Ivan Lovrenović

Jovica Aćin, ŠIBANJE, Službeni glasnik, Beograd, 2024

... a samo takve knjige bi trebalo pisati i čitati, samo one koje nas opterećuju.

Aćinovi likovi su slojeviti i duboko osmišljeni, razvijeni i kompleksni, njihove unutrašnje borbe i motivacije su u fokusu, kako razvoj priče odmiče, tako se i čitaoci sve lakše povezuju s njima. To im olakšava i Aćinova stvorena specifična atmosfera koja itekako doprinosi celokupnom doživljaju priče. Piščev emocionalno nabijen jezik i opis okruženja stvara autentičan književni svet koji u potpunosti oslikava društvene i emotivne tenzije. I u ovom romanu, Aćin ostvaruje složene i zanimljive zaplete koji prate unutrašnje sukobe likova i njihove rasplete što doprinosi dubini narativa. Po običju, pisac vodi i računa na dijalog svog dela i drugih književnih tradicija, tako dodatno obogaćuje značenje i tumačenje svoje Velike priče, a čitaocima omogućava dublje razumevanje konteksta i tema.

Specifične teme koje se mogu uočiti u romanu uključuju svet ovovremenice, ali i daleke prošlosti, identitet likova, njihove zamršene životne priče koje su pod stalnim izazovima sitnih, ali i krupnih drama, takve jesu bekstva od smrti. Kroz interakcije među likovima roman nam nudi rezultate istraživanja prijateljstva među njima, porodične odnose i ljubavne veze. Naravno, nije lako bilo njihovo otkrivanje jer, što se tiče likova, predstavljaju potpuno različite aspekte samog ljudskog iskustva. To se najpre odnosi na nekoliko glavnih junaka koji se suočavaju sa sopstvenim dilemama i preprekama, potom mora se obratiti pažnja na njihove porodice, tu je i mafija, italijanska Kamora i srpska, koji kao da igraju ključne uloge u završnom oblikovanju njihovih sudbina. Dakle, najpre se mora istaći da je Šibanje roman koji pruža jasan uvid u ljudsku prirodu kroz bogatstvo tema i likova. Roman Šibanje Jovice Aćina sve vreme obavijaju misterija i napetost. Autor znalački drži čitaoce u neizvesnosti, koristi i elemente psihološkog trilera, što dodatno doprinosi dubini i napetosti priče. Kroz razvoj radnje, Aćin je uspeo ono što malo ko može. Naime, radi se o tome da istražuje i moralne dileme samih čitalaca. Kada iščitate pojedina poglavlja, posebno O starim tajnim grobnicama, biće vam jasnija ova tvrdnja. Jer, masovne grobnice su mesta na kojima, dobro je to shvatao Venijamin Đulović, forenzičar – mrtvi pamte što živi zaboravljaju. Zar život nije nikakav bez pamćenja? Razumeo ih je, čuo, a kako i ne bi kada su njegove misli, čak i dok je spavao, potpuno bile posvećene smrti. Njemu, nadaleko priznatom i poznatom u svetu, u ovom romanu istražena masovna grobnica umalo nije došla glave. Saznao je što nije smeo, ono što prikriva originalna istorija kao svoje najveće tajne, a zato, gubi se glava. Ispirač, arheolog smrti i kako ga sve nisu zvali, samo čudom ostao je živ posle ispaljenog metka naručenih ubica u njegovu glavu, i na dnu iskopane masovne grobnice počinje njegov drugi život. Život beskućnika i Uličnog pripovedača. Masovne grobnice: među posmrtnim ostacima nema delova vojnih uniformi. One su za nedužne civile, decu, žene, stare. Puno ih je u Srbiji, od kraja Drugog svetskog rata naovamo broj im se dodaje. Treba imati želudac i pročitati po kakvim direktivama se kopaju, pune, u koje ime, na kojim mestima, šta se, po uputstvima gradi preko njih? Stadioni, škole, zgrade, ili ostaju duboko u šumama. Da, ima slova i o onoj čuvenoj, u Katinjskoj šumi.

