Ivan Lovrenović

Poglavlje iz romana Šibanje, Službeni glasnik, Beograd 2024.

Pre desetak dana pročitao je škrtu vest da je tamo dole, u međurečju, otkrivena nova masovna grobnica. Jedna od najvećih među skorašnjim. Pomislio je tada da takva vest i nije neka novost. Više neznanih nego znanih masovnih grobnica je ovde na pretek. To mu je dobro poznato. To su njegova radna mesta. Ovo najnovije moglo bi da prođe bez njega. Ako ga pozovu, neće prihvatiti. Nedavno je majku preselio u starački dom, na Bežaniji. Svakodnevno je posećuje da joj olakša gubitak nečega što je oduvek bio njen život sa njim. Više od pola veka je sa njom, od svog rođenja davnog 13. oktobra, na dan sveštenomučenika đakona Venijamina. Zar je već 2004. godina! Nije više ni mlad. Ponekad se oseća kao samac u golemoj mrtvačnici. Ona još ne prihvata da su razdvojeni. Pamćenje joj nije kao nekad. Ubrzo neće ni njega prepoznati. Ne zna da li je to bolje za majku ili za njega. Ili za oboje? Koliko juče mu je rekla, kao da recituje, reči koje mora da je davno naučila u crkvi, jer je vatrena vernica:

Hoće li već jednom svanuti dan Hristov? Da nam se Bog vrati među nas. Ali, ne zavaravajmo se, neće doći dok se otpad najpre ne pojavi i ne pokaže se čovek bezakonja, sin pogibli, koji bi da bude više svega što se naziva ili se štuje kao Bog i da zauzme njegovo mesto. To moramo da znamo, jer taj zadržava da se Hristos javi u svoje vreme. Ali u toku je već otkrivanje tajne bezakonja i biće raskrivena čim se ukloni onaj koji zadržava.

Crkvene poruke će majka verovatno pamtiti i kad joj sve ostalo iščili iz pamćenja.

U snu su mu sunce i smrt postepeno, ali brzo punili glavu i naposletku ga, udruženi sa budilnikom, probudili zvonom, svetlošću i zagonetkom. Ispružio je ruku i lupio dlanom po starom budilniku koji su roditelji kupili tik pre nego što se on rodio. Ostao je jedinac. Od tad se nije odvajao od časovnika. Dok je bio dete, bio mu je igračka. Od njegovih studija na Medicinskom, kad god bi izjutra zazvonio, on bi ga, lupivši, pogledao sa izvesnom srećom u očima koje su sanjivo treptale. Bilo je to osećanje sreće da budilnik postoji i da je još, posle toliko vremena bez ikakvog kvara, u stanju da probudi mrtvog. Pogledao bi u slova INSA u vrhu brojčanika, pitajući se šta ona znače, iako je to dobro znao još iz detinjstva. Krevet mu je bio baš uz krovni prozor koji je polazio od poda. On lično ga je nekad ugradio. Okrenut ka istoku, ako bi u svanuće nebo na toj strani bilo vedro, sunce bi mu obasjalo lice, zagrejalo mu očne kapke i nedrilo mu radost u glavi. Svako jutro sunce me ljubi umesto žene, rekao bi u sebi, zevnuvši. Ali njegove misli, čak i dok je spavao, bile su neprestano posvećene smrti. Smrt je bila njegov posao. Bila je, još više, njegov poziv za koji se oduvek spremao. Kao neženji, koji je, otkako mu je otac zbog jetre preminuo, živeo sa majkom, kad god bi mu zazvonio telefon, znao je da ga zovu zbog smrti. To je najčešće i bilo tačno. Zvali su ga sa patologije na fakultetu, iz Nacionalnog kriminalističko-tehničkog centra, iz medicinskih škola radi predavanja ili čak iz sveta i tamošnjih univerziteta. Dok se majao oko rešoa sa dve ringle, premišljajući se hoće li ili neće pržena jaja, uključujući grejač za vodu, na tren se dvoumeći i oko napitka sa kojim da počne dan, sa kafom ili čajem, sve vreme su mu u glavi sunce i smrt. Ako bi jednom neko poželeo da piše o njegovom životu, mogao bi mirne duše da tu biografiju nazove Sunce i smrt. Da, tako, iako tog biografa neće biti, taj neće pogrešiti. Sunce i smrt. Ima u tome lepote. To dvoje uravnotežavaju svačiji život. A njegov se upravo sastojao isključivo od pojava u koje se ne može, prema izreci, ravno gledati golim okom, a da se ne oslepi.

Prepečeni hleb je prelio medom od belog bosiljka koji raste na strnjici posle kosidbe. Med je dobijao od drugara koji se povukao iz posla sa smrću i bavio pčelarstvom u ritovima na severu zemlje, a i pecao na gornjem toku Tise. Uz med mu je velikodušni drugar poslao i domaću riblju paštetu, spravljenu od bele ribe ulovljene u martovskoj hladnoj vodi u kojoj još nema gorke trave koju te ribe pasu i od koje poprimaju na gorčini. Upućen u proceduru, izračunao je da bi danas mogao da bude pozvan. Grickajući krišku sa medom i zalivajući je čajem od nane, čekao je da mu se obistini očekivanje. Malo je verovatno da se neće obistiniti, mada je žalosno reći da mu je poslednjih godina posao cvetao, ali jeste cvetao, priznaje, kao polje narcisa u proleće negde na Tari na kojoj je sa majkom provodio godišnje odmore. Nije sebi dopuštao da se tome raduje. Usredsređivao se na radost koju mu je budilo sunce. I evo, telefon je zazvonio. Ubrzo će saznati da je bio u pravu.

– Doktor Venijamin Đulović? Doctor Digger, a medical examiner?

