Ivan Lovrenović

(Preneseno iz Politike od 14. 2. 2015. uz suglasnost autora)

Песму „Знам” објавио сам пре скоро тридесет година, 1986, у „Књижевној речи”. Посветио сам је жртвама Првог холокауста. О томе шта је то Први холокауст биће речи мало касније. „Знам” је била полемички одговор песми „Славим” Изета Сарајлића, сарајевског песника (1930–2002) који је у својој песми славио пад Берлина у Другом светском рату, али и Ј. В. Стаљина, и грдио дисиденте, јер своје књиге „пишу пљувачком”. Сарајлић и ја смо се после ове песничке полемике помирили, иако „Знам” да га нисам убедио. Вера је код неких људи јача од разума, што се више не може опростити ни песницима – а камоли политичарима. Додуше, филозоф је одавно приметио да се људи не могу убедити разлозима које они сами не могу пронаћи. 

Као што је познато, Гулаг претходи Аушвицу. Гулаг је основао В. И. Лењин, којег је „стигао и престигао” Ј. В. Стаљин.

Давно пре него што је Хитлер освојио власт у Немачкој, пракса истребљења постојала је најпре у првој земљи социјализма. То је Први холокауст. Како је бољшевичка револуција силом постајала светска, свуда где би бољшевици дошли на власт, оснивани су концентрациони логори, покретани су таласи масовних депортација, незаконитих хапшења, раздвајања породица, отимања деце и – истребљења.

У свим комунистичким земљама, поред мреже концентрационих логора постојала је и паралелна мрежа масовних гробница.

Други холокауст броји шест милиона јеврејских жртава. Прво истребљење броји готово сто милиона жртава.

У стиховима моје песме, посвећене жртвама Првог истребљења, говори се о десетинама милиона душа. Да прецизирам: у Русији реч је о двадесет милиона, у Кини о шездесет и пет милиона, у Вијетнаму милион мртвих, у северној Кореји два милиона, у Камбоџи два милиона, у источној Европи милион, у Латинској Америци сто педесет хиљада, у Африци милион и седам стотина хиљада, међународни комунистички покрет и странке које нису биле на власти десетине хиљада мртвих (о терору у Србији в. Срђан Цветковић „Између српа и чекића”). То су квантитативни подаци, који су још потреснији када се посматрају квалитативно – за свега три године Пол Пот је у Камбоџи убио четвртину становништва своје (?!) земље. Нарочито су – и вишеструко, од бољшевика и нациста наизменично – страдали три пута прегажени Балти, Пољаци и Украјинци.

Терор руских бољшевика у овим земљама био је посебно масован и суров. Без знања о том терору није могуће исправно тумачити ни данашњу политичку ситуацију у тим земљама и њихов однос према Русији.

На суђењу у Нирнбергу један западни правник рекао је да је зло одсуство емпатије. Готово сви злочинци били су и даље потпуно неосетљиви. Али суђење је било апсурдно, гротескно и кафкијанско у једном другом смислу – правници из СССР-а, тужиоци и судије, судили су и тужили оптуженима за дела чији су једнаки починиоци у њиховој отаџбини били награђивани одликовањима.

Кривци за Друго истребљење осуђени су у Нирнбергу и широм света, суде им и данас, када их пронађу и ухвате. Не увек доследно, јер: право није у сваком случају правда. Кривци за Прво истребљење – ако се нису узајамно потаманили у фракцијским обрачунима – умрли су спокојно у својим креветима. В. Молотов (1890–1986), човек који је уз Стаљина потписао највише смртних казни у историји човечанства, весело је трчкарао по Црвеном тргу чак и у време перестројке. М. С. Горбачов је одлично обавио тај део свог задатка.

И кажњен злочин се понавља. О некажњеном то важи двоструко. Ако ништа друго, неопходно је непрестано подсећати да је реч о злочину, викати да је то злочин, растеривати маглу и мрак. Украјина, претње Балтима, тобоже анексираној „Источној”

Немачкој, стварање једностраног, навијачког, необјективног и лажног јавног мњења, све то подсећа на старе – нове злочине. Да ли ће се остварити злокобно предвиђање Ен Еплбаум: Гулаг ante portas?

На крају, скраћени речник скриваних историјских истина из појединих (наравно, не  свих) стихова ове моје једине песме (због које је амбасада једне велике стране земље, по ко зна који пут, још од „Студента” и „Видика” тражила да будем „примерно кажњен”):

1. Дана 23. августа 1939. Стаљин и Хитлер склопили су пакт, Стаљин је шчепао Балте и део Пољске, Хитлер је окупирао Пољску и добио одрешене руке да стигне до Ламанша,

2. Коктел Молотов, алузија на сарадњу тоталитарне Немачке и СССР-а са терористичким групацијама, све до Црвених бригада, Шакала и арапских терориста.

3. У Катинској шуми откривена је масовна гробница 14.700 пољских официра које је побио НКВД, осталих 11.000 побијено је у другим логорима; Године 1992. Б. Јељцин послао је Л. Валенси документацију о овом случају,

4. У украјинском месту Виница НКВД је изнад масовне гробнице подигао Парк културе и одмора, томе додати „геноцид глађу”,

5. Стаљин је по списку Гестапоа предао Хитлеру немачке антифашисте,

6. Стаљин је занемарио упозорење Р. Зоргеа о почетку немачког напада на СССР, што је довело до огромних страдања Црвене армије и цивила,

7. Стаљин није притекао у помоћ херојима Варшавског устанка, пустио их је да изгину и спречавао је западне силе да им дотуре помоћ... И тако даље... све до оних готово сто милиона душа.

