji kreću u diplomatske i prosvetiteljske akcije u svet, ne bi li u zavičaj doneli makar mrvu razumevanja, makar pusto obećanje, makar tračak svetlosti, i naratora, "vlasnika uspomena", kao i "onog koji bilježi", nekad inokosnih, a nekad stopljenih u jednu osobu tako da granica između njih, iako postoji, često ostaje nejasna i pomična. Kada se i sam, po principu "Kurosavinog štapa", odluči krenuti na put u kojem proviđenje između Praga i Firence izabere Firencu, Lovrenovića doživljavam kao potomka mudrih franjevaca koji će se na povratku iz grada-lepotice, kao da se oseća pomalo i krivim i nevernim što je stranstvovao i uživao, ubrzo uputiti duboko u Bosnu, u Kraljevu Sutjesku, rudarskim autobusom, s istim entuzijazmom, uzbuđenjem i radošću, iako primećuje da je "tehnički bilo lakše isplanirati put u Firencu". Sve je to, kada je reč o prostoru koji jeste epicentar ovoga romana, posledica onih pomenutih Zebaldovih nekoliko kobnih trenutaka u kojima je prošlo nekoliko vekova, simbolično sažetih u crnohumorno pitanje prodavca karata na sarajevskom kolodvoru: "Kakva, bolan, kraljevska Sutjeska? Je l' Tjentište?" Na humoran i sumoran način u ovom i ovakvom pitanju sadržan je i veliki komad istorije epicentra kompleksnog romana Ivana Lovrenovića, sva njegova istorijska "pouka i poruka", kako se nekada govorilo, a onda, verovatno s pravom, izvrgnulo ruglu u postmodernim vremenima! Zar bismo bili tu gde jesmo da smo igde, ikada, išta (na)učili od istorije ili iz pročitanih knjiga?

* * *

U naslovu kažem da je Nestali u stoljeću veliki evropski roman. Čik dokaži, čujem gunđanje nevernih Toma, jednih jer ne vole ništa evropsko, a cene Lovrenovića, drugih jer precenjuju sve što je evropsko, a ne vole Lovrenovića, trećih jer ne veruju da Bosna uopšte može biti u epicentru evropskog romana, čak ni mehanički i ironično, kako je to, naprimer, zamislio i pokušao da izvede Zlatko Topčić u romanu zavrsna.rijec@dagmar, a kamoli suštinski, kako to, po meni, pokazuje proza o kojoj govorim, četvrtih jer ne bi da ulaze u lavirinte decenijama duge priče o "fantomu Srednje Evrope i njenom ogledanju u srednjoevropskom romanu" iz koje nije lako isplivati ni ako čitav život čitate pisce kao što su Kafka, Kaneti, Kundera, Marai, Gombrovič, Miloš, Škvorecki, Muzil, Bruno Šulc, Kiš... koji su međusobno sličniji nego u poređenju sa nekim drugim piscima iz svojih sredina.