Tačno, zvali su ga zbog smrti. I to na engleskom jeziku, iz Evropskog saveta, po molbi Međunarodnog suda. Zaustio je da odbije. Svejedno što je novčana naknada pozamašna. Od pre nekog vremena osetio je da mu srce popušta i da već koliko sledeći put, na još jednom od slučaja, neće izdržati. Ipak, sačekao je da mu objasne problem. Tužilac traži njegovo mišljenje. Bio je to slučaj koji nisu bili kadri da reše. Na grobištu za koje je saznao onomad iz novina. To samo Ispirač može, pomislio je o sebi u trećem licu. Ali istina je da su njegovo znanje i iskustvo sve većma bivali takoreći čuveni u svetu. Za bliže saradnike bio je doktor Veno, ali su ga mnogi, naročito kad nije bio prisutan, zvali Ispirač.

Prvi ga je, pre desetak godina, asistent nazvao, iz šale, Ispirač. Ispričao je bio asistentu šta se događa u okolini nekadašnjih koncentracionih logora u Poljskoj. Seljaci su tragali za kostima. Postali su u tome specijalisti. Tragali su za dragocenostima, skrivenom zlatninom. Tako su ih umesto ispirači zlata nazvali ispirači kostiju.

„Ti tragaš za istinom, za zlatom istine“, rekao mu je onda asistent. „Od tebe nema vatrenijeg tragača. Nema neuspeha. Svaki ti je izveštaj pouzdan i nepobitan.“

Onda je nadimak nastavio svoj put među ostalima iz struke. I izišao je na glas kao Ispirač. Među strancima, kao Digger, Bones Digger, što je moglo da prođe i kao arheolog, a to mu je godilo. Biti arheolog smrti. Ispirač! Nije to bilo iz podsmeha nego, naprotiv, iz strahopoštovanja. U početku mu je smetalo da bude poznatiji pod tim nadimkom nego pod svojim pravim imenom. Ne samo da se potom navikao i nikom nije kad mu se obrati kao Ispiraču uzimao to za zlo, već se osećao maltene sujetno. Hej, kažu mu, Doctor Digger ili Professor Digger, a on se osmehne u sebi.

Za ovaj slučaj su ga preporučili iz Evropskog saveta oni koji su želeli da se istina sazna. Pozvan je lično. Slučaj je zaista bio čudnovat. Ko bi ga raspetljao, ako ne on? Ispirač. Šerlok Holms forenzike.

O njemu su oni koji su bili u prilici da se neposredno osvedoče u njegov dar mislili gotovo kao o Šerloku Holmsu. Nema zagonetke, kad je reč o smrti, koju on neće raščeprkati. Neće se pri tome ni bojati. Neće lagati i falsifikovati. Pošto je postavio nekoliko pitanja i na njih mu odgovoreno, ne baš jasno, nije odbio. Ne mogu o svemu telefonom. Samo na licu mesta. Rečeno mu je da stvar mora da se obavi smesta i što brže. Baš zato što su stvari nejasne i više je nego mogućno da se zakomplikuju. Podrobnosti će saznati kad se sretnu oči u oči. Čekaju ga tamo, a kolima će mu biti potrebno četiri do pet časova. Biće tamo za ručak.

Tog dana, ipak odustaje, nema posete majci. Možda ni sutradan. Majku koja je gubila moć govora i mozak joj se zakrečavao, preselio je pre godinu u privatni starački dom. Drukčije nije mogao. Odsustvovao je, zavisno od veličine grobnica, po mesec i više dana, pa u tim periodima nije imao ko da brine o njoj. Otkako ju je smestio u Dom, ipak je do sada izbegavao da duže izbiva. Najbolje će biti da ode do nje istog dana kad se bude vratio. Nije znao koliko će se dugo zadržati na ovom slučaju, mada je traženo da bude brz. Moraće onoliko koliko mora, odvratio je, ako hoće da bude urađeno kako treba. Jeste Ispirač, ali nije čarobnjak, još manje Isus koji diže iz grobova.

Sklon tome da uvek umanjuje značaj svoje uloge, o sebi je i sam donedavno mislio kao o prostom ispiraču kostiju. Šta god on mislio o sebi, njegovo znanje je bilo ogromno. Nikad nije zaboravljao ono što bi jednom naučio i stekao iskustvom, ili ono što bi kao korisno čuo od drugih. Ne samo što je bilo prilično i brižljivo sakupljano nego je bilo i raznoliko. Osim medicine (hirurgija i patologija), koju je doktorirao, u njegovoj glavi su se stekle svakojake discipline, od logike do entomologije, od molekularne biologije i genetike do oružarstva i balistike, od grafologije do botanike i klimatologije. To je bio tek deseti deo svega što je znao. Ne bi sve to izučavao da nije bio zaljubljen u svoj posao. A on mu je, otkako je počeo njime da se bavi, naprosto cvetao. Cvetanje možda nije prikladan izraz kad je u pitanju zločin, ali je nažalost tačan. Specijalizovao se za istraživanje masovnih zločina. Vremenom je postao uvažen u svojoj struci, i to ne samo u zemlji nego bezmalo u celom svetu. Njegovi radovi iz struke, o pitanjima metodologije, tehnike, sa podrobnim prikazima zanimljivih slučajeva, pojavljivali su se u eminentnim naučnim časopisima. Jedan od njegovih radova do kojeg je veoma držao nikad nije objavio. Taj obiman rad o grobnicama streljanih bez ikakvog suda služio mu je kao osnova za zalaganje, prilično uzaludno, da se osnuje državna komisija za pronalaženje i obeležavanje svih tajnih grobnica, počevši od onih u kojima se nalaze posmrtni ostaci smaknutih posle polovine septembra 1944. godine. Još i danas taj rad, zbog poverljivih podataka saopštenih u njemu, čuva na skrivenom mestu, kod kolege u Rimu. Ima i kopiju rada ispod parketa u stanu.