И ако с разлогом осуђујемо Други холокауст, крајње су сумњиви разлози због којих се понекад – данас и овде – прећуткује Први холокауст.

ЗНАМ

Не могу као Изет Сарајлић само да славим
jер Знам не само да је пао Берлин
него и да су пакт потписали Хитлер и Стаљин
Не знам као Сарајлић „с каквим су запрепашћењем ту вијест
примили Езра Паунд и Луј Фердинан Селин”
али Знам зашто је нијесу стигли прославити
Владимир Мајаковски и Сергеј Јесењин.
Не могу као Изет Сарајлић да славим
јер Знам да августа 1939. године
седам дана пре почетка Другог светског рата
прогласише у Москви и Берлину Хитлера и Стаљина
за брата
читајте млади старе новине кад старци истину не говоре
већ славе
свирала је капела маршеве у Москви и Берлину
вијориле лепршале црвене заставе
средњовековна симболика боја
испијали коктел Молотов
и Рибентроп
беше то велико славље и братски договор
седам дана касније почео је да пламти одсудни рат
тоталитаризма против демократије
Балти су већ пали Пољску братски поделише
необичне гљиве и данас ничу у Катинској шуми
о чекању на обали Висле док патриоти не изгину и да не
говоримо
падале су труле и лажне грађанске демократије једна за другом

(тамо где и данас мршави капиталиста, линија Карден, тлачи дебелу радничку класу)
пред мостом на којем почиње железница уских трачница стао је воз
широки братски
није се могло даље! није се могло даље!
из воза поклон пакете избацише
немачке комунисте социјалисте демократе Јевреје
поклон је израз љубави и савезништва верног све до
вероломног напада
Жуков наздравља Монтгомерију прекорно за други фронт
срамно сте одуговлачили вели
Монти наздравља за други фронт
second second front
Жуков мисли да Монти муца али овај вели
Две године ми смо држали тај „други” фронт
тада сте ви били савезници
Читај Изете најновијег ућуткиваног Жукова
види из твојих извора
ко је крив за десетине милиона руских и неруских душа не само у Гулагу
него и за масовне гробнице у првим месецима рата
разарања и страшне поразе
То неће бити Берија кога лицемерно кунеш
то је најсмешнија званична верзија Никитина
који је осудио култ а не и систем стаљинизма
мали су и Берија и Јежов и Јагода за толико зла
зашто само славиш Изете зашто мало и не сумњаш
макар малчице

Али не!
ти и Миркиног оца славиш остави Мирку на миру
чему те ружне недостојне скривалице шифре
пусти Изете
Облак у панталоне
и викни
На сав глас:
Ја то Зоговића славим! А дисиденте грдим!
Јер како велиш пишу књиге пљувачком а не мастилом
Књиге се Изете пишу мастилом крвљу спермом знојем сузама
и пљувачком
зар је то важно, важна је истина
кад неком зачепиш уста седамдесет шездесет педесет четрдесет
тридесет двадесет десет пет година
ама пола сахата Изете
њему се пљувачка скупи у устима
то ти је Изете болан природна појава и
Шта да се ради?
Ти би хтео Изете да и даље пљувачку гутају и да ћуте
то није добро за метаболизам Изете
они да гутају пљувачку и ћуте гутају и ћуте гутају и ћуте
а ти да певаш и славиш славиш и певаш певаш и славиш
они да ћуте о десетинама милиона
мртвих душа
што из леденог вихора историје лелечу дозивају плачу и моле
а ти да певаш и славиш
Мастилом у разним бојама
Зачепите им уста! Нареди Гаргамел (видети Игора Мандића*)
нека гутају сопствену пљувачку крв сузе и зној и нека
ћуте заувек
А гле!
Венце сад шаљу на гроб Тарковском који није имао пет
копејки за аутобус у домовини
некрологе поштене пишу у Лит газети
Шта ћемо сад Изете?
А што се овдашњих маргиналија тиче Изете
хтео би да наше море буде само наше
има једно море које је само њихово
албанско
изволи Изете ако ти толико прија
тамо и хазјајинов споменик глачају на тргу
и разне Радоване своје славе
теби сметају немачке марке Изете на нашем мору
није ти сметала јадна далматинска сиротиња
просјаци и божјаци
сад ти сметају кад најзад пристојно живе
а што се марке и динара тиче Изете
читајте млади старе новине кад старци истину не говоре
беше неко време пре твојих и Радованових
бунцања на јави
динар је имао златну подлогу и
Шта да се ради?
Збогом Изете
Јер пишеш (мастилом):
„Јесен увијек рачуна с душом, а код Сарајлића или код Одна
душа је увијек малчице старомодна.”
Не знам Изете како је код Одна
али Знам како је код тебе
није то душа јесења, него зимска, ледена
душа је људска за сва времена
онога који је чуо десетина милиона душа лелек и
хракнуо – без мастила.

Надахнуће за ову моју прву, а надам се и последњу „песму” добио сам читајући стихотвореније Изета Сарајлића, објављено под насловом „Славим” у „Књижевним новинама” бр. 720. У наводима из Сарајлићеве песме променио сам само име француског романописца Луја Фердинана Селина, јер Сарајлић вероватно мисли да је Селин Немац, кад наводи његово средње име као Фердинанд.

* Видети говор Игора Мандића против организатора погромашке „Бијелe књиге” на последњем конгресу југословенских писаца у Новом Саду.