Ivan Lovrenović

Карл Кроло, ПЈЕСМА ДА СЕ ЗАБОРАВИ СВОЈА ОТАЏБИНА      

Који нож зубима стеже,
Војник, рано га објесише,
Очи му у дупљама леже,
У јагодице уронише,
Простријел рамена, црне ране,
Ноћни их смрад даје:
Провидне ко кварцни камен,
У пјесми ми се сјаје.

И чија кожа, црвљива мјеста,
Шугом је прекривена,
Чела им у сумрак од азбеста
Облијећу језичци пламена,
Жене сифилисом разједене,
Болесне од брље нечисте,
Моје утваре помрачене
Улазе у пјесму исте.

Улице напола угљенисане,
У бијелом свјетлу буђавом,
Које мртав вјетар спопане,
Разбије ко крто дрво,
Водених рупа траг сребрнаст,
Из којих је ћутање пило: 
Тифусно муљање - само раст,
Уз пјесму се узвисило.

Русвај и црнило – земља сјена
Банди тешких од убијања -
Ја чух ЊЕМАЧКА. Мрмљана
Ријеч стара, опоро одзвања,
Мртва ријеч што се отима
Грлу, од грознице болесну.
С оностраним слатким гласима
Она продире у пјесму.

И бјеже тихо, сабласно
Гласови кроз удолине.
Пушке запраште и јасно
Крв из уха и уста лине ... -
Офелија маше, глава пуче,
Простријел, страхујем бесан,
У воду ме к себи вуче,
И окончава се пјесан.

[1947]

Карл Кроло (Karl Krolow), рођен 1915. у Хановеру, умро 1999. у Дармштату, један је од најзначајнијих њемачких пјесника друге половине 20. вијека. Аутор око 70 пјесничких, прозних и есејистичких дјела, добитник најугледнијих књижевних награда, међу њима и Бихнерове. Истакао се и као преводилац француске и шпанске пoезије.

Превод с њемачког: Стеван Тонтић