Pozivali su ga zatim kao konsultanta, čak i arheolozi, nudili mu poslove širom sveta, od Afrike do Bliskog istoka i Azije. Radio je i u okviru nekoliko misija Ujedinjenih nacija. Zatim ga je Evropska unija često angažovala. Imao je i status savetnika u Međunarodnom sudu. Sve to neće biti lako odjednom da ode dovraga. Mislio je da je zaštićen. Nije imao dece, nije se ženio. Bliskim prijateljima je ipak, uz čašu vina, priznavao da jeste oženjen. Pošto mu je žena baš zgodna, a on kao ljubomoran, drži je pod nevestinskim velom i ne pokazuje je svakom. Oženjen je naukom, Forenzikom. Gospođa Forenzika mu je sve. Ona je majka istina koje bi svako zlodelo da skrije, a on ih bezočno otkriva. I zato će mu ona jednom, kao da je slutio i to često ponavljao sebi, doći glave. Tako je valjda u svakom braku, naročito ako je iz ljubavi. Taj kobni ishod tek valja da dočeka. Još ne zna put do njega. Još ne zna iza kojeg ga ugla vreba sopstvena nesmotrenost.

Rano je proleće. Mogao je da vidi, kao da je prisutan, reku sa zelenom vodom, čak i dvokilaške smuđeve koji su povremeno, loveći sitne ribe, iskakali iznad površine. Tek je svanulo i oni su još aktivni, iako su celu noć lovili. Uskoro im je vreme da se mreste. Iskrsnu mu slika po drumu i jarku uz drum panično razbežalih prasića. Na šta se nadovezala i slika poklanih i raščerečenih svinja. Mi nismo ništa drugo, pomislio je, nego svinjojedi. Dok se smrkavalo, iz hladnjače, rekvirirane iz obližnje klanice, sve se može kad je narod podjaren na gotovs, na kojoj je možda pisalo Transport mesa ili, primamljivije za mesoždere, Praznik mesa, radnici sa maskama koje su ih slabo štitile od zadaha truleži, kašljali su, psovali i istovarivali leševe u jamu široku 21m, dugu 44m i duboku 3m. Bilo je to još malo pa u dimenzijama olimpijskog bazena. Jama je bila bagerom iskopana na samoj obali. Na dnu je bila ispunjena vodom. Ni plitkom ni dubokom. Tako, do pola metra, ili dublje, do šezdeset. sedamdeset centimetara. Nekoliko radnika, koji su bili u jami, stojali su u vodi do pasa. U ribolovačkim čizmama. Kao da su došli da love pastrmke. Hladnjača mora da se vraćala najmanje u dve ture. Jamu je iskopao bager kašikar. Na bočnim zidovima jame bili su još prepoznatljivi tragovi zubaca velike kašike. Kad su na jamu ukazali anonimni očevici, ekipa koja je raskopala locirano grobište, svaka joj čast, učinila je to pažljivo kao da je radila supenim kašikama, pa je uspela i da prilično sačuva tragove iskopavanja jame. Davnašnji tragovi točkova od druma do jame više nisu bili vidljivi. Reklo bi se da ih je tokom minulih zima zameo sneg, a zatim su trava, šiblje i žbunje rastresli i obnovili tlo, po kojem je već bio i priličan broj izdanaka i mladica drveća. Jama je mogla biti sabiralište za nekoliko manjih grobnica iz kojih su, iz razloga koji se mogu samo pretpostavljati, posmrtni ostaci premeštani u ovu veliku. Bio je to poduhvat selidbe mrtvih da bi njihov zaborav, recimo, bio zapečaćen.

Njegovo oko bilo je izvežbano da ono što čuje pretvori u živu sliku, a da ona gotovo ne odstupa od stvarne slike. Ta moć uobrazilje mu je bila od znatne pomoći u radu. Tako je i ovog puta ono što mu je telefonski saopšteno postalo mesto u kojem se našao posle duge vožnje. Na jednom mestu je morao da zastane. Na putu je bio prevrnut kamion pun prasića. Vozač nije preživeo udes, ali prasići jesu. Rastrčali su se okolo i sitno groktali kao da se raduju nenadanoj slobodi. Nekako je prošao, a da nije pregazio nijedno. U sledećem selu bi trebalo da prijavi nesreću, ali to je neko već učinio, jer se ubrzo mimoišao sa kolima saobraćajne policije sa uključenom sirenom i zatim sa kolima hitne pomoći. Oni još ne znaju da ih na mestu udesa očekuju desetine prasadi, verovatno namenjenih klanici. Čitavih desetak minuta je, vozeći, odmahivao glavom. Kad je prestao da vrti glavom, ponovo je počeo da se pita šta ga čeka.

Iskustvo doktora Vena sa ovakvim grobnicama je poprilično. Po broju ih još nema koliko je deponija, ali među upućenima u administraciji za smeće te grobnice se i ne vode kao groblja neko kao podvrsta industrijskog đubrišta. To nisu groblja od kojih se očekuju da budu uređena mesta i za čije se uređivanje plaća godišnja renta. To su samo smetlišta koje mržnja, rat i oružani sukobi ostavljaju za sobom. Nema imena sahranjenih, nema grobnih oznaka i epitafa. Nema kandila i voštanica. Nema cveća. Nema kovčega. Njihovu sahranu nije pratio nikakav obred. Najčešće su sahranjivani noću i na mestima za koja se pretpostavlja da ih niko ne posećuje.

Grobnice su natopljene krvlju i gnojem. Na tim mestima tlo se, zbog saponifikacije mrtvih tela, pretvara u kompost, organsko đubrivo. Hrabriji i dosetljiviji meštani iz okoline često lopataju i sabiraju zemlju kojom je grobnica iz njihovog kraja prekrivena i odnose je na traktorskim prikolicama, pa njome đubre svoje njive. Hleb dobijen od žita sa tih njiva u doslovnom smislu je telo mučenika. Znaju to neuki popovi koji pričešćuju, ali na propovedima od seljaka iziskuju da im žitna polja budu prvenstveno đubrena kompostom sa hrišćanskih grobišta, od pravovernih duša. Pošto ipak postoje zdravstveni, verski i politički razlozi da se takav razvoj situacije sa grobnicama izbegne, poželjno je da one budu što dublje, ali kopači, kad nema mašina na raspolaganju, nisu uvek spremni da se preterano znoje i brinu o dubini. Oni nisu plaćeni nego su dobrovoljci ili na prisilnom radu. Gledaju otuda da zbrzaju kopanje. Grobnice su onda suviše plitke, pa su dobar izvor đubriva, pri čemu kosti ubrzo isplivavaju na površinu. Ta pojava, osim paorskim kućama i seoskim crkvama, dobro dolazi ovdašnjim ispiračima kostiju, među kojima su na prvom mestu deca.

