Ivan Lovrenović

1

Čitajući Agambena

Zašto kad je u pitanju goli život, sve ostalo postaje manje važno? Čak smo spremni i da se odreknemo vrednosti bez kojih je današnji život takoreći nemogućan. Odgovor bi mogao da glasi da je iskonski nagon za opstankom po svaku cenu kod ljudi još snažan, zapravo fundamentalan, pa tako nadjačava sva naša stremljenja, bilo da su nam urođena ili su stečena tokom civilizovanja, prema slobodama i druženjima, ukratko prema svemu što danas sazdaje naše individualno i društveno biće. Očuvanje golog života u izvesnim slučajevima, među koje, recimo, možemo da ubrojimo više ili manje smrtonosne epidemije ili samo navodno smrtonosne i navodne epidemije, promeće druge u naše neprijatelje, u one koji nam nehotice, a ponekad i hotimično prete smrću, sa svim implikacijama koje takav odnos prema drugome donosi sa sobom. Vlasti se tada javljaju, pozivajući se na zaštitu svojih podanika, kao spasiteljska sila. Biva proglašeno vanredno stanje (čija je najkraća definicija, prema Karlu Šmitu, ono kojim onaj ko vlada potvrđuje svoju suverenost; namerno sam obrnuo Šmitovu definiciju kojom je određen suveren). Vanredno stanje je krajnja instrumentalizacija istinske ili lažne pretnje životu.

Vlasti, ako ćemo pravo, prirodom samog vladanja, teže da vanredno stanje učine normalnim stanjem. Prema logici vladanja, podanici su u stalnoj životnoj opasnosti. Pa ipak, tačno je da vlasti nisu uvek proglašavale vanredno stanje kad smo mogli da budemo žrtve neke epidemijske ili pandemijske zaraze. Ubrzo posle Prvog svetskog rata harala takozvana španska groznica. Od nje su preminuli milioni ljudi. Ali ni u jednoj evropskoj državi nije bilo proglašeno vanredno stanje. Naprotiv, gledalo se da epidemija „španske“ gripe bude prećutana. Da li nam je tada više bilo stalo do slobode? I zašto se danas u svetu mahom proglašava vanredno stanje, naime stanje, kako objašnjava Agamben, koje ukida slobodno društvo? I da li će ovo vanredno stanje proteći bez društvenih i političkih posledica?

2

Kad sam rekao da svako vanredno stanje teži, u skladu s priznatim ili nepriznatim željama vlasti, da naposletku bude shvaćeno kao navodno normalno stanje, te da postane redovno, aludirao sam, dabome, na Benjamina. I ovdašnja vlast, pozivajući se na „struku“, to jest Medicinski savet formiran pri vladi i za koji epidemija korona virusa bi mogla da traje unedogled, gleda da vanredno stanje koliko je god mogućno ovekoveči, barem u nekim elementima. Demokratski zakoni se obesnažuju. Zar nije u Evropi tako, u razdoblju od 1934. godine do 1948, i došlo do kolapsa demokratije?

Aludirao sam, dakle, na Benjaminov tekst „O pojmu istorije“, po svemu sudeći poslednji završeni Benjaminov tekst, napisan u vidu teza. Osma teza u tom tekstu, u mome prevodu, glasi:

„Tradicija ugnjetenih nas uči o tome da vanredno stanje u kojem živimo nije izuzetak nego pravilo. Moramo da dospemo da pojma istorije koji odgovara tom uvidu. Onda ćemo jasno sagledati da se naš zadatak sastoji u tome da uvedemo istinsko vanredno stanje, i time poboljšamo svoju poziciju u borbi protiv fašizma. Šansa fašizma se, i to ne na poslednjem mestu, nalazi u tome da ga, u ime napretka, protivnici dočekuju kao istorijsku normu. – Čuđenje nad tim da su stvari koje proživljavamo „još“ mogućne u dvadesetom stoleću nije filozofsko. To čuđenje nije početak nekog saznavanja, osim ako to saznavanje nije saznanje o tome da je neodrživ onakav pogled na istoriju iz kojeg ono potiče.“

Na šta je Benjamin ciljao? Na razdvajanje istinskog ili realnog vanrednog stanja i fiktivnog vanrednog stanja. Iako su o toj opoziciji govorili i Benjamin i Karl Šmit, ona je starija od njihovih spisa. Možemo je, prema Agambenu, sresti u francuskim radovima s kraja 19. veka u kojima je reč o opsadnom stanju. Benjamin sugeriše da se dospe do istinskog vanrednog stanja, koje bi bilo zasnovano na stvarnoj situaciji. Fiktivno vanredno stanje za njega je laž vlasti. Sagledati vanredno stanje kao opsadno stanje, sudeći prema postupanju vlasti, ne znači da smo u opsadi od neke druge neprijateljske države, nego da smo u opsadi od naših bližnjih. Podanici, ukratko, moraju biti podeljeni, gledati se međusobno sa sumnjom, i vlasti su tada najsrećnije. Stari je savet u Rimskoj imperiji bio divide et impera.