Ja sam, međutim, sklona još od mladosti u osamdesetim godinama prošlog veka, možda i zbog svog porekla, ali najpre zbog lektira, da Balkan doživljavam kao južnu granicu Srednje Evrope, podeljen na one koji su tavorili pod istočnim i one koji su tavorili pod zapadnim osvajačima. Ne baveći se geografijom i politikom već književnošću, koja je po meni elitni oblik svekolike kulture, odavno verujem, poput Česlava Miloša, da Srednja Evropa nije geografski, ali jeste kulturni pojam, kao i poput Milana Kundere da je Srednja Evropa i kultura i sudbina. Što duže živim, to me više i čitalačka i putnička iskustva učvršćuju u uverenju da se ozbiljan i odgovoran pripadnik nekog naroda ili geografskog pojma ne postaje samo rođenjem već saznavanjem i usvajanjem određenih kulturnih obrazaca. Pristanak na pripadanje pukom činjenicom rođenja istovremeno je i pristanak na gubitak slobode i mogućnosti izbora, a u nekim slučajevima i nesmotreno isključivanje daljih predaka o kojima ništa ne znamo iz sopstvenog DNK. Pišući o "fantomu Srednje Evrope", izvrsna poljska spisateljica Olga Tokarčuk sklona je ideji da je dovoljan uslov da nešto postoji - činjenica da to nešto postoji u glavama ljudi. Mi bismo to morali razumeti možda i bolje nego drugi, jer smo dobar deo života proveli kao Jugosloveni koji su do 1918. postojali samo u glavama nekih ljudi, a od devedesetih godina prošlog veka opet ne postoje izuzev u našem sećanju i u glavama nekih pojedinaca. Tokarčukova je u svom eseju na ove teme vlasnica još jedne lepe i tačne "organske metafore", kada je slikovito ustvrdila da "srednjoevropski roman ima prirodu micelije", te da je on, zapravo, "organizam koji je počeo da nastaje na onome što je lagano odumiralo - na stabilnom i predvidljivom svetu koji se završio izbijanjem Prvog svetskog rata". Kako je tada nastao, tako je nakon Drugog svetskog rata, smatram, roman obelodanio svoju punu zrelost i spremnost da postane i ostane najčitanija književna forma sa vernom i radoznalom publikom diljem sveta.

Ako je Srednja Evropa periferija u odnosu na Zapadnu Evropu, a verovatno jeste, jer obe Evrope osećaju takav odnos i raspored snaga, onda ispada da je Balkan dvostruka periferija. Samim tim je dvostruka i težnja da se, s jedne strane, književnost Balkana približi Zapadu u njegovoj potrazi za globalnim i univerzalnim formama, ali i suprotna težnja da se pronađe vlastita forma, drugačija i daleka svemu što važi za zapadni kanon, u čemu je prednjačio čini mi se Gombrovič u svim svojim romanima, posebno u Kosmosu. Sve su ovo ambivalencije koje srednjoevropski roman čine dinamičnim, iskustvenim i neretko uzbudljivijim, složenijim, zahtevnijim i, usled sve te kompleksnosti, nerazumljivijim za zapadnog čitaoca od romana na koje su navikli. Opsednut razumom i racionalnošću, zapadni autor romana stvara čvrste forme u kanonskom smislu, dok srednjoevropski, opsednut nestalnošću, promenljivošću granica i društvenih sistema, grotesknošću, svirepošću i apsurdnošću sveta gubi čak i potencijalne klasične romansijerske obrise u meri da ga je često preciznije zvati prozom nego romanom u klasičnom smislu tog pojma.