Kosti se prikupljaju i prodaju otkupnim stanicama. Za reciklažu. To su prvenstveno potkolenice, butnjače, kukovi, ruke, polomljena rebra, čeljusti. Ionako su redovno te koske oštećene kad su ljudi koji su se našli na strašnom mestu upokojavani, ubijani, i jedino mogu da služe takvima kao što je doktor Veno, Ispirač, a i to samo privremeno dok postoji slabašna nada da se mogu identifikovati po lomovima, zubima i genetskom analizom.

Šta bi sa njima nego na otpad? Vode se kao stočne kosti. Kao takve odlaze u proizvodnju koštanog brašna. To se radi i sa lobanjama, često razbucanim budacima, kolčevima, kundacima, pištoljskim drškama. I sa grudnim koševima. Ali ako se nađe, nekim slučajem, netaknuta lobanja ili celovit grudni koš, onda je to dobitak i nastaje veselje. Ako se naleti na prsten, lančić, medaljon, zlatni zub, tek nastaje bezmerna radost. Srećnik kome je taj poklon dopao u ruke ne zna šta će od sebe. Dečacima srce zakuca življe. Lobanje i grudni koševi sa svim rebrima na broju mogu se prodati u starinarnicama, školama za biološke kabinete, na buvljacima. Problem su samo žuti i crni zubi. Zubna gleđ se ponaša kao meso, truli. Zato je cilj nekako izbeliti zube, jer to onda znatno uvećava cenu koja se može dobiti za lobanju na slobodnom tržištu. Deca lobanju onda nose kod zubara i plaćaju beljenje zuba. Ili sama kupuju izvesne paste sa titanijum-dioksidom i hemikalije koje su u stanju da izbele zub i kost. Zna doktor Veno da se slično događa ne samo kad su u pitanju masovne grobnice nego i na legalnim grobljima kad više nema potomaka preminulih i sahranjenih ili kad je prošlo zakonsko vreme održavanja nekog grobnog mesta. Te grobnice se otvaraju, kosturi vade iz njih, pa se potom ta grobna mesta nude na dalji zakup. A šta drugo da se radi sa kostima? Pretežno isto kao i u slučaju sa masovnim grobnicama. Na deponiju, na rečeno recikliranje, kolekcionarima, i sve bude kako to život već iziskuje. Da li masakrirani, pita se Ispirač, znaju kakva je sudbina njihovih kostiju? Ako znaju, onda mora da nas iz smrti proklinju. On, ipak, ne veruje da znaju. Zbog toga mu nije nimalo lakše. Ne može da odahne, jer mi znamo. Znamo, kaže sebi, i ćutimo.

Kraj je bio šumovit. Svekolika priroda netaknuta. Reka je žuborila. Rimljani su iz nje ispirali zlato. Sunce je obasjavalo predeo, dodajući mu svojom svetlošću nešto od natprirodne lepote. Bilo je to zaštićeno područje. Nacionalni park. Tu bi mogao da provede život i da se nikad ne razboli. Dok bi ašovom i lopatama bio pažljivo raskopavan gornji sloj zemlje u zatrpanoj jami, on bi bio na ulazu u veliki šator u koji će biti smeštani leševi na privremeno sklepanim drvenim stolovima prekrivenim belim platnom. Bio je to kao niz otvorenih kovčega i tabuta. Išao bi lagano među tim zemnim ostacima. Svaki mu je krao srce. Po odeći mogao bi da razlikuje odrasle muškarce i žene. Ali odeća je sva istrulila i po njoj se nikad ne sudi na prvi pogled. Bilo je tu i dece. Kad je on stigao na ovo grobište, posao raskopavanja jame i ekshumacije bio je već okončan. Leševi su u jami bili slagani u slojevima. Sedam slojeva. Završene su bile i osnovne analize. Zatekao je obdukcione nalaze. Leševa je bilo na broju 323. Podaci koje je mobilna istražiteljska komisija prikupila nalazili su se u izveštaju. On ga je prelistavao. Shvatio je odmah zašto su obducenti, stručnjaci sudske medicine, koji su ga sastavili, kao i oni kojima su ga isporučili, bili zbunjeni. Nešto nije bilo logično. Moraće lično da ponovi, počevši od obdukcije, hemijsko-toksikološke i balističke analize, sve neophodne radnje na prikupljenim smrtnim ostacima. Nije da nije verovao onima koji su to već obavili, ali njihovi rezultati su unosili haos u red, pa i sami više nisu ništa shvatali. Samo jedno je bilo izvesno. Sve žrtve su bile usmrćene nasilno i od tuđe ruke. Pri tome je dvanaestero bilo bez jednog ili oba bubrega, a čak dvadeset i jedan bez srca. Po svemu sudeći, organi su im bili uzeti dok su još bili živi. Kod jednog mlađeg muškarca u polnom udu utvrđeno je prisustvo katetera, kao i dva flastera, jedan na listu leve noge, drugi na pregibu leve ruke.

