Никола Живановић: ДВЕ ПЕСМЕ О ЗАТВОРУ
ЈУТРО У ЗАТВОРУ
У дубину бетона урасли лигаменти -
Решетки, жице, стакло; та неман која мрви
Све несаломиво, круто, што кидише ка мети
Великог праска, силе које створеном прете;
Те решетке од меса, и кроз њих онај први
Зрак сунца који вешто кроз жицу и кроз атом
Најзад продре у јаје и онда пропадне јадно
На сивом, робијашком пепелу цигарете.
И онда други зраци, комете, ореоли,
Упадају у собу, нечујно пар по пар,
Обучени у плаво, а други у црвено,
Тиркизно, прозирно жуто, а неки сасвим голи.
Као одговор на њих, негде из затвореног
Пале се прва светла дана – јутарњи жар.
И полунага тела, усправљају се, пуше:
Обешене о нити дима висе им душе.
Разлиствава се затвор, крај сиве зграде сивља,
Гута тополе, траву. У прозорима слика:
Одраз жара и дима меша се с формом биља
Са друге стране, слепо, без уметника.
Шака буновних људи, по собици корача,
Присећају се нечег, тог мало што су били,
Што боље памте мртви него овако жииви,
Ту, испод споменика незнанога пушача.
ПРЕБРОЈАВАЊЕ
Да неко није убијен, за цигарете мењан,
Да нема повређених руку, и да се нико
Непознат чудом није појавио те ноћи.
Да у некој ћелији можда, не беше узнесења,
Или је неко просто, мађионичарским триком
Нестао, ил га, Христе, однео ђаво,
Орао са небеса, или је умро у миру
Све то сад треба да се пријави командиру.
И свако зна своје место, када стане за сморту
Капо је први у реду, он подноси све молбе,
Сва писма његовом су руком већ преписана
Мада од школе има, још дванаест година
Робије, па слобода, на неколико дана,
После се враћа друштву, да ту доживи стоту,
И покорно без буке, као најбољи слуга,
Одробија до краја, испуни доживотну.
Остали стоје поред, пре свега повратници,
Напољу им је друштво, кола, и згодне цуре
А конкуренција граби, на њих криминал чека,
Затвор је понајмање за таквога човека.
А иза њих су другћ, не људи, већ контуре,
Залутали у закон, и саплели се негде,
Још неколико месеци, они не могу дуже,
Њима не треба затвор, они затвору служе.
Они су змајеви, нижег од њих у затвору нема.
Они су ти да чисте под у сам цик зоре,
Они бријачем брију зидове у клозету
Они су спремни на све, изузев да се боре,
Они чекају храну, кад сви остали једу,
Они су тампон зона, између великих зверки,
Чувари без чина и права, ти бедници без стида,
Сви зидови су залуд без овог живог зида.