Andžej Stasjuk, po meni majstor modernog evropskog putopisnog romana, smatra da Srednja Evropa u istoriji nije dala velike putnike, jer je bila zauzeta "putovanjem u svoju nutrinu". Izuzetno zapažanje i najpreciznija, a najkraća moguća definicija: i sama verujem da je "putovanje u svoju nutrinu" ključna osobina proze koja bi mogla da nosi predznak srednjoevropske, kao i da se upravo u takvom putovanju dosledno razaznaju osobine i vrline, kao i svi nivoi Lovrenovićeve proze. Dok se Stasjukovi junaci (Na putu za Babadag, Taksim), obuzeti "otrovnom i neizlečivom tugom svakodnevice" i bukvalnim savladavanjem prostora u krug po zemljama opustošenim tranzicijom, zagušenim robom koja je, zapravo, otpad sa Zapada i bofl iz Kine, bore sa osećanjem egzistencijalne mučnine, ekonomske bede, ekološke zagađenosti i istorijskim teretom sopstvenih naroda i država, za Lovrenovićevu je prozu karakteristično i presudno važno takođe višestruko putovanje - koliko u prostornu i vremensku nutrinu Bosne, toliko i u sopstvenu nutrinu i nutrinu vlastitih sećanja, u kazamate i lavirinte istorije, u nutrinu jezika koju autor neprekidno osluškuje poput profesionalnog lingviste. A kad sam kod jezika, tu je i dodatno jezičko putovanje kojim se Lovrenović, kako je to lepo definisao Petar Gudelj u svom emotivnom tekstu napisanom rukom i naslovljenom "IVAN", ističe kao "pjesnik neomeđene ikavske zemlje i neozakonjena ikavskog jezika". Na svakom nivou Lovrenovićevog "putovanju u nutrinu" posebno me fascinira to što autor nikada ne zaboravlja i ne propušta da sjajno opiše kako je ono uvek dvosmerna džada: od najranijih sećanja, primarnih osećaja za lepo i ružno, ugodno i neprijatno, koji su se uglavnom formirali u varcarskom detinjstvu, do mnogo kasnijih, "vlasniku uspomena" veoma značajnih i utešnih saznanja da je sve to i štošta drugo već sadržano u monumentalnom svetu umetnosti i nauke, opisano, naslikano, komponovano, objašnjeno, interpretirano. Narator se dosledno i iskusno kreće na obe tračnice: jednom tračnicom u korene i nastanak predstava o životu i svetu, u traume, strahove, ali i miline detinjstv,a ili u rekonstrukciju obiteljskog života pre nego što će i doći na ovaj svet, ali i u drevnost Bosne sve do njenih srednjovekovnih korena; drugom, pak, tračnicom u paralelni svet umetnosti, snova, intuitivnih spoznaja koje s preciznošću majstora za popravku časovničkih mehanizama uklapa u krhotine stvarnosti i magle sećanja.

Mogla bih dugo navoditi, ali da pomenem samo jedan od bezbroj primera koji zapravo tvore raskošno materijalizovanu suštinu ovakvog narativa. To su prizori mehom razduvane vatre u varcarskoj ulici kovača koji su za ceo život fascinirali budućeg pisca kao i predmeti nastali kovačkim zanatom (noževi i glasovite kose varcarke), a otkriće ih autor kasnije u prizorima pakla na slikama Hijeronimusa Boša, da bi još kasnije saznao kod Mirče Elijadea i podatak da se tehnologija kovačkog zanata nije menjala barem tri hiljade godina. Gde drugde otkrivati takve stvari nego u knjigama i na slikama starih majstora; tako se i dolazi do spoznaje o univerzalnim vrednostima i lutajućim motivima u vascelom svetu, čak i ako ubogo detinjstvo provedete u "anonimnom historijskom miljeu", uz "hiljaditu kopiju dva drvena obojena kipa patrona crkve svetih Filipa i Jakova" itd, da ne citiram više, jer me ovakvi opisi i detalji intenzivno podsećaju na anonimni istorijski milje u kojem sam i sama odrastala žureći ka svetu knjiga i gradova, ka magiji dvosmernih puteva između života i umetnosti, dokumentarnosti i fikcije.