Među posmrtnim ostacima nije bilo traga delovima vojnih uniformi. Nije bilo ni dragocenosti ni zlatnine. Među pronađenim ličnim predmetima istražitelji su, pre doktorovog dolaska, pronašli jedva očuvanu, ali još čitljivu učeničku svesku sa pismenim zadatkom iz istorije, nekoliko otvarača za boce i tri cucle, dve grickalice za nokte, pet olovaka, sedam hemijskih pisaljki od kojih su pet bile slomljene, jedan rezač za olovke, tri šnale za kosu, jedne brojanice i devet staklenih klikera. Bilo je i jedanaest eksera koji su, prema obdukciji, zakucavani u glavu. I tri klina; jednom je bio slomljen vršak. Začudo, bio je nađen i jedan brijač koji je valjda nehotice ispušten, a njime je rezano grlo. Na njegovoj dršci moglo bi biti zaostalih otisaka. Verovatno da ima još sitnih predmeta u mulju, ali mulj i voda sa raspadnutim organima nisu ceđeni. Istražitelji su odjednom digli ruke od posla, a i to ceđenje bi, misli doktor, bilo obavezno. Zadržao se i na analizi kostiju. U nekoliko slučajeva, u njima je otkriveno prisustvo žive, olova i kadmijuma. Teški metali. Iako neproceđen, mulj je takođe prošao prvi korak hemijske analize. Otkriveni su i nataloženi pesticidi. Mogli bi poticati iz reke koja je plavila obalsko tlo odozgo i odozdo. I vodu iz reke bi isto tako trebalo podvrgnuti analizi. Mogućno je da su i u reku bacani leševi koje je voda zatim nosila. Čak i ako nema direktne veze sa zločinom i pokopanima u jami, dobro je znati ne izaziva li rečna voda novi zločin, a koji se vrši nad okolnim stanovnicima, trujući ih vodom za piće, trujući njihove njive i zasade, desetkujući im potomke. Uz to, pošto je vidljivo da na toj deonici toka samotna obala reke progresivno erodira, te da jama nije sad locirana i otvorena, koliko sutra je ne bi ni bilo. Ubrzo bi osvanuo dan kad bi cela jama, inače nasuta sipkom zemljom i preko nje nabijena ilovačom, postala deo muljevitog rečnog dna. Ili je na dnu šljunak? U svakom slučaju, voda bi, plaveći preko svojih iskrunjenih obala i menjajući predeo, tekla preko leševa pobijenih i odnosila njihove rasejane zemne ostatke u neko planetarno skladište, u daleko more mrtvih. To je mogao i biti naum počinilaca.

Podaci koje je lično utvrdio, onoliko koliko je to mogao za kratko vreme, podudarali su se sa izveštajem. Razmišljao je o tome šta dalje. Pogledao je kartografiju jame. Zurio je u položaje i redosled mrtvih. Kako su bacani u jamu. Uglavnom su ubijani vatrenim oružjem u potiljak ili grudi. Ali nije bilo ni manje onih koji su bili preklani. Metkom je smaknuto 49%, zaklano noževima i sekirama 36%, ostatak poglavito zadavljen žicom. Stresao se na jednu pomisao, jer svi su bili izmešani. Slagani su u slojeve, manje ili više uredno, kao drvljanik. Ali uzroci smrti su bili u neredu. Mešali su se kao da su ubijani i zakopavani jedan po jedan. To nije bilo verovatno. Vreme smrti je bilo za sve bezmalo isto, u periodu od desetak dana, pre manje ili više od trideset četiri meseca. Nisu umrli baš juče, ali kao da je bilo juče. Za doktora nijedno ubistvo ne zastareva, a posebno ne zastareva kad je reč o masovnom. Odlučio je da nastavi sutradan, iako nije imao pojma šta dalje da radi. Na osnovu datih činjenica, glavna stvar mu se sama nametala. Te večeri će porazgovarati još jedared sa istražiteljima i članovima komisije, barem sa onima koji već nisu otišli sa stratišta. Za njega je pojam stratišta uvek bio širok. Tamo gde su mrtvi, gde god to bilo, čak i na mestu gde nisu usmrćeni, ali su tu preneseni da bi bili sakriveni, jeste stratište. Drugostepeno, jer se na tom mestu zločin, pokušajem njegovog skrivanja, zapravo produžava.

Noć je pala. Radnici i preostali deo komisije spavali su u posebnom šatoru. Za večeru je dobio lanč-paket. Dva sendviča sa sirom i salamom, voda u bočici i konzerva koka-kole. Koka-kolu nije pije, a ni salamu ne jede. Dao ih je nekom mršavom mladiću, koji reče da je iz obližnjeg sela. Posle razgovora, pre nego što će usnuti pao mu je na pamet onaj slepac Stefanović. Taj je otišao pravo u rupu vukodlaka u Vinici, u Ukrajini, i odatle, jula 1943, pisao ovamo kako je tamo svima med i mleko dok su mu iza leđa, sa dva metka u potiljak, iznad jame već pune ostataka pobijenih, istovremeno smicali poslednjeg Jevrejina iz niza od desetina i desetina hiljada. Imao je oko samo za masakre iz prošlosti na koje su mu upirali prstom, a kroz debeli mrak koji ga je opkoljavao ništa nije bio u stanju da vidi. Tako mu je i promaklo likvidiranje poslednjeg Jevrejina u Vinici. Eno fotografije u nečijem vojničkom torbaku s prizorom te likvidacije i slavodobitnim nazivom, namenjene da bude razglednica kojom će oklopnici javljati svojim najrođenijim o uspesima prodora na Istok i istrebljenju svih pasjih rasa. Zar mu nisu kod vukodlaka sa ponosom pokazali i fotografiju iz Marijupolja na kojoj se vidi kako, 1941. godine, vojnici pucaju u potiljak ženi i dečaku na rubu masovne jamure u koju će oboje pasti mrtvi uz ostale postreljane? Ovde tom slepcu neće to oprostiti i smaknuće ga bez suda maltene sutradan pošto su nacisti napustili Beograd. Čistke se nadovezuju na čistke, i tom lancu nema kraja. Važno je ko ih počinje, ali nije manje važno ko ih prekida.

Padali su njemu na pamet i članovi forenzičke komisije koja je pregledala mrtve u Katinjskoj šumi. Te nevoljnike su, ruku vezanih zarđalom žicom, glavoseče doterali u šumu gde će ih zakopati, a da ih ni živim krečom nisu krstili, onako kako se čini da se zemljište ne bi od silne organske materije ukvarilo.

