Ivan Lovrenović

Neću više da pričam. Samo ću da kazujem, onako prosto kako to čini život.

Sećam se priče „Poslednja igra“. Mislim da je u knjizi Ko hoće da voli, mora da umre. Ako se ne varam priča je napisana pre više od četvrt veka. Dva su dela u njoj spojena. U prvom delu govori se o tome kako je majka u Varšavskom getu, odlučila da zameni ćerku i odazove se na poziv, upućen ćerki, da se javi u određeni čas na železničku stanicu i bude ukrcana u kompoziciju koja će je odvesti u Aušvic, logor smrti. Zahvaljujući toj zameni, ćerka je dobila priliku da doživi svoju prvu ljubav, pre nego što će se i sama ipak naći u logoru. Ona je do tada radila kao plesačica u varijeteu. Zatim počinje drugi deo priče, sa ćerkinim prvim danom u logoru. U stočnom vagonu u kojem je bila dovezena u Osvjenćim prihvatila je u naručje odojče čija je majka minut ranije preminula u vagonu. I pre nego što su i dospeli na odredište, odojče se takođe rastalo sa životom. Ali devojka je nastavila da ga mrtvog drži na grudima kao da je još živo. Otuda je, smatrana za majku sa nedoraslim detetom, prilikom selekcije na iskrcaju, odmah upućena u gasnu komoru. U predvorju komore, gde su budući mrtvaci svlačili odeću, sledi jedinstveni događaj. Obnažena devojka je zaplesala. Na nogama su joj još bile cipele sa štiklama. Dosetila se da ih ne izuje. Ono što je naumila da učini, očito je već smislila čim je ušla u predvorje komore. Naoružani logorski stražari mogli su samo da zinu pred njenom igrom. Igra je bila lascivna, a gola devojka je izgledala da je u zanosu. Bila je neodoljiva. U jeku svog plesa, primakla se jednom od stražara. Nogu je podigla visoko i štiklom ga pogodila u slepoočnicu dok se on bio zablenuo u njeno međunožje. Brzo se sagnula, uzela njegov pištolj, i njime bez oklevanja ubila još dvojicu stražara. Sledećeg je teško ranila. Ostali stražari su se najzad trgnuli iz omađijanosti. Počeli su da pucaju u masu logoraša među koje se devojka sakrila. Ubrzo su utrčali i novi stražari, koji su i sami počeli da kose po nagim i polunagim ljudima. Pri tome su vikali grupi robijaša, Specijalnom odeljenju koje je opsluživalo gasnu komoru, da smesta iziđe, brzo. Sonderkommando raus, schnell!

Među mrtvima, devojka kasnije nije bila nađena. Tu priča okončava. Nađene su samo njene krvave cipelice čije su se štikle pokazale kao delotvorno oružje.

Ali događaju tu nije bio kraj. Dugo sam tragao za nastavkom devojčine sudbine. Tek nedavno sam otkrio šta se dalje desilo. Čitao sam uspomene jednog zemljaka, baš iz mog rodnog mesta, a koji već odavno nije živ. Sa njim me je svojevremeno upoznao Pavle Ugrinov. Odlomak tih uspomena objavio sam u časopisu koji sam uređivao. Zemljak je dve godine proboravio u logorima smrti. Najpre Dahau, zatim Aušvic. Bio je u sastavu tamošnjeg Sonderkommando. I bio neposredni svedok devojčinog poslednjeg plesa. Ne samo svedok nego i, u neku ruku, učesnik. Jedan iz sastava Specijalnog odeljenja bio je ubijen kad su stražari onako neštedimice i naslepo zapucali. Devojka se u taj mah našla pored njega. Zemljak joj je rekao da se što brže može obuče u logorsku odeću ubijenog. Kosu je smotala i podvila pod kapu. Tako je iz komore izišla, neozleđena, sa ostalima iz Specijalnog odeljenja. Zemljak je zamolio drugara iz Specijalnog odeljenja, inače mađarskog Jevrejina, čiji je zadatak bio da tetovira novoprispele logoraše, da devojci ispiše broj na zapešću ruke. Ovaj je to učinio, a potom je sredio i da devojka bude zavedena u logorski registar. Morala je da bude upisana kao muškarac u dobrom fizičkom stanju. Nacisti od tog da su svi na broju više vole da figura u barakama bude preko broja. Zemljak joj je postrigao kosu sa glave na nulu. Grudi joj je stegao platnenom trakom koju je čuvao da se o nju obesi ako nasluti da je pisan za komoru i peć loženu mrtvima. Neće dugo čekati, znao je, da mu devojka vrati traku. Ženske dojke se od gladi i strepnje osuše. Oči posive. Puni obrazi se prometnu u upale. Usne se skupe, pa jedva da ih ima. Počupao joj je obrve i skratio trepavice. Bio je zadivljen njenom odvažnošću.