* * *

Misliti o Bosni je misliti o nečem strašnom i beznadnom..., ali istovremeno misliti i o nečem lepom i..., više se ne sećam kada sam i gde pročitala ovu Jergovićevu rečenicu koju parafraziram. Otprilike onoliko vremena koliko je mlađi od Lovrenovića, Jergović, kao i mnogi drugi pisci njegove i narednih generacija, misli o Bosni (čitanje njegovog opusa započela sam Historijskim čitankama). I obrnuto: intenzivno, raznovrsno, kompleksno, a vremenski duže onoliko koliko je stariji od Jergovića, Lovrenović promišlja Bosnu. Nije ovde reč o upoređivanju niti o pokušaju donošenja vrednosnog suda, jer takav kritički poduhvat ne bi bio funkcionalno smislen - ne samo u ovako proizvoljnom dublu nego i u većini drugih poredbenih kombinacija. Pisce i dela je, dabome, moguće i dozvoljeno, katkad i izazovno i korisno porediti u različitim kontekstima, pa i vrednujućem, ali sada mi to nije cilj. Cilj mi je da ukažem na jedno od opštih mesta kakvih je mnogo, po meni preveć, u često unisonom i površnom književnokritičkom delovanju, posebno kada se kritika bavi takozvanom tekućom produkcijom (rogobatnog li termina!). Ako jednom neko, makar i s pravom, ubedljivo utvrdi veze i sličnosti, duhovne, tematske, stilske, kakve god između dva pisca i upotrebi pridevski prezime starijeg, poznatijeg, slavnijeg (a tek nobelovca!) kako bi definisao duh, teme, stil i šta god onog drugog, taj drugi postaje ili heroj ili žrtva, a onaj pridev (u ovom slučaju reč je, naravno, o pridevu andrićevski) prati ga kao čičak, nalepnica, teret, izazov, obaveza, intrigantna književna sudbina koja se teško da preokrenuti u svojemu vremenu na objektivnu meru bez nepotrebnih opterećenja. A književna sudbina u svojemu vremenu, i ne samo u njemu, u Bosni, i ne samo u njoj nego bilo gde, kao i životna sudbina, ume da bude rđavija što je pisac bolji čovek, i obrnuto. Tako biva "zahvaljujući" raznim faktorima, posebno ideološkom i političkom.

Izuzetno suptilno razumevajući i argumentovano i znalački tumačeći lik i delo Ive Andrića tokom dugog vremena ("Trebalo bi zasjesti nad Andrićem. Tekst na beogradskom simpozijumu bio je dobra 'prva klapa'. Demitizirati ga, dedivinizirati, re-bosnirati.") u kojem recepcija ovog pisca nije uvek zavisila od stručnosti i književnih znanja raznih tumača, Ivan Lovrenović pokazao se najdoslednijim i najupornijim u tužnom, ali i nužnom činu odbrane pisca od zloupotreba, ludila, gluposti sa svih strana. Izoštrenim, kritičkim, nekonformističkim fokusom na žestoki koncentrat istorije i otrov aktuelne politike, kao i na pogubne posledice na misaoni i etički sustav onih koji isplivavaju u smutnim vremenima. Vrstan znalac istorije Bosne i različitih vidova njenog kulturnog identiteta, Lovrenović, jednostavno, nije mogao prećutati "ubijanje" mrtvog pisca kojim bi se Balkan morao ponositi ako išta o književnosti zna i razume.

Prošlo je već dosta vremena od sirenski primamljivog poređenja živog pisca iz nesretne države i malog jezika s jedinim nobelovcem poreklom iz Bosne, koje ga je moglo uljuljkati u osećanju samozadovoljstva ili načiniti profiterom da se odrekao svojih ranijih uverenja. Međutim, na dobrobit Bosne, i ne samo nje, na radost mislećih ljudi, u slavu razuma, morala i slobodnog mišljenja i govorenja, to se nije dogodilo. Lovrenović se nije promenio niti za jotu odustao od svojega neupitnog odnosa prema Andriću i objektivnim vrednostima njegove književnosti u ove gotovo već tri decenije politikantskog, kritikantskog i varvarskog odnosa prema mrtvom piscu.

Vrativši se iz egzila, prežalivši sopstvene nestale i izgorele rukopise, uloživši nadljudski napor da ostane svoj, sine ira et studio, sklapajući svoje nove posleratne knjige kao sećanja na parčiće otete iz pepela, dima, ali i žara neinstrumentalizovanog pamćenja - što jeste najvrednija tekovina u ovakvim prilikama, Ivan Lovrenović ispisao je prozu koju više nije ni dovoljno ni precizno nazvati andrićevskom, jer bismo joj time udelili anahron kompliment, a ne bismo mnogo rekli o njenim današnjim i budućim vrednostima. Uverena sam da već nekoliko godina nastaju sasvim lovrenovićevske knjige u punom značenju ovog prideva, lovrenovićevske kako u duhovnom, tematskom i motivskom, strukturnom i stilskojezičkom, tako i u svakom drugom smislu.