3

Kako izići na kraj s policijskim časom i sačuvati svoju slobodu

Izvodi

Kićun Zevzek, jedan od junaka mog novog romana Živa vaga, svojevremeno mi je pričao kako se sve snalazio kad bi se nekad u svetu zatekao u zemlji gde je bilo proglašeno vanredno stanje u okviru kojeg je bila i strogo ograničena sloboda kretanja u vidu policijskog časa. A ja sam, na osnovu njegovih iskustava, pokušao da razmislim šta bi meni bilo upotrebljivo.

Nisam izlazio na ulicu kroz kućna vrata nego sam se spuštao niz oluk iza kuće, preskakao ogradu i bežao u mrak.

Meni lično to nije bilo izvodljivo, jer stanujem stotinu metara iznad tla, u visokom potkrovlju. Zapravo kod mene i nema oluka nego kišnica direktno s krova curi u moju mansardu.

Kićun se svojevremeno družio s Gabrijelom Garsijom Markesom. Ovaj ga je, priča mi moj junak, podučio kako može da se spusti čamcem nis svetlosnu bujicu. Upali sva svetla u stanu, a onda se potoci svetlosti sjure kroz prozore sve do zemlje. Naduva se gumeni čamac, pa se niz jedan od tih potoka, u čamcu, sleti na zemlju kao niz tobogan i opet smesta odmagli u mrak koji svetlosna struja nije rasterala.

A ja mogu samo da žalim, iako je ta ideja za bekstvo pred policijskom poterom prilično dobra, pošto ne samo da nemam odgovarajući čamac nego mi je, zato što sam prezadužen zbog neplaćenih računa, EPS ukinuo struju, pa mi je u stanu samo lelujava i nejaka svetlost od dve-tri sveće. Ako bih se spuštao niz svetlost tih voštanica, verovatno bih strmoglavo dospeo do tla, ali bih se i smrskao. A sopstvena smrt mi još ipak nije cilj.

Vlasti u nekoj od zemalja s vanrednim stanjem naređuju da građani nose maske kao zaštitu od neprijatelja koji vas drži u opsadi. Neprijatelji su, dabome, najpre oni koji su vam fizički najbliži: članovi porodice, ljubavni partneri, susedi… Ali upravo zato maski u prodavnicama nema ni za lek. Kićun se, veli, dosetio da je bojicama nacrtao na svome lisu masku i onda je slobodno mogao da šeta ulicama, bez straha od drugih i njihovih neprijateljskih nasrtaja.

Nevolja je za mene u tome što uopšte nemam dara za slikanje i šminkanje.

Kićun je, kaže, jednom prilikom odlučio da usred policijskog časa stekne najveću mogućnu slobodu kretanja. Policije nikad dosta u vreme vanrednog stanja. Maltene bi svaka kuća, svaka porodica morala da ima policajca zaduženog da je nadzire. I tako je naprosto otišao ravno u policijsku stanicu i zaposlio se kao policajac. Osim pištolja, pendreka i mobilne radio-stanice, dobio je besplatno i masku protiv otrova i virusa, zatim alkoholni gel i hrpu rolni toalet-papira. Naravno i punu šaku kondoma. To je sve bilo bonus uz zadobijenu slobodu kretanja po gradu i noću i danju.

Shvatio sam da za tako nešto ja nemam šanse. Niti sam visok, niti jak, niti i tako dalje, a i već sam stara olupina. Ja padam kad polažem ispit za vožnju biciklom, a ne da me još prime pod časnu uniformu u cilju zaštite građanstva od njega samog. Uz to, policajci, na kraju krajeva, mogu da imaju samo uniformisanu slobodu kretanja, koja zavisi od našeg nekretanja. Ne smeju ni da šapuću i misle neke svoje intimne misli, a ja se nadam da time još raspolažem, mada ne zadugo, jer vanredno stanje znači i da sve što nije u redu, izričito je zabranjeno. Ali u čemu se sastoji red? Upravo u disciplinovanom poštovanju svih zabrana.