Devojka se dobro snašla kao muški logoraš. Bila je vitka, ali fizički u odličnom stanju. Iako je poput ostalih hranjena splačinama, mogla je dugo da izdrži. Radila je na slaganju leševa onih koji su u logoru bili pobijeni vatrenim oružjem ili koji su u barakama izdahnuli tokom noći. Leševi su bili slagani u vidu drvljanika, a koji bi potom bio ispolivan benzinom i zapaljen. Moj zemljak, povlašćen kao pripadnik Specijalnog odeljenja, nastavio je da joj bude od pomoći kad god je i koliko god je mogao. Ako bi ona bila otkrivena, i sa njim bi bilo gotovo. A ona je prilikom jutarnje prozivke na Appellplatzu primetila da se u logoru nalazi i njena prva i jedina ljubav. Tokom večernje prozivke uspela je da mu se krišom primakne. Odmah ju je prepoznao. Tako je njihova ljubav mogla da bude nastavljena. Zemljak nije znao potankosti o toj logorskoj ljubavi. Devojka mu je, međutim, poverila da grupa logoraša, iz jedne od Radnih brigada koja je radila u fabrici izvan žice, planira bekstvo i da je njen voljeni u toj grupi. Zaista je mom zemljaku istinski verovala. Grupa je razotkrivena i cela Radna brigada iz koje su bili zaverenici odmah je postreljana. Tako je stradao i devojčin ljubavnik. Ona je ostala živa. On je nije odao, a nije ni pripadala njegovom Arbeitskommando. Zemljak je morao da je teši. Zar se želja njene majke nije ispunila? Uspela je  da pre logora upozna ljubav. Možda je one stražare i ubila tako što joj je ljubav za to dala snagu. U logoru je, u svetu smrti, ljubav nastavljena uprkos teško savladivim preprekama. Naposletku je okončana smrću ljubavnika. Zar to nije slika svake ljubavi? Tako joj je govorio moj zemljak, piše on.

Ali devojka se nije mirila sa ubistvom onog koga je volela. Odlučila je da i sama nešto učini. A šta je mogla da uradi? Ipak, dosetila se: umesto zavere za bekstvo, odlučila se da njena zavera bude protiv ćutanja, protiv zataškavanja istine. Nema sumnje, smatrala je, da će pre ili kasnije svi logoraši biti pobijeni. I istina o logoru smrti neće biti obelodanjena. Nagovorila je nekolicinu iz svoje barake i svog Radnog odeljenja da zapisuju sve što vide i da tako za njima ostane svedočanstvo o istini, makar istini žrtava, koja je, uostalom, jedina i prava istina o istrebljenju u logoru. Zemljak im je obezbeđivao papir i beležnice, kao i pisaljke, nalazeći ih u prtljagu onih novoprispelih i određenih za gasnu komoru. Svako od zaverenika je svoje zapise zakopavao na skrovitim mestima logorske teritorije. Devojka je pisala o svojoj ljubavi u logoru, koja je završena mučenjem i usmrćivanjem njenog ljubavnika. Pisala je i o tome kako je uspevala da u paklu ipak oplakuje mrtve. Samo nekoliko dana pre nego što je logor oslobođen, i devojku su ubili zločinci. Njeni zapisi su ostali zakopani na neznanom mestu. Nije li ljubav uvek poput bezimenog zapisa koji ostaje nenađen? Za njom ostaje samo odjek, često nerazgovetan. I devojčino ime je nestalo u rupi zemljakovog pamćenja. Za mene je njeno ime ljubav usred logora smrti, a to ime može biti više od svake priče.