U Katinjskoj šumi, u smolenskoj oblasti, aprila i maja 1940. godine, za masakr desetina hiljada poljskih oficira i intelektulaca se pobrinuo sovjetski Narodni komesarijat unutrašnjih poslova. Nacisti su se, sa svoje strane, sledeće dve-tri godine pobrinuli za masakr oko 30.000 ukrajinskih Jevreja u Vinici i okolini. Ali na istom mestu se nekoliko godina ranije, 1937, 1938, već odigrao deo Staljinove Velike čistke, pri čemu je masakrirano oko 10.000 podoljskih građana.

Ko je zatim, posle godinu ili dve, od članova sazvane Katinjske komisije bio pametan, pobegao je pre nego što su mu likvidatori došli na prag. Ko ne beži, taj je već izgubio glavu. Ma koliko bio dalekovidan, kuda on da beži? Šta bi mu preporučio doktor Rajs? Arčibald Rajs mu je idol. Svakog bogovetnog lepog dana je učio podno njegovog spomenika. Kad bi jednog dana morao da napiše svoj testament, počeo bi od toga, od Topčiderskog parka gde se predavao svojim sanjarijama o mrtvima i zagonetkama njihove smrti. Majci je govorio da ide na čas učenja kod doktora Rajsa. Učenje ga je ispunjavalo. Obožavao je patologiju i hirurgiju. Zamišljao je sebe kao drugog Rajsa. Zato je počeo da izučava i hemiju, pa redom sva znanja koja su mu mogla biti od koristi u odabranom pozivu. Da li su mu i sad od koristi u ćorsokaku koji je takođe izabrao? Bila su mu, misli bez kajanja, naposletku od koristi da ga dovedu dovde odakle više nema kuda. Srce je počelo da mu sve jače tuče. Što više znanja u glavi, to veći bol u grudima, na tren je na to pomislio. Eh, a sad? Znanja? Kad su prava, mogu i da ubiju. Svejedno, sad su mu bila od koristi da proveri i pomiri protivrečne podatke iz izveštaja koji ga je sačekao kod jame usred nacionalnog praka, jednog od pet koliko ih je u ovoj zemlji. Proverio je, sve je bilo tačno. U početku je bio, posle čitanja izveštaja, a sad, pošto je lično, svojom rukom i svojim okom proverio podatke, još i više van sebe pred zagonetkom. Kako da mrtvi ukazuju na dve ili više različitih strana? Sa ranijih slučajeva na kojima je radio dobro se sećao koje tehnike pretežno koriste strane u sukobu. Postojalo je samo jedno rešenje, ali ono nije bilo verovatno, što ne znači da je nemoguće. Nije znao kako da dopuni izveštaj. Zapravo je znao, ali se pitao da li da to i učini. Našao se u zamci za koju ni Rajs ne bi imao da mu ponudi dobar savet. Nije li nedavno neki bugarski istoričar proglasio Rajsa za srpskog slugu i falsifikatora? U najmanju ruku, i on bi tako mogao da prođe kao nečiji sluga, spreman da po želji gospodara krivotvori neosporne nalaze. Zvali su ga u pomoć kao legendarnog Ispirača, a tom Ispiraču nije više čisto u glavi. Ako je nešto nemoguće ne može biti i da je neverovatno. Ili obrnuto? Time je izneverio veliku Šerlokovu pouku. Sve što je realno u ovom vremenu realno je zahvaljujući nerealnom. Sve istinito nastaje iz neistinitog. Nije više mogao da polaže pravo na to da je novi Šerlok. Bio je sluđen. Možda se bojao? Zar se istine, koliko god izgledala kao nemoguća, treba plašiti? On, koji je nepotkupljiv. Nipošto. Nije postao Ispirač kao plašljivac. Nikad se nije ni zakašljao pred mrtvim. Lice mu je ostajalo ledeno. U stomaku mu se nije prevrtalo. Ako je u njemu bilo opsesije, bila je to opsesija hladne logike. Ako nešto jeste, za njega će dovek biti tako kako jeste. Priroda odlučuje, ne on. Srce mu je bilo toplo, ali na drugom tasu njegove unutrašnje vage nalazila se čitava istorija razuma. Svako ko bi mućnuo glavom došao bi do istog zaključka do kojeg su došli i zločinci. Kad se nakupilo toliko leševa, pregovarano je i ugovor je sklopljen. Ekshumirani tri stotine dvadeset troje, usred kojih je stojao, ne znajući na koju stranu da korakne, sa suzama u očima, govorili su mu, vikali, da nijedna od suprotstavljenih strana nije počinila masakr. Uvek je verovao da bolje od ikog poznaje jezik tih svojih pacijenata, kako je umeo da ih zove, istina, pacijenata do poslednjeg u terminalnoj fazi i do poslednjeg na nebu, ali koje je duboko pod zemljom. Nijedna znači samo da nije jedna. Mrtvi nisu mogli da se pripišu nijednoj strani, jer su dokazi, uzeti zajedno, bili protivrečni. Našao se pred zidom. Najzad je shvatio. Nalaze treba razdvojiti. Obe strane su, dogovorno, u jamu bacali one koje su masakrirali. Neprijatelji, bili su složni u pokušaju da sakriju svoje zločine. Bila je to sporazumna asanacija, zajednički poduhvat navodnog ozdravljenja tla zatrovanog ostacima žrtava.

Nije se Ispirač kostiju bojao toga da sa svojom mišlju ide do njenog kraja. Ako su ubice već iz različitih tabora, a sve koje su pobili u istoj jami, nema li u tome ipak neke pravde? Svejedno ko su bile za života, kao žrtve pobijeni su se prometnuli u narod za sebe. Svaka žrtva je drugoj žrtvi bliža nego ma kojem ubici. S koje god strane poticao, zločinac ne može da se poziva na bilo kakvo srodstvo sa ovim ili onim kostima. Ubijajući druge, on kao da se odrekao svojih mrtvih. Tako bi rekla i Ispiračeva majka. Zar nije to i poruka njene vere?