* * *

Nedavno sam pročitala roman Borovica autorke Regine Šer, spisateljice rođene 1950. godine u Istočnom Berlinu, Nemačka Demokratska Republika. Borovica je selo u Nemačkoj, još jedan "historijski anoniman milje" kojeg nema ni na preciznim mapama. Borovica je za Reginu Šer ono što je Varcar za Lovrenovića, utočište nemoguće u fizičkom, ali lekovito postojeće u duhovnom smislu, konkretno, ali i simbolično utočište od aveti rata, muka i izbeglištva, istorije i zla, problema angažovanog intelektualca u NDR-u pre, ali i posle pada berlinskog zida, kao i od savremene mirnodopske atmosfere velikih gradova koji frustriraju osetljivog pojedinca. Drugi svetski rat je u pejsažno idiličnu Borovicu, baš zato što je zaturena i mimo puteva, doveo zarobljenike, izbeglice, slučajnike i žrtve mnogih nacionalnosti. Većina će poželeti, a neki i uspeti da u njoj ostanu, bez obzira na to što nemaju posla, dovoljno hrane, zagarantovanu sigurnost. Na vrlo sličan način Šerova i Lovrenović doživljavaju svet poljuljan i uprljan ratom, krećući se od pojedinačnog ka opštem i nazad, suočavajući se sa prošlošću i ljudskim sudbinama vrlo skrupulozno, precizno, koliko god je mogućno objektivno, što, po meni, znači kloneći se i tzv. političke korektnosti, izmišljene u novije doba da zamagli neke neugodne istine i ustoliči nove zablude. Sličnost između Lovrenovića i Šerove upadljiva je i u autobiografskom pristupu u kojem ne štede sebe, što im daje moralnu propusnicu da ne štede ni druge.

Još jedan izuzetan roman češke spisateljice Radke Denemarkove (Novac od Hitlera) govori o istom vremenu i istom zlu koje se rađa u neregularnim ratnim vremenima. Češko selo udaljeno od svih puteva, još jedna Borovica, Varcar, Jajce iliti "anonimni istorijski milje", u kojem seljani čine zločin nad najmlađim članovima porodice čiji roditelji umiru u logoru kao nemački Jevreji, iako se svi osećaju kao češki građani. Sudbina glavne junakinje Gite Laušmanove i njenog brata, dece preživele u logoru, postaje još strašnija, ako je to uopšte moguće, a Denemarkova pokazuje da jeste, kada se uspeju vratiti u porodičnu kuću i na imanje koje su seljaci razgrabili.

I Nestali u stoljeću i Borovica i Novac od Hitlera beskompromisno otvaraju veoma važnu temu: Šta pripadnici istog naroda čine jedni drugima u smutnim vremenima, po principu klatna dugo zanemarivanu od one aktuelnije, lakše i privlačnije za čitaoce: Šta jedni narodi čine drugima. Ovo me asocijativnim putem opet vraća na Zebalda s početka ovog teksta i priziva izuzetan naslov jedne njegove knjige - Neugodna domovina. Verujem da se nikada, a danas posebno, niko ne može kvalifikovati za respektabilnog pisca ako ne progovori i o neugodnosti vlastite domovine/otadžbine pre nego što ostali uopšte dođu na red. I Šerova i Denemarkova i Lovrenović kao da neprestano imaju na umu onih evropskih dvadeset miliona nestalih ljudi nakon Drugog svetskog rata, s tim što Lovrenović ima dodatno bolno i strašno iskustvo da je jedan od njih njegov otac, kao i mučnu "privilegiju" da im doda ona tri zvanična miliona rasejanih nakon raspada Jugoslavije, te da se zapita, "kada se uzme u obzir sve što treba biti uzeto", nije li to procentualno više od onih dvadeset miliona. Kao što se možemo svi zajedno zapitati da li su ta tri miliona iz devedesetih godina prošlog veka evropska ili nisu, tj. gde su, zapravo, južne granice Evrope, kao što se pita i već pomenuta Olga Tokarčuk. Svet je sazdan na pitanjima, ali, očigledno, ne može opstati (niti je to zaslužio) bez pravih odgovora.