Pripovedač beskućnik (doktor forenzičke antropologije) jedan je od glavnih likova, pored njega tu su Nikola Radulović, tumač ludila, njegova polusestra Tamara (Tama). U jedan mah shvatate da su zlato i novac nepotrebne stvari u životu. Da li je imala vremena da to shvati, i uopšte želju, u poslednjim trenucima svog života Tamara, Tama, u bogatom apartmanu neprikladno pretvoren u mrtvačnicu. Uz likvidirane telohranitelje, Emil je zatekao i svoju nekadašnju ljubav. Ležala je u svojoj konačnoj samoći, Nikolin prijatelj Emil Zapara, njegova oteta sestra Cica (Ćara, Kjara), koju je usvojio Don Kišote i čiji je posao u Kamori preuzela posle njegovog hapšenja), Garđula, istoričarka koja sve zna, postala je Kjarina desna ruka, njen brat blizanac Ferdinando, istina epizodno, njihov otac Tomazo, jedan od najboljih Don Kišotovih ubica, poznat nam (iz romana Kotao ) Gambero Rosi, štampan doktorski rad Niče u Italiji ) pokloniće Emilu, i mnogi drugi simpatični likovi, ali i opake ubice (mafije ili državne srpske službe), Đakomo spiritista (koji će reći Nikoli da je Cica živa), javio mu se glas iz onostranih dubina (vidi čuda, duhove je držao u teglama), Eri, izvanredan znalac ptica, ne zaboravljamo čudesnu Devojku (Lilu), duh Avale... Eto nam neophodne istoričnosti u književnom delu, dosta je prostora posvećeno tajnovitoj Avali nad kojom kao da bdi nevidljiv „pokrov“ Kosmičke svesti, na njoj kojoj se sve događa a ništa ne vidi, sve vidi a ništa događa, na njoj koju čuva posebnu uspomenu na prošlost i Žrnov, i na kojoj će svoj zasluženi mir naći doktor Venijamin Đulović, i nepredvidivom Vezuvu, posebno pećinama koje su prepune ljudskih kostura još od vremena kuge. Tajne ima pravo da otkriva samo onaj čije su, uz pomoć pisca, Avala i Vezuv nam rado čine i otkrivaju svoje tajne što više mogu. Iz njihovih tajni saznaćemo mnogo o prošlosti naše civilizacije, što je itekako potrebno jer: Uzalud gledaš na svet i trajanje ako znaš da su pre tebe postojali vekovi, a i posle tebe će.

Atmosfera ? Možda je dovoljno za početak reći, ponese nas iz dubine podgradnih tunela izvirujući glas prošlosti, bilo veseo ili tužan, atmosfera tog prošlog sveta, duhovi koji šetaju u njemu, ostavljaju nam zagonetke koje, ma koliko pokušavali, kao i mnogi drugi pre nas, ne uspevamo da rešimo. Ili, šta nam je činiti dok sa likovima boravimo u Napulju? Ništa drugo već da i sami osluškujemo smeh, ali i osećamo i bedu, tugu, češžnju i strepnju građana bajkovitog grada, sve uz utisak da kao publika u isto vreme sa likovima izlazimo na njihovu pozornicu, uranjamo u njihove živote, osećamo njihovu sreću, ali tu je i njihova izgubljenost, njihovi očaj i strah od stalnog neizvesnog sutra! Od zalutalog metka čestih mafijaških okršaja, od vulkana koji „samo spava“, od duhova iz prošlih vremena koji su Napulj izabrali za vekivekovno boravište.