Neko bi ironično, povodom takvog pakta sukobljenih strana, rekao da je u tome mirotvorstvo bilo na delu. Zašto raditi dva posla kad mogu da ih odrade ujedno, na istom mestu, o istom trošku? U smrti su svi jednaki. U podzemlju je svačija krv crna. To će on i napisati. Protivničke strane su se dogovorile samo u toj jednoj stvari. Udružili su snage u skrivanju žrtava. Ali na žrtvama su u jami ostali tragovi različitih tehnika masakriranja. On nije dozvolio da ga to zavede. Ne bi bio Ispirač na glasu da je upao u takvu klopku. Tako će postati meta svih zakrvljenih strana. Za jednu će biti izdajnik, za drugu plaćenik. Nijednoj nije mogla da godi istina koju će razotkriti. O toj istini se tamo odakle su ga pozvali već šaputalo. Trebalo je lagati ili bežati. Neće više moći da nastavi sa svojim poslom ispiranja kostiju. Sad će morati sebe da ispere. I to će učiniti, voleo bi da kaže, bez ostatka. Baš bez ostatka! Jasno mu je ipak bilo da se time ne opovrgava njegovo geslo prema kojem nema zločina bez zapisa. Njegov nestanak, uprkos svemu, ne može da prođe sa svim izbrisanim tragovima. Nadao se da će oni koji bi da ga nađu morati u tome prilično da se pomuče, pa da će dići ruke od njega. Neće jačati tu nadu, ali neće ni da je se odrekne. Da li i on sad da napiše svoju poslanicu Srbima? Čujte, Srbi!

Postaće duh. Za sve i svakog mrtav. Izbrisan. Nov, ali i polovan, jer će i dalje postojati kao neko drugi, s novim imenom, koje je i samo skriveno. Toliko će uraditi za sebe, ali pri tome ne sme da zaboravi na pravdu za kojom masakrirani vape. A šta sa majkom?

Rekao je poluglasno, kao da proba kako zvuči: neprijateljski pakt. Tačnije bi bilo to nazvati mirovni pakt koji su žive neprijateljske strane sklopile o nenapadanju među svojim žrtvama. Ali dokle god je živ i ne odstupi od razotkrivanja počinjenog zla, to će biti moguće da se sazna. Zakleće se da takav pakt postoji. Jedino je tako stvar naučno objašnjiva. Istina, što vreme odmiče, sve se manje mari za nestale i pobijene mučenike. Čak su i vesti o pronalasku grobnica postale kratke, gotovo neprimetne. Ima listova koje ih i ne spominju. Više se i ne traga za njima. Osećao se kao živi dokaz koji hoda. Nađu li taj dokaz, ni dokaza više neće biti. Najpre će mu polomiti noge.

Pošto je umeo bolje od mnogih da otkriva i čita tragove, zar ne bi trebalo i da bude spretan u njihovom zaturanju i brisanju. Sad mu je ta spretnost jedini spas. Ako nestane, ostaće živ. A onda će uvek biti u prilici da proturi istinu u ovom svetu laži. Ali istovremeno biće zato i pretnja.

Napustiće stan. Svako stalno boravište može biti nadalje samo san. Prijatelja nije imao. Poznanike će zaboraviti da bi i oni njega zaboravili. Novi Beograd je za njega zabranjeno mesto. Rodio se u radničkom stanu, u naselju na Starom Sajmištu. Kad je počela izgradnja, svakodnevno je slušao nabijanje pilona u pesak na obali Save. Kad je otac čudom dobio posao vozača u Narodnoj miliciji, preselili su se u bolji stan u zgradi nedaleko od Galenike. I do juče je sa majkom stanovao u njemu. Čak ga je i otkupio. Sad će ga ostaviti. Bez žaljenja. Život je važniji. Stan će sigurno preuzeti Opština. Valjda će majci plaćati izdržavanje u Domu.

Da iziđe iz zemlje? Mogao bi, ali niko ne bi trebalo to da zna. Biće teško. Granične prelaze će nadgledati. Morao je da potone u mrak, a njegovo lice će utonuti u bradu koju nikad više neće podrezivati makazama i brijati. Sunce i smrt? Sad je bilo sunce ili smrt. Majka je prepreka. Da je ostavi? Moraće o tome da razmisli. Moraće nekako da ostane u dodiru sa njom. Uplatiće Domu veći deo svoje ušteđevine. Da bude zbrinuta barem još dve godine.

Izjutra, trebalo je da pohita. Svi drugi su se izgubili. Poranili su ili nisu ni spavali i još noćas su se odvezli. Zanet u svoje nedoumice i strahove, nije ih ni čuo. Više nikog, ukratko, nije bilo u ovom logoru, samo ostaci mrtvih iz jame i on. Pogrešio je. Kad je sve svoje spakovao u telećak i već hteo da ga zabaci na rame i ode do kola koja su mu ostavljena na seoskom drumu nekoliko stotina metara od šume i reke, pred njim su se stvorila dvojica. Mora da su dovde putovali preko noći. Bili su mu nepoznati, ali je znao ko su i zašto su se našli ovde. Mora da im je sinoć, posle razgovora koji je vodio o slučaju, dojavio neki od istražitelja, blizak ovoj ili onoj strani, o njegovom eksplozivnom zaključku. A s obzirom na čuvenu Ispiračevu tvrdoglavost, doktor je spreman da svoj potkrepljeni zaključak, čim mu bude pristupačan internet, pošalje Savetu i medijima. Da, upravo to je doktor i naumio da uradi, koliko jutros. Jedan od njih ga je odalamio po slepoočnici drškom pištolja. Kad se osvestio, ležao je pored jame. Ruke su mu bile vezane užetom kojim je ranije bila vezana jedna od žrtava iz grobnice. Pomislio je na skalpel u plastičnoj navlaci, koji mu je bio u radnim pantalonama, u džepu nogavice na potkolenici. Obojica neznanaca su stajala nad njim. Kao da su mu pročitali pomisao. Nasmejali su se. Niži od njih je odisao na šljivovicu. Mora biti da je od rane zore, dok se u kolima vozio ovamo, pio rakiju.