Međutim, nisam odoleo. Učinio sam što i Kićun. Otišao sam i prijavio se u policiju. Aha, došla maca na vratanca, reklo mi je tamošnje službeno lice i pod nos mi poturilo list iz mog dosijea u koje je jasno pisalo da sam svojevremeno bio osuđivan zbog uvrede naših organa. Tužio me tadašnji ministar policije zbog mog davnog teksta, a koji je izgedao kao da ga je Hegel napisao. Bio sam osuđen na dve godine robije. Pa to je bilo davno, čak sam i ja zaboravio, rekao sam snishodljivo. Ček, ček, odvratilo je službeno lice, došao si u stanicu bez ikakve pismene dozvole. Čekaj da napišem prijavu da si napustio svoju samoizolaciju. Kazna će ti biti od jedne do tri godine. U najboljem slučaju 150.000 dinara. Morao sam da uzviknem: Zar toliko! Osim što sam osuđen na kućni zatvor kao zastarela osoba koja otuda mora da bude posebno štićena od infektivnih osoba, sad hoćete i da me sahranite!?

Sve u svemu, jedva sam preživeo pokušaj da se presvučem u policajca i nadmudrim vanredno stanje. Vanredno stanje možda jeste glupo, ali je, danas svi u to veruju, dobro utemeljeno.

I šta mi ti savetuješ, šta da ja radim, zapitao sam naposletku Kićuna.

I ti mene, reče Kićun, naglašavajući mene, mene pitaš? Ma hajde, molim te, pusti me, okani se ćoravog posla, našao si koga ćeš da pitaš. Šta si ti, kao neki Trampazlin? Hvataš Zjale, je li? Nasmejao se i okrenuo. Još se smejao odlazeći. Tad smo se poslednji put videli. Ubijen je na Zvezdari kad je u beogradskom podzemlju bilo zavedeno vanredno stanje.

4

Pouka ili simulacija

Da li će nas napad korona virusa naučiti vrednosti života, ne samo golog nego sa svim onim što puni čovekov život podrazumeva u ovom stoleću, od slobode, prava i dostojanstva? Nismo bez iskustva u tome. Pandemija takozvane španske gripe trajala je, prećutkivana, pune tri godine i odnela bezmalo 17 miliona života. Od nje nije bilo prošlo ni dve decenije i planuo je Drugi svetski rat. A pre toga je već ustoličen masovni logorski sistem, kojem kao da je duh modernosti išao na ruku. Život je, kao i u Velikom ratu, postao bezvredan. Hoće li, dakle, korona pandemija biti neka lekcija? Sudeći po istoriji, neće. Neće odjednom biti manje ratova, tehnologija svakojakog oduzimanja života neće se zaustaviti nego će, štaviše, još procvetati. S tog stanovišta, upozorenje koje nam ova pandemija daruje, nailazi zapravo samo na slepilo i gluvilo čovečanstva. Kao da nam vlasti sveta uspostavljanjem karantinskog stanja samo nude uvežbavanje u požrtvovanosti koja se od nas očekuje kad krene sledeća ratna i klimatska epidemija, a koja će biti i poslednja do bliskog kraja sveta.

5

U ime straha

Suočeni s pretnjama prirode, države, pozivajući se na sveopšte zdravlje svojih građana, proglašavaju izuzetno stanje koje ima sve odlike ratnog stanja. Koliko god se onda one pozivale na to da se ne zapada u paniku, kod građana svojim merama samo eksponencijalno uvećavaju nespokojstvo. U pitanju je goli život, goli opstanak, a država se predstavlja kao najbolji lekar, ali i kao najbolji pogrebnik onoga što nadilazi čovekovo puko fizičko biće. Niko neće sporiti opasnosti koje sa sobom nosi pandemija, ali strah, još podjarivan neposredno ili okolišno, svakako je rđav savetnik, naročito kad vlasti preuzimaju na sebe da govore u ime našeg straha. Istovremeno, strah nam barem donekle otvara i oči, i onda biva vidljivo ono što se u aparatu zvanom država inače ne primećuje. Kad je u pitanju goli život, mogućno je zapaziti i golotinju državne moći.

Koliko god da je opravdanost našeg straha na mestu, ishod govora u njegovo ime, može biti katastrofalan. Ništa manje katastrofalan nego kad bi na visokom mestu u hijerarhizovanoj moći bilo odlučeno da strah naprosto bude zanemaren.

Ostaje nam da vidimo šta će biti naposletku, i već samo zbog toga vredi nastaviti živeti. Barem za mene je to neka motivacija.

6

Kako preživeti

Zatvoren u potkrovlju, izlazim na uski balkon i pevam, ja koji ne umem da pevam. Vičem, ja koji sam ostao odavno bez glasa. I gledam, ja koji mogu da vidim još samo na jedno oko.