Pristup ključnoj temi dvadesetog veka u pomenutim prozama je toliko prožet istovetnim pogledom na svet, istoriju i ljudske sudbine, da se npr. nezaboravan lik Švabo Vili i njegova verna supruga Slovenka koja je zbog ljubavi prema njemu dobrovoljno pristala na zarobljenički status u Varcaru po svemu mogu obreti i u Borovici, i u češkom selu u Sudetskoj oblati, kao što se mnogi koji su prošli kroz ruinirani baroničin dvorac u Borovici ili imanje Laušmanovih mogu naći na stranicama Lovrenovićeve proze. Duh ovih romana prožet je odsustvom nametljive cezure između nefikcionalne i fikcionalne proze. Šta činiti sa tolikom količinom individualne i opšte nesreće, pitanje je koje neizbežno nameću ovako velike, kompoziciono i rekonstruktivno uspele forme. Odgovor je: beskompromisno se suočiti i pamtiti, a dobrom knjigom učiniti da pamte i drugi.

Čitavog života bolje pamtim scene iz knjiga nego iz vlastitog života, ali, nakon što sam po dva puta u jednom mesecu iščitala Nestale u stoljeću i Borovicu, pa još na odmoru, već narednog meseca mi se dogodilo nešto što mi se obično ne događa: nisam mogla da se setim u kojem od ta dva romana postoji scena kako 2000-te godine na aerodromu u Budimpešti rodbina nakon više od pola veka dočekuje 77-godišnjaka u invalidskim kolicima, Andraši Tomaša, izronilog iz Sibira zahvaljujući upornom istraživanju jednog novinara. Uzalud sam se ljutila na sebe i potrošila vreme u listanju da nađem mučnu scenu i proverim ko je autor (ipak je Lovrenović!). Važno je da je, kao i tolike druge priče, napisana i zapamćena, a manje je značajno ko je to učinio.

* * *

Način na koji je fragmentarno, mozaično, kolažirano organizovana monumentalna konstrukcija romana Nestali u stoleću fascinantan je i posebno privlačan pažljivom i iskusnom čitaocu. Svi se tokovi romana, i oni prividno paralelni, zapravo na različitim nivoima ukrštaju, prožimaju i kruže u vrtlozima piščevih celoživotnih tema i opsesija. Majstorsko uklapanje manjih i većih celina, starijih i novijih odlomaka u smislu vremena kada su pisani, njihovo asocijativno i logičko dozivanje kroz vreme i prostor ovako koncipiranog romana, dakle definitivno uobličavanje celine oko koje bi se u mirnodopska vremena neki ljubitelj komplikovane i intrigantne forme beskrajno trudio, u Lovrenovićevom je slučaju posle rata u izvesnoj meri iznuđeno izgubljenim ili nađenim ili objavljivanjem po časopisima sačuvanim pričama, esejima, dnevnicima, beleškama, zapisima, medaljonima, što pre iziskuje zainaćenu kreaciju nego mehanički trud.

Postmodernisti su, naročito od osamdesetih godina prošlog veka, izmišljali okvirne konstrukte svojih proza kao elemenat igre i puke forme, a ne iznudē, zabavljajući se oko zbunjivanja čitalaca kvazi-dokumentima, tobože pronađenim dnevnicima, i slično. Međutim, kada je apokalipsa stigla u naše malo misto, mesto i(li) mjesto na južnoj granici evropskog kontinenta, granici koje se obostrano i nije bilo tako teško odreći ili je naglašeno povući s obzirom na čudna priključenija, posebno iz Velikog rata, ali uveliko i iz Drugog svetskog rata, na komplekse i političke igre malih i velikih naroda, na ambicije pobednika i frustracije poraženih, nestalo je potrebe za izmišljanjem, i u životu i u književnosti, barem za izvesno vreme. Jer ovdašnja je stvarnost, naročito u zlu i apsurdu, nadmašila izmišljeno.