Slika nikada ne spava, reći će Ulični pripovedač. Živa slika! Da, samo treba biti vešt stvoriti je takvom da živi i ne spava vekovima. Ne svava. Zar nije slično i sa pročitanim (nad)knjigama? Pročitate, sklapate je, tako vam se čini, a ona – zapravo ostaje OTVORENA. Živa knjiga! To su knjige koje pamte čitaoce sve prizivajući nove. Obostrano pamćenje, savršeno. Takav je roman Šibanje, ne spava. Jer, Aćin i u ovom rukopisu na apsurd i egzistencijalnu krizu kombinuje filozofske misli sa narativom, znalački čitaocima pruža duboko promišljanje o životu i okolnostima u kojima se likovi nalaze. Dakle, i ovim romanom obuhvata različite teme i stilove, uspešno istražuje duboke ljudske emocije i egzistencijalne dileme, ostavlja nam slažne slike ukrašene bogatim jezikom, dijalozima, dosetkama. To je Aćinov način na koji ne stvara tek samo literarno delo, već i filozofsko, sve podstičući duboku refleksiju. Takav i mora da bude savremen roman sa snažnim porukama i emotivnom dubinom, a Šibanje to jeste. Vaistinski, u romanu, život je bez idealizacije i oko sebe maksimalno rasipa takozvanu stvarnost.