„Pa, doktore, tek da znaš da mi nismo u svome poslu manje spretni od tebe u tvome. Uostalom, poslovi su nam slični. Smrt. Ti si na jednoj njenoj strani, mi na drugoj.“ Onda taj reče svom omalenom ortaku: „Nema boljeg mesta od ovog. Ni doktor neće morati da kopa raku.“ Drugi se kratko nasmeja i štricnu pljuvačku iz usta put doktora. Samo je promrmljao onako kako podnapijeni govore sa sobom: „Anđeli ga već vole.“ Iskrevelji se kao da mu je dosetka vrhunska.

Sin pogibli je presudio da je najbolje da Ispirač kostiju bude mrtav. U podrazumevanom obrazloženju presude istaknuto je da mrtvi ne govore niti pišu. Ko bi to mogao da ospori? Sin pogibli ne voli takve kad ih ima. Da mrtvi ne govore mogao bi među prvima da porekne Ispirač. Izučavao je i razumeo mrtvački jezik. Naučio je da sluša mrtve. Da prevodi njihov nemi šapat i tako nazire istinu njihove smrti. Ona je ponekad i istina o našem životu.

Doktor se ćutke uspravio. Stojao na samom obodu jame, na malom nasipu koji je nalikovao okviru za jamu. Jedan od njih je u ruci držao njegov skalpel. Onda mu je taj prišao sa skalpelom u ispruženoj ruci da mu prereže grkljan. Ali nije to učinio. Presekao mu je uže kojim je bio vezan. Posekao ga je po palcu. Doktor je protrljao ručne zglavke. Ruke su mu drhtale. Pokušavao je da zaustavi paniku koja ga je obuzimala. Sa palcem u ustima, ništa nije rekao. Pogledao ih je u oči. Najpre onog sa leve strane, a zatim onog sa desne. Oči su im bile crne i bez ikakvog izraza. Potpuno jednake kod obojice, kao da je u pitanju samo jedna osoba koja se udvojila. Ili on, posle udarca drškom pištolja po glavi, vidi dvostruko. Neće mu valjda odrubiti glavu ili ga, kako mu je protiv volje palo na pamet, otpozadi nabosti kolcem kako je to učinio persijski car sa njegovim imenjakom, svetim mučenikom Venijaminom. Onaj koji mu je oslobodio ruke zavitlao je skalpel preko ramena daleko iza sebe, u reku. Podrugljivo je rekao da ne mora više da brine u majci. Shvatio je Ispirač kostiju, oni su bili izvršitelji presude, izaslanici Sina pogibli, o kome mu je onako zagonetno recitovala majka, kao da je unapred sve znala. Svratili su do nje oko ponoći, pre ovog srećnog susreta, kako taj bezakonik reče, i rasteretili je, jastukom preko lica, muke da se seti svega što zna, ako joj je nešto govorio, ili ona može znati. Zar život ionako nije nikakav bez pamćenja?

„Što se istine tiče, umišljaš, pušikaro, da si je zgrabio za gušu“, rekao je blago, kao da je doktor njegov pacijent, neizlečiv, i teši ga posle vesti o majci. „Možda jesi. Ovaj put. Eh, jebena istina, ona ti je bolest. Za nju ipak postoji lek. On boli i zato leči.“

Na to doktor neočekivano prisebno reče: „Budite sigurni da ćete i vi jednom biti postavljeni na ovo mesto gde sam sad ja i popićete isti lek.“

Drugi je, onaj niži, nasisan rakije, stojeći donekle udesno, podigao ruku koja je sitno podrhtavala i u kojoj je bio već otkočeni pištolj i preteći mu, oštro rekao kao da je pijani zubar koji ga je uzeo preko reda, pa žuri da završi sa njim: „Zini!“

Ispirač je dobro znao šta predstoji. Mogao je da vidi prst svijen na obaraču. Mogao da vidi kako prst poprima beličastu boju dok povlači obarač. Klik. Škljocanje. U tom trenu više nema opoziva. Budućnost se promeće u sadašnjost, a ova u prošlost. Udar igle. Barut se pali. Gori poput munje. Barut eksplodira. Olovo izleće iz čaure. Prolazi pištoljskom cevi u kojoj ga urezi na unutrašnjim zidovima cevi teraju da se obrće. Ta rotacija taneta učiniće ga, dok leti, stabilnim. Ali u ovom slučaju je stabilnost suvišna. Putanja kojom tane leti je kratka. Tridesetak centimetara, najviše pola metra. Na tom rastojanju za ruku iskusnog profesionalca, čak i od sinoć naroljanog, nema promašaja. Nema mahom promašaja čak i za nekog neiskusnog. Verovatnoća da bude drukčije beskonačno je mala. Tu putanju tane prelazi, sad više nema vremena da izračuna, svakako za manje od sekunde. U ovom slučaju tane leti, Ispirač dobro poznaje sve vrste vatrenog oružja, tristotine šezdeset metara u sekundi. Usporiće tek posle proboja kože i udara u lobanju, pa prolaska kroz koštani zid lobanje. Ulazi u mozak tad brzinom od tristotine kilometara na čas. Ta brzina je, međutim, nedovoljna da prođe kroz koštani zid na suprotnoj strani lobanje. Odbiće se od njega i ponovo se sudariti sa koskom, i od nje se odbiti. Nastaviće tako poput bilijarske lopte koja se odbija od rubova stola. Naposletku će izgubiti svu energiju kretanja i zastati usred mozga koji je već sav iskidan. A kraj života je, pošto je srce prestalo da radi, nastupio već pre sekundu. Sve je to Ispirač znao, ali mu to znanje nije bilo ni u čemu nimalo od pomoći. Podaci, podaci. Baš ništa ne govore ni o životu, pa ni o smrti. Barem su mu sad suvišni.

Ali ako mu smrt bude dolazila kroz usta, njen nastup će biti još brži nego što je računao.

„Zini!“ čuo je tu naredbu kao konačni deo presude.

„Ne...“, toliko je uspeo da protisne kroz suvo grlo.

Na e iz ne, otvorio je usta. Onda mu je taj pucao u poluotvorena usta. Doktor nije stigao ni da se u sebi oprosti od mrtve majke. Ionako će, ako Boga ima i On mu bude od pomoći, ubrzo biti sa njom.