Privlačan je već i sam naslov, a da i ne govorim o raznovrsnom sadržaju, duhu, atmosferi četvrtog, dnevničkog poglavlja proze Nestali u stoljeću - Tko si ti. Kao što čitalac žali za spaljenim rukopisima, jednako ga raduje što je uopšte u mogućnosti da čita zapise nastajale u rasponu od 43 godine (1970-2013.) koji su u svem užasu nečijim poslednjim atomima dobrote odnekud iskrsli i u jednoj kutiji vraćeni autoru nakon rata. U skladu sa nimalo slučajno odabranim Malroovim citatom koji glasi "Nije mi važno ono što je samo meni važno", Lovrenovićevi zapisi najrazličitijih vrsta, sadržaja, obima, intonacija, raspoloženja, nepogrešivo odabiranih detalja u i o jednom vremenu, upravo zbog neomeđenosti autorovih interesovanja i odsustva namere dok su pisani da budu objavljeni, u uzbudljivom i specifičnom žanrovskom i poetičkom kontekstu izuzetno odslikavaju ličnost, unutrašnji svet i trajna interesovanja autora. Onaj koji poznaje vreme kada su pisani, a zna ponešto i o ljudima, knjigama, događajima koje Lovrenović pominje, sklapa svojevrstan mozaik od mozaika, odabran i sačuvan zahvaljujući sudbini više nego autoru, čime su i njegova verodostojnost i njegova bitnost na neki način dvostruko potvrđeni. Palimpsestnost na delu, ili palingeneza - što bi rekli mudri stari Grci. Potvrda optimistične tvrdnje da rukopisi ne gore.

Dnevnici se, osim ako niste Gombrovič, uglavnom ne pišu za publiku. Stoga se valjda i događa da publici postanu zanimljiviji od fikcionalnih dela. Ljudski gledano, oni su "dramatičnija i indikativnija građa od svega onoga što se pisalo za publiku", u njima je sačuvan paradoks tajne koja postaje javna. Kakva god da je vrsta dnevničkog zapisa u pitanju, čitalac se nehotično preobražava u voajera i očekuje ogoljenijeg, iskrenijeg, ranjivijeg autora nego u drugoj vrsti zapisa, očekuje neki "višak istine". Verovatno su za popularnost dnevničke književnosti, kao i za života neobjavljene prepiske između poznatih ličnosti, zaslužna upravo ovakva očekivanja. Kako god, Lovrenovićeve mi beleške nastajale u rasponu od gotovo pola veka višestruko potvrđuju njegovu izrazitu individualnost ("Bosna je stratište individualnosti"), intelektualnu snagu i budnost u smislu kako taj pojam tretira Bela Hamvaš, objektivnu kritičku misao, nenametljivost i skromnost retku kod aktera ovih prostora kada imaju pre svega ambiciju, a tek potom i priliku da ostave memoarsko-dnevničke beleške o prošlosti. U njegovom svetu mišljenja i vrednovanja, svedočenja i pamćenja podjednako je značajno pojedinačno i opšte, blisko i daleko, bošnjačko nekad i sad, jugoslovensko u svoje vreme, evropsko i svetsko, granično i bezgranično. Njegove sumnje inspirišu koliko i njegove tvrdnje, njegove lektire, susreti i putovanja takođe, jer je osoba koja nije pridavala važnost efemerijama. Lovrenović je istovremeno i borac protiv selektivnog pamćenja, i pouzdan u odbiru pamćenja onoga što je bitno za istinu, a ne korisno suprotstavljenim stranama, a takvog svedoka samo može poželeti vlasnik budućnosti koji ne bi da potroši život na aveti i laži prošlosti. Sve loše što se ovih godina Lovrenoviću događa nažalost me ne potvrđuje, ali me istovremeno uverava da sam u pravu. Uostalom, ovde je oduvek, a posle rata devedesetih još jednom izgubljena svaka bitka s mediokritetima bilo čijeg rodoljublja.