Tako je, jer Aćin, opisujući svet koji nije mimoišla nihilistička pustoš dobro zna da, kako zapisa Helderlin, tamo gde je opasnost, raste i ono spasonosno. Akteri njegove priče, vlastitim delovanjem, pronalaze tračak svetlosti. Za otkrivanje tog tračka svetlosti, apsurdno ili nije, idealna osnova je upravo ona nihilistička pustoš. No, tačno je, davno je rečeno da su tekstovi uvek verzija samo drugih tekstova, ali Aćin je uspeo i u ovom svom romanu da odvoji bitno, da sačuva osnovnu formu, da priče glavnih junaka ponaosob postanu važnija od celog složenog sadržaja, a opet, da roman ostane trajno skladište umreženih svih njihovih ideja i utisaka. Da jeste stalno prikazivanje i ogledanje, priča o probanju nepoznatog a neskrivenog i onog od nihilističke pustoši koja guta dosta toga civilizacijskog, tako i saznajemo da svet i nije samo ono što vidimo, već i ono što osećamo. Otuda moć Aćinovih junaka, da vide i čuju što drugi ne mogu, prihvatamo mirne duše. Njihovi „sagovornici“ su Anri Bel, Đakomo Leopardi, Markiz de Sad, Niče. Nebo daruje bogatstva samo onima koji znaju šta da urade sa njima. To su pisci koji su dobili bogatstvo posebne vrste i koji ga, kao duhovi, dele svima kojima je dato da ih vide čuju. A oni će reći (Vedogonja, ime duha koji je ustao iz mrtvih, Nikola i Emil) i za određene slike: Video sam i ona je videla mene, i shvatili su da je Anđelo Merizi bio siguran u to kako će vreme da dorađuje slike baš u smeru u kojem je želeo. Stvari se događaju čak i kada nisu verovatne. U ovom romanu, sa njegovim slikama, možemo i tako reći, ulični pripovedač, Nikola i Emil imaju jednu vrstu intimnog druženja i posebnog doživljaja, Jedan od njih će reći pred njegovom slikom: Umetnost je lečenje tuge, slika je pogledala u mene i iz mene usisala tu strašnu tugu. U osnovi priče je i traganje za jednom od njih, bila je u Narodnom muzeju, na neobjašnjiv način nestala. Beskućnik i Nikola tragaju za njom, o životu slikara sve saznajemo: ko je od njega naručivao slike. Ako znamo da slikari stvaraju za trgovce, bankare, plemiće, crkvu, svi oni su na spisku, Crkva posebno. Bilo je to doba kad je Crkva počivala na sirotinji i poniznosti. Bilo, odavno više nije. Anđelo Merizi, autor „živih slika“ i čiji je model bila i čuvena rimska prostitutka Filida (razlog njegovih nevolja, bekstva zbog ubitsva, zatvora, ali ne i grozne sudbine. Okončao je život u mukama unakaženog lica, a veli se da je i polumrtav slikao. Potraga za njim je i jedina koja je uspela. Potrage Nikole za Cicom (kakva tajna, sve vreme su blizu, a tako daleko!) nisu, kao ni Emila za Nikolom, ni onih ubica za čudom preživelim Venijaminom koji se pridružio beskućnicima (prethodno, svoj naučni rad o grobnicama je obezbedio, na kraju, sažetak će biti u Emilovim rukama, rad će dospeti u javnost, Ispirač i Arheolog smrti svoju životnu misiju ispunio je časno do kraju). Šta rade beskućnicima? Kolju ih, nasrću na njih palicama sekirama satarama, peku ih, jedu! Ti huligani-ubice ne odgovaraju nikome, ne hapse ih, ostaju nekažnjeni. Sve će to Emil saznati od svog uličnog pripovedača koji se nije odvajao od svoje frule kao nekada od starog budilnika i majke. Kako su dani njihovog druženja odmicali, starčeve priče su se samo umnožavale. O epidemijama koje se šire strahom i stvaraju takve koji žive mrtvi u svojim kućama, o zemunicama beskućnika, da svemu što strasno volimo vreme usporava umiranje, da u lavirintu života slučajnosti nema, i kada je šibanje, kao kazna, postala epidemična pojava u svetu, da Nije Mesija Božji izbor nego čovekov. U čemu je svrha sveta? Ni u čemu. Ne zapisa li čuveni pesnik i mislilac Đakomo Leopardi – čovek samo živi od religija i iluzija. Emil je uživao u starčevim pričama, o putevima svile u Srbiji, o tome da smo imali i prvi na Balkanu duševnu bolnicu, za nevericu je bilo slušati njegovo slikanje rečima. Zato i imamo puno pravo da kažemo: Vešti slikari pišu slikama, još veštiji pisci slikaju rečima. Naravno, može se reći i obrnuto. Da, svi smo mi samo nečija priča, pa i Nikolina ljubimica kornjača, tamo, u Napulju. Šetajući gradom u nezgodno vreme (a bio je opomenut od Kjare da te večeri ne izlazi), našao se usred obračuna mafijaša, kornjaču je prineo na grudi, trčeći se domogao stana. Priča. U oklopu kornjače bilo je zariveno zalutalo pištoljsko zrno. Više nego zanimljivi su Nikolini zapisi, a hteo je roman da napiše. O ortakluku srpskih političara, policije i mafije, o vlasti koja se izopačila, postala izvorište zla u zemlji. Nemoguće, da li? I svet je nemogućan, ali postoji. Izložio je Emila životnoj opasnosti, „pridružio“ im se, prikupljao podatke. U ime beskrajnog prijateljstva, Emil se prihvatio opasnosti, a sve vreme su ga pratile reči nekog od junaka, sa kojima se slagao, da Čast jedina mora postojati i u trenutku kad gubimo život. Emil je pretekao, nastavio da živi u lavirintu u kojem mu je izbor oduzet. Nikola roman nije objavio, ali ostaće nam njegovo zapisano: Znam da je pisati mogućno samo kao svetogrđe.

Za čitaoce, sve zagonetke u romanu rešene su, za glavne junake, Emila i Nikolu nisu (tako je to kada se spoje njegova nostalgija prema Cici i ljubav prema Ćari koja je život shvatala kao partiju šaha, igrala ga je odlično, Nikolu redovno pobeđivala, a šah je igrala i... Ali, Nikola je bio bez imuniteta na njeno „hipnotisanje“). To je morala ostati tajna jer je porodična, a o njima se ćuti kao što se ne govori ni o eventualnim ubistvima u familiji. Biće da je to prvi razlog, a drugi? Takav je savršen književni svet, a Aćinov jeste.

Jedna rečenica u epilogu romana je: Bilo da je život prividan ili stvaran, živimo ga na jednak način. Što pre ovo shvatimo, češće će sunce nedriti radost u našim glavama.

[Nova misao, br. 67, Kulturni centar Vojvodine, Novi Sad]