Ivan Lovrenović

Stjecajem lijepih okolnosti preda mnom je „Zabeleška o prijemu Ive Andrića kod Predsednika Tita 10. X 1962“. Prijem se događa povodom Andrićeva sedamdesetog rođendana, i Tito mu tom prilikom uručuje Orden Republike sa zlatnim vijencem, „za naročite zasluge u dugogodišnjem radu na polju književne, kulturne i javne delatnosti, poželevši mu povodom sedamdesetog  rođendana dobro zdravlje i mnogo uspeha u stvaralačkom radu“. Andrić odvraća: „Zahvaljujem Vam, druže Tito, na ovom odlikovanju koje, primljeno iz Vaših ruku, za svakog Jugoslovena predstavlja najveće priznanje“.

Prisutni su drugovi: „predsednik Narodne skupštine Srbije Jovan Veselinov, sekretar Saveznog izvršnog veća za prosvetu i kulturu Krste Crvenkovski, književnik Dobrica Ćosić i generalni sekretar Predsednika Republike Bogdan Crnobrnja“.

Uz Andrića je Milica Babić, kojoj se u Zabelešci ne spominje ime, samo funkcija („njegova supruga“), i kojoj je, među drugovima, u toku cijeloga prijema pripalo da izgovori samo jednu jedinu rečenicu-repliku.

Zabeleška je rutinski proizvod kancelarijskoga zanata, pa ipak, ni takva, ne može do kraja ukloniti ton iz kojega se dovoljno jasno nazire nevoljkost kojom Predsjednik prima i odlikuje - jer primiti i odlikovati mora, protokol je i od njega jači – ovu u njegovim očima kameleonsku kreaturu,  nosioca Nobela kojega nije uspio dobiti ni On lično ni njegov književno-ideološki favorit Krleža. Opća demotiviranost i praznoća se, očigledno, prenosi na sve prisutne drugove, pa je većina tema poražavajuće banalna, kao i nivo razgovora. Priča se, recimo, o piću, o manjoj ili većoj štetnosti pušenja ovisno o tehnici: lula, cigaršpic, nargila, itd.

Time nas Zabeleška i uvodi u razgovor:

„Dok su gosti pili šampanjac, drug Predsednik im je ispričao šalu o nekom stodvadesetogodišnjaku, koji je objašnjavao dužinu svoga života time što nikad nije pio, pušio i što se hranio mlekom i kuvanim mesom. U jednom trenutku, pred kućom je nastala graja. Prisutni su zapitali starca  šta se to događa. 'Ništa naročito – odgovorio je stodvadesetogodišnjak – moj otac se opet napio.'

- Znači, može i jedno i drugo – prokomentarisao je Ivo Andrić.

Razgovor se nastavio o duvanu. Drug Veselinov je pomenuo da je pronađeno sredstvo koje, dodato duvanu, smanjuje njegovo štetno dejstvo.

- Ali to više nije duvan – primetio je Andrić.

Drug Predsednik: Neko vreme pušio sam na cigaršpic sa filterom. Ali, filter bi se začas napunio nikotinom, pa je onda pušenje postajalo još štetnije.

Drug Crvenkovski: Pušenje sa filterom je opasnije.

Drug Predsednik: Sada ne pušim, pa mi je svejedno.

Drug Andrić: Uvek mislim da fabrike bombona lansiraju mišljenje da duvan izaziva rak, da bi bolje prodavale svoje proizvode.

Drug Predsednik: Ja uzimam eukaliptus bombone, jer me osvežavaju. Duvan sam ostavio radi zdravlja očiju, a ne zbog štetnog dejstva nikotina na grlo... Izvolite, zapalite.

Ivo Andrić: Hvala. Jednu sam već popušio, pa mi je dosta... Kad su pitali Voltera zašto je ostavio vino, odgovorio je: Nisam ja ostavio vino, već ono mene. (Drugu Veselinovu) Mislim da Vi možete još pet godina da pušite, pa bi onda trebalo da ostavite duvan.

Drug Veselinov: Znači, imam još dosta vremena.

Drug Predsednik: Moj otac je počeo da puši u 45. godini i od tada lulu nije ispuštao iz usta sve do svoje smrti.

Drug Crvenkovski: Kažu da je pušenje na lulu najmanje opasno.“

...

Tek tu i tamo ovaj se muhabet na trenutak otrgne od dosade i trivijalnosti. Jedan od takvih momenata pojavi se kada Andrić osjeti potrebu da korigira druga Crnobrnju koji je ustvrdio za Turke da je „njihova istorija negativna u odnosu na nas...“

Evo toga dijela Zabeleške (ostalo još valja pretipkati, a to je težak i mrzak posao):

„Ivo Andrić: Ne mora to biti. Turci su u početku svoje vladavine u našim krajevima bili sasvim drukčiji, ali ih mi najviše pamtimo iz njihovog dekadentnog doba. Ne može se kazati da je u prvoj fazi njihov režim kod nas bio naročito nečovečan, iako je svaka okupacija teška.

Drug Predsednik: U odnosu na bogumile oni su u prvoj fazi bili napredni.

(Vidi se da je „bogumilska teorija“ predsjedniku prirasla za srce, a možemo nagađati da je kratki kurs o njoj dobivao od Krleže, valjda za njihovih brijunskih šahovskih seansi. – op. I. L.)

Ivo Andrić: U Turskoj se mora primiti islam. Kad je to učinio, običan čovek čak je mogao postati maršal u turskoj vojsci. Gde je to drugde bilo moguće? U tom pogledu i danas u mnogim zemljama postoje razne ograde i prepreke. U Turskoj je bilo velikih vezira Arbanasa, Mađara, Srba, Hrvata i Crnogoraca. A tako visoki položaj na Zapadu mogao je zauzeti neko samo ako je...

Drug Predsednik: ... pripadao „plavoj“ krvi.

Ivo Andrić: Turski režim u početku nije bio tako rđav, samo mi na njega gledamo iz današnje perspektive.

Dobrica Ćosić: I zbog janičara.

(Kud će suza već na oko, o čemu će Dobrica već o janjičarima! – op. I. L.)

Ivo Andrić: I na Zapadu su vrbovali mlade ljude, i činili isto što i Turci sa janjičarima, samo na malo blaži način. Šta su bili arditi u Italiji, ili pripadnici SS u Njemačkoj? Sve su to janjičari... Na pitanje da li su Turci bili negativan ili pozitivan faktor, u našoj nauci odgovara studija Stojana Novakovića, koja je još i danas dobra. Svakako je svaka okupacija negativna, ali su Turci nešto i doneli. Oni su doneli razno voće, zanatstvo, građevinarstvo...“

Ivan Lovrenović