* * *

"Književnost, na sreću, nije čista umetnost, već je, na sreću, nešto više od umetnosti." Ko se izbori sa ovom Gombrovičevom jezgrovitom mišlju tako da je razume, a da se u prvoj njenoj polovini ne naljuti ili ne razočara, a u drugoj ne zbuni nego obraduje, taj ima sreće koju Vitold čak dva puta pominje u sažetom iskazu koji, po meni, govori o suštini književne umetnosti, ali i o hijerarhiji među različitim umetnostima, čestoj temi u svetu stvaralaštva. Previše je, naime, života, dilema, sumnji, ljudske nesavršenosti, istorije, zla i rugobe u književnosti da bi uopšte mogla biti "čista umetnost", ma šta pod "čistom" umetnošću podrazumevali. A podrazumevamo sinonim za savršenstvo, čega u životu, ljudima i njihovim odnosima, poimanju sveta, jeziku i mislima, jednostavno - nema. Savršenstvo je još samo jedan ideal kome se može težiti prevazilaženjem prepreka, pa i približiti, ali je nemoguće stopiti se s njim u jedno. Prevazilaženje prepreka jeste umetnost stvaranja, i zato je veliko delo "više od umetnosti", tačnije: uspešan rezultat umetničkog izraza.

Otuda ushićenje dok čitamo dobru knjigu traje paralelno sa mučninom, bolom, otporom, zebnjom, užasom koji su neretko izazvani sadržajem ispripovedanog, a intenzitet empatije narasta sa kvalitetom umetničkog izraza. Zahvaljujući tehnologiji, većina je danas oguglala na sliku, dokument i kazivanje reporterskog, novinarskog karaktera. Svetsko i naše zlo, kako ono istorijsko tako i ovo aktuelno, uselilo se u naše domove kao pošast. Čak i deca brzo nauče da budu ravnodušna pred strašnim slikama sa ekrana i pred brbljanjem koje te slike zaglušuje. Verujem da se svet od pogubne ravnodušnosti, još pogubnije indoktrinacije ideologijama i ljudske gluposti na koju je tako predano i elokventno kao na najveću opasnost ukazivao Miroslav Krleža, može spasiti čitanjem visoke književnosti. Zato mu šanse u ovim vremenima i jesu tako male: mere se procentom ozbiljnih čitalaca.

Lovrenovićeve knjige donose ono "više od umetnosti" u gombrovičevskom smislu. Trebalo bi da postanu lektira barem na Balkanu, jer su dokaz da se i u tom karakazanu može ostati normalan, objektivan, istinoljubiv, duhovan, zavičajan, kosmopolita, vrsni stilista, misliti bez predrasuda, saznavati bez koristoljublja, kazivati bez straha i mržnje. Roman Nestali u stoljeću valjalo bi i prevesti na velike jezike; uverena sam da bi ga evropski čitaoci danas razumeli bolje nego mi.

Nisam optimista, pa ni naivna, ne verujem ni u rast procenta ozbiljnih čitalaca do kritične mase koja bi nadjačala bestidne monologe političara i prodavaca magle. Ali držim se logike i "optimizma" u ovom (kon)tekstu pominjane Regine Šer, koja u Borovici kaže:

"Ono što se oseća i misli postoji u svetu i ne prolazi onako brzo kao ljudi."

(Esej je konačna verzija izlaganja koje je Ljiljana Šop imala na skupu o djelu Ivana Lovrenovića, održanom u Tešnju 7. i 8. decembra 2018. godine, i bit će objavljen u zborniku radova s tog skupa.)