Sudeći po svemu, nisam stvoren da bih preživeo. Ne žalim se zbog toga. Samo iznosim istinu koja predskazuje moju smrt. To je smrt u karantinu za starce. Volim ulicu, jer sam prilično stvari naučio upravo zahvaljujući njoj. A sad danima ne izlazim na ulicu. Nisam bolestan, ali umirem bez ulice. Možda je moj karantin i zamišljen da dokrajči sve stare, barem one koje noge još služe, a koji slučajem nisu dovoljno bolesni. Čak i s gubitkom glasa, gubitkom oka i sluha, mogu da živim.

Moj je karantin tobože delo višnje brige, delo iz milosrđa. Ali za mene je nalik mrtvačkom kovčegu u kojem sam prisiljen da provedem svoje poslednje dane.

Kako onda da preživim? Nikako.

Karantin je bičevanje do smrti. Neko mu se prilagođava i poput izvesne žrtve otmice počinje i da ga voli. To je ljubav iz poslušnosti. Između mnogih, i ja sam žrtva otmice, ali ne mogu da volim svoj zatvor ni svoje stražare.

I ovo je kraj. Odozgo sam video da na ulici nema ni žive duše. Možda je poslušnost urođena ili je stolećima usađivana u nas. Silazim stepeništem. Otvaram vrata da iziđem na ulicu i da sam prošetam njome dokle god mogu da izdržim. Duboka je noć. Tama je posvuda, ali ne i u meni. Da, ovo je kraj.

7

Zašto mi je naša strategija protiv pandemije pobudila sumnju

Prestao sam da pišem i ovo nije pisanje. Ovo je lula s kojom bih da sklopim mir s drugima koji različito misle. Sve što sam do sada pisao, poticalo je iz iskustva, a ne iz čitanja Agambena. Nisam mario da li je Agamben u pravu ili nije. Tu kritiku sam prepustio onima koje manje boli neprikosnoveni lek vlasti nego što je mene zaboleo.

Bilo mi je stalo do toga da artikulišem sopstveni krik u situaciji u koju sam bačen bez svoje volje i krivice.

Zašto mi vanredno stanje izgleda kao fiktivno, a ne realno?

Ako sam u pravu, onda je u klici ovog vanrednog stanja potencijal za neugodniji tok istorije pred nama.

Vanredno stanje ne samo da nije bio jedini lek nego njegovi prateći efekti, podizanje stepena straha, izolacija i distancijacija, teško oštećuju tkivo društva, podjednako u egzistencijalnom, ekonomskom i socijalnom smislu. To je mogućno tvrditi, jer znamo za delotvorniji i selektivniji lek. Taj drugi lek ne bi iziskivao zatvaranje granica, škola, starijih ljudi, saobraćaja, uvođenje sve dužeg policijskog časa… Taj drugi lek je precizniji, a neke demokratske države su se odlučile za njega, pa smo, dakle, imali već i uzor za njega.

Šta je taj lek podrazumevao?

Najpre blagovremenost. Imali smo je Reagovali smo, barem tako vlasti tvrde, pa da im izuzetno poverujem u tome, i pre mnogih drugih zemalja. Zatim:

Obezbediti za svekoliko lekarsko i medicinsko osoblje ličnu zaštitnu opremu.

Obezbediti neophodnu opremu za tretman zaraženih.

I, najvažnije, obezbediti dijagnostičke testove na prisustvo virusa, nimalo ne štedeći na njima. Uostalom, vlasti su pretpostavljam govorile istinu kad su isticale da sve što je nužno za dijagnostiku, monitorisanje kontakata i sumnjivih slučajeva i bolničkog prihvata imamo u više nego dovoljnoj meri i dovoljnom broju. Ostalo što je valjalo učiniti nije bilo nemoguće. Identifikovati zaražene, otkriti sve njihove kontakte i testirati ih. Tada sve kod kojih je utvrđeno pozitivno prisustvo virusa izolovati. Izolovati njih (a ne sve nas podvrgnuti vanrednom stanju, utamničiti nas, razdvojiti, na dugi rok naštetiti proizvodnji dobara i obrazovanju). Tako je učinjeno na Tajvanu. Tako je učinjeno u Singapuru. I tamo su se rezultati takve strategije pokazali kao lekoviti. Preciznost takve strategije čuva demokratsko društveno tkivo s najmanje oštećenja.

U kojoj meri će aktualna strategija izmeniti našu istoriju tek ćemo da iskusimo. U svakom slučaju, ne nadajmo se da će nam to iskustvo biti prijatno. Nijedna epidemija/pandemija u svetu nije nikad prolazila, a da istorija pri tome nije bila zaošijana.

Otuda sam se, pišući svoje ranije zapise prožete brigom, neprestano pitao da li je proglašeno vanredno stanje, i ne jedino ovde, sa sve strožim restrikcijama takoreći iz dana u dan nametanim našem životu i opravdavanim našim strahom, samo za postizanje nekog cilja za koji je borba protiv pandemije tek